Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
” — веле обојица углас и смешкају се... И као Лазар га смотри, потеже да побегне, али га он ухвати, извуче у пољану, па пред свима Турцима одсече му главу и котурну се трипут њом... И онда започе борба, страшна, крвава...
Већ се кроз дебла дрвећа могла видети она крчевина што се звала Салашко поље... Дим је омотао пољану, али су хајдучке очи и кроз његову густину могле видети оне сенке што пролећу тамо-амо... — Хоћемо ли, харамбашо?
Ниједан облачак не сакри сјајног сунашца. Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану росом орошену... — Чупићу! — рече Станко. — Ти си наш војвода. И ја, као твој млађи, молим те: пусти ме до куће!...
— Хвала ти кад нам шиљеш твоју милост у овом часу... Наједаред се нешто проломи. Они пренуше... Пољану пред шанцем притискао Турчин... — Мирно, соколови!... Само у месо гађајте!...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад га братучед упита, куд је тако поранио, Ђурђе устаде и промрмља нешто, па му окрете леђа и оде иза куће, на пољану, и пружи се, у сено.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
исувише захуктао, заустави се тек на другом крају шуме, провири иза посљедњег дрвета, па кад пред собом угледа чисту пољану, он зачуђено избечи очи: — Гле, па ја се у овој гори не могу ни сакрити.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кроз сутон који се почео да спушта, Исакович их је некако извео на пољану, испод неких плотова иза којих се назираху турски надгробни споменици, као заостали пањеви, у трави, са натакнутим
Матавуљ, Симо - УСКОК
У то доба, иза високог брда према Котору синуше први сунчани зраци и освијетлише Црногорски пазар, малу пољану под бедемом, гдје се збило на стотине људи, жена, натоварених коња и мазага, рогате стоке, прасади, живине, поврћа,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И гле свану, и сунашце грану, Ал' већ бојак притискâ пољану, Е се Турци макли пређе зоре, А испали Србињи из горе, Сусрели се, заметнули јаде — Али сад тек прави бој настаде.
затресе, А над њима сабље се сретоше, Али Турчин беше среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу на пољану — Русто паде — кликну Србадија, А уздахну листом Турадија, Задрхташе јадни на све стране, Понајвише Арслан
Живо Турчин низ пољану нага, Опази га Гојко, потера га, Још кликује: „Стани, тако т' Бога, Та један ће само на једнога.
Сунце зађе, а Гојко уздану, Спусти очи, глену низ пољану, И опази једнога коњика, Ал' још не мож' разазнат му лика.
удесио, Кô да тужи, кô да моли, Кô на срцу да га боли, Баш онако милостиво; — Моми куца срце живо; Спусти суде на пољану, Глену небу, па уздану.
“ И зорица сину, И сунашце грану, Она узе суде, Оде низ пољану. И већ ето стиже На ту реку ледну; Око јој се оте, Уз матицу гледну. „Боже, шта то плови, И све амо ближе?
ВИ Оде коњиц као стрела, Оде пусти низ пољану, Гле га веће спрама дела, Гле и њега веће ману, Тило кљусе и претило, А госпар му пушта воњу, Кâ и њему да је
не проклиње, Дину пусте саломише роге, Сакраше и главу и ноге, А што здраву однесе лубању, Све се сломи амо у пољану, Серашћеру срећу проповеда, Приповеда, за срце уједа. Шкрипи зуби Арслан Солимане: „Ала, Ала, чекај докле сване!“..
Витез коњиц на земљицу паде, Ал' Милета пасти се не даде, Ногом лаком довати пољану, А докопа ту пусту шешану: „Ој, Турчине, сам си се проклео, У срце си љуто ме ујео!
“ Струже Турчин низ равну пољану, А гледа га Србин низ шешану, А шешана бржа је од ата, Погодила Туре посред врата; Зрно пусто Солимана закла,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи: неки малишан у врту плаче.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Пред оградом поседали сељаци и зуре у ону пољану где су им синови, браћа. Чекају да приме њихове ствари, или да узму... можда последње збогом.
Гибајући се с ноге на ногу, прилазили су лагано, подметали порције и одлазили на пољану. Тек сада одјекну весели жагор. А одатле су ишли на бунар, где су прали судове. Сунце је већ зашло...
— вели поднаредник Живојин узјахујући свога коња. Журили смо сада да стигнемо остале. Наиђосмо на пољану, где се пут расипа у много излоканих стазица.
Најзад, сручисмо се сви на једну пољану покрај пута. Неко је издавао наређења, али се не сећам да су извршавана, нити знам да је ико контролисао њихово
Ишли смо сада обичним сеоским путем, по глибу и мраку. Једва пронађосмо пољану где беше цео наш пук. Причају, како су мислили да су нас заробили.
Пројурисмо кроза село, онда се сручисмо десно, на једну пољану. Пред мојим водом се наједном створи нека гомила. Возари у последњем моменту једва обиђоше и у пролазу видех само
Ишли смо кроз село ћутећи. Прођосмо поред станице и, када изиђосмо на пољану, командант потера галоп, а ми за њим. Александар ми показује нешто руком напред и једва разабрах да јуримо право на
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И гризући га испод гриве, за вратне жиле, тако је силно алата уједао, да је овај појурио и у скоку прешао ту пољану. И јурећи кроз шуму, кроз таму, заклањајући га од месечине, однео га у хан.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад сам ја био у стара времена неких племена племенити пастир, ја истерам моје овце у пољану, па се извалим, као неки бравац, у механу, како ми је воља била.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Кад се Месец беше уздигао изнад обзорја и кад је осветлио пољану пред градским зидом, она је изгледала као засејана мртвим и умирујућим римским војницима.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. — Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Најпре су кушали његову снагу, је ли јунак кô што див каже. Тако изиђу на једну пољану и узму се бацати камена с рамена. Дивови шчепају грдну каменчину и бацају је као јаје.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
уједа: „И гризући га испод гриве, за вратне жиле, тако је силно алата уједао да је овај појурио и у скоку прешао ту пољану. И јурећи кроз шуму, кроз таму, заклањајући га од месечине, однео га у хан.
Краков, Станислав - КРИЛА
На запаљеној пољани има само људи који себе спасавају. — Коњица, коњица... И паника заврхуни. У кланцу, на улазу у пољану изгорелу од граната и сунца ковитлају се и ближе округли облаци прашине.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ова је пољана била поље главне борбе око Шуматовца, јер су Турци са шуматовачке косе куљали у ову пољану, и из јаруге, која ову одваја од косе, излетали при јуришању на шанац.
Наслоним се на рамена два војника, што су живо пуцали из својих предњача, и погледам преко бедема у пољану пред шанцима. Имао сам шта и видети.
Војска као море притисла пољану, а од ње малко у страни, на једном брежуљку, разговарају две српске војводе — Караџић и Комаров!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Како да га не видим, славу му његову, велико је кô прасе. Чују се топовски пуцњи. Димови шрапнела искитише пољану. Известио сам командира да је сада све добро испало. Паљба је прекинута и вратио сам се у главни ров.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану коња оба. Над седлом се мома наже, Руку диже и бич пуче; И Љубецки главу саже, А мамузом вранца туче.
Он с грацијом шапку Тури, На десно је наби уво, И потом се хитро жури, Да дотера скупо руво. А Океана пусти тада На пољану хата врана, „Бољег имам“ рече млада И загрли свога пана. 1890.
Он није дувао много, нит много времена прође, А крупна сеоска марва на зборну пољану пође, И село у часак прену. Звуци се од свуда хоре, Исток се у пурпур осу и сунце одскочи горе. И дан огреја сјајни.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Зауставио сам нагло коња. Низ једну пољану са благим нагибом војници су гурали топове и каре рукама, растурени на све стране. Око њих су падала разорна зрна.
Били су у страховитом напону, и онако захуктали, замагљени, изгледали су као нека побеснела гомила. На улазу у пољану запреге се распршташе, јурећи својим топовима и карама. Гррр-у! — Стој!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Загледам ли се ево у мирну бреговиту пољану, Једно тело већ издваја се и устаје, Познам тад његов лик, и линију његову знану, (док прилази) страх ме ипак да ли ће
Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима, Ил су у Бруси дућанџије. Од Ливна сам. Десет годишта да пољану нијесам видио, Ни гору око Гламоча. И тамо сам чувао овце стричева.