Krakov, Stanislav - KRILA
Po drveću su cvilele polomljene grane, kamenje je vrištalo, a nabrekla stabla prskala pomamljeno. Šume su poružnjale i postarile. Iz njih su izletale duge perjanice dima. Sekire su letele i lupale po kori.
— On je, on je... Nije se prvi put ta senka javila kraj njega. Jaukao je noću u snu, vikao i skakao pomamljeno. Uvek je tada ne koga tražio. I uvek je čuo jauk u noći. Pio je žedno mlake vode sa stola.
je ležala na osušenoj travi radosna, i grudi nadraženih mirisom smreke, vriskala je kao srna u radosti, i ujedala pomamljeno. Posle je bila mirna i srećna kao pčela koja se napunila cvetnog praha.
U štalama od granja rzali su ozebli konji, i mazge se ritale pomamljeno. Kurjaci su urlikali daleko u planini, i tražili leševe pod snegom.