Краков, Станислав - КРИЛА
По дрвећу су цвилеле поломљене гране, камење је вриштало, а набрекла стабла прскала помамљено. Шуме су поружњале и постариле. Из њих су излетале дуге перјанице дима. Секире су летеле и лупале по кори.
— Он је, он је... Није се први пут та сенка јавила крај њега. Јаукао је ноћу у сну, викао и скакао помамљено. Увек је тада не кога тражио. И увек је чуо јаук у ноћи. Пио је жедно млаке воде са стола.
је лежала на осушеној трави радосна, и груди надражених мирисом смреке, врискала је као срна у радости, и уједала помамљено. После је била мирна и срећна као пчела која се напунила цветног праха.
У шталама од грања рзали су озебли коњи, и мазге се ритале помамљено. Курјаци су урликали далеко у планини, и тражили лешеве под снегом.