Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Vide Lazar da se ni snagom ni veštinom ne može ništa učiniti, pa pribeže lukavstvu, podbi nogu Stanku i ovaj posrte. — Jarane, — reče Stanko — mi se „čisto” rvemo!... Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!...
Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu... Stanko posrte i pade na desno koleno... Jelica ciknu i diže ruke nada se, a sve drugo okameni se na mestu... Nasta tajac...
Nešto što on, do danas, nikad ne oseti... 5. ZLOČINAC Čim je opalio pištolj, čim je video Stanka da posrte i pade — Lazar se najedanput okrete, baci pištolj, pa naže bežati...
Ali sam verena! Zaverila sam se Stanku hajduku! Krunija posrte. Jelica beše napregla svu snagu da to iskaže. I sad je više ništa ne zadrža.
Zeka ga ne može ni sustići... I u trenutku stojao je pred Jelicom... Ona je bila toliko iznenađena da posrte kad ga smotri. — Jelice! Jelo!... Pa je dohvati za obe ruke i stade ih stezati i tresti. — Otkud ti?!
Nano!... — viknu Stanko obliven suzama, i ulete u kuću, pa im stade ljubiti drhtave smežurane ruke... Starac posrte, a Petra se sroza niza zid... Radosti beše i suviše za njih. 11.
— Dole! — Dole!... — zagrme opet. Lazar, ne znajući šta čini, maši se rukom pasa, trže pištolj i skresa... Stanko posrte i pusti uzdu. Konj pojuri trkom, ali ne Šapcu, nego natrag. Lazar ga nije zadržavao.
Neću!... — Hoćeš, ja!... I taman ga do praga dovuče, a iz sobe izide Stanko. Lazar obamre... Obnevide, posrte i nasloni se na dovratak. Stanko naperi pištolj na nj, ali ga Aleksa uhvati za ruku. — Zar na svome pragu?!
— Zlo. — Zlo?! — povikaše svi. — Zlo, Stanko! Oca ti otoič baciše u tamnicu. To dođe nenadno. Stanko mu dođe, ali posrte, jer mu se smrče pred očima... Htede nešto reći, ali mu se sveza jezik... — Kako? Zašto? — zagrajaše sa sviju strana.