Jakšić, Đura - PROZA
sa pripovetkom o njegovome pobratimu, čija me je nesreća već počela tištiti, pa sam ga hteo i zapitati, ali on i sam poče da mi razjašnjava ono što nisam mogao razumeti: Kao što sam ti kazivao, pre četiri godine nije bilo uglednijega ni
— Posle se okrete k meni, pa sasvim sigurnim glasom, kâ ono sudija kome je ispit nad krivcem dobro ispao, poče pretiti... — Vidite li vi onoga gospodara trgovca?...
Dođe tako, stade među ljude, skide kapu i poče tužnim glasom govoriti: — Braćo, eto, ja ostadoh kô niko moj, bez kuće i kućišta; nemam krova gde ću glavu zakloniti..
Milisav zadrhta, a kolena mu stadoše klecati; a posle skoro nečujnim glasom poče pitati: — A gde je?... — A ko je to, to mu je srce i samo kazivalo.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Zovemo ga mi više puta, a on niti dolazi niti šta odgovara. Jedva u tri sata noći dođe. Naopako ga došao! Kako dođe, poče pitati: „Šta je to, i šta hoćete vi?
Pitam ja nji̓: zašto su tako uradili, da od Boga nađu! Poče knez Peja govoriti: „Ta, proto, za Boga, kako ćemo se mi sa tolikom silom tući!?
Ja onako radostan pređem na čardak boljevački. Dođe lajtnant i pop Jakov, paroh boljevački, sa kočijama; ja se poče̓ hvaliti i kazivati, kako su Turci onu noć iz Valjeva pobegli, kako i̓ je moj stric Jakov razbio na Svileuvi, i da je
— Stefan Živković donosio nam je džebanu s procentom na sto trideset, ali džaba! — Dok neki Dimitrije Puljević i on poče nam donositi ponešto džebane, i ode u Novi Sad, i pokojni novosadski vladika Jovanović pošlje nam jedan od crkve
„Dakle, kaže, mi smo društvo, i ja nameravam u isto mesto.” — Putujemo malo dok Živković poče kao sam da ruča, pak onda reče: „Dajte čamac do čamca, pa zajedno da ručamo; ja imam dobra vina, kad vi imate ribe; a
Kako s karucama na nju nastupimo, a ona pod nama poče tonuti i svi u kola naplaci u vodu oplivaše. Karuce idu a onda se za nama opet diže, i tako sve pod nama tone, a za
se za nama opet diže, i tako sve pod nama tone, a za nama se diže, dok pređosmo; i tu smo se poplašili, kad najpre poče da tone, dok već vidismo šta je. Uzmemo put Harkova, no sve preko nekoga peska belog što je Dnjepr izneo.
No Milenko naredi sve denjak do denjka i načini busiju, a veće i vojska poče pridolaziti. Onda Milenko skide vlašku kabanicu i kapu, pa reče Turcima: „Eno mene, Milenka, dođo: no ko ste vi i
srećno, srećno! Mi se poklonimo i odemo preko Drine opet na konak kod Sirčića, koji se veće poče spremati. Milo je meni i Čupiću, i pišemo Jakovu na Šabac kako smo ugovorili.
Sedi paša, alaj-beg, novski kapetan Musta-beg i više Krajišnika pod čadorom. Onda kapetan poče: „Pope, od našega mira i ugovora nema ništa, kad vi među sobom niste složni.
binja, binja! murtatluk (tj. jaši, jaši! prevara je). Sad će Vla̓ opkoliti nas ovde daleko od ordije”. — Ja poče̓ govoriti, da to nije prevara, no da naši nisu pogodili na koje će mesto one begove dovesti, i da se oni nikakve
eto ti novskog kapetana, moga poočima, jerbo sam ga sinoć jošt uz put, kako smo se iz Crne Bare vratili, poočimio. Poče mi govoriti: „Proto, čujem ja, da si se ti vrlo uplašio; ali ne boj se, pope: tvrda je turska vera, tvrđa od kamena;
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Bolje! Eno nečijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor — stoku mu poganu! Paja skoči nezgrapno, pa poče klimati — bajagi trči, vičući leno: — Uša! uša! — Bolje, more, bolje!... Gore uvrh njive!... Eno ih, potrči, more!
I ne upita se s njim, nego odmah poče: — Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj optštini? — Jesam, gazda-Rako... A što pitaš?
— odgovori mu Stevan malo začuđeno. — Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka. Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet!
« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. — Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal.
Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li? Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta!
To je sramota — komšije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! — poče Stevan da ih miri. — Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća — po duši reci! — prihvati Ilija. — Šta veliš?...
— prihvati Ilija. — Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven? — viknu gazda Raka, pa poče trčati od oborena do oborena struka i dizati ih vičući: — Nuto! Nuto!
Sutradan zorom već poče birov vikati po selu: — Čujte, ljudi, zapovest od kmeta: udarite roge na stoku da ne čini štete! Hoće kmet sve u obor!
Gazda Raka uze već da se smeši onako vragolasto, pa poče: — Nuto, nuto, poranile cure! One ćute, skretoše s putanje i prođoše.
Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa. Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zaškilji očima i poče, smešeći se: — Baš ti, Maro, kopaš, ne šališ se? Ona ćuti. — A gde ti je Spasoje i Đuro? — Ne znam...
Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče: — Zar baš ostade u potoku, Maro? — Šta veliš?
Valjalo bi njega kako drukčije zavarčiti. — A čekaj ti, znam šta ćemo — poče Spasoje — pa prsnu u smeh. — Šta? — upita Đura. Spasoje se smeje jednako i sve više. — Šta ti je, more?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti... On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje. I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio.
I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio. A kad se ovaj poče i šaliti — on ga omrznu sasvim... sklanjao se od njera; bežao je da na senku njegovy ne stane; a kad je baš morao
— A... ne varaj, sinak!... Ti, jest... Da pije koja curica zamakla za oko?... — Jok! — reče Lazar i poče kriti oči. — Ha!... ha!... ha!... Znam!... Jelica Miloševa!... Lazar sagao glavu i ćuti.
ha!... ha!... Znam!... Jelica Miloševa!... Lazar sagao glavu i ćuti. — Nego, tu i tvoj jaran obleće, a? U Lazaru poče da vri... — Bogami, sinko, ne daj mu da te izbije iz sedla!... Upustiti onaku priliku — grehota je!
I nabreknuše mu žile... Nešto besno, nešto silno poče mu drsati srce, kao da hoće da ga iščupa!... On dokopa kapu, koja mu beše cpala c glave, i pobeže...
Preskakao je trn, panj, sve što mu na putu beše, jer nije gledao kud ide ni gde glavom udara. Ali snaga ga poče izdavati. Dah mu je bivao sve kraći i kraći, a korak sve manji i manji... I najzad on pade ničice i pokri lice rukama...
On diže glavu i stade zverati oko sebe... Ne beše to kuća njegova... Gde je sad?... Poče trljati čelo i češati se po glavi. Napreže misao da ga seti gde je... Ovo je šuma, a otkud on u šumi?...
Napreže misao da ga seti gde je... Ovo je šuma, a otkud on u šumi?... Polako, vrlo polako poče mu dolaziti svest... On ce cećaše... i seti se svega što je bilo, seti se i onora što je uradio...
a plamen je lizao sve više i više... I on oseti toplotu toga plamena... Malo-pomalo, vatra se poče tuliti, a iznad drveća podiže se mesec, istina malo okrnjen — posle uštapa — ali opet veliki i sjajan.
I on pusti korake... Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka...
Dah mu se poče gubiti... I... on se obneznani... 6. PREOBRAŽAJ Vodeći Jelicu i držeći je čvrsto za ruku, Stanko izide na put.
Podiže se plavičast, mirisan dim, a starac se prekrsti. — Va im̓ oca i sina i svetoga duha, amin!... I onda poče kaditi prvo sveću, onda sebe, pa ukućane po redu i starešinstvu...
Dučić, Jovan - PESME
Redovi vlastele na dugom opelu Stojali su nemo i držali sveće. U oknima crkve tiho, neosetno, Poče dan da gasne, kad svršiše setno Duge bolne psalme sveštenici sedi.
Kad za poljem punim crne deteline Počeše vlašići da blede i slaze, Mrtvo lišće poče da pada na staze, I kao crn uzdah da izbi iz tmine.
KARNEVAL Ogroman karneval, kao more šumno, Prosu se na Stradun; i ni tren da mine, Siplju već u bitci što poče bezumno Konfeti, poljupci, cveće, serpentine. Smeh, klicanje, žagor od hiljade maska.
Tada on poče da ih goni, dan i noć, po poljanama i gorama, svojim kraljevskim mačem i svojim dugim kopljem divljačkog borca.
Žena izvadi iz svoje kose cveće i čiode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti. I poče da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti.
mladu i crnu ženu, koja prema zvezdi, što u taj mah blisnu na zapadu, uze svoje dve gole crne i teške dojke u ruke i poče govoriti molitvu, držeći nepomično oči na planeti.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
On će dati onome. Tada čuh iz jedne sobe zagušljiv i bolan uzvik: — Jaoj, moja majko! Ah! I knjiga života poče mi se otvarati. To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude!
On pade u krevet, zalepi negde vezikator i — umre! A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!
raspitivati za njega, i evo svega što se o njemu znalo: Đorđe je tada počeo parčetariti, ali kad se pokupi veresija, on poče opet za se raditi. Žena mu umre, i on osta s jednim ženskim detetom sam u svetu.
Moje ranjeno srce poče klecati i najzad pokušavati da se poštapa na jezik, ali on se već uzeo i obamro. U taj par pade mi na pamet što mi
Poznajete li me? On uze moju ruku obema svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko moje glave, poče se nihati, kao zaušćujući da mi nešto odgovori. Ja mu priskočim u pomoć: — Kaže mi mama..
Pa i pomoćnik se izgubi. On htede da priskoči čiča-Đorđu, pa se obrte devojci, poče mlatati rukama i odsutno vikati: — Ta da, dabogme... Onaj, onako... Znate... da.. dakako! — Eto vidiš! — kaže Đorđe.
da.. dakako! — Eto vidiš! — kaže Đorđe. — Još kaže gospodin Joca: dok odemo u zelenilo, biće još bolje! Sad pomoćnik poče meni ozbiljno dokazivati: — Razume se, dakako! Vazduh, pa zelenilo, pa kretanje, pa...
Ona će ga i usrećiti! Ja vam kažem: ona će ga usrećiti! Bar ja bih s njom bio srećan! Još kako! Tada se opet u meni poče koprcati „filozof” i „svetski čovek”: „Lakše, lakše, mladiću!
Ili se to meni samo tako činilo? Da vidim: — More, šta ti je danas? On se poče vrteti, pruživši najpre vrat i krećući ramenima; pa posle poče izdizati ruke kao što čini čovek kad ga svrbe leđa, ili
Da vidim: — More, šta ti je danas? On se poče vrteti, pruživši najpre vrat i krećući ramenima; pa posle poče izdizati ruke kao što čini čovek kad ga svrbe leđa, ili ga steže haljina pod pazuhom.
Naposletku, Đorđe poče svoj govor presecati sa: Haj... hej!... Bože moj!... Ala se onda živelo!... Ostari se, pa to ti je!...
I Ćorđe je jedan po jedan čovek! On, eto, sad nije nizašto, ali se još ne da! I ja ti kažem, — mamin glas poče emfatično da zvoni — i ja ti kažem da se on nikad neće dati zlu! On je od starih ljudi! On je junak i veruje u Boga!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali još nema pope, a zvonilo već. A Gospodin Vladika ode u oltar, pa poče da služi.
— A ne, gostu pripada velika kašika — reče gđa Sida i okrenu kašiku na g. Perinu stranu. G. Pera izvadi u tanjir i poče jesti. Čorba je bila pileća, baš što on voli, i dopala mu se. Za časak pokusa iz tanjira. — Evo vam i noge...
Frajla Jula je mogla u pauzama da živi, ali ih frajla Melanija nije trpela, i zato ona poče: — Pa kako vam se dopada, gospodine, ovo naše mesto? — Vanredno, gospođice. — Eh, vi samo šmajhlujete!
čisto, — reče gđa Sida sva bleda, a nozdrve joj pobelele, i prekrsti ruke pa opet pogleda na Peru (koji ostavi album i poče čitati Rinalda Rinaldinija), kao da mu očima htede reći: zar nije tako? — Čudo, gospoja-Sido...
— I-ju, ala je bezobrazan! — prošaputa Jula kad onaj poče pesmu, ali je zato opet pažljivo do kraja poslušala! E, baš je bezobrazan! A zatim uzdahnu, pa stade dalje da kopa.
I on uze tamburu, i poče još izdaleka polako udarati u nju onu već dobro poznatu pesmu: »Ti već spavaš, zlato moje«, tako tiho da je glase njene
— To valjda već po treći put čitaš! — Al’ samo još pola strane, pa sam gotova. Slušajte, slatka mamo! I Jula poče glasno dršćućim glasom čitati: »Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može
To uvredi Niću, koji je bio već u tom stanju kad je čovek iskren, a i inače je bio ovo njegov dan, pa poče: Siđi, bože, s nebesa, Pa da vidiš čudesa: Kako ćifte vode kolo, A paori unaokolo!
Možda se i Nića za to spremao, zato se i on izvali na prvu klupu, pokri se kabanicom, i poče po svom običaju da broji zvezde na nebu (da bi pre zaspao); izbroja sedam osam zvezda, pa zahrka junački i taj
— No, no — smeje se putnik — može se to još i popraviti! Dakle, molim... — Dakle... dakle... — poče ženica, a ne može nikako dalje, jer se sve klanja od smeha gledajući na decu koja se potrpala zadovoljno u kola, pa se
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Hoću da se udadem. — Za koga? — strogo zapitao je pop a već ljut što mu se još i time dosađuje. — Za Ljubu... Pop poče da se šali: — Kako za Ljubu? Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali. — Pa dobro, dobro Nazo.
— Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga. — Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom. — Pa tvoja žena. — A!
— poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom. — Pa tvoja žena. — A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla. — Kako? gde je umrla? On jedva okrenu glavu da me pogleda.
Ma da je bila već stara, usahla, ipak je bila nekako meka i sa još dobrim prsima i licem. Ona poče oko Taje obletati, a i Taja oko nje.
I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa. Odelo poče da mu se raspada i vuče za njim u dronjcima i krpama. A drugo odelo više mu nisu ni donosili.
— počeše oni silom. On naposletku pristade. Mehandžija mu donese u čašu vode ali pomešane s rakijom. On je uze i poče s nepoverenjem da zagleda. — Voda, voda... — silom počeše svi da ga uveravaju te on ispi.
— Voda, voda... — silom počeše svi da ga uveravaju te on ispi. Ali odmah skoči i gadeći se poče da se trese, rukama briše usta... No ovi ga silom opet posadiše i počeše još više da ga diraju, peckaju za ženske.
— Je li devojče... malo, sitno? — Ne, ne!... — A da ne visoko?... a oko joj crno, golemo; snaga?... — A, a! ... — poče on kao da tvrdi, raduje se, grca. Svi udariše u smeh. On, odjednom kao da se otrezni, skoči. Svi opet još u veći smeh.
Svi udariše u smeh. On, odjednom kao da se otrezni, skoči. Svi opet još u veći smeh. A on preplašen, briznu u plač i poče da metaniše, krsti se, muca: „Sveta Petka, Sveta Petka crkvu gradi Gospode pomiluj, Gospode sažaluj!
“ Oni još u veći smeh. On izlete napolje i poče da beži od njih jednako metanišući, krsteći se, pevajući uplašeno tu svoju Sv. Petku...
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Ništa; dok mi ne poruči, neću ići. — Tako i treba. Kad Ljubina mati vidi da ni sa ovom ženidbom nije sigurno, poče se i sama za Ljubu brinuti. Našla mu je u D. jednu zdravo imućnu devojku. Ide Ljuba sa čika-Gavrom da je vidi.
Gospođa Makra dala im je na znanje da je tu čika-Gavra, pa je i ručak jači pripravila. Sad i oni sednu, a frajla opet poče neku fantaziju svirati. Čarukdžiću fantazija uši vređa, pa kad je bio kraj, reče starijima da idu u drugu sobu.
— Sad ću vam što iz „Profete“, svirati, da vidim kako će vam se to dopasti, — reče ona i poče svirati. Paulina svira, a Ljubi je muka. Voleo bi se onako s njom razgovarati.
— Sad ću vam srpski svirati. — E, da vidim! — Šta hoćete? — Kolo! — Dakle, kolo. — Vidite da znate! Sad poče ona kolo svirati, ali tako zbunjeno, prebrzo i šeprtljavo da Ljuba usta krivi, ne dopada mu se.
Već tri puta razmeće karte, ali opazi kroz pendžer dva strana na kolima. Frajla Varvari poče srce kucati. Spremi karte i gleda kroz pendžer: hoće li skoro izići iz bircauza gde su svrnuli.
Ode kod gospođe Makre. Ona ga lepo dočeka i časti ga. Posle ručka poče čika-Gavra gospođu Makru napastovati da za njega pođe.
Sad tek poče Alka Micu pretresati svakojako. Svilokosić jede od baklave, pa joj kaže da je ona druga mnogo bolja i zaište krišku dve
Jefta je za materom jako tužio, a proces mu također već dušu pritiskao. Nikad mira! Poče i on kunjati i dobije suvu bolest, koja je poduže trajala. Ipak je podleći morao, a kraja procesu nije dočekao.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
borbu, i najstrašniju, pretpostavio ovoj užasno istoj atmosferi; sve dok se pred jednom malom stanicom ona devojka ne poče spremati da izađe. Onda tu ona i siđe, a tog trenutka onaj kupe čudno ožive, jer se sve u onom teškom položaju izmeni.
Afrika
Velika jutarnja svetlost, još modra, poče rasvetljavati svet. Čuo sam laki šum oko zidova, ali ne obraćah na njega pažnju.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad se malo umiri, poče malo tiše, glasom, umiljatim, venecijanskog škopca: „Treba onemogućiti, pre svega, da ti Srbi služe kao bratija u istim
Wohlgeborener, Sondergeliebter und Geehrter Herr.“ „Kakva seljačina“, poče i Grk monolog u sebi. „Zato on voli Rascijane i zato ih brani od svakoga. Nije ni on bolji.
Pošto ih je neko vreme, tako, odmeravao pogledom, Garsuli poče sad da im, izbliza, oči u oči, licem u lice, govori, mlatarajući reskriptom iz Beča, koji je držao u ruci.
U potpunoj tišini, koja je bila zavladala, Garsuli ih zatim pozva da ustanu, uze reskript, i poče čitati. U reskriptu, iz Beča, pisalo je, crno na belo, da se, prema naredbi datoj grofu Gajsruku, komandantu Oseka,
Nije prošlo mnogo vremena, a većina se poče da hvata u kolo i da igra. Izgledalo je kao da te ljude ne može da sneveseli ništa.
Čuvši da ga žena zove, ponova, on najzad otvori oči, ali jedno ponova zatvori i poče na drugo da čkilji, upitav, nabusito: „Šta je?
“ Ona je govorila, kao što razmažena deca govore. Njen muž je, međutim, čkiljio, zevao, tako da ga ona poče, za košulju, da vuče. Ona ustade prva i ukaza se visoka i vitka, vrlo lepih, dugih, nogu, a vrlo tanka u pasu.
Kad je videla da će joj muž ponova da zaspi, ona poče da ga udara, jastukom, i da se kikoće. Grudi su joj se tresle.
Njegova žena, na to, iziđe iz vode, a njen muž poče, u istoj vodi, da čuči i da pere noge. Soba u kojoj je prve klase lajtnant Petar Isakovič, sa ženom, stanovao, imala
Pa da se onda sam samcit, kroz prazne ulice Temišvara, vraća, kući. Valjda da bi se spasao tih mučnih misli, Pavle poče da misli na svoje konje, i kako li će biti zbrinuti?
Idem, pa šta bude! Aha! Aha!“ Đurđe se bio ispravio i htede da nešto kaže, ali samo odmahnu rukom i poče lulu da pali. – Kad odmahne rukom, to je kod njega bio znak da se ljuti.
“ Đurđe je bio stao na utrini, kao ukopan, raskrečenim nogama, upirući pogled u daljinu. Zatim se poče pipati oko pištolja i opsova: „Petre! Je li? Kako ono beše po zakonu njihovu?
Teodosije - ŽITIJA
I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče,
Primivši doneseno mu zlato, jedan deo odeli ništima, a ostalim poče zidati ćelije dvospratne i trospratne, i tu na gradu Zigu iza velike crkve poče zidati crkvu posvećenu Rođenju presvete
jedan deo odeli ništima, a ostalim poče zidati ćelije dvospratne i trospratne, i tu na gradu Zigu iza velike crkve poče zidati crkvu posvećenu Rođenju presvete Bogorodice, i drugu crkvu posvećenu svetom Jovanu latoustome, a treću crkvu
Manastir koji se zove Filotej poče zidati neki bogoljubivi čovek, a nije mogao dovršiti ga zbog ne dostatka sredstava.
I predavši ključ onome koji ga je služio, uđe u ćeliju da se odmori. I dok su se svi odmarali, bogonosni poče svenoćno bdenije stojanjem, i kao što se prvi put molio, pade na kolena i poče moliti milost od svemogućeg Boga,
I dok su se svi odmarali, bogonosni poče svenoćno bdenije stojanjem, i kao što se prvi put molio, pade na kolena i poče moliti milost od svemogućeg Boga, govoreći: „Svedržitelju, predobri Gospode, usliši slugu tvojega koji ti se svagda i
A ovaj čuvši ovu reč, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se, pripade, i sam s blagorodnima poče moliti svetoga govoreći: — Ne ostavi nas u ovaj čas, o oče sveti i ne oduzimaj pre vremena žalošću dušu moju od mene!
Pocle čitanja svetog jevanđelja, saprestolnik apostolske stolice, sveti sve sazva i jasno, da svi čuju, poče prvo sam govoriti obrazac svete vere, to jest „Verujem u jednoga Boga“, stav po stav, a samodržac Stefan, blagorodni i
svima mir i blagoslov i u Gospodu celiv, i tako dođe na zapadno more u Dalmaciju, i otuda lađom, sa svojom pratnjom, poče morem ploviti.
Kralj Vladislav tada uze i blagoslov od svetoga arhiepiskopa, i poče zidati manastir u mestu koje se zove Mileševa, u ime Vaznesenja Gospoda našega i Boga Icyca Hrista.
ti, da se ne poraduju zbog mene neprijatelji moji, niti da reknu: Proždrasmo ga, i odmah Ispovedanje svete vere poče izgovarati, Verujem u jednoga Boga, kao nekada David pevanjem pesama i sviranjem u gusle, te zli duh što davljaše Saula
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Drsko se ugura pored samog čovjeka s mišem i poče da viče: — Ovamo, narode, da čudo vidiš! Mladog lava prodajem, divno lavlje mače!
— Evo, ja ću se poduhvatiti toga posla. Bijeli miš poče marljivo da grize džak. Najprije načini toliku rupu da se mogao on sam izvući, a onda uze da dalje grize džak, sve dok se
Miš prorok primače se mačku Toši i tek što ga dodirnu šapicama, kad li ga Toša omirisa i poče da se oblizuje: — Au-mijaju, mili moj, alaj mi mirišeš na slaninicu!
— Eno ga! — uzviknu mačak Tošo. U istom trenutku Šarov pomirisa neki trag u kukuruzima i poče da reži: — Oprezno, Tošo, ovuda je maloprije prošao onaj tvoj Žućo!
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Mogli smo biti sada... Mogli smo biti sada... - mrmljala je bez veze, ne dovršavajući rečenicu, a zatim poče da se smeje. - Mi smo budale, mi smo dve najprokletije budale na svetu!
Pokvasih košulju i stavih je preko grudi i stomaka. U početku osetih olakšanje, a onda koža poče još ludačkije da me peče. Sada sam znao da imam kožu i mogao da shvatim Stanikinu priču o želucu.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Čamča mu pripoveda šta im se dogodilo u čardi. Osobito kad je čuo da je gospodar Sofra tri hajduka ubio, poče ga armicijaš meriti, i sve kuca čašu s njime.
Kad u Košicu, a gradonačelnikova kći već se udala. Bavio se tu dve nedelje, pa se vrati. Sad poče bajati oko svojih varošanaka. I već jednu bi ulovio, ili bi ona njega ulovila, da se nije opet što dogodilo.
Lepa je kao zvezda zornjača. Pokraj uzajamnog obećanja rastanu se. Šamika dođe kući. Poče razmišljati kako će započeti kod Lujzinog oca. Kod Lujze je sve lako bilo, ali kako će kod oca?
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Veliko jato vrana mora da je proletelo odnekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine. I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u
Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kad ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.
Umoran od jahanja i žurbe, sad je pogleda drugim očima i, prišavši joj, poče da je ljubi, kroz svoje razbarušene brke.
Ništa nije bio zaboravio. Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima pred detetom da skače i mumla i igra.
Dete poče da ga miluje rukama, hvatajući ga za srebrne kićanke na klobuku, smejući se, kroz plač. Nad ritinama i vrbacima počelo
Neispavano i slabunjavo, bilo je posle sve tiše. On poče da tiho pevuši i da je ljulja, a ćerčica mu leže na grudi i zaspa. Spremao se topal, proletnji dan, posle kiše.
Pa i ono malo stražara, oko logora i kod topova, udesi te se poče dozivati. Sa brda pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris voćaka, tolikih voćaka koliko ih, kod njih doma, nikada
Tek tad poče da trči pod pljuskom što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i leđima. Urlajući od bola, a vezanih ruku,
Mišljaše, ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar ne dobiju treznog. Zato poče strahovito da pije, našto biskup ućuta, začuđen.
Mrate, jer ovako poče da govori: – Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki živet vo vsi moji potomci.
bez smisla... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?“ Tada čestnjejši Isakovič poče buditi Komesara i, već sasvim napit, blenu u noć, punu zvezda, prešav pogledom sva mesečinom obasjana polja...
Uplaši se da ona ne pristane na greh ma gde, u kući, noću, kraj brata, za te poklone, đinđuve, bisere koje poče da donosi. Uplaši se da je ne uhvati sa nekim slugom, lađarem, ma s kim bilo, i pobeže.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Za prećutanog velmože sina kome se smiluje uboga kudeljnica iz potleuša. Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće!
Zar ne? —obrati se meni.— Gledali smo ih jedne noći, ili je to bilo sa nekim drugim? Zatim Francuz poče da se raspituje kada je otvoren Sinanov muzej. – Mais se n'est pas le musée! – Mais comment?
Buduća profesorka poče sa uobičajenim komandama. Najpre trčanje ukrug oko dvorane, zatim prevrtanje preko glave, a onda Bel Ami više nije imao
drugara, iznenada se nađoh dvesta pedeset kilometara severnije od šanka, a luksuzni salon prekriven kockastim tepihom poče da se pretvara u neverovatan koktel, ispunjen do poslednjeg mesta barmenovom familijom — sve samim V-ićima, koji su
« Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu. Ona ista kuća od blata i pleve poče da tone, vraćajući se bačkoj zemlji.
Tada, pričaju oni što su bili tamo, starac poče da podiže kamenje oko profesorovog tela i da čupa razne travke koje su tamo rasle, jednu po jednu, sa ljubavlju i sa
— prosikta. — Za ovo ćeš odgovarati! Komandna kućica kod Kalemegdana poče vrtoglavo da se udaljava iz života Luke Ristina; svi oni meseci rada nisu vredeli više od novčanice povučene iz
Doguran je i server sa zapaljenim primusom. — Večeras ćemo pokazati kako se prave i serviraju carske mrvice! — poče predavanje šef sale. — Dakle, najpre u zdelu stavimo komad masla sa malo sitna šećera... Dodaj taj šećer, Đukiću!
Čekala je da se piće ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelju. Čovek poče da prazni pepeljare. – To je bila tvoja ideja! — reče, igrajući se vatrom. – Ostavi me na miru!
Hoćeš? – Čovek je posluša i pope se na sobni bicikl za mršavljenje. – Žena nasu novu votku u čašu. Čovek poče da okreće pedale, sve brže i brže.
Ali svakog čuda za tri dana! Uskoro, nakon početnog oduševljenja, ginekolog poče da sklanja u ormar skuplja pića, viskije i konjake, koje su mu donosili pacijenti, a umesto toga, na stolu se sve češće
Možda bi muzičari pomogli? Ne. Oni su mirno pakovali instrumente. Baš ih briga. Društvo pokraj orkestra poče da se polako diže od stola. Klatarili su se laganim, pretećim korakom, grickajući čačkalice u uglu usana.
Matavulj, Simo - USKOK
Pijero se okrete nestrpljivom pukovniku i poče talijanski: — Gospodine pukovniče, priroda je, u ovom slučaju, sasvim prosta i... pardon!
“ Pa se svijet poče zgledati. Na kamenoj klupi, nedaleko od gradske kapije, sjeđaše pet Crnogoraca a četvorica ih sjelo pod klupom, na
— A ko bi te poče? — pita Marko. — A ko, nâko đavo sâm! — reče drago. — Ko bi tome kraja uhvatio!? Nema plemena, a gotovo ni bratstva,
Što mu bi, te poluđe odjednom, cipan cio? Knez Drago njekako srdito poče nabrajati: — A, da-ti, te je svaki žučan te izgubismo Primorje, te nas carevi prevariše!
Milica se najprije zbuni i porumeni, pa mu na prekid poče odgovarati. Kaza mu da je to popadija Gojača, žena popa Marka Punišina, rodom iz Primorja, najduševnija, veli, žena u
— napomenu Krcun. To tek podjari nerazumljivu veselost Stijepovu: poče rešetati glavom i razmahivati rukama. Svi, osjem Mrguda, slatko se smijahu, a Mrgud, kadna, kipćaše u sebi.
Stevo Bajov viknu mu: — A-nu, čôče, no ispričaj, sve kako je bilo! Tada Stijepo ustade i poče na prekid pripovijedati njegovu borbu s Francuzom, pokazujući pokretima tôk napada i odbrane, namještajući glavnje kao
Ali mladost hoće svoje pravo na život i na sreću: potisnuta nada pojavi se i osnaži se brzo, te Janko poče nazirati sebe u budućnosti kao vrijedna, korisna služitelja vladičina, kao spremna i hrabra člana crnogorske vojske!
Dolje te čekaju! Janko se maši svojih haljina, ali ga Krcun ustavi i brzo razvi struku na kovčegu, pa poče redom odvajati: gunj, grudnjak, remik i kese od fišeka, kožni silav, pojas, podveze, dimlije, dokoljenice, obojke i
Poslije igre, svi navališe na Krcuna da pjeva uz gusle. On se dugo ščinjao, ali kad ga i Janko zamoli, poče pjesmu: kako je bosanski vezir pisao crnogorskom vladici da mu pošalje harač, još povrh toga „dvanaest mladijeh
Labud Markišin sjede na konop, pa oslanjajući se na toljage, prekrsti noge i poče se culjati. Drugo momče stade na dva koraka pre njega i viknu: „Koji si, more, na konju? Kud si krenuo?
izrazom sa sviju strana; premjeri je pregnutijem palcem u dužinu; diže je naviše, nalijevo, desno, prema oku, pa poče: — Kutnji ti je stožer i ove godine tvrd! Jârog žita, kanda, biće dosta, ali sijena žlje!
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
upotrebljeni, ili baš zbog njega: Zamislite onda: bura ide, vetrova fijuk i talasi, i jedan talas princezu skide i poče mladi život da gasi.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Pomognut bečkim Grcima, on nađe učenike kojima poče davati časove iz talijanskog jezika, i sam počne učiti nemački, latinski i francuski, pored toga logiku i metafiziku.
Milićević, Vuk - Bespuće
I poče da hvali šljivovicu; sa rđavim akcentom, zapita, onako nemarno, ima li je još mnogo. — Nema. — Nema! — reče on više ne
I poteže iz donjeg džepa jedan veliki plan, raširi ga po stolu i poče da mu sve potanko objašnjava. Gavre Đaković se zaprepastio i postajaše nervozan. — Kakav je ovo nesrećnik!
Ona ostavi svijeću i iziđe. On ga svuče, baci ga u krevet, ne mareći za njegovo mumljanje, i pokri ga. On odmah poče da hrče. U drugoj sobi, na stolici sa laktovima o stolu i rukama na licu, ona je plakala jednim tihim plačem.
Naposljetku njega poče da zamara ova borba, ovo prevrtanje misli i neprekidna zbunjenost; on se ne osjećaše kod svoje kuće, kao u prvim danima;
On odbi, i čitavo vrijeme smetaše ga jedan mlaz sunca koji padaše kroz prozor na njegovu glavu. Pa kad čitav svijet poče da se krsti, i Gavre Đaković se prekrsti i učini mu se da je to uradio nespretno, nenaviknuto na to toliko godina.
Sremac, Stevan - PROZA
Dok sam bio »jeger«... ali sad, sad sve česno i pošteno! — brani se Jova, a milo mu što ga Kaja sumnjiči. I sad opet poče da priča kako su se on i ista Kaja upoznali, zavoleli i uzeli. »Čim se videsmo, zavolesmo se.
Ne znam baš pouzdano je li Jovi sve jasno bilo, ali tek nekako posle ovoga razgovora postade nešto ozbiljniji. Poče se kao kroz maglu prisećati svega onog što se desilo o ručku; mnoge slike mu iziđoše pred oči.
Tako je raslo i gojilo se začudo brzo. Poče već češće izostajati i više se kod kuće baviti. Nije više pratilo ni učitelja ni trčalo za đacima.
Dakle, ko zna šta je to? — Ja, gospodine — ustade drugi. — To je krava. — Da, krava, reče Maksim, i poče opisivati kravu onako kako to novi pedagozi opisuju, i kako mi jadnici, koji smo imali stare učitelje, ne besmo nikada
« Red je bio da završi časove pre podne sa predavanjem iz srpske istorije. Bila je baš lekcija o caru Dušanu. I on poče o njemu da priča, naravno, malo objektivnije, u svetlosti današnje nauke, onako kritički, — kad se ujedared pomoli kroz
Dok su posećivali samo oni iz viših razreda, gazda Radisava se to nije baš mnogo ni ticalo; ali kada ču da poče i ona boranija iz nižih razreda da sleduje primeru svojih starijih konškolara — već nije mogao biti ravnodušan.
Radičević, Branko - PESME
“ Tako moma pesmu doče, Sunce jarko plamtit poče Da deklicu krasnu zgleda, A ugledat lipa ne da. Moma vezla — gotova je, Tura vezak pa ustaje, Gleda brdu, dvorom
Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta! Već se poče vatati sumrak, A ja mlađan udvoji korak, Pa sve napred, pa sve zlatu bliže — Sad sam blizu — sad je veće stigo,
Jedno Ture ka njemu doleće Uplašeno ne mož' biti veće: „Vala eto“ — kâ bez duše poče, Poče jadno, ma reči ne doče, Jedno zrno udri ga u glavu, Ture pade pred Rada u travu: „Dakle tako, dakle još
Jedno Ture ka njemu doleće Uplašeno ne mož' biti veće: „Vala eto“ — kâ bez duše poče, Poče jadno, ma reči ne doče, Jedno zrno udri ga u glavu, Ture pade pred Rada u travu: „Dakle tako, dakle još zamalo,
“ Ovo reče, više ne mogaše, E već puške cikutati staše. Boj se poče — Turci udariše, Jednim mahom htješe da osvoje, Ma ih Srbi nablizu pustiše, Pa uzeše na to oko bistro, Kog
Hej prijane, šta to kopat poče? „Za nju raku.“ — Ne budali, čoče! Ta u njoj su sve radosti moje, Njena raka jeste srce moje.
„Za nju raku.“ — Ne budali, čoče! Ta u njoj su sve radosti moje, Njena raka jeste srce moje. Za me raku ti kopati poče, Dela kopaj, al' pobrže, čoče! Jarko sunce hoće da se smiri, Al' što sjaje tako čudnovato?
Još konjik jedan sve dolazi bliže, I sada eto već do njega stiže, Sa konja sjaa, pa ovako poče: „Meneka evo, al' ti ko si, čoče?“ — „Kô misliš, nesam, al' tvoj dužnik jesam!
6. Napolju se milost poče Kraj dućana na ulica, U crkvi se tuna roče Željan momak i deklica, Dokle jedno od nji dvoje Vrag ne primi među
Oh, on beše —“ tu mi uze Od očiju trti suze. 49. Jošte poče tužna moma, Kako malko snagu pobra: „Lep on beše, lep, siroma, I suviše duša dobra, Kuda tedo, tamo stade, Što
Tebe moje srce ište. Il' ću tebe, il' nikako, A slatko je i ovako.'“ 55. „A ja njemu poče na to, Da posluša roditelje: 'Slušaj, reko, slušaj, zlato, Njine želje, bože želje; Bog na nebu silan živi; Ko će s'
64. I sama se amo krenu, I nađe mi majstoricu Jednu veštu i poštenu, Baš kâ valja, udovicu; Kod nje poče učit mlada, Pa kod nje sam još i sada. 65.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
odjednom spopade svoj blok, laka koraka spusti se niz sokak do naše pojate, namjesti se tamo na prevrnuto korito i poče nešto da crta. Mi, dječurlija, također živahnusmo i potrčasmo da tražimo djeda. — Đede, đede, eno bradonja slika!
— Otkud je on sad njemu stric? — ljubomorno šišti zapostavljeni Nidžo. — E, jest nabavio kićenog sinovca, nema šta. Poče najmenik zalaziti i u djedov sobičak, iako je to bio kutak gdje je maloko imao posla i gdje se bez velike potrebe nije
Kad već i ponoć minu, a od dorata ni traga, djed se poče vrpoljiti u svom krevetu i zorom ustade da ga sam traži. Osvitalo je neko goropadno i ljuto jutro s teškom rosom, pa
Vratio se tek pred ručak, loman i uveo, a već istog dana pade u postelju i poče da kašlje. — Eto ti sad tvoga dorata — gunđao je stric Nidžo trudeći se da je što manje starcu pred očima.
Pomoćni žandarm ukrsti oči, lijevim nanišani u desni direk sjenice a desnim u lijevi, i zaneseno poče: Čuj, narode, dunu vjetar, dolijao lopov Petar!
Đuro valjano uzdahne, prižmiri i otpočne: Evo Pere, evo i žandara, evo pravde među dva handžara . . . Komandir poče zapisivati, zatim spusti pero i u neprilici ubrzano zatrepta.
Brkica brže-bolje popade iz ćoška svoj šešir i dunu na vrata, a Milančić se okrenu lijevo-desno po svojim štablijama i poče da ruži sve sreda kao da su pred njim nedorasla djeca: — E, baš ste našli sebi krasan posao: mećete katance na tuđe ...
Intendant se ćutke zgleda s dvojicom svojih pratilaca, pa priđe seljaku, rukova se s njim i onda poče, negdje od sredine, kao da je prvi dio razgovora već obavljen: — Pa šta ćemo sad, rode rođeni? Ovaca, veliš, nemaš?
Tek drugog dana naveče, dok su u dvorištu neke škole žvakali nedokuvan kukuruz, Vasilije se nešto prisjeti i poče da gunđa: — Pa da, sad ona bira: valja joj travu, valja sijeno, valja repino lišće, a i napoja će se naći, dao bog nek
Kad smo, napokon, krenuli naprijed, seljačak se prisoši uza me i, kad se u razgovoru malo raskravi, on poče da se povjerava: — Jesi li ga čuo: imaš, veli, sto ruku. Da ih nijesam ni imao, morale bi mi dosad izrasti.
Izdali, kaže, zemlju, borbu, a? Perajica se, valjano i temeljito, useknu u nekakav siv peškirić, obori pogled zemlji i poče da nabada riječima kao da nešto vrača i čita iz piljaka pred sobom: — E, moj kumiću, moj kumiću, znam ja svakog od njih
I antresu mi zna: selo Gornje Kalinje, veli. O, žalosti moja, i sela se sjetio. Starac poče da šmrkuće. Zavodni očima i Car Dušan i pođe po džepovima da traži maramicu.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
do šesnajeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnajestu tad poče češće popi dolaziti. Najzad popa, u sporazumu sa viđenijim ljudima iz komšiluka, dogovori se, te mu odredi kao neku
On se poče češati. Ali to češanje beše grčevito, sa stisnutim prstima. Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da
On se poče češati. Ali to češanje beše grčevito, sa stisnutim prstima. Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče.
I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu. Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov,
Ali, da li strah, uzneverenost, zabezeknutost ili nešto drugo? tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se.
Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom..
Odjednom kola počeše brzo silaziti niz put, Dimitrija se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočiše, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i nogama... Htede da viče, ali ga glas izdade.
Jednom rukom držaše ga za podbradak, a drugom poče maramicom brisati mu lice, vrat i grudi iz kojih je bila silna jara...
— Kaži, Dimitrijo? — pita ga ona bolećivo i blago. — Da te... vidim!... — promuca on. — Da me vidiš?! — poče ona tronuto — Crni Dimitrijo, eto, gledaj me! Na!
Odjednom uđe i ti. Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poče prelistavati knjigu koju čitah. — Čitaš li? — pitaš me i naginješ se da pročitaš ono, što čitah.
Košulja ti se na grudima beše otkopčala i zavrnula te se viđaše mali deo belih ti nedra. Htedoh duže da ostanem ali poče pucati suvo i trulo granje pod mojim nogama. — Stano! — Viknuh. Ti se trže i oslušnu. — Zove me neko?
— Strah me je — govoraše ti unezvereno. — Uh, kakva sam? — uplašeno pa okrenuvši se od mene poče doterivati u red odelo i kosu...
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: — Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?
Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla
Pošto provali tavan, viđe da su kralj i kraljica legli, pa jami treći svrd'o i poče prihvaćati struku kojom se bijahu pokrili kralj i kraljica. Malo je podignu, a kralj zavika ženi: — Što se otkrivaš!
Ona mu odgovori: — Ja nijesam. Potom se Grbo malo prišuće pa opet poče prihvaćati struku. Kralj se onda okrenu ženi, pa joj udari šamar i reče: — Zašto se otkrivaš!
Išao je dugo s volovima dok ne prijeđe u đavolsku državu, pa odmah jami sjekiru i poče sjeći đavolsku šumu. Tako je sjekao jedan dušak i kralj đavolski ču gdje mu neko siječe šumu, pa brže bolje poteče da
— Hoću, — odgovori kralj. Pošto kralj uljeze u kuću, Grbo brže bolje za njim zatvori vrata. Kralj poče promaljati prste kroz šubare, a Grbo poče udarat klince.
Pošto kralj uljeze u kuću, Grbo brže bolje za njim zatvori vrata. Kralj poče promaljati prste kroz šubare, a Grbo poče udarat klince.
Kralj poče promaljati prste kroz šubare, a Grbo poče udarat klince. Tako je udario polovinu, dok kralj poče vikat: — Otvaraj vrata, jer gotov su mi klinci sva rebra izlomit! — Strpi se malo, — reče Grbo — odmah ću gotov biti!
— pa brže bolje i one ostale prituče, jami lanac pa steže dobro kuću. Opet poče kralj vikat: — Otvaraj, jer sam gotov umrijet! — Nećeš, đavole, ovamo više! — reče Grbo. — A da nijesi ti Grbo?
dođe jarac bijel kao i ovan, a ima veliki krš na glavi, pa poče vikati krupnim glasom: — Milošu, Milošu! Gdje ti je Divonja?
Tako ti je on sao kravu svaki dan, a kad je dogonio uveče kući, je veseo. Hraneći se ovako, bome poče ti on rasti i napredovati tako da što ga uveče omrkne, još ga toliko ujutro osvane.
Na to Tarigora poče čupati hrašće s korijenjem iz zemlje i valjati, kao kakav strašni vijor; Krivigreda opet zgrabi najdeblji hrast za vrh, pa
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Snuždih se iznenada. Momak iščeznu na trenutak i vrati se sa dva soka od paradajza u koja poče da sipa kao šašav so i biber: — Moje je ime Miodrag. Oni koji me vole zovu me: Miša ili Mišelino.
Na ulici poče da mi se priviđa njegova stara vojnička bluza, iz čije je kragne izbijala sigurnost. Taj čovek je, naime, znao sve o
Onda on opet poče da prelistava novine, a ja da prodajem zjala. Bogami, ovo je najzad bilo ozbiljno. Znam, za njega sam bila dete iz
Oko nogu poče da mi se umiljava jedno preslatko kuče. Dočekao me je Predstavnik lično, ogrnut skotskim pledom, iščezao u dubini
Štab nam se nalazio u „Tri grozda“. Za našim stolom poče da se okuplja veliko društvo. Pili smo ružicu i klopali orasnice. Hoću da kažem, bilo je suviše lepo da bi dugo trajalo.
Uključi se tako i on u društvo i poče da okreće pedale kao manijak. Na leđa okačio veliki broj jedan, jer je čuo da na granici svakog drugog hapse, pa da se
Doktor Robert Mandžuka je pažljivo sređivao dosije moje bolesti. Otprilike tridesetak kucanih strana. — Pre svega — poče on — treba da imate bezgranično poverenje u mene da bih vam mogao pomoći... E, u tome i jeste štos, pomislih!
— Ne na čelu, nego evo ovde! Tu si mi se popela... — smeje se on podigavši ruku na svoje teme. I tako to poče! Operacija „Vađenje iz čabra“, mislim, tako sam nazvala čitavu tu stvar.
I tada to poče! Društvo bez reči poseda na ćilim u krug. Bebika stavi praznu flašu viskija „VAT 69“ u sredinu kruga i zavrte je kao
E, pa pošto je prošlu Novu godinu dočekao na urološkom odelenju, Aca Kec poče da pakuje svoje stvari i da briše kući.
Početkom decembra, poče da unosi jelke u studio. Desetog, onaj kenjator već je snimao svoju novogodišnju emisiju, da bi mogao zbrisati u Kortinu
— Izvinite, molim vas — reče ona — gde je ovde... ono ... ono... izvesno mesto? — Ja ne bih tako postavio pitanje — poče komentator. — Po meni, mnogo je značajnije da li se mi u ovom trenutku nalazimo bliže ili dalje od izvesnog mesta...
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Ponovo oblak prozbori siv bakinim glasom: „Bio mi živ!“ Mjesec nad rijekom sijati poče, kad gledaj vuka nadut ko mijeh, ledenu vodu marljivo loče. Udari Mjesec u gromki smijeh.
rukom, zaigra žrvanj sa divljom hukom i pođe poslu svom, a usred gore, u istom trenu, Brkonja div se iz sna prenu i poče strašan lom: „Na noge, divi, drugovi smrti, ovamo gvozden bat!
juga, ledene sveće na točku topi, sa streha kaplja za kapljom škropi, ojača sunce, dani se duže, odjednom žrvanj — poče da struže. Poskoči Žuća, povika: „Ljudi, gledajte mlina, evo se budi!
Istoga trena provali voda, veselo točak poče da igra, poskoči Žuća, pobeže Toša, oba ih zali nestašna čigra. A mlin zabruja ko nikad prije, polete žrvanj ko
Voli te strina Kobila. (1954) PASTIR I VOJNICI Mali Janko kući stiže, nasta trka, poče vika: „Jutros rano kraj mog stada prošla, bako, tri vojnika!“ „Tri vojnika, pa šta onda, što se dereš, luda glavo?
Strašno je dalje pričati o tom . . . iskoči nosorog! Oklopnik pravi, na njemu ploče, pa kad li juriš tenkovski poče: taj ti je krčme rušio, taj ti je burad bušio, taj ti je čaše sušio i ljutu krdžu pušio . . . Evo novine!
Miran je bio, bubica prava, verujte, ne bi zgazio mrava. A kako mi se promeni dečak za rodnu zemlju kad poče bitka, jurišao je, poletan, smeo, odbrane naše oštrica britka.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Onaj me poznade i pre no što stiže poče pozdravljati. Nekoliko puta uzastopce, ne videći da sam već primetio i otpozdravio.
— Da li je sasvim vrela? — Sigurno! — Žene izmenjaše reči. I onda druga, povlačeći se, poče da pritvara vrata. — Hoće li skoro? — Ja mislim sad. — Brava završi njenu rečenicu: tram! Opet pomrčina.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Onda poče da pada lišće sa grana sivo i gnjilo il skamenjeno pa zvoni i slaže se u smetove slova i u krike porodilje pa se na
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
AGATON: More, da vidiš, uzvrda se kad ču kako je to onako... nije da ga molim, nego zahtevam, pa poče da mi vrda: te pokojnikova želja, te četrdeset dana, te ovo, te ono.
Tako ti ja podviknem njemu. VIDA i SARKA: A on? AGATON: Poče on opet da vrda; te paragraf sedamdeset drugi, te pedeset šesti, a ja njemu: a sto četrdeset sedmi, a sto četrdeset
SVI: A!!!... AGATON: Jest, jest, da se otvori testament. SVI: Kad? AGATON: I tu poče da vrda: pa dobro, gospodine Agatone, možemo ovih dana. Ne, bome, podviknem ti ja njemu, nego ja zahtevam još sutra.
VIŠE NjIH: Tako je! AGATON: Pa tako je, dabome, ali on, znaš kako je, advokatska posla, poče i tu da mi vrda, dok ja ne podviknuh, ja se ne selim iz kuće i nema te sile koja će me izbaciti. PROKA: Sasvim!
A kad sudija poče da lomi pečate na testamentu, a mene kao da nešto štrecnu; ju, rekoh u sebi, ovo nije na dobro! GINA: Jadno ti dobro!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti? — govorio je debeljko otkopčavajući prsnik, pa zavuče ruku u nedra i poče da se briše. — A posle, gde ću ja ovakav? Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika...
Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset...
Neki, sigurno oni kojima je ovo prvi rat, zapitkuju: kako je to moguće. — Vešta veština i brza brzina! — poče Tanasije da razlaže, ali ga prekide oštra komanda: „Na svoja mesta!“ Vojnici se raziđoše.
— Pobjedi blagovjernomu Gosudarju i Kralju našemu Petru pervome... Prednji levak poče da škljoca zubima o đem, ali vozar priteže uzde, slušajući glas sveštenika koji se molio za pobedu oružja, za zdravlje i
začu se komanda... — Zdesna, u topovsku kolonu! Zdesna zatakaraše kare i topovi, i širok front ratnog puka poče da se raspada u dugačku topovsku kolonu, koja zamače u mrak, po neravnome drumu. — Je l to peta?
Još je malo u visinama treptao mutan odblesak, onda se oblaci umetnuše i crni zastor poče da se razvlači. Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su treštali...
Onda komandanti bataljona otpozdraviše i odoše žurno u pravcu puka... Malo posle, jedan bataljon poče da se svija i prilazi nama. Ispod samoga vrha se zaustavi.
Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para... Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po
Već je šest časova. Vojnici sedaju... Oko sedam časova sunce poče da pali, te smo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta.
Na onu obalu se prebaci još jedan bataljon. Vojnici pronađoše tamo neke ovce. Poče da se priprema gozba. A muzika svira... Ali čamci se nikako ne drže na vodi.
Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen. Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po pešadije i onu našu bateriju.
Zasu nas sitno komađe zemlje sa nastrešnice. — Poče razornom... kopaj zemlju i bacaj gore! — reče Trailo. Iako umorni, gladni i žedni, vojnici zapeše da riju.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
reče ona ironično, ne prikrivajući svoju misao, pa ubrza korake te ćata poče izostajati. »Ako mi se još i ovaj navrze na glavu, imaću muke.
He, ali ...« I misli njegove odoše daleko, veoma daleko... On poče da se smeši, oči mu se zasvet liše radosnim sjajem, ruke se rasklapahu i sklapahu, kao da privlače koga, gornja
Ljudi počeše dolaziti. Posle pola časa zasede ceo školski odbor u školi i poče da upisuje nove đake. U hodniku i dvorištu puno ljudi i žena i svako drži za ruku po jednog mališana.
Odredi mesto svakom detetu, kaza im kako se zovu njihova sedišta i taman poče da im kazuje kako se ulazi u školu, kako se sedi i ponaša u njoj, a napolju se razleže pesma: »Paun pase, trava raste;
kako to vi... Nekako to vi radite drukčije, življe. — Hm... kažem vam... poče on otezati, pa u govoru baci pogled na sokak i prekide, zanemi.
Najpre se već obavestio o njenim roditeljima, o školovanju, o svemu, dok se tako malo upoznaše i zbližiše, pa onda poče poizdalje dobacivati pohvale njenoj lepoti, pameti, lepom položaju koji zauzima...
— Juče sam počeo, odgovara on naivno. — Zašto se vi kao čudite ? — Pa, znate... nama su predavali, poče ona zbunjeno: priprema traje najmanje mesec do... — Ha, metodika... prekide je učitelj.
U tome mu pomogoše i gosti. Posle zaželeše da on drži jedno predavanje. I to im učini po volji: uze drugi razred i poče poznavanje prirode. Predavao je vrlo lepo, lako i živo; i Gojku se zasvetleše oči. U radu provedoše još ceo čas.
Gojko je obilazi na radu po nekoliko puta dnevno, pomaže je savetima i naposletku poče da drži predavanja njenoj deci. Radi se ozbiljno i svojski...
Sede i stade razgledati decu. Ljubica priđe bliže deci, reče im da gledaju samo na nju, pa poče rad. Osećaše kako joj se obrazi čas zažare čas ohlade.
Iziđoše oboje napolje i sedoše u hlad. — Oprostite, molim vas, poče pisar vrlo učtivo, što sam vas zvao malo pre. Zaboravio sam da se vaš posao ne sme prekidati.
U ovoj seoskoj samoći čovek se raduje kad dobije priliku da s kim izmenja misli. U poslednje vreme pisar poče donositi po neku lepu ponudu: kuticu finih šećerlema, južnoga voća, uveravajući kako su to neobično jevtine stvari u
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Oči ti behu male al crne kao rupice na fruli. Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo od slasti poče da trne raširila si se, i uzdrhtala, ko zemlja ispod grana trulih. U crnom dugom svilenom plaštu po svetu bludim.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
I, začudo, ruže nisu venule, behu žive i sveže kao uzbrane. Jedne godine car rimski poče da goni hrišćane po gradovima i selima, da ih proteruje iz celoga carstva.
sirotinji a sebi zadrži samo jedan krčag pa ode u neku veliku, pustu planinu, nađe tamo jednu pećinu i skloni se u nju. Poče da živi isposnički, kao što su činili mnogi u ono vreme. Hranio se zeljem i šumskim korenjem.
Čak i krava, onako teška, glomazna, ma koliko da se opirala, poče da poskakuje i odskakuje, da đipa, da se rita, da se okreće uokrug kao da je dobila vrtoglavicu, dok nije, okrećući se
On poče od muke da skače, da đipa, da se vrti oko sebe, da se stresa, naprežući se iz sve snage da otrese perje sa sebe, ali uz
Ku-ku!... — odgovori žalostivo pekar. I na sva njena pitanja on odgovaraše samo „ku-ku!“, pa onda ujedanput poče da se smanjuje, da postaje sve manji, manji, manji, dok ne dobi veličinu obične ptice kukavice.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet. I staro i mlado, i muško i žensko, guši se, propinje, gura, tiska da me što bolje vidi.
“ Oko hotela gde sam odseo, posle ovih člančića po novinama, poče se okupljati svet. Stanu, gledaju, blenu, pa jedni odlaze, drugi dođu, i tako u svako doba stoji oko hotela velika
Rodoljubivi građani posedaše na stolice, a sazivači zauzeše svoja mesta za stolom. — Braćo! — poče jedan od sazivača. — Vi već znate što smo se ovde okupili.
Gospodin ministar zastade i uze opet svoje brojanice, na kojima poče lagano odbrajati zrna. — I pojavi se Mesija? — upitam. — Ne. — Nikako? — Valjda nikako!
” Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo i poče napamet: „Gospodo poslanici, posle poštovanog druga u kome su...
— uzviknu očajno ministar policije. Nastade tišina, dosadna, mučna tišina. — Uz vladu ste — poče sada ljutito ministar policije. — Pa da niste uz vladu, ne bih vas ja ni izabrao!
Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće: — Braćo! — poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno.
Čak i onaj vatreni govornik maje očajno glavom. Težak je to put bio. Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se, mesto razgovora, čuje kukanje i ječanje.
Gledahu rođenim očima svojim rođenu propast. Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine: — Kuda ćemo? Vođa ćuti.
Svet gleda u njega i ćuti mirno, ravnodušno. On uze spisak sviju prisutnih, odnosno doteranih na zbor, i poče prozivati. — Svi su tu! — reče posle prozivke zadovoljno.
Svet se, malo-pomalo, poče pribirati, dok se, tek, jedan prope na prste i diže ruku, pa procvile slabačkim glasom: — Ja znam, molim gospodine,
On onda, malo docnije, poče govoriti kako je protivan i ovakvom zboru, i kako to i nije zbor opozicije, već vlasti palo na um da se prošali, ali
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Kad uđosmo kroz vrbljak u reku, pa otpoče da odjekuje lupanje ploča po kamenju i zatim bućkanje po vodi, meni se poče dizati kapa na glavi, no i to prođe, pa kad pređosmo reku, požurismo se i na skoro besmo pred avlijom.
Mleko se stade zbrčkavati, uhvati se ozgo tanka korica, koja se, malo pomalo, poče dizati. Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka.
— Ja, brate moj, nisam zaboravio, no ne znam đe je. U mal'ne poče' da mucam, ka' one žene na prelu. — Koje žene, č'a Stevo? — Zar ne znate, brate moj, kako su žene izgubile bardak?...
— Ko to dirka ćasu? viknu Blagoje. Pero se ućuta i poče da srče iz svoje čaše. Srknu dvaput pa dreknu: — Uh, pos' mu njegov, ko je ovo?!.... Nekoliko njih stadoše se smejati.
sve mu to dođe na oči, i oseti težak sumor; neka maglovita tuga poče da mu se vije oko srca, oko grudi, poče da ga davi svega... Legao je onako obučen u krevet.
sve mu to dođe na oči, i oseti težak sumor; neka maglovita tuga poče da mu se vije oko srca, oko grudi, poče da ga davi svega... Legao je onako obučen u krevet.
Zavuče mu se u grudi neka bezuzročna tuga, koja poče da ga muči, da ga mori. Čelo mu se namršti, oči jače zasijaše, celo lice dobi suviše ljutit izraz.
Čas za časom izbija, a on još stoji i puši... Najzad poče da oseća, kako čitava reka tuge poče da juri u njemu i da ga plavi svega.
Čas za časom izbija, a on još stoji i puši... Najzad poče da oseća, kako čitava reka tuge poče da juri u njemu i da ga plavi svega.
Pa kako možeš tu da se izvučeš?!... Jutarnja hladovina sve više steže, i on poče da se zdrhtava. Ali mu ipak to nije padalo na pamet.
Među poslednjima izađe gospodin Mojsilo. Dohvati ga košava i poče da fijuče oko ušiju i da se igra prosedim mu pramenjem, a on se sve više grči i hita pravo školskoj zgradi, da produži
Nemoj der ti meni da buniš ljude!... — Nije, Pajo, vere mi... tek onako, šale... znaš... poče on da muca, a videlo se da mu nije najtoplije oko srca, čim kmet pomenu kapetana. — Hm, šala ja, presešće ti...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Sreta odmah poče razgovor o opštim stvarima. Ćir Đorđe njega pita ima li što novo od svetske politike u novinama; a on opet Đorđa je li
I stoka i živina poče da trpi otkako se probudila ta svest u selu. Tek vidiš zeljova gde izleti podavijena repa na tri noge, pa šiša kroz
Bože, bože, kad ti sad naš ćata istrča iza kelneraja, sav razbarušen, sa raširenim rukama, pa stade nasred kafane i poče da deklamuje »Ludu«. Ne znam baš koja beše, od Jaše ili od Petefija, ali jedna »Luda« tek znam da je bila.
— reče Sreta i udari se po temenu. — Ama šta je, pobogu! kazuj — viču svi. — Slušajte — reče Sreta, i poče čitati: »Iz Rio de Žaneira javljaju da je tamo buknula republikanska« — a šta ćeš ti tu?
— Pa dela, pričaj, slave ti, Mićo! — navali radoznala gomila. — More, to je bio jedan inaet, — poče Mića, — jedan zulumćar da ga pod nebom i ovom božijom kapom nije bilo grđega, baš ka’ ono, ako znaš onaj naš Rudnički
Ama taku mi rakiju peci! Tako vi njemu, vlasničku mu i tirijansku.« — A posle poče da »broji«. Mnoge je brojenice izređao, ali jedna, onako politička, beše najlepša. — Gukni more, Mićo, jednu onaku!
— Gukni more, Mićo, jednu onaku! — viknu mu Sreta. A Mića poče: Crna zemlja, Nebo plavo; Braziljanci Zadobili pravo! Kaaaži! S-s-sss!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
slova, Deset vrabaca, tri senice I gnjurac iz jaza kraj vodenice, Vatrenih kresta, izbiše petli I kad nad bregom poče da svetli, Objaviše pesmom ranoranom Da život počinje sa svakim danom. VLASNICI LIVADE Ko su vlasnici ove livade?
Oblačak gore, maslačak dole. Gledeći se, počeše da se vole. Dođoše vrućine nečuvene i maslačak poče da vene. Oblačak pritrča brzo u pomoć: kiša je lila sve do u ponoć.
A kad stigosmo pred kućni prag, U mestu poče nogama da grebe. Neće napred, neće ni natrag, Uzjogunjena kao ždrebe. Možda se opire zbog nečistoće? U redu, rekoh.
slike, i prozora oba, Sat, u zakašnjenju, tad korak uhvati S vremenom, a krevet (Ni pet, ni devet) Razdragan, poče u mestu skakutati.
dve lucprde, — Tisuća i Hiljada — Rešile da utvrde Šta kojoj da pripada: Uz mahanje zastava: Sred puste oranice, Poče duga rasprava Oko pitanja granice. Potezaše krstaše, Hajduke i uskoke, Dok se ne dobatrgaše Na rub jame duboke.
On ostavi Magdu, Vuku i Jošu, Kolo plahovito-vilovito, Promeni lični opis i nošnju I poče živeti incognito Pod mostom spavati, ići u prošnju — Verujte, od braka bolje je i to!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
“ Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice. Bog vas kleo, pogani izrodi, što će turska vjera među nama?
Čuje da svak spava u kolibe. Tada ona vijenac rasplete, pade kosa do niže pojasa; poče kosu niz prsa češljati, a tankijem glasom naricati, kako slavlja sa dubove grane.
Pa poslijed poče đetinjiti; zapita me za naše susjede, za Bošnjake i za Arbanase: „Kad uhvate — kaže — Crnogorca, bilo živa al' mrtva u
ONI SE SVI OKO NjEGA U KOLO OKUPI. VIDEĆI VLADIKA PET MARTINOVIĆAH, VUKA BORILOVIĆA I TRI SVOJE SLUGE SVE KRVAVE, POČE IH ZAPITOVATI. VLADIKA DANILO Pričajte mi što je tamo bilo: al' ste vuci ali ste lisice?
MOMCI POSTAVIŠE KOLjIVO NASRED VELIKOGA GUVNA, A IGUMAN POČE GOVORITI. IGUMAN STEFAN Čuj, narode, svi skinite kape!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Jer docnije, kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše odjednom, iznenada da zastaju i unezverene njenom
Čak i više nego obično, jer joj je bilo tada, više nego ikada, obuzelo ono „njeno“. Ali kao nikada do tada, odjednom poče osećati: kako je počine za srce da hvata neka neizmerno duboka, iz tamne daljine sa slutnjom taka teška tuga, jad i
I pošto je dole, u kujni, video da nikoga nema, on se poče peti gore, ovamo k njoj. Ona se trže. Brzo se pokri i kao opasa. Ali odjednom joj dođe luda misao od koje se sva oznoji.
Vanko došavši ovamo i videvši je, zaradovan što ju je našao, i pijan, srećan, mucao je i mimikom joj poče pokazivati od koga je i koliko danas dobio. — Ba... ba... ba!...
— Sofke, udara neko! — doviknu odozdo mati. Sofka ostavi čišćenje i poče silaziti. — Pa što ti, nano, ne otvoriš? — poče se ona nećkati silazeći niz stepenice. — Idi, idi, došao neko!
— Sofke, udara neko! — doviknu odozdo mati. Sofka ostavi čišćenje i poče silaziti. — Pa što ti, nano, ne otvoriš? — poče se ona nećkati silazeći niz stepenice. — Idi, idi, došao neko! — poče je žuriti mati.
— Pa što ti, nano, ne otvoriš? — poče se ona nećkati silazeći niz stepenice. — Idi, idi, došao neko! — poče je žuriti mati.
njegov glasnik, ma da mu se, kao uvek ispred ovakih velikih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i nanovo gledajući da li je sve počišćeno i
| — Je li ovo efendi-Mitina kuća? — poče Arnautin glasno da viče ulazeći i kao dvoumeći i još jednom zagledajući kapiju, da nije slučajno pogrešio.
— predusrete ga mati. I kad dođe do nje, brzo mu iznese tronožnu stolicu da sedne. — Sedi, odmori se! — poče ga nuditi usrdno. Arnautin bojažljivo, kao ukočen, spusti se na stolicu.
da mu jače odskoči ona pruga oko vilica i čela, koja je pokazivala dokle je voda doprla pri njegovu jutrošnjem umivanju, poče oštro da priča. Retko je u mater gledao, već jednako u svoje jake žilave noge s debelim i dugim čarapama od kostreti.
Ako ne možeš danas, sutra, kada ti hoćeš. Jedan, dva, tri dana, ništa nije što ću ja da čekam. Čekaću ja! — poče se pravdati odlazeći. Mati ga otprati do kapije, a Sofka osta u kujni perući šolje.
Pandurović, Sima - PESME
Sklonjene od bede sred mrtvoga dola, Sklonjene od čame, od vlage i kiše, Ja videh da ih težak nemir poče Da nagriza — tu gde vlada smrti stega, Gde humke smis’o života svedòče. S naporom se dižu pocrnele ploče!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Stante!“ prekide ih konte, mahnuv rukama, kao orlušina krilima. „Gospodine đenerale!“ poče on, skinuvši trorožac s glave i pristupivši k zapovjedniku. „Priroda je sasvim prosta i...
“ „Mi smo baš kod njega i noćili, nas trojica“, odvrati Savo. Đakon sad počeo bješe posluživati rakijom. Svaki redom poče pričati gdje je koga noć zatekla i kod koga je svratio. Vladika je veoma pažljivo slušao to.
Pošto svaki ispriča, Vladika opet ponovi rasijano: „E žao mi vas je, žao!“ Svaki se poče braniti od toga sažaljenja, navodeći kako i Crnogorke idu u drva na dva puškometa daljine, a kamoli neće oni, vojnici, da
“ zapitaše mnogi. „Nije, no... tobože poslovi ga smetaju.“ Gospodaru se pokaza na licu neka sjeta kad poče čitati pismo; moglo se primjetiti da mu se i obrve malo nabraše.
On sjede na zemlju i kao da im dokaže da im nije zlurad turi pušku daleko a hrtu naredi da leže kraj njega, te ga poče milovati po glavi. „Što će vam gnijezdo, kažite mi, pa ću vam ga ja odmah snimiti?
I ostaloj djeci prionu strah. Čovjek, videći to i naslutivši i uzrok tome stade se slatko smijati. Zatijem blago im poče objašnjavati rašta to ne treba činiti, kako je to zlo i Bogu protivno itd.
Svi ostali, bez Peja, zinuše također, kaono čeljad što nestrpljivo očekuje. „Striko“, poče on, „ovo kanda se zima povrnu!“ To rekavši opet turi kamiš u usta, pa mirno nastavi pušenje. Svi se poglednuše.
Neko prihvati ranjenika za ruke, neko za noge; serdar mu položi ruke na glavu. „Sad stisni zube, momče!“ reče vidar i poče uvlačiti fitilj u ranu.
A kad mu se dodija slušati, odiže gušu, pa poče i on i utanji što je ljepše umio svoje predivo. U selu oglasiše se prvi kokoti.
Oganj se bješe razjario, te ona dvojica počeše se vrpoljiti. Medik obrnu pleći ognju i poče da govori iza sna. Serdar, naprotiv, obrnuo lice k toplini, a otvorio oči.
Bješe uzela češalj. Kako sjede, poče raspletati kosu. Vijenac bujne vrane kose, prosu joj se niz pleći, po ramenima, na grudi.
Ona provuče prste nekoliko puta kroza njih, pa ih stade češljati. Tek što to poče, ču neki šušanj oko kuće. Učinje joj se kao da čuje neke korake.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Ja otidoh u lužinu, Te odsekoh supružinu; Udrih macu po lubinu: Poče maca miša jesti, Poče miš sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’,
Ja otidoh u lužinu, Te odsekoh supružinu; Udrih macu po lubinu: Poče maca miša jesti, Poče miš sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje
Ja otidoh u lužinu, Te odsekoh supružinu; Udrih macu po lubinu: Poče maca miša jesti, Poče miš sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti,
odsekoh supružinu; Udrih macu po lubinu: Poče maca miša jesti, Poče miš sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati,
macu po lubinu: Poče maca miša jesti, Poče miš sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati, Poče šuta pelin pasti,
maca miša jesti, Poče miš sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati, Poče šuta pelin pasti, Poče pelin brdu rasti. 5.
sedlo strugat’, Poče sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati, Poče šuta pelin pasti, Poče pelin brdu rasti. 5.
sedlo vranca biti, Poče vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati, Poče šuta pelin pasti, Poče pelin brdu rasti. 5.
vranac vodu piti, Poče voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati, Poče šuta pelin pasti, Poče pelin brdu rasti. 5. Pošla koka na pazar Pošla koka na pazar, Ukaljala nožicu.
voda vatru tulit’, Poče vatra koplje goret’, Poče koplje vuka bosti, Poče vuče šutu klati, Poče šuta pelin pasti, Poče pelin brdu rasti. 5. Pošla koka na pazar Pošla koka na pazar, Ukaljala nožicu.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Onđe on jadan stojeći ču u neko doba noći đe dođoše | vile na izvor, i kupajući se poče jedna drugima govoriti: „Znate li, druge, da se ogubala u kralja đevojka; kralj je sazvao sve ljekare, ali je niko ne
ga odvrate od te misli da se ne bi i on jagnjetom provrgao, a one glave što bjehu osječene i na kočiće pobjene u redu poče svaka suze prolijevati.
Malo po tom povrne se duh u kralja i pošto viđe što je i kako je, poče se kajati od svojijeh grijehova, i do smrti svoje kajao se i siromasima dijelio. 27. CRNO JAGNjE.
” Kako im ova baba reče, tako bezdušnice i učine; dadu joj onu travu u vodi, pa teke popi, poče tamo amo bježati te u pustinju kao izvan sebe.
” Ona se začudi šta to može biti prihvati štap u ruke, i tek što ga poče prevrtati preko prsta od ruke, u oni isti čas ona se prometnu ovca, i poče kroz kuću blejati.
biti prihvati štap u ruke, i tek što ga poče prevrtati preko prsta od ruke, u oni isti čas ona se prometnu ovca, i poče kroz kuću blejati.
obazrevši se kad vidi da će ga stići, baci na put maramu vezenu kako mu je rečeno, a ona kad viđe | maramu, saže se i poče da je pregleda tamo amo čudeći se onome vezu dok on podobro odmače. A đevojka stavi maramu u njedra, te opet za njim.
Kad tek što na suho izide, side s konja i dohvati nekaku sviralu dugu prevjenu i šarenu kao najveća zmija i poče u nju svirjeti da se od mila Boga ne mogaše slušati, i na ovi glas poče se sve kamenje i drveće šikati.
dugu prevjenu i šarenu kao najveća zmija i poče u nju svirjeti da se od mila Boga ne mogaše slušati, i na ovi glas poče se sve kamenje i drveće šikati. Car se uplaši pa zapne strijelu na ovoga čoeka i ljuto ga obrani kroz obadva krila.
Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: „Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?
Tada oni čovjek kad to viđe, izvadi iza pasa nekaku malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenika, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima,
“ Tada on poče da joj kazuje, šta mu je, a ona mu ne dade, nego zavika: „Dosta, dosta, ja znam što ti je, nego uzmi ovu travu što mi
Sveti Sava - SABRANA DELA
I tako, poslavši, sakupi blagorodnu svoju decu i sve izabrane svoje boljare, male i velike, i okupivši ih oko sebe, poče im učeći govoriti: „Čeda moja ljubljena i othranjena od mene, ovo je znano bilo svima vama, kako Bog svojim promislom
27, 28-29) i poče ga učiti da napreduje u svakom delu dobrom u vladavini svojoj, i dobrog srca da bude prema svetu hrišćanskom, koji mu
U sedmi dan meseca februara poče nešto malo oslabljivati časna starost njegova. I tu odmah blaženi starac, gospodin Simeon, mene — nedostojnog i umanjenog
I tu odmah blaženi starac, gospodin Simeon, mene — nedostojnog i umanjenog u svemu, pozva, sa tihošću poče mi svete, i časne i slatke reči govoriti: „Čedo moje slatko i uteho starosti moje, ,sine, reči moje pazi, ka mojim,
(Priče 8, 32-34, 9, 6-11) I podigavši ruke svoje blaženi, položi ih na vrat moj grešni, i poče plakati žalosno, slatko svoje celovanje darujući mi, poče govoriti: „Čedo moje ljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho
podigavši ruke svoje blaženi, položi ih na vrat moj grešni, i poče plakati žalosno, slatko svoje celovanje darujući mi, poče govoriti: „Čedo moje ljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje!
“ A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te i dočaravam te, jer po treći put
snagu i krepost da ga slaviš, i uspeš da ga izgovoriš pre dolaska svetlosti, ili pre okončanja dana, onda opet zađi od poče tka i okončaj, jer se psaltir ne okončava nikada.
Stanković, Borisav - JOVČA
A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama... ANĐA Ne čak i to... MITA I to, i to, ja!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Onda mi poče dolaziti drznovenije, misleći u sebi: kad ovima ništa nije bilo, neće ni meni. A da pravo ispovedam, nisam nikakva
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ — Odi, Jerolime, sidi — veli fra-Brne. — Ma ja... onaj... kao... — poče se nećkati. — Odi, odi! Sidi i ti, Stipane, s namikare! I sva trojica složiše.
— A je li čemu? — prekide Osinjača, pitajući fratra. — Vire mi, nije loše! — odgovori Stipan, pa poče ljuštiti jaja. — Taa-a-ko! A oćeš li dati braći da skvase grla?... Jeste li večerali, ljudi? — Jesmo, jesmo!
— Taa-ko! Ajte lezite! Ajte i vi, braćo! — Bi molija za jednu rič! — poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu. Svi se Jerkovići naslagaše iza njega. — A šta to, Jure?
— Jesam li ja među braćom ili među ajducima noćas? — poče fratar. — Moj dobri, vra-Brne, molim ti se, čuj me! — zače meko Čagljina. — Jesam li ja rekâ šta rđavo?
— Nen bonjimo sen min ti’ prinkovođana, tin onružani denlija! — veli Šunda. Brne poče grliti Stipana i odmaknu ga u ćošak, pak se obrnu k Jerkovićima: — Za ime božje, šta oćete od mene?
Kad se navezoše na širinu, on glednu podase u vodu, ali mu se svijest poče obrtati, te se uhvati za bočinu. Tako je sjedio, klanjajući se na svaki odboj, dokle se opet razlijegnu ono gakanje.
Fra-Brne jednako prkelaše pogledajući sinovca, pa kad i tome dođe kraj poče naški. — Jeto tako! Nisam čuja lipe glasove za nj, ali, ako se ne bude vladâ kako valja, ja ću fiju!
pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati nezgrapnijem dugim nogama, a kako trči, povija joj se tanki vrat i na glavi mala perjanica.
Poslije njekoliko, onaj drugi poče da čati, a prvi da gleda, dok gvardijan ne zabobonji nješto, našto se đakoni pokloniše pa i oni sjedoše za sto.
Magla napuni doline, pa silni vjetar od mora razagna maglu, a donese pljusak. Žedna zemlja pijaše brzo vodu. Zatijem poče tiho ali trajno rominjati ona kiša što pastirima prodire do kostiju.
— Molim te, majko, skloni dicu, jer sam gladan! — reče Bakonja, pa izvadi iz torbice pogače i sira i poče jesti. Mati otkloni djecu, ispričavši mu šta je bilo sa Čmanjkom. — I to mu je strina Controna darovala. Niko neg ona!
Niko neg ona! Bakonja na to usta, poljubi brata, pa se opet vrnu na pređašnje mjesto. A ona se pribi u ugao, pa poče ispod glasa: — Pa oš li majci kazati, šta je to! — Ma čućeš sad, čim dođe ćaća.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
I u bonaci mora Val neki o mramorja Pljusne, kad dođe ora? U ČAROLIJI Čudesan biva ovaj dan, a poče Tako obično kao i ostali: Od niskog neba gotovo smo pali Kao pod sive, otežale ploče.
Sam nasred pusta žala Sa glavom koja strši Pod suncem što je loče: Kao u zevu ala Ja čekam da se svrši I ovo što ne poče.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Zašto sam đinđuve kupio? Desna ruka odloži pušku, iz džepa izvadi nisku đinđuva i poče da je valja među prstima. Ne može da je baci u sneg.
Kad se ponovo uvuče pod asuru u luk razapetu na kolima, dok sneg zasipa pijanu dreku rabadžija, Đorđe poče da zebe drugim strahom.
Nije ni osetio kad je Simka ušla i spustila ibrik s rakijom. Kao slučajno napipa ibrik pored nogu i poče žedno da sipa rakiju u suvo grlo.
i tare dlan o dlan: oni tanko šušte kao da su od suve jelovine, Aćimu su suviše veseli i bezbrižni, pa priđe prozoru i poče noktima da grebe ledeno žbunje sa stakla, da bolje vidi vratnice i put pored jasenova.
Ona, sigurno, nešto zna čim ćuti. Spusti se na minderluk pored prozora, poče da srče kavu, puši i, naborana čela, viri kroz prozor.
odjednom je umukao i prestao da je tuče, pa se pijano sručio na krevet, a ona, kao osvešćena iznenadnim mukom i mirom, poče da razumeva smisao njegovih udaraca, grdnji, psovki i nečega odavno i od sebe skrivenog.
Tola joj prvo pruži „desnog“. — Što si manji od brata? — reče. Dete, povijeno u očevu iznošenu prtenu košulju, poče sitno da plače. Anđa ga prinese tamnoj, nabrekloj dojci, a dete uze vrcavo da cokće majčinu bradavicu.
Okreće vatri čas leđa, čas lice, služeći se često ibrikom. Obuze ga čudno vesele. Uze sviralu iz torbe, produva je, poče pesmu, mala mu je i suviše spora za njegovu radost, pa se razigra i zavitla u kolu, dugom, sitnom, bez kraja.
— Anđo, Bog nam uze „levog“ — reče mirno i ukočeno se zagleda u nju, s mrtvim detetom na rukama. Anđa poče otegnuto i jedva čujno, kao po dužnosti i nekom moranju, da nariče, mučeći se što ne može mrtvog imenom da oslovi: što
Vukašin se odmače od prozora. I zbog studi u hladnoj sobi sa ugašenom peći i zgužvanom posteljom poče brzo da korača, gledajući u pod. Natrag se ne može. Neće. Obziri... Najlakše iskušenje koje ga čeka u budućem životu.
— tvrdo reče, uze sa stola svoju nekadašnju đačku mastionicu i pero, izvuče iz džepa parče hartije i, ne sedajući, poče da piše priznanicu. — Ne pristajem. Pare ti ne dam, a ti povedi parnicu za svoju očevinu. Nije bratski...
Kafedžija Ika, gurav i ćosav dugajlija, uplašen pesmom zabranjenom od vlasti, poče da zapomaže i moli da pevaju drugu.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Već se i sama starica zabrinu da će dete ostati bogalj, kad na pragu četvrte godine devojčica stade na noge, prohoda i poče da raste. Gotovo prekonoć nestade mrlja i krasta s njenog lica i ono zablista kao mesečeva školjka na dnu mora.
Samo su joj zlataste oči jače blistale. Starica uzdahnu: »Ko će je hraniti kad ja umrem?« Poče učiti devojčicu vezu i čipkama ne bi li time, kasnije, zarađivala sebi za život.
»Od koga li je sve to naučila?« Starica se zaprepasti kad u vezu vide ptice i cveće kakvih nigde nije bilo. 3atim poče pomnije da je posmatra.
— reče Majka svih reka strogo i odluči da pripazi na tek rođenu kćer. Mala reka se nevoljko poče spuštati ali od toga časa sve reke i rečice, svi izvori i potoci budno su stražarili.
— u potragu za njom! — naredi svim vodama u planini, i veliko traganje poče, mada je kiša još rominjala. Gde je sve nisu tražili, gde sve nisu zavirili: i u šumu, i u kamenjar, i u pećinu, i u
Ali već sutradan zakuca na vrata, i poče često dolaziti, donoseći različite darove: cvet kestena, kamičak čudnog oblika, vrapca slomljenog krila....
»Koji još vrabac govori?« — rekli bi joj. »Baš koješta!« i sama isto zaključi, pa ipak, još od zore poče čekati pticu, ali vrabac niti se javi niti pojavi. »Zaboravio me?
— odseče ismejani ljutito, pa tresnu prijatelja preko lica. Ovaj ga zgrabi za rogove. Pljas, tras! Poče tuča. Okupi se gomila radoznalaca. — Udaraj! Šta čekaš? — smejali su se i bodrili zavađene. »Bio je Poglavica u pravu!
— Ovo mora da je neka zaraza! — reče šapatom neka starica, ali se njena izjava proču. Je li čudo što sused od suseda poče bežati? Ali broj unesrećenih je rastao. Šta sada?
— Šta li to radi noću? — pitali su se susedi. — Da ne vrača? Kad radoznalost naraste kao poplava, nekoliko suseda poče da je uhodi. Bez uspeha.
Tek na mraznoj, snežnoj stazi ona zastade i plesnu dlanom o dlan. Najednom, kao na dogovoreni znak, maleno jato poče da se penje uvis.
Zaspi li, nikada neće stići do Srebrne ruže! Zato skoči, ali skoči i zvezda i poče se odmotavati kao srebrno klupko, postajući sve manja i manja.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
pogubljene vojske prolazahu. „Ah, Satano, ravnočini brate, - Mihail mu poče govoriti - kakve čerte viđu ja pogubne na tvoj obraz, i na sve ostale!
Djejatelni vlastitelj nebesni iz haosa zdrobljenih nebesah poče male stvarati mirove, slabima ih punit žiteljima, kako će mu sve pokorno biti.
„O zavisti preotrovne žertvo, vinovnici vječne pogibije!“ - Gavril poče arhangel zboriti; no hulenja hiljade krikovah na višnjega i na dva vojvode oko njih se počeše horiti, Gavrilovu riječ
u jednojzi masi, tronodržnu svu obuze goru; u vidu se uredi vijenca pravilnoga, no debljinom strašna, pa se poče vrćet sa hitrinom na zefirna razljućena krila oko trona i gore sveštene sa potresnom preužasnom jekom.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Svi zatim padoše ničice zemlji, a kada se digoše, predadoše se pobožnom ćutanju. Jonsko More poče zlaćano da treperi, koso očešano Sunčevim zracima, ali vrhovi Brutijskih Planina, bolje pogođeni tim zracima,
On sede opet na kamen, a učenici se zbiše još jače oko njega da bi ga što bolje čuli. Pitagora poče da priča. „Moje rodno ostrvo Samos nalazi se pred maloazijskom obalom nedaleko od onog mesta gde leži lepi grad
Treba ih znati pregledati, opipati i odabrati. U tom poslu ja sam veliki majstor; uverićeš se o tom večeras“. Grilus poče pregledavati jagnje po jagnje, tumačeći njihove osobine.
Zato je Milon odmah bio načisto, sa koje strane da opipa rebra nomofilaksova. On poče tim što zacvile plačevnim glasom. „Oprosti, ako Boga znaš!
To razgnjevi nomofilaksa još više, kapljice znoja pocuriše sa njegova lica, on poče da dahće kao premoren pas i pokazivaše želju da iskoči iz vlastite kože.
To rasterećenje njegove glave imalo je dobroga dejstva i na njenu unutrašnjost, njegov mozak poče opet da radi. On prikupi svu svoju snagu i progovori drhtavim, ali u toliko svečanijim glasom: „U ime zakona naše
Demokritos poče da se smeje i govori kroz smeh: „Da će tako biti, smeo bih se opkladiti, kad ne bi onakva opklada pretpostavljala moju
Demokritos poče da se smeje, a Hipokrates uzdahnu: „O, to sujeverje našeg sveta! Borim se bez prestanka da ga iskorenim iz medicine,
On donese iz svoje kuće to delo i poče naglas da čita njegova najvažnija mesta. Kako je svet postepeno postao kad su se uskovitlani atomi okupili u mrtva i
Oseti glad i žeđ, a zraci podnevnog sunca počeše da ga žegu. Poče razmišljati šta da čini i kuda da se uputi. „Aristotele!“, začu on kako ga doziva neki poznati glas. On se obrnu.
Nikija odrubi ribama glavu, raskoli ih svojim debelim prstima vešto po dužini, izbaci iz njih kosti i poče da ih proždire, polovinu po polovinu. Onda uze bokalče sa vinom i reče: „Da se vratim na naš započeti razgovor!
Šest komada papirosa! Nepismeno, upravo neukusno napisana, bez stila i pesničkog poleta“. On spusti glas i poče opet da šapuće: „Evo nas trojica, kako ovde na okupu sedimo, možemo, mislim sa pravom, reći da smo nešto uradili i
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Šta imaš da objasniš, kučko jedna! Ja pogledah besvesno u sve, koji besmo tu. Ona gomila vojnika i oficira poče da se zbija; komordžije priđoše svojim kolima; tobdžije sedoše na svoja mesta, kao da je neko komandovao; oficiri
isukali mačeve i kad Aleksa Lepir, sav u goloj vodi, sav, dakle, u onom umetničkom znoju svoga dotle gušenoga talenta, poče da nateže i, crven kao vatra, da se bori sa onim upornim rečima, zapinjući iz sve snage da izgovori svakome poznati
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti Bogu. Utom popa otpeva tropar, ispi čašu vina i sede. Poče ručak. Svirala odjeknu...
— Zar ti prvi — produži kmet — otkako je naše selo zakopano, da okrvaviš i okaljaš našu svetu slavu! Đurica poče dolaziti k sebi. — Jok ja, onogaj... video je sav narod... pao sam kâ proštac... Zar on meni da podmeće nogu!
Behu izišle da beru lešnjike, pa ih pri povratku zastade prvi suton. Sa njima beše i Stanka. Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o
odredbama po svojoj ništavnoj volji; kad vide kako jedan bistar od prirode um može da vlada učenima i neukima — Vujo poče stalno da se zanima rečenim poslom. Kad mu se rasturi prva družina, on stade da vrbuje drugu.
— Đurđe — poče pisar, gledajući ga oštro i pravo u oči — u Trbušnici je onomad izvršena opasna krađa Jovanu Čupiću: razbijen mu je
— Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti znaš...
namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već poče i sam verovati u istinitost njegovu.
I usred tih misli on se seti hleba, zgrabi ga i poče žudno jesti, ne toliko zbog gladi, koliko radi želje da otera od sebe misli, da se zabavi jelom, dok mu ne padne kakva
Đurica nasloni glavu na hladno gvožđe i uzdahnu očajno. »Dakle baš da se hajdukuje ?« — poče da misli. »A mladost ?... a budućnost?... Sve se ruši, svega nestade ; odoše, kâ prah i pepeo, oni lepi snovi mladosti.
A ovako ni zbog čega!... Jest, ali sutra počinje ispit, a na noć — ono... — Sinovče, govori! — poče Vujo, pošto ga je naročito pustio da malo promisli pod utiscima one plašnje.
On je već u drugom okrugu. — Zar vi niste zagledali u apsu? — Viknu kapetan. — Šta je vajde... — poče Radisav da se pravda, ali ga prekide stotina glasova: — Nisu još gledali apsu! Nisu otvarali!
— Mi moramo leđa uz duvar — poče jedan čiča. — On neće dosađivati našem selu, a mi mu moramo biti na ruci. Nije to šala bolan: metnuo čovek glavu u
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Pošto se mališa dokopa konja, poče drva goniti i prodavati, te je nekako životario s materom. I ako nijesu imali da im se presiplje, nijesu bili ni
Tada car poče obećavati veliko blago ko mu kćer prozna, a to ču jedna stara badža-vještica — pa od grada do grada, od vrata do vrata,
Kad ih poče milovati, opazi im po trbusima da su siti, pa će sam sebi: — Bogme oni su negdje našli nešto te se najeli; čekaću dok
— Ne boj se ništa više, — reče joj on — ja sam opet prsten kutarisao, — pa joj poče pričati šta je sve pretrpio, i kako je babu ubio i do prstena opet došao.
— pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: — Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?
Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla
Divovi ponesu bivoleće kože, a starac skopak. Divovi natoče svaki po mješinu vode, a starac poče kopati oko vrela. Začude se divovi pa ga upitaju šta to hoće.
To čuvši, ode on od cara. Kad došao do lisice, ali zlo! Teta lija poče psovati, grditi, i šta sve nije radila s njim.
Kad vezirović poče čitati dovu, sjedne sluga blizu njega na jedan mezar, prekrsti noge, odriješi polagačice krajeve od jagluka, pa stane
Uzeću je. Mogu mećati u nju majstorove rove pare, — te je turi u džep, pa se uputi u dućan. Kad dođe u dućan, poče turati pare u ćesu, kad čuda! Što god u nju metni, svaka se para stvori dukatom.
„Još mi je ovo manjkalo“, uzdahnu vezirović, pa poče kleti trešnju, ali kad pogleda na jagode, pomisli: „Vala ću ubrati još dvije jagode grožđa, pa kud puklo da puklo.
Drugi dan, kad je dečko odagnao goveda u polje, sjede opet onako gladan na panj, pak poče plakati. Plače on tako, bogo moj, plače kao godina, kad li al̓ evo opet one bake k njemu pa ga pita šta mu je da plače.
Petković, Vladislav Dis - PESME
I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad.
Prazna i strašna javi mu se soba. Samoća poče da ga peče, draži. On je ostavi. Kao duh iz groba Spusti se u mrak da melema traži.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Kao i ja i on je sva ova istorijska dela znao napamet, uprkos svojim shvatanjima života. On zavole ovo što ja radim i poče me blago koriti da sam se zaverio da ga preobratim u Amerikanca.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Dakle, hoćeš li? —Ne znam ja... Pitaj brata, evo ga! i pokaže rukom na nj. —Što će ti brat? — umeša se drugi i poče se ceriti. —Da ko će?! — izgovori tiho curica i pogleda na brata. Uto se i on približi. —Što bi? — upita sestru.
u tijesne ulice, gdje nigda sunce ne grije i gdje se tjeskoba usred podne osjeća, čisto se rastužiše — zla slutnja poče se javljati.
Dok je tim poslom bila zabavljena, još je živila u nejasnome snatrenju, ali kada je potrebno za put pripravila, poče da poima bolje svoj novi položaj, i čim se više primiče dan odlaska, veća je strepnja obuzima: veselje i strava da ide u
—Pusti! — odgovori Spasoje. — Ko zna što će jutro donijeti! — i poče se žurno svlačiti. Devojka se obrnula na drugu stranu, prama zidu, čeka dok oni polijegaju, pa da utrne svijeću.
Ali kad za sebe poče saznavati, instinktivno naslućivaše na sebi tuđu volju, te poče sumnjati, a bijaše načisto sama sobom tek onda kad je
Ali kad za sebe poče saznavati, instinktivno naslućivaše na sebi tuđu volju, te poče sumnjati, a bijaše načisto sama sobom tek onda kad je jednom u zavadi neko razjareno dijete prijekorno nazva „mulicom”.
Požure da čim prvo u Velu uvalu stignu. Poslije kiše poče da vedri, a kad dođoše u uvalu, nađoše je još zanjihanu: oko rata joj buči more, no nema one prvašnje sile, a mjesečeva
O, umekšaće se! Starica se približi da ga pomiluje, no ono mignu jednim uvom i poče kroz nozdrve silno frktati. —Pustite ga!... —Još je ponosit! A prvi dan ne htjede se ničega ustima dohvatiti.
Svježi maestral domalo sasu okolišem, zažamori živo i poče da plačka sure hridi... Danguba, prokunjavši, dohvati trstiku, nadije i zavitla u sunce.
Da njega i sebe prehrani, odluči se da služi po kućama, pa poslije, nešto prištedjevši, poče da u gradu kupuje ženski sitnež: konca, igala, naranača i drugih kućnih sitnarija, i to nošaše na leđima u svoje selo
A i beše kroz go krš ugrejalo; sunce, dok se rodilo, čisto i sjajno, kao da je iz mora izišlo, poče odmah da greje. Marko i stara Stana mahom sedoše na kamen, a Božica, koja do ovoga časa ne beše nigda videla mora ni
„Snaći će me zasigurno teška kazna božja”, strepeći je mislio. Da ubije u sebi glas grižnje, poče da čita. U čitanju knjiga saznade da ima i takovih koje mlađi ne smeju da čitaju. On se zaželi baš tih priča.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
dveju takvih rečenica, sa karakterističnim ulomom po sredini: (1) „A ona tamo u kujni, kao obično, pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, ↓ te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i bogzna šta se
dakle sigurno njegov glasnik, mada mu se, kao uvek ispred ovakvih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i nanovo gledajući da li je sve počišćeno i
ako računamo - a moramo tako računati - od Sofke, koja se u tom času nalazi uza samu dvorišnu kapiju, a Todora „poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji”.
koliko izbegava: „Zato se Sofka i trže, jer, uznemirena baš tom tišinom, mirnoćom, predvečerjem, kroz raširene nozdrve poče osećati kako se iz dvorišta pokreće i počinje da osvaja onaj sveži baštenski ćuv.
savesti - zbog žene koliko i sina, jer skriva požudu prema bulčćoj snasi - preneo se, dakle, odmah i na telo: „Onda se poče peti (alat - N. P.
s druge strane, venčanje je tako prikazano (isključivo iz Sofkinog doživljaja) da već i to što joj „od straha i užasa poče crkva da se vrti” - jer ne može više izdržati, pustiće dečju ruku koja neprekidno izmiče - snagom sinegdohičnog
A pošto je iz crkve izašla, ona „čisto odahnu”, pa „poče savijati i silaziti drugim delom čaršije, ka mladoženjinoj kući”.
] tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor. I oni, i ova kuća, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krućim i
ognjišta: „I kada, duboko u noć, iziđe i mesec i njegova bela kosa svetlost, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u sebe, Sofki se, ne poče da čini, nego je već kao u istini
crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u sebe, Sofki se, ne poče da čini, nego je već kao u istini osećala kako sve to nije ono, u stvari”.
isti način, kroz istu badžu i sa istim utiskom razgrađenosti jutarnja svetlost sliva sa svetlošću ognjišta: „Modrina zore poče probijati odozgo, kroz badžu, i lomiti se sa svetlošću ognja”.
toliko blještala da se i sam krov kućni prozirao”, pa „ta tolika svetlost, sa tolikim ognjevima, praskanjem, blještanjem poče da je plaši”.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Harambaša ga preseče očima i poče potmulo turski: — Šta si hteo, bre? — Da se branim, aga. — Čime?... Puškom?... Kaurska glavo nerazbrana!...
granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa strahovito poče s preziranjem meriti buljugbašu. — Eno Turci gledaju, čovječe dobri! — Turci?!.. A ti što si?!.. Poturnjak!..
Prsa ispravi a glavu povi nešto u stranu ka guslima i poče kolašinsku pesmu o nesrećnom boju na Kosovu. Za sve vreme trajanja dugoga uvoda zašto se izgubilo carstvo, glas mu je
Dodade mu još neku čašu, i sama popi još jednu pa mu prijateljski sede uz koleno. — Ali ti ćeš me opet poslušati — poče ona šapatom i previjajući se oko njega — da bježimo u Srbiju... — Ovoga svijeta ne! — Hoćemo, hoćemo.
Natrag, umuknite jednom od Kosova!.. I kad se sve ućuta, ona kleče kraj sina i poče da ga gladi po obrazima. Dugo, nežno, bolno za okolinu. Bleda kao smrt a prkosna.
On se prekrsti širokim krstom i grcajući, a sa prosvetljenim izrazom, poče da mrmori: — Pomozi, Gospode, pomozi i nama!... Uslužno mu primakoh jednu stolicu i ponudih da sedne.
Reče da je najsrećniji što je kaplar srpske vojske i tiho, tiho, sav u istinskom zanosu poče da recituje svoje proročke stihove „Na Gazimestanu“... KAD SE CARSTVA MIJENjAJU...
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Tu se, kâ udilj, svugde, Našao neki zlobimudrac, Plitkoum, brzoplet; Taj odmah na glas poče: „O slavni Tale, o mudri čoče, Što bleneš u visinu?
“ U jednome selu, Rec’mo Buđanovu, Poslušali ljudi Poslovicu ovu. Svako poče mèsti Ispred svoga praga, I u to se mnoga Utrošila snaga.
Miljković, Branko - PESME
I SUNCE I Sunce koje podgrevaš u novom Svetu stare laži o seljenju praha Naša je nada očajna i plaha Naš pakao poče pesmom labudovom.
Krakov, Stanislav - KRILA
Potom se ostale čete počele ponova da kreću, i od duge kao zmija povorke, koja je neprestano izbijala, poče se obrazovati široki no zbijeni postroj.
Ipak se poneka šlemom pokrivena glava izdigne i pogleda u mrak. Odjednom odozdo pred grebenom poče nešto crno da se miče i izbija. — Brza paljba... bombe... Sve se zapali, sve zakrklja.
Sad će nas napred... Ali oni ipak nisu pošli napred. Tišina je i dalje vladala na položaju, samo malo posle poče neprijateljska artiljerija da grmi. Pogledi se ponovo sretali. Oni behu sada zadovoljni, nasmejani. Rovovi se drže.
A pred žicama plamen, tresak, urlik. I leševi se gomilaju. Najzad, kada zora poče da sviće, oni behu opkoljeni. Tada major Milorad gologlav, raščupane kose, sav modar u licu reče ordonansu Branku: —
Žile nabrekoše na glavi, i zazuja krv po ušima. Neka je težina na njemu. Teško se podiže, i zemlja poče mlazevima da pada sa njega. Od nje su pune uši, oči, usta i odelo.
Vreme očekivanja i nervoze. Mračilo se. Sunce je već davno iščezlo. pod pokrovom magle, ali sada poče i ono malo slabe mutne svetlosti da se gubi, i sve da se zavija u maglu i suton.
U glavi mu beše prvo strašno toplo, posle svest poče da se mrači, znojio se jako po čelu, ali se ipak nije onesvestio.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Velika jutarnja svetlost, još modra, poče rasvetljavati svet. Čuo sam laki šum oko zidova, ali ne obraćah na njega pažnju.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
mere na timočkoj liniji da nama amo na Moravi dadu oduške od udružene navale Ejubove i Ali-Sajibove vojske, general se poče spremati da sa rezervama iz Deligrada pohita Aleksincu.
— upita me on s osmejkom i stade trljati ruke. Ja mu opet ništa ne odgovorih. Pošto je malo poćutao otac prota, opet poče: — A je l' te, molim vas, jeste li vi gde god čitali o tome, kako se hvataju haringe; jutros sam ih znate jeo, pa mi
Turski lanac spočetka beše zaustavljen u svome napredovanju ali se naskoro opet krete. To kretanje išlo je ovako. Prvo poče jedan po jedan Turčin da se izdvaja iz lanca i da istrčava napred: istrči, pa prilegne zemlji i odatle puca brzo.
! — tu Černjajev klimnu brižno glavom i poče hodati tamo amo krupnim koracima. Zatim nastavi: — A čuje li se borba s fronta od Katuna i s levog krila od sv.
Večerilo je, suton se polako spuštao s visova Jastrepca planine na bojno polje; tu se mešao sa dimom, što se poče dizati iz okolnih sela, i time postade još gušći. Dim!
I zaista, paljba poče da se učestava, a naskoro se začuše i turski ubojni rogovi: ta ti, ta ti, ta ti.... Nebo je bilo čisto kao staklo,
Naši strelci što uđoše gore u šumu podržavali su jaku pucnjavu. Ali zamalo, pa tek jedan po jedan poče da izbija iz šume i da se preko poljane povlači šancu, pucajući jednako.
!... U ćutanju prođe još neko vreme. Borba je jednako trajala. Turci su pripremali treći juriš; đeneral ustade i poče hodati. Skoči i Vladan, beše mu pala na um »velika« i »spasonosna« misao.
Skoči i Vladan, beše mu pala na um »velika« i »spasonosna« misao. On priđe đeneralu i poče ga nagovarati da je već krajnje vreme, da on — đeneral — ide iz šanca. (Naravno, dr.
Vladan je znao da se tu radi i o spasu mikroskopije — đeneral se ne može ukloniti sam.) Đeneral odbi ponudu. Sad poče navaljivati na njega Komarov. Đeneral opet reče: — Ne, ne, to bi izgledalo malodušno... Zar baš sad?...
Kad se već uveliko uhvati noć, paljba se postepeno poče utišavati. Šumatovački šanac bio je miniran, ali kako je komandant šanca poginuo, to ce sumnjalo da li ko zna gde je
proklet čas kad sam stupio na ovu zemlju, ja ću c yma sići, ja ću se ubiti... Komarov priđe Černjajevu i poče ga uspokojavati. — Dobro — prodera se đeneral.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Prišô bi joj, ali ne smem I ne mogu, — Ta i ja se poizdalje Molim Bogu. LXVІ Sa istoka poče plavit’, A nas dvoje na prozoru, Prohtelo se nama tako Dočekati rujnu zoru.
Kad se magla vedrit’ poče, Pa mi zorin zrak zasviti, Kažu da sam mnogo pevô, — Ne sećam se, može biti. Al’ kad stisnem bolno čelo, Kô kroz
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
„Otkočite puške!“ naređivao je podnarednik. Ja sam izvukao revolver, kao da ćemo sada na juriš. Pri vrhu poče vetar da duva. „Evo smo!“ — šapnu neko. I stroj kao po komandi polete.
Posle jednog časa upade Miloš i kao vreću stovari jednog Bugarina među nas. Kad ovaj vide da je među Srbima, poče da stenje i moli da ga ne ubijemo. Kaže da je oficir. Takav nam baš i treba. Umirili smo ga i ponudili cigaretama.
Gde ste bili vi iz sedmoga puka i šta ste radili do šesnaestoga septembra? Predrag se nakašlja i poče: — Ja ne umem da pričam kao Svetislav. Ali ovde mi je dnevnik, te ću vam po redu izložiti.
Dosad ste se uglavnom slagali. Pričaj sad ti Svetislave. Svetislav poče: — Osvanuo je šesnaesti steptembar. Pred nama se ukazaše bugarski rovovi.
Vetar je duvao i nanosio nam sitnije kamenje u rovove... — O, brate, ti poče kao pesnik — dira ga Svetislav, nestrpljiv već da on nastavi svoje pričanje.
U početku je vatra bila lagana, kao da se koleba, a potom osu, osu, granate naše i njihove se ukrstiše, a kamenje poče da leti. Razleže se rika, tresak. Rovovac kao da grmi i u bugarskim rovovima otvara čitave kratere...
„Napred, napred!“... „Ura! Ura!“... „Jaoj, braćo!“ „Ne ostavljajte me!“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi. Od vrha Kajmakčalana spuštala se kao avet gusta magla.
Pred nama se najednom zamagli, crn oblak se spusti na vrh Kajmakčalana, i poče da se razvlači po padini. Tada se desno od nas napravi neka gužva. Izvio sam se da vidim... Zgranuo sam se...
Svi smo bili prilegli. Kuršumi su prštali nad nama. Dok ti moj Andrija kleče, i poče da se krsti. — Učo, manj to ako ti ne pomogne! — dobaci mu jedan četnik, student. — Polažem oružje...
U neko doba jedva već nazresmo kako promiču teški mlazevi magle. Osvanuo je osamnaesti septembar. Iz magle poče da lije hladna kiša. Tanki mlazevi vode cede se sa kamenja i slivaju u rovove.
Ostali smo nas dvojica sami. Pitao sam ga tada kako ga tako nesrećno raniše. I on poče da mi priča: — Zauzeli smo Starkov Grob.
“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poče sav da se trese. Neko ječi: „Jaoj, braćo!“ Jedan pobauljke istrča ispred mene.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Đorđe pak, stegnuv od žalosti srce, poče: „Mili roditelju! Šta ti reče, da od Boga nađeš? Malo li zar nam je stradanja, tuge i nevolje teške?
Jakšić, Đura - JELISAVETA
BOŠKO: Ta brzo poče! BOGDAN: Brzo, boga mi, Na našu grdnu nesreću. VUJO: Ali ni Mlječići ne ostaše u dugu. — Dužde nam posla te kakve
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap: „'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće!
Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svome Juji! — poče mu se bezazleno ulagivati. U razgovoru s Jablanom stiže Lujo kneževoj kući, gdje se bijaše dosta svijeta iskupilo.
— Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me! — uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa poče opet, krijući od ljudi, mjeriti štap. Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice. — Jesi li se uplašio, mali?
Jablan stoji ponosito na mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno — silno odjekuju. KROZ MEĆAVU Već se poče i smračivati, a oni ne mogoše krave prodati. Niko ih čestito i ne pogleda, a kamoli da ih upita za cijenu.
Kad biše nasred čaršije, snijeg poče propadati. Ljuto i kao na silu odvaljivaše se lepirica za lepiricom, isprva teško, kao da se muči i nateže, pa onda
I prva se nosila krenuše iz Reljine kuće. Iza toga čeljad se poče pobolijevati i padati kao snoplje. Nose se nosila, nižu se grobovi i promukla ženska grla, bugare sinje i crne tužbalice.
Snijeg poče gušće lepršati kad uđoše u planinu, koju im je valjalo prijeći i spustiti se u polje. Krava stade nešto zazirati i
Poznavô on koga, ne poznavô — on svakom: moja slatka dušo! Prije nekoliko godina — poče Dule, a čelo mu se namršti — diže ga spa'ija sa starog kućišta i naseli na njegovu starevinu nekakva Ličanina.
MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne! — poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče. — znaš ti još kakav je to čovjek, da Bog milostivi sačuva!
— Da li je kod kuće? — prošaptah. — Ja mislim, da jest — odgovori Stevica jedva čujnim, uzdrhtalim glasom i poče me gurati rukom, kroz koju je strujilo tihano drhtanje. — Hajde ti naprijed!
Trže se kao iza sna, kao iza dubokog, teškog sna, dohvati kutiju, smota cigaru, pripali je i poče pušiti. Otpuši nekoliko dimova, pa povrže cigaru na brvno kraj sebe, gdje ih je još jedno desetak ležalo, samo malo
Onda teško uzdahnu, opet se podnimi i nešto se duboko, duboko zamisli. Najedanput ustade i poče nemirno gore i dole hodati po divanani.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Toliko su bili sigurni za nju kod te dve kuće. Naročito kod Mladena. I naročito kad Mladen poče da se diže, biva kao što treba, da ne samo sad više nego otac mu poče da zarađuje, proširuje, učvršćava radnju, nego
Naročito kod Mladena. I naročito kad Mladen poče da se diže, biva kao što treba, da ne samo sad više nego otac mu poče da zarađuje, proširuje, učvršćava radnju, nego kad sasvim odskoči, podiže se, i uze sve u svoje ruke i postade ono što
Mladen, nadajući se svemu tome, ne iznenadi se kad starac poče da mu priča, i to ponizno, u najvećoj tajnosti, kako se ovih dana javio taj i taj, iz neke čak gornje maale.
— Jedi, sinko! — poče ga nuditi baba. — Neka, dosta. A imam posla, pa teško će mi biti. — Kusni, kusni ti, a posao imaćeš kada.
Odmah zatim, čim poče da pada mrak, vide ono spremanje za svadbu. Od njega, iz dućana, još juče sve su uzeli što je trebalo.
— Naš je! Ona posrnu. Papuča joj odlete s nogu. Čisto padajući nasloni se na nj, i, prvi put, uze ga za ruku i poče je ljubiti.
Čisto padajući nasloni se na nj, i, prvi put, uze ga za ruku i poče je ljubiti. On, potresen, da je osvesti, poče joj pričati kako je bilo: kako je stari Aribeg, koji je odavna otišao u Carigrad da tamo, gde se i rodio, umre,
Čisto klizi niz pragove. Stade preda nj i uplašeno poče da stoji. Mladen beležeći upita ga: — Šta je, č̓a Marko? On, još uplašenije, poče: — Ništa, sinko. Nego došla...
Stade preda nj i uplašeno poče da stoji. Mladen beležeći upita ga: — Šta je, č̓a Marko? On, još uplašenije, poče: — Ništa, sinko. Nego došla... Mladen zastade i diže glavu. Č̓a Marko još uplašenije nastavi: — Došla, sinko!
I eno: sedi. Pobegla i došla, pa samo ćuti i sedi. — Koja pobegla? Koja došla? — poče Mladen, a već je znao koja je to, da je to ona, Jovanka.
A jednako se smeši na nj. — Kako ništa? Majka joj, od besa, bola, poče brzo da sa jednog kraja na drugi ide, baca drva, namešta i viče da Mladen čuje: — I neka ostane! Nemam ih više.
Mladen se diže. Sa stisnutim ustima, ukočenim, namrgođenim očima, miran, pribran, poče da se prašta. Kum, radostan, sav u veselju, čisto plačno molio ga je: — Sedi, kume, sedi... samo još malo!
Ćipiko, Ivo - Pauci
Izašavši iz varoši, prestade da grdi i, mjesto, toga, poče sam sa sobom da govori. Zastajkujući, osluškuje zvukove telegrafskih žica, i razgovara s njima, a stupove obuhvata
Rade se nečemu sjeti, pa ustade sa kamena i pođe ka svojoj jari. Nožem poče gladiti neizrađenu držalicu od sjekire, pa nije Mašu opazio, već kada je nada nj došla.
izgubićeš me!... — i zajeca. —Čuj, Radivoje, — poče Smiljana tihim glasom, ovo je moje umiljato janje: vidiš kako je poplašeno?
Ali Rade ne klone; odmah nastajnih dana poče preoravati nanovo zemlju da je zasija. Bolilo ga u duši da zemlja cijele godine nerotkinjom ostane, kad božje sunce tako
Doktor pogleda po društvu i poče da govori: — Misao — veli — došla mi je u pamet ovoga časa u ovome zelenome odgojku.
Kad poče novac davati na kamate, seljaci nosijahu darove: dućan je cvao i skupljalo se blago; trebalo je okućiti se, da se blago
Redom poče prodavati sitno i krupno blago: ne poštedi ni svoga dorata, ni stare kobile s ždrijebetom, ni uhranjena krmka.
Otada i hodaše za njom i dulje ostajaše kod svoje kuće, a poče i da uči za ispite. Bijaše mnogo mirniji. Siguran da će se u urečeno doba s njome vidjeti, rado je pregoreo i one svoje
Sobom nosio je svu slast i milinu ljetne noći kod mora. U svojoj sobi uze hartiju i poče pisati. Glava mu je krcata lakih, misli, no ne zna da ih rasporedi. Htjede da joj sve reče.
I pivo bijaše preslabo da razagna očaj. Naruči žešćeg pića. Domalo plamen lizaže mu uz obraze. Jagodice se zažariše; poče da gubi svijest. Bol popusti; muzika sveđ svira i pobuđuje u njem ganuće. Navriješe mu suze na oči.
A kad je sunce zašlo, neka tugaljiva čežnja poče ugađati njegovoj mekoj naravi. Posmatraše nebo, krcato fantastičnim slikama, i maštaše o svojoj sreći s nekim idealnim
—Ja grem, čekaće me majka s živim na drugoj ogradi... — Otić' ćeš i ništa mi nećeš reći? — Ča ću vam reć'? — poče se čuditi djevojka. Onda pusti zadnju granu, odmače se, skide krto s ruke, te ga položi na zemlju.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Potom se okrenu i reče da mu je potrebna mlaka voda. Kirča izađe iz prostorije, a kaluđer poče da vadi iz bisaga osušene listove nekog bilja koje nisam prepoznala, male tikvice s praškovima raznih boja i čiste bele
Artemije Posle drugih petlova, dok smo bili na bdeniju, poče da duva vetar. Postajao je sve jači. Zviždao je, hujao, udarao o zidove, savijao drveće.
Grunu na vrata crkve, otvori ih i pogasi sveće. Ostadosmo u mrklom mraku. Vetar je već bio pobesneo. Neko poče da paniči. Povika da će se srušiti kube i da će nas sve pobiti.
Vetar je zavijao, urlikao, nebo je gorelo od munja koje su jedna za drugom plamtele na zapadu. Poče i grmljavina. Grom udari negde u Osoju, onda drugi skresa kraj Mijove luke na Moravi.
Možemo lepo preživati naše lepe mogućnosti. I Dimitrije poče da nabraja. Možemo otići iz ovog kraja i tada bismo zaboravili ono što su nam ovde učinili.
Tek što sam zaustio da kažem zbog čega sam došao, upade Dadara razdrljen i bahat. Još s vrata, bez ikakvog okolišavanja poče da psuje. Povereno mu je da se brine o redu i miru u župi, a ne dozvoljava mu se da rastera onu rulju sa Saborišta.
Dorotej ustade sa tronošca, protegnu se kao da tera iz tela nemar koji je u njemu rastao iz trena u tren i poče da šeta tamo-amo po sobi poput mladog kurjaka uhvaćenog u vučju jamu. Očekivao sam da zapljušte pitanja. Jesi li siguran?
Ilić, Vojislav J. - PESME
“ A lukavi dečko tužno spusti glavu I plakati poče: „Svet i mene goni, povedi me gore, I ja sam siroče. Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su
“ Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke, I bokor proletnjeg cveća pažljivo poče da ređa; A kad je svršio posô, on reče spokojno tada: „No, sada, sinovče dragi, penji se na moja leđa.
Tako jedared pijan dohvati čelično dleto, I poče rezati mramor, bez misli i bez plana, Za nekom nesvesnom težnjom. I slika čudesne žene Iz hladne, mramorne grudve
Najposle ukrsti oči, Kad vredna kmetica poče da hladnu rakiju toči. I sasvim izgubi pamet. „Kmetice!“ reče joj smešno, „Kako se, onako, imaš?
Zar jedan pijani kravar?! Zar ona kmetica jedna Do sada supruga česna i domaćica vredna?! On poče očajno piti. Lagano brkove sŷče, I strast ga obuze silna da se ma s kime tuče. I prilika mu se dade.
Jer kmet se pomače samo, pa diže obrve svoje: „Tu li su, pisare, veli, protokul i knjige tvoje?“ I poče da strašno psuje. Podmigujući vazda, Ćata je stajao smeten, kako ga već Gospod sazda, Dok za vrat puče mu šamar...
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Na zamišljenoj, maloj Zemljinoj kugli, vide on i Aleksandriju, jednu tačkicu; i nju veza u mislima sa Suncem, pa poče rasuđivati ovako: Trougao čiji vrhovi leže u Aleksandriji, Sijeni i u centru Sunca, čudnog je oblika.
“ On sede ponovo na klupu, osećajući da su mu noge utrnule od uzbuđenja, pribra se i poče dalje da razmišlja. „Da, one su paralelne!
Koliko će onda biti otstojanje Sunca od toga zenita? Eratosten se ponovo diže, pa poče da govori glasno, kao na svome predavanju: „Zenitsko otstojanje Sunca, to je onaj ugao što ga zatvara ova vertikalna
Plamen ih brzo zahvati, gust dim se uskovitla do oblaka, fukara poče da vrišti od radosti. Trube od papirosa gorahu kao suva slama, ali se listovi od pergamenta pokazaše otpornijim.
“ Ovaj razgovor slušao je jedan zadrigao plavokosi mladić, pa se i on umeša. Pokloni se sa udešenom gracijom, pa onda poče toskanskim dialektom, svojim dubokim, no veselim glasom: „Imate pravo, veleučeni!
Zato sam bio u stanju da odgovorim na sva pitanja gospodina izaslanika. Ali kad poče da se raspituje i o drugim svojim rođacima i poznanicima u Dubrovniku, ja mu smelo odgovorih: „Svi su živo i zdravo, i
Odatle ode u Grac gde poče njegov naučnički uspon. Kad onde otpočeše proganjanja protestanata, odazva se on pozivu Tihovom da bude njegov pomoćnik.
Ta ti veruješ da se Zemlja kreće.“ - „Onako, kao što je to Kopernik učio.“ - „Budalaštine!“ Tiho pocrvene u licu, poče teško da diše, dobi napad besa, kakav su njegovi pomoćnici morali često da iskuse.
Niko nije tim iznenađen, dvorana se poče polagano prazniti. U hodniku se sretosmo sa našim domaćinom, u razgovoru sa grofom Švarcenbergom i čusmo kako mu ovaj
Valjda hoće da govori. Zadede svoj debeli prst u ogrlicu, kao da ga ova guši. Gunđajući poče da je cepa. Onda se stropošta na patos. Usplahirena i zabrinuta lica, pojuri Kepler svome gospodaru.
- „Donesi mi brzo svetiljku, za večeru nemam sada vremena.“ Žena ga posluša, vrteći glavom, i ostavi ga samog. On poče da govori sa samim sobom: „Moji crteži mi govore da je otstojanje Marsa od Sunca, za njegovih deset opozicija, bilo
Svaka njegova, odmereno izgovorena, rečenica bila je majstorsko delo stroge logike. Kad poče svojom sigurnom rukom da na školskoj tabli ispisuje matematičke obrasce, izgledaše mi kao Fidija, koji sa dletom u
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
I tek što je hteo da zatvori oči, A miš odnekuda na leđa mu skoči, Lav se trgne brzo i miša uhvati, I ljutito poče na njega vikati: „Zar ti, mala rđo, kod tolikih međa!
“ – Miš u lavljoj šapi poče cijukati Pola mrtav od stra' poče se pravdati: „O ti, silni lave, care životinja! Ja sam pogrešio, cela je istina,
“ – Miš u lavljoj šapi poče cijukati Pola mrtav od stra' poče se pravdati: „O ti, silni lave, care životinja! Ja sam pogrešio, cela je istina, U tvojoj sam vlasti, možeš me
– Prošlo neko vreme, a lav se uhvati U lovačku mrežu i poče urlati; Od lavove rike ječala sva gora, Miš pozna po glasu svoga dobrotvora; I potrča odmah, u pomoć mu dođe, Pa
Tvoga srca želju čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al' uzdahnu gora čarna: „… O, siroče! … O, siroče!
Stanković, Borisav - TAŠANA
STANA (dvosmisleno): Biće, biće i drugo, sve će biti. (Razdragano): Znaš li, snaške, otkad poče da živiš, krećeš se, da primaš goste, a pokatkad da izlaziš, da se viđaš, cela varoš, sve se opet u tebe zaludi.
— Idemo, ja i hadži Rista, a ono odjednom iza jednog ćoška ispade pred nas Saroš... Sav usplahiren. Poče da muca i moli: »Dedo, pope«, veli, »ja sam se mnogo pazio sa pokojnikom, Tašaninim mužem.
A on se čisto prepade. I od radosti sasvim se zaboravi, jer, i ako Turčin, poče da se saginje i malo što me ne poljubi u ruku. HADžI RISTA (gordo): Može, i treba da dođe. Nije ovo kuća od juče.
NAZA Nema sam kao noć! SAROŠ Da. Od kad poče ponova da prima goste, da živi, odem joj i ja. Ali, ona me napade. »Svima ću«, veli, »da oprostim, samo tebi ne.
I dobro je što sam bila. Ali me ne prekidaj. Moram da se žurim da stignem družinu. Dakle, kada poče zora, kao što znaš, ja se izgubih. Odoh pravo tamo. Kod Stane. Znam da rano ustaje. SAROŠ Kod nje. Sad i ona zna.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kostica, drugi kalfica, dok ćuta, ćuta. Pa onda uturi noge u cipele, ustade, i poče: „Pantalone, majstore, to je teška stvar. Eno, pogledajte one oficire što idu tako prekoputa.
Reč koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle izraz ironije, i gore od toga. Majstor Kostina sudbina poče da se koleba.
Pomisli na svoje rođenje i detinjstvo, na mladost, na naglu odluku da se ženi nepoznatom devojkom. Izleti u baštu i poče da šapće: „Možda je bolestan; možda je nepravda terati ga da radi što ne može.
Pastorici svojoj se doduše nije nametala ničim, ali se izdašno koristila njenim radom u kući. U Noli poče da raste gužva od pitanja i kolebanja. Zbog oca, ona se mnogo savlađivala u ponašanju i reči.
Snažna devojka, stub kuće, umna daleko nada svoju okolinu, ona odjedared uze osobita prava, zauze stav, i poče nekako da administrira stvari i ljude. Volela je i ona život, i baš zato počela da ceni svoje sposobnosti.
Nola poče slatko da se smeje. — Vide li, koliko se Todor prepao kad ču da hoću đavolu komad da otmem. — I Nola uze da govori nači
Palanka sad poče da nazire avet razdeobe imanja. — Stari će se povampiriti kad oseti koji će salaš na leto da deli njegovu žetvu.
Gospa Nola joj priđe, stade je tresti i jakim glasom po imenu zvati. Dete otvori oči, i poče sad produženo da vrišti.
— Obojica imamo dosta krajeva! — Prestani šaliti se. Bolesna sam. — Nastade tajac. Srba tiho dođe do kreveta, i poče, glasom iz jednog sasvim novog registra: — Nano, da sednem tu.
— Nastala je tišina, ona prijatna domaća tišina u kojoj ponekad ima rajskog mira i sporazuma. Gospa Nola poče dremati. Bol zbilja oduminu.
Skoči iz postelje zdrava, i tačno ona. Siđe u sivo, hladno dvorište, izvuče studene vode iz bunara, i poče njome da se šljuska uz zadovoljno srkanje svežine i drhtavice. Trljala se zatim jakim peškirom i tresla se od smeja.
A pop nećeš biti, dok si u mojim rukama! — Gospa Nola poče brže da govori. — Ako ste to ujdurisali, tvoj župnik i ti, vala ste se prevarili!
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa
— Reci pravilno, pa ću te pustiti. Stambolić poče da se znoji i previja, koje zbog padeža a koje zbog nevolje radi koje je molio da izađe.
Tako, na primer, Ljuba Slon, koji je u početku školske godine bio živahan i okretan dečko, poče polako, neosetno, postepeno da prima slonovske manire, da se kreće tromo, da lenjo misli i da dobroćudno žmirka očima,
neosetno, postepeno da prima slonovske manire, da se kreće tromo, da lenjo misli i da dobroćudno žmirka očima, pa čak poče i koža da mu postaje neosetljiva a nos da mu se ispušta u surlu.
Jovica Orangutan poče takođe da stiče neke čudne pokrete, koje dotle nije imao. Svaki čas bi se češao rukom po leđima, žmirkao bi očima i
Svaki čas bi se češao rukom po leđima, žmirkao bi očima i kezio bi se na drugove, pa čak poče, naročito pri tučama, da upotrebljava nogu mesto ruke, da sa izvesnom lakoćom preskače školske klupe, iskače i uskače
Tetka Nasta dođe, sede kraj moje postelje, doneše joj jedan zemljani sud pun vode i ona poče bajati i šaputati: — Trčak, natrčak, protrčak, Protrč', groznice, Kraj glogove kućice... itd.
— Pa to je gadno. I ona se reši i pruži odlučno ruku. Ja otkidoh glavić sa palidrvca i dadoh joj drvce. Ona uze i poče odvažno da ga jede. Pojela je tri, pa joj udariše suze na oči. — Ja ne mogu više!
Direktor opet poče: — Gospodo, u našoj se školi zacarila jedna ružna pojava, — ali njegov uvod sad već nije bio dug, već je odmah prešao
ovako pribranih stručnih mišljenja, direktor mi se okrete i, posle nekoliko roditeljskih saveta, dočepa se mojih ušiju i poče ih tegliti (prirodnjakovo mišljenje), a zatim mi izreče kaznu: tri dana školskoga zatvora (geografovo mišljenje).
— poče on sasvim mirno i hladno razgovor. Ja se užasno zbunih i pocrveneše mi uši kao arhimandritski pojas. — Ja...
Bože sačuvaj! Ispovediću vam se i tada ćete već razumeti. On poče zatim jednim prijateljskim, poverljivim tonom: — Vidite, mladi prijatelju, ja i moja žena smo u rđavim odnosima.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Prvi, teraj! Kad naiđoše na most, konji usitniše nogama. Oble talpe na mostu zakloparaše. Nešto jezivo krcnu, poče da pucketa, most kao da zastenja, prolomi se tresak i top sa zapregom surva se u reku. Ču se dole lomatanje.
Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogućnosti, pobio bih sve pse ovoga sveta. Nehotično zarih mamuze konju u trbuh i on poče da potrčava. Komandir se naže prema meni. — Pred portom nas dvojica zaustavićemo konje, da propustimo bateriju.
Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći! Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče. Komordžije skaču preneraženo, neki pritrčaše kolima, a drugi, bunovni, ne shvatajući šta se
Luka priđe sledećim kolima, ali komordžija, i ne čekajući njegovu opomenu, poče da tera volove. — Grujo, ko zastane, čovek ili životinja, ubij na mestu i bacaj u reku!
Od polovine Prepolca dunu hladan vetar. Kroz kišu promicale su vlažne pahuljice snega. Kad besmo malo više, poče nam šibati u lice suv sneg, a kad se približismo vrhu, zasu nas snežna mećava, da više nismo mogli gledati.
Ovaj se povede i pade među neke džakove. Luka mu pritrča, i, gotovo obnevideo od besa, poče da ga gazi i tuče nemilosrdno...
Ali kada vide revolver u ruci, izvadi čanak i poče odbrojavati srebro. Isajlo se zadovoljno smeška i gladi podbradak. — A-ha!... A sad, braćo!... Oćeš ljudski!
— Beži što pre! — viknem mu ja, jer počeše da pršte kuršumi oko nas. Onda potrčah. Mitraljez sa brega poče da klokoće. Mi prilegosmo u jarak pokraj puta. Dok nešto tresnu. Pade Petar sa zatvaračem. Mi se digosmo.
Sedimo oko vatre i ćutimo... Sneg poče da pada. Još jedna nevolja više. A mi bez domovine, bez kuće, bez ognjišta. Sneg sigurno i tamo pada...
Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata. Iza odškrinute kapije pojavi se jedan Arnautin, s kime Đura poče da razgovara nešto na arnautskom. Zatim se okrete meni: — Kaže, da skloni samo roblje. — Kakvo roblje!
po“. Izgledalo je da pristaje bez reči. Đuro se okrete meni. — Imaš stan. Tada se Arnautin obrati meni i poče nešto da govori, raširi ruke i pogleda u nebo, pominjući „Alah“...
Onaj mali Arnautin prinese sud sa vodom. Stari skide kondure i u prisustvu našem poče da pere noge... Najzad opra i ruke. Potom zastre jedno ćilimče, kleče, pa sastavi šake i prinese čelu šapućući nešto.
Petrović, Rastko - PESME
Tek tog trenutka On poče da govori. U Beogradu, H 1922. Poslednja pesma Otkrovenja PROBUĐENA SVEST (JUDA) Proći će kroz život misao, Zalogaj
Poljubi i tad mi ruke i moje stopalo, I teško se mrštio nad svojim okom, jer je plakalo, I sto puta poče onu misao da govori, Kojoj bejahu onda tolika bivstva izvori; Na svaku reč koju bi izgovorio, Strašnom šupljinom bih mu
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Nije se više micala. Nije otvarala usta. 3ajedno s čežnjom raslo je u njoj zrno bisera. Sedefna ruža polako poče da zaboravlja Gornji svet. Čak su je i priče ribe zamarale. Bile su to stalno iste priče!
— Ah, prokletnice! — zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost.
Jauknu dečak od bola i od gneva. Poče da gazi po mravinjaku. Rasu se mravinjak kao šačica peska. Uzalud su ga mravlja deca molila da ih poštedi!
Pođe Vedran za šumom i vide — pod korenom lipe ključa izvor! Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlje. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti?
Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji. Poče da ga zahvata nelagodnost. Ko uzdiše? — Ko si? — upita dečak.
Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja... Starca, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio.
— Ej, ti Smešno Lice! — vikali su. — Skači! Pevaj! Krevelji se, Smešno Lice! Svoje pravo ime već i on sam poče da zaboravlja. Uzalud je tražio da nekom nacepa drva ili istrese tepih i tako zasluži koru hleba.
Na licima dede sušile su se suze, čim bi ga ugledali, lica odraslih razvlačila su se u osmeh. Drvoseča poče da se na smešno lice privikava. Čak pomisli da ima nekakve svrhe njegov život i iste noći prvi put, spokojno zaspa.
Sve niže i niže spuštala se da ga izbliza osmotri, kad pod udarcem vetra poče padati oblak na kojem je bila. Padao je i padao, ko zna koliko je padao!
Kako je sada šumela! Kako se ljeskala na suncu! Postajala sve vedrija, sve lepša! Gotovo već poče da zaboravlja svoj Cvet.
I nehotice leptiri su je podsećali na cvetove koje je neki ludi vetar zahvatio i poneo. I u snu i na javi poče se Kapljici priviđati Cvet. Tako je znala da je došlo vreme da krene.
Brzo! Ne opraštaj se! Težak i dalek je put pred nama. Skoči mala brbljivica na repić Zračku i putovanje opet poče. Oblaci su zajedno s vetrom leteli na zapad.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Miloš peva, vila mu otpeva. Primače se carica Milica, pa uhvati za uzdu alata, ruke sklopi bratu oko vrata, pak mu poče tiho govoriti. Prva v j e r o, potonja n e v j e r o! I tebe ću sjutra objesiti sa u n u k o m Zmaj–despotom V u k o m.
Miloš Stojićević i Meho Orugdžić: Puče puška, zapjeva Milošu, Orugdžiću na žalost odjeknu; vrag dogodi, te Meha pogodi. Poče Meho dremat na đogatu, a Miloš mu stade govoriti: „More, Meho, je l' ti malo pića?
samur i čelenke, pa je časno kneza podvorio; dodaše mu zlatnu kupu vina, primi Miloš zlatnu kupu vina, ne pije je, poče besjediti: „Vala, kneže, na besjedi tvojoj!
Često Miloš kroz prozor pogleda, ne bi l' mogô koga ugledati; al' ugleda Kostu Ciganina, pa ga poče bogom bratimiti: „Bogom brate, Kosta Ciganine, evo tebi tri dukata žuta, donesi mi jedan list hartije, list hartije,
brate, ti se ne boj vile dok je mene, Kraljevića Marka, i mojega vidovita Šarca, i moj ega šestopera zlatna Onda Miloš poče da popeva, a krasnu je pesmu započeo od svi naši boli i stariji, kako j̓ koji držô kraljevinu po čestitoj po
Začula ga vila Ravijojla, pa Milošu poče da otpeva: Miloš peva, vila mu otpeva, lepše grlo u Miloša carsko, jeste lepše nego je u vile.
njegovoj tankoj bedeviji: da mi ne bi Šarca od mejdana, doista me uvatiti šćaše; već mi Šarac stade odmicati, a kobila poče ostajati.
Marko sjedi, pije mrko vino, al' katane Šarac opazio, poče nogam' o zemljicu tući, primiče se svome gospodaru. Kad pogleda Kraljeviću Marko, al' katane njega opkolile; popi Marko
Primače se carica Milica, pa uvati za uzdu alata, ruke sklopi bratu oko vrata, pak mu poče tiho govoriti: „O moj brate, Boško Jugoviću, car je tebe mene poklonio, da ne ideš na boj na Kosovo, i tebe je
Đe pogibe Miloš vojevoda? Đe pogibe Vuče Brankoviću? Đe pogibe Banović Strahinja?“ Tada sluga poče kazivati: „Svi ostaše, gospo, u Kosovu.
Viđe junak kod vode đevojku, pa je poče bogom sestrimiti: „Bogom sestro, lijepa đevojko, baci mene jednu krpu platna, izvadi me iz vode Marice, čestitu ću
Ta i poče besediti Marko: „Pobratime, beže Kostadine, sad ja idem preko Carigrada, teva m' koja sukobiti beda, te me teva na mejd
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— dopuni ga Jovanče. — Bulji kao pečen brav, i ne trepće! — Pa neće nas valjda izdati, ako nas i pronađe — poče da ga tješi Jovanče. — E, to već ne znam — iskreno priznade Stric.
Kad Mačak stiže do žbuna za kojim se krio Stric i poče okolo njuškati, dugajlija iznenada sko- či preda nj i dreknu: — Pis, macane!
— Hoćeš da se biješ? Čik! — Tebe su već izbili — poče da se ceri Stric. — Ih, da sam na tvom mjestu, ja više ne bih učitelju u ruke. — Bogme i neću! — planu prgavi Mačak.
— Evo mene. O-op, ja sam brži od svakog magareta. — E, kada bi bilo na trku, ali tu treba nositi, i to dobar tovar — poče da objašnjava Mačak. — Hoću svoju radionicu s tavana da preselim ovamo. Dugajlija Stric hitro se smandrlja s grana.
Lazara Mačka podiđe jeza. Čvrsto zatvori oči i poče da šapuće: — Znam ja, znam, nijeste vi ni babe, ni divovi, ni medvjedi. Sve je to drveće.
— Kazaću kod kuće da sam noćio u mlinu. Mačku se nije vraćalo samom kroz šumu, pa poče da ga straši: — A zar ne misliš na vuka? — Nek na nj misli magarac — progunđa umorni Stric.
“ Stric pročita neobičan natpis i poče da se buni: — Ih, ko bi to nosio! Pa to će onda ispasti da sam ja neki otrov za pacove. Lazar se nasmija.
nebeskog okeana, on je bio zapažen samo od strane izlizanog tanjušnog jutarnjeg mjeseca, koji s čuljenjem naheri glavu i poče da sriče čudnovat natpis: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!
Galama odmah prestade. — Nešto se sprema — prošaputa Stric. — Dječaci! — poče Jovanče. — Mi se moramo zakleti da nećemo nikom kazati gdje se nalazi naš logor, da jedan drugog nećemo izdati i da
Smijaće mi se čitava četa što sam strugnuo. Počekao je još malo, a kad zemlja poče ponovo da izlijeće ispod stijene, on uze poveći kamen i hitnu ga u jarugu.
— Šta radiš tu? — strogo poče Jovanče. — Došla da vas vidim — tiho reče Lunja i pogleda ga tako dobrodušno svojim velikim tamnim očima da Jovanče,
Tako svi kažu... — Kažu, ali... Je li ga ko vidio baš dolje? — Ih, možda njega i nema — neuvjerljivo poče Mačak. — Sjećaš li se što je učiteljica pričala da je to neka ptica koja živi po močvarama i...
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Sažali se Mojsej, poče tužiti pred Bogom da bi odvratio taj gnjev mu od ljudi. Tadar zapovedi mu Bog da skuje od tuča zmiju na priliku onim
I poče ga između njih jedan pisati. A kad vide da ga baš onako ne može lepo izobraziti kako bi valjalo, a on uze te mnogo zlata
Mnogo pod njim dobi bavi se, i nikako se ne može da ga uzme. U neko dobi, poče mu vojska ručati: jedan mu oficir uze somun hleba, razreza ga s nožem da jede, i poteče krv iz hleba!
A kade se on već vide da je nevolje dopao i zla, pade pred bogorodičinu ikonu i poče se pred njom moliti da bi ga ona od one sveze oslobodila. Ama ona ikona odvrnula se svojim naličem od njega.
« A kad poče Makarije na to duha zla navraćati, podruga mu se đavo te mu reče: »Oho, luda starčino! Mi li da se Bogu pokorimo, koji
« Reče car: »Govori brate slobodno o tom, videću ti sud dok čujem kakva je krivica.« Poče Natan o tom besediti. Reče: »O, čestiti caru, ima ovde jedan velikosilovit boljarin u ovom gradu.
« Prepade se David. Taki skoči sa svoga stola i pade na zemlju, poče suzno govoriti: »Sagrešio sam, gospodine, sagrešio!
Dovedoše ga pred felmaršala i sam oni hrsuz Ahar, poče na se iskazivati što je učinio. Ovako reče Isusu: »Gospodine vojvoda, doista evo, ja sam taj čovek što sam zgrešio
I više ne pusti je iz dama od sebe. Poče moliti svoga oca da mu je uzme za njega. Dođe taj zločest habar k Jakovu. On ošuti al' sinovi vrlo se rasrdiše.
« Čudi se tome žena i vrlo misli što je to, kako li to može trefiti se da iz čoveka voda izvire. Poče iskati da joj dâ napiti se te takve vode. Na to već hoće Gospod da je ulovi.
Jerno apostol je caru pravio tamo među prvorodnima nerukotvorene polate, I tome mnogo vreme prođe, car poče se misliti za apostolov posao. I ostade o tom razbirati da razazna što se tamo čini; dopraljaju li se dvorovi ili nije.
« I tako im ujedno među sobom besedeći caru se gorko za svojim bratom zažali i vrlo poče plakati onde u njegovom domu kod njega i sa svi svoji boljari.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
pa kad svrši posao, primače preda se bednu svoju večeru, — komad hleba i poveće parče pečene bundeve — prekrsti se i poče večerati, razmišljajući i hesapeći u sebi koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi
I to je tako trajalo nekoliko dana, teških i crnih dana, a zatim, malo po malo, pa se smirilo i utišalo. Tek onda poče majka poizdalje nagoveštavati Manu da bi već trebalo da joj nađe „odmenu“, jer ona je, veli, već ostarela.
Srču kafu i razgovaraju o udavačama za koje su našle da bi mogle biti prilika za njihovog Manču. Poče strinka Paraškeva: — u Madine, ete, tam’ sproti Zelenu češmu, kakvo devojče iskoči — pusta ne ostala!...
— Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!... A gazda Tače sede i poče: — Ete sag mi, Jevdo, dođe ništo u pamet i priseti’ se da ti kažem...
Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kaže.
Tako je dobrodušni pan Franćišek obezbedio svoju budućnost: ostavlja za crne dane, i Cigani to čuvaju. Posle ručka poče se šareniti sokak od momaka i od devojaka, od mintana i fustana, od jeleka i šalvara, pa izgleda kao cvetna bašta.
Pa opet poče pesma uz igru: Za Rade komšijče, za naše seljanče, za naše seljanče, za mlado čobanče! Jelke tamničarke! Jelke zulumćarke
— Tuj sam! Što ti trebam? — zapita je Kalina kad dođe. — Vika’ te... ete... — poče Zona, a sva bleda, suvih usana, a isturila izazivački desnu nogu... Ti si sirotinja. Kad ručaš, ti tag ne večeraš...
Tu Mane zastade. Privuče svoju tabakeru, otvori je, liznu desni palac i izvadi jedan papir i duvan, u koji huknu, pa poče savijati cigaru.
— Ama kakvo sramuvanje! — hrabri je Mane. — U pojenje nema sram ni pa sramuvanje... Što si poje? — Pa, ete... — poče Vaska — poje si pesne, oneja što su od ljubav i ašikovanje.
A to je bilo onda kad joj je Junus-agina hanuma jednom primetila: — Pa ti, čorbadžike, kako poče... dabeter!... Pa što si berem ne povedeš sas teb’ i čorbadži-Jordana, te ga ne dovedeš pomeđu nas u hamam?...
Doka se iskašljuje i sprema da otpočne, srče kafu, razgleda po sobi, pa najzad poče: — došla sam si, ete, na jedan eglen... Zaradi neku poslu... E što si stala tuj pri men’ kako šiljbok niki?!