Radičević, Branko - PESME
Oh davno je, ma ja te ne dočeh: Četir puta veće zima ljuta Pograbila lišće sa drveta, Četir puta sinu pramaleće, Lišće vrati, okiti drveće.
Ne bi sad mi tako teško bilo! Krasno doba beše pramaleće, Posle kiše burne tio doba; Mi u polje izađosmo oba, Pa gledasmo oživljeno cveće.
Sanče, ti mi diže pramaleće, I oživi uvenuto cveće. 59. Al' ne samo u srdašcu mome, Pramaleće i napolju se širi. Cveće krasno ovde preda
Sanče, ti mi diže pramaleće, I oživi uvenuto cveće. 59. Al' ne samo u srdašcu mome, Pramaleće i napolju se širi. Cveće krasno ovde preda mnome Našto tako umiljato miri?
60. Tuge moje prošla je grdoba, Sanak slatki nju je izlečio: Pramaleće, to je prelepo doba, Pita di sam nju ja ostavio?
No to na licu njegovom ne piše. Bijaše lepo, beše pramaleće, A silni narod tamo-amo šeće, Taj traži sunca, onaj traži lada, Tu vidiš starca, onde momka mlada, Tu vidiš snašu,
“ Taku rečcu on izusti, Pa s' kraj groba dole spusti. „Brzo ode pramaleće, Ja počupa svoje cveće, Bura dunu pa ponese, Ma mi srca ne raznese, Bura prođe, osta žiće, Pa sve šapće: biće,