Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
ne sme faliti! — Pa kako ne možeš nikako da nađeš sebi ženu? Što ne nacunjaš sebi ženu? — pita ga Rakila, jedna lepuškasta mlada udovica iz komšiluka. — Dokle ćeš samovati, Nićo, tako k’o niko tvoj? — He, šta ćeš!?
Od onakog gazde, — eto na šta sam spao! — A di ti je, Nićo, ona Madžarica iz Sente.., ona Kakaš-Verka — pita ga Rakila đavolasto. — ...
— Tako mi valjda suđeno, a zar sam ja kriv?! — He, Nićo, Nićo, kriv si ti k’o đavo — veli mu Rakila, ne puštajući ga. — ’Oćeš ti talirima da potkivaš Kakaš-Verkine čizme!? A di ti je sad?
— A šta ja opet i pitam — veli okuraženi Nića; — ta eto i naše Rakile... — Pa neće me niko, Nićo, rode! — veli Rakila đavolasto. — Pa ni za koga i ne razbiraš, nit’ koga tražiš — veli Nića.
— A šta bi ti k’o falilo, na priliku, za udovca? — A ko će, Nićo, udovicu sa troje dece? — pita Rakila. — Pa, eto... ti udovica, a ja udovac; pa šta bi nam k’o falilo!?
— Šališ se, Nićo, — veli Rakila. — Uz’o bi’ te, Rakila, pa ne troje dece, nego dâ i’ je k’o devet Jugovića. Jednome da ostavim moj »bokteraj«, a
— Šališ se, Nićo, — veli Rakila. — Uz’o bi’ te, Rakila, pa ne troje dece, nego dâ i’ je k’o devet Jugovića. Jednome da ostavim moj »bokteraj«, a druge će bog izvesti, što
, aj? Di je tu asna? Aj, Rakila, je l’ dobro divanim aj?! — veli Nića, zadovoljan što se odužio Rakili za Kakaš-Verku i završuje i večeru i razgovor
Utom mu uneše i suva jezika i slanine dobar komad. — Eto ti, Nićo, suva jezika, taj te tvoj već izdaje — veli mu Rakila — već zaplećeš.
A sad: laku vam noć svima, pa i tebi, Rakila, dindušmanine moj jedan. — Laku noć, čâ-Nićo. — Eh, kad ovako ide sve lepo, pa ondak mi se i mili da služim!