Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
не сме фалити! — Па како не можеш никако да нађеш себи жену? Што не нацуњаш себи жену? — пита га Ракила, једна лепушкаста млада удовица из комшилука. — Докле ћеш самовати, Нићо, тако к’о нико твој? — Хе, шта ћеш!?
Од онаког газде, — ето на шта сам спао! — А ди ти је, Нићо, она Маџарица из Сенте.., она Какаш-Верка — пита га Ракила ђаволасто. — ...
— Тако ми ваљда суђено, а зар сам ја крив?! — Хе, Нићо, Нићо, крив си ти к’о ђаво — вели му Ракила, не пуштајући га. — ’Оћеш ти талирима да поткиваш Какаш-Веркине чизме!? А ди ти је сад?
— А шта ја опет и питам — вели окуражени Нића; — та ето и наше Ракиле... — Па неће ме нико, Нићо, роде! — вели Ракила ђаволасто. — Па ни за кога и не разбираш, нит’ кога тражиш — вели Нића.
— А шта би ти к’о фалило, на прилику, за удовца? — А ко ће, Нићо, удовицу са троје деце? — пита Ракила. — Па, ето... ти удовица, а ја удовац; па шта би нам к’о фалило!?
— Шалиш се, Нићо, — вели Ракила. — Уз’о би’ те, Ракила, па не троје деце, него дâ и’ је к’о девет Југовића. Једноме да оставим мој »боктерај«, а
— Шалиш се, Нићо, — вели Ракила. — Уз’о би’ те, Ракила, па не троје деце, него дâ и’ је к’о девет Југовића. Једноме да оставим мој »боктерај«, а друге ће бог извести, што
, ај? Ди је ту асна? Ај, Ракила, је л’ добро диваним ај?! — вели Нића, задовољан што се одужио Ракили за Какаш-Верку и завршује и вечеру и разговор
Утом му унеше и сува језика и сланине добар комад. — Ето ти, Нићо, сува језика, тај те твој већ издаје — вели му Ракила — већ заплећеш.
А сад: лаку вам ноћ свима, па и теби, Ракила, диндушманине мој један. — Лаку ноћ, чâ-Нићо. — Ех, кад овако иде све лепо, па ондак ми се и мили да служим!