Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
“... „Forverc... forverc!“ Onda neko brujanje, zatim šumor ljudskih glasova... sve su dalje, još neko romorenje... Najednom se sve utiša. Samo noć i jeziva tišina... Petar nišandžija obrglio cev i ukočeno gleda u daljinu.
Pođosmo obazrivo, oslanjajući se više na uvo. Silazili smo sada uskim putićem jedan za drugim... Kao da čujemo neko romorenje ljudskih glasova. Ili to vetar duva. Osluškujemo...
I konj se pritajio, opustio glavu, sigurno spava... Slušam dah šume, ono tiho, tajanstveno romorenje, koje ponekad podseća na šapat, ili na neke prikrivene, obazrive korake...