Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
“... „Форверц... форверц!“ Онда неко брујање, затим шумор људских гласова... све су даље, још неко роморење... Наједном се све утиша. Само ноћ и језива тишина... Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину.
Пођосмо обазриво, ослањајући се више на уво. Силазили смо сада уским путићем један за другим... Као да чујемо неко роморење људских гласова. Или то ветар дува. Ослушкујемо...
И коњ се притајио, опустио главу, сигурно спава... Слушам дах шуме, оно тихо, тајанствено роморење, које понекад подсећа на шапат, или на неке прикривене, обазриве кораке...