Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Sutra, sutra tek, iza sedam bregova prići ćy dvorima obećanim, sirotište je tamo za sirote čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć. RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU Beše to praznik.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
a Nata, svedavši „apsalutno” na relativno, sašila je nekoliko haljina za odrasle, i čitavu malu garderobu za dečje sirotište. Otišla je da primi novac, i tom prilikom videla zavod.
Starac, i uplašen i postiđen, bezmalo kleči pred ćerkom i mrmlja nešto, moli za oproštenje. — Da idem, Nato, u sirotište...
Ali se bojim da me neće primiti, imam tebe, a ti imaš kuću — prokleta da je, i kad sam je kupio, a sad bi lepo u sirotište, pa bez brige do smrti. Nato, ne ljuti se... Ima li još malo od one moje otpremnine? — Oboje plaču.
sa štapom u ruci, s malim zavežljajićima pod miškom, Nata i Mirko su s nešto novca od prodate Mirkove udžerice krenuli u sirotište. Vrlo rano ujutro, kad je Kašikara još spavala, stigli su lepog septembarskog dana u šumicu pred zgradama sirotišta.
Zakon života je veliki domišljan: kad čovek nema kuda, sirotište je slatko. Zagrliše se čvrsto, u dug zagrljaj. Pa Nata zazvoni na ulazu u žensko, a Mirko na ulazu u muško odeljenje.