Upotreba reči smrt u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

lanci tupim svojim jekom bude bolom uspavanu svojtu onih što na megdanu bojnom, svetom strašću zaneti, vikahu: „Smrt ili sloboda!“ I gle, nesrećnici!

Kad videše kako im zlikovci na hiljadu komada razderaše zastavu slobode, klonuše duhom i tražahu — smrt; al’ mesto smrti, mesto tužne svečanosti koju narodi za pokoj duše svojim mučenicima čine, mesto lavora, mesto slave,

zgario — ali za to poneko seoce, poneki je čeličan sin naroda, kao žrtva, pred krvavi sud izveden, i presuda mu beše — smrt. Tako su, dragi prijatelju, sudili Madžari Srbima, a tako isto i Austrijanci Madžarima.

boga slobode... I moj otac, dragi prijatelju, beše u to kobno doba osuđen — na smrt. Ali tu presudu ne mogoše dušmani naroda našega izvršiti.

Još se sećam „zločinstva“ sa koga mi je dobri otac na smrt osuđen bio, pa često u ponoći, kad se misao udubi u sivu maglu daleke prošlosti, ništa više ne bih poželeo no da mi

Eto, dragi prijatelju, sa toga mi dobroga oca osudiše na smrt. Sa te goleme krivice njegove morao sam i ja ostaviti nejaku braću i rodbinu i tumarnuti u svet, gde nikoga nisam

nekoliko mrtvih, poginulih, i desetinu-dvadeset ranjenika, što, s duge borbe malaksali, poslednji put iz pušaka šalju smrt neprijateljima naroda svoga. Otac je moj svaki čas dolazio da vidi šta radim i kako napredujem.

Na bledim crtama njenim prostirala se neka neobična mirnoća; izgledaše kao da je smrt svojom hladnom rukom pomilovala. — A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća.

ne osećaju melem njene sadržine, a duša naša, suzama pokajanja izobilno topljena, zaboravila je na nade blagu utehu — smrt je sve što nam u časovima gorkog očajanja srce razigra. — Imaš li oca i majku? Il’, možda, brata starijega?

Ali se u ovaj mah prevario učitelj, jer njegova vodica ne beše tako snažna da otkloni smrt... Otac je našega Milisava posle nekoliko dana preminuo, a učitelj je u njemu izgubio najboljega prijatelja, a u sinu

Obradović, Dositej - BASNE

Mazga ogojena 85 71 Mrav 86 72 Čvrčak i mravi 87 73 Slavuj i jastreb 89 74 Slavuj i kukavica i magarac 90 75 Starac i smrt 91 76 Jarac i bik i lav 92 77 Žaba i junac 93 78 Čovek ujeden od psa 94 79 Pticolovac i kos 95 80 Divji vepar i

Ko ne zna, mora iz neznanja tumarati kojekuda, a ko je zloban, zaludu zna, kad ga zloba oslepljava. 75 Starac i smrt Starac nosaše breme drva.

“ Kad, eto ti smrt stane pred njega, onako ružna kao što je pišu, pa ga pita što |je zove. „Ta ništa,” — odgovori siromah starac, uplašen,

Naprotiv, isti srodni njegovi rado mu smrt čekaju da što zakvače. Po smrti da ko čeka drugima poleznim biti, to je sujetna nadežda.

O nesreći i stradanju drugih radovati se, kakova slabost i nepravda! Smrt ljudi sebi drže za najveće zlo što im se priključiti može, a tome smo svi podložni.

kući, ište; ako si zdrav, za zdravlje ti ište; ako li si bolestan, za bolest ti ište; ako li donajposle umreš, i za smrt ti ište.

je česnija i blagorodnija; ibo ova črez godine i starost ne može uvenuti, bolestje ne može naružiti i porušiti; ista smrt nije kadra uničtožiti ju, zašto je ona roda božjega i s bogom skupa prebiva i vekuje. „Sat pulcher qui sat bonus!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Opet kosmata mesta na telu znojavo telo grizu. Opet smrt sa mnom u mom odelu pod istom kulom na visu! Opet se ranjeno sunce povlači, bez kola, bez konja, bez brodova, i

go do pojasa, dok škripi sneg, nad kantom vode nagne, i pljusne lice, i raširi se vid ispod zvezdanih kruna, u smrt će da ga ponese miris brezove šume i sapuna. I opet će misliti: život je lep toliko, da ginuti vredi.

I sve će ove otrove: jesen, zimu i zemlju, vrane i vrt, ko lek, pod kapkom da ponese U tuđinu, san ili smrt. MALE DRŽAVE Pada kiša na doboše Da zakažete svima vojvodama pod vašom komandom i svima ljudma popovima i

Vuk Karadžić na sto, na drugi tas, mastionicu stavlja kao teg. POGLED KROZ TRI PROZORA I rat, i smrt, sve ću zaboraviti! Ali nikad neću zaboraviti dan kad su došli oslobodioci! Oslobodioci su nam doneli slobodu!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Istina, da meni ne pristoji ovako misliti i govoriti, ali i Hristos Spasitelj sebe je dao na smrt, da spase sav rod čelovječeski. Tako je i Karađorđe radio.

Neizbežimo ropstvo i smrt pred očima vidim. Preznem i otrgnem se iz ruku očajanija, i aki od sna probudim se i pomislim: a da l̓ bi se jošte u

samo za 40 Srba da su u Beogradu pogubljeni, i to od oni̓ rebelijanta, koje su nji̓ovi knezovi sami Turkom predali na smrt.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On je Turčin, a ja sam Srbin, i mi ne možemo jedan drugome dobra misliti!... Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća! I te popine reči odbiše ljude od Kruške...

– Pazite, jesam li na meti? Sve živo zastade. Jelica, kao da je prozrela Lazarevu nameru, preblede kao smrt... Stanko se hipnu i preskoči nož... Graknuše sa sviju strana kao da dobiše nov život... Sve živo skoči oko Stanka.

To osta kao u kamen urezano... Otac, mati, braća, deca, Jelica... sve je na svome mestu, ali nada svima je smrt Lazareva... Činilo mu se da neće moći živeti, da neće moći disati ako Lazar diše!...

vidi mu senku... Tek opet se nastavi razgovor. Ali se govorilo hladno. Marinko beše bled kao smrt, govorio je preplašeno i zverao u prozor... — Ne plaši se, čovječe! — Ne plašim se. — Vidjeo si, nejma nikog. Nego..

Ni čuli nisu šale Zavrzanove, koji je goru zasmejavao... Noć se spuštala lagano kao smrt... Harambaša viknu družini da se bogu pomoli. Presta šala i smeh. Sve se diže na noge i stade po redu i starešinstvu.

Od onoga dana taku je stravu uhvatio od Stanka da samo treba da čuje ime njegovo pa da prebledi kao smrt... Svaku noć poneko mora sedeti kod njega da mu drži strah... Nego, ej vala Crnobarcima! To se sve održa.

— Čuo sam, ali Turčin laže!... Kruška ga pogleda ubezeknut, a Marinko i Ivan prebledeše kao smrt. — Ovi je lud... On bunara koješta! — reče Kruška. — Ha-ha-ha! — nasmeja se Deva.

Zavrzan oseti nešto teško na duši. Gotovo se zastide što brblja tako s ljudima kojima smrt nad glavom stoji. I nasta tajac. Čulo se samo suvo granje kako puca pod nogama.

Hajduci se napiše hladne vode, pa se nalaktiše i predadoše svaki svojim mislima. Veče se spuštalo lagano kao smrt. Suton je ocrtavao predmete u daljini. Malo-pomalo pa osta pred očima njihovim samo bela vodena pruga...

Gledao je na otvorena vrata, gledao one strašne ljude što stoje pred njim sa zapetim puškama, nemi i hladni kao smrt... Ali se ne smede maći... Kuća se napuni dimom i stade ga gušiti...

Ali znate li šta je to kad ratar ostavi svoj plug, pa se lati oružja?... To znači: borbu na život i na smrt, borbu očajnu, večitu...

Izrodili smo porod, sve kao zlatne jabuke. Iženili ih, dočekali unučad, pa se napevali i nasmejali!... Pa sad... smrt! Ako! Zar zato treba plakati? Ili valjda ti misliš da ćeš ostati ovde na zemlji? Nema od toga ništa, moja lepa bako!...

Dučić, Jovan - PESME

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade!

veče što sve većma mrači, Približismo usta što ledeno ćute, Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači I taj svaki poljub smrt jedne minute. Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti!

Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti! U ovaj novembar čamotni i sivi, Ne postoji Život drugde neg u

I mir gde zrnje mraka niče, Da sav šum sferâ taji... Zvezde što padnu, to su priče Da i smrt zna da sjaji. NAPON Zavapi klica: želim nići, Iz mraka, do vrhunca!

Šta je? To nemo raskršće vera, Most bačen između sreća, Ta međa dveju himera — Neg život i smrt je veća! Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta...

Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu! I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.

U smrt i život, tren i trajanje, Iz oblika u oblik hodeći, Večiti pokret kad i stajanje, I uvek nov u novoj odeći. U oluj s

Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju; Da zemlja danas žudno znadne Za lepu smrt u sjanju. KIŠA Nedelju dana dažd rominja, Korito rečno puno mulja; Dosadno, gorko; i dan tinja, Kao lampa bez kapi

Biće se danas kao lavi U noći tuđeg mravinjaka. Učiniće ga opštim grobom, Svud ostavivši smrt i senke; Poneće svoje mrtve sobom, I novo blago, i sve ženke.

jedno reče: „Beskrajne su naše sreće nebrojene, Na toj međi izmeđ večnog i trenutka: Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka — Svet je samo ono koje u nas stane.

Sad, u ovo dugo veče koje pati, Cela moja duša zatreperi gola, A čelom umornim od truda i bola, Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati.

Ko zna suze stvâri koje ostaviše? Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi? Bol imenâ koja ne pominju više? Krik zaboravljenih ljubavi što vapi?

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak — nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.

ja sam. U taj par ču se napolju vrisak i vrata se naglo otvoriše. Na pragu se pokaza Mara, blijeda kao smrt, ubijena kišom i vremenom sva mokra, a raspletene joj kose pale niz pleća.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Popa naredio da se patak zakolje, a popadija odlaže smrt jednako: »Jao mene žalosne! — govorila bi popadija, — a kud bi bio virtšaft bez pátka.

jedne starodrevne kožne fotelje, u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti, i poslednjih pet šest godina pred smrt slabo se i micala iz nje.

tada pevala, i knjige koje je čitala, — sve je to pokazivalo da je Juli težak život, da joj nema života, i da joj je smrt bila jedina sreća.

Ne — preseče je bojtar brzo, kao da htede pobeći od krive grane — nego da skočim u vodu, jerbo tu mi je, znam, cigurna smrt. — Ti da skočiš u vodu! Gle ga samo kako laže! Ta bežiš ti od vode daleko k’o besna kéra...

Negovana i iskreno poštovana u starim danima svojim, tu je baba Makra spokojno očekivala smrt, cunjajući jednako po ormanu, vetreći svoje rublje i naređujući često u čemu će je sahraniti i šta će sve kupiti za

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo. Da se nađe, sluša, a najradije da ode klisaru da javi za smrt te ovaj mrtvaca da oglasi zvonima, pa onda popu i drugima.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

bio. Sad se počne od strane Ljubine kurmaheraj na život i smrt. Frajla-Julka je bila praktična devojka, a i Ljuba praktičan čovek. Sve su se hvatali u kurmaheraju.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Dakle, napred u neizvesno, u kome je samo smrt izvesna! Evo osećam lepo, kako me miluje crno krilo gavranovo”. Dva dana iza toga, pred veče dvadeset petoga jula,

se što pre komande, ispuniti dužnost; sve to nezapamćenom snagom provale i u jednom jedinom značenju: potražiti smrt zato što se želi i xoće da živi, odavalo je sliku anarhije kojoj nije bilo ravne.

može sagledati i koji ga sa one visine idealnog i mirisnog neba, ponova baca u krv, u rane, u smrad i pakao, možda u smrt. Pa šta? Je li čovek dužan da se baš sad odrekne one slatke, one krasne sreće? Je li baš dužan?

Ranije bila je vera i ta vera činila ga je mirnim pa je za nju radosno išao u smrt i branio je svom snagom. Ali sad je došlo pravo na život, ono pravo na opstanak, posle toliko ispunjenih dužnosti i sad.

Eto baš tu, preko puta, ima neka „depovska komanda“ što nikakva druga posla nema nego da vojne begunce osuđuje na smrt, pa tu rade puno nekih oficira, sve sami protekcionaši i svako veče šetaju pored kuće i drsko gledaju u njene prozore.

On se trudio i sve činio da one na smrt bolne munje dvoumica i sumnji silom uguši; i sa jednom iskidanošću i jadom, koji unakažuju dušu, nosio one slutnje i sve

S tobom ja sam sva u suncu, bez tebe samo pakao i smrt i jauk i mrak. Ti si tako dobar. Ja obožavam to tvoje brižno i veliko čelo puno bora, to milo tvoje nemirno oko iz

Jer, evo, šta su mi krivi oni ljudi na koje bljuju smrt ove ovde cevi! Ništa. Eto silom se meni impoziralo kao apsolutna istina: da su oni krivi.

Baš kao da smrt vitla kosom unaokolo. Vazduh je bio hladan i mokar, a oblaci su se osećali nad samom glavom. Nad tamnim kućama avetno

Priznajem: mrzim i babu i maloga, na smrt ih mrzim. Jer ta smežurana babetina živela je nekad i bila mlada a ovaj njen unuk tek ima da živi.

Samo što niko u to ne veruje i neće o tome da misli. Baš kao u ratu, svi znaju: sutra borba, smrt, užas, a uveče sede oko vatre greju se, jedu, piju, šale se, pevaju i cigani im sviraju da ogluve.

Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža. Eno onde, baš onde promaknu senka: to je bela smrt. Eno je! Drž'! Drž'! Tu je. Tu je moja smrt.

Afrika

Ne što bih ih ja poslao u smrt da bih sebe zaštitio, već pošto se i inače sami izlažu. Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se

Plav, sa žutim pegama i žabljom glavom. Naprasna smrt puna tajanstvenosti! Kupanje u platnenom lavoru pljuskanjem iz platnene kofe.

ekranu, pokazujući nam iz kakvih je sve lepota sačinjeno ono što se zove život; i čega će nestati u onom što se zove smrt. Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao.

strane ka dalekome Okeanu mrak i užas džungle, s druge odmah mrak i užas planina Liberije; sa obe strane neprohodnost i smrt. Jedina veza sa svetom za Zegele je ova uska staza koja dolazi iz Mana.

Bolesnik rezignirano leže na asuru između kućica. On neće imati svoj lek, i time je osuđen isto tako na smrt kao što bi bio i od zakona kada bi rastrgao i svoju drugu snahu, ili maloga šuraka, ili bilo kog drugog člana svoje

Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je njamu; odakle on dolazi, zašto viče. Jer to bi donelo smrt već i onome koji se raspituje.

Administrator, koji je posumnjao, izišao je u selo, sazvao sve i izjavio glavnome fetišeru da će njega osuditi na smrt ako ne kaže ko su krivci što je seljana nestalo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kokoti su pevali Suncu koje se iza budimskih brda pomaljalo. Nije to bila jedna smrt u Budimu, sa kojom se Isakovič bio sreo, a o kojoj, neko vreme, u familiji, pričaju.

A mlada je klečala u kolima, obuhvativši muža oko pasa, zatvorivši oči, da ne vidi smrt, u koju idu. Međutim, nije ni vriskala, ni plakala.

Pitao se, međutim, u sebi, kud trči? Kud žuri? Koga želi da sretne? Pa se seti da ga smrt, još uvek, vreba, na ovom putu – što je bio zaboravio.

Jer ne može biti veće sreće u braku, nego takva ljubav, koju ni smrt ne može da prekine. Brakovi, inače, nisu ništa drugo, nego laž.

Kapetan, kaže, prisustvuje jednom čudnom fenomenu. Smrti lepe životinje, koja nije manje tajanstvena, nego smrt ljudska. Pre tri dana, udarila je u ergelu neka mora. Prebolelo je nekoliko matorih, obangavelih, kobila.

Prebolelo je nekoliko matorih, obangavelih, kobila. Ovaj primerak pastuva, koji nosi ime Jupitra, planete, neće. Smrt će nastupiti, uskoro. Mogu otići. Čemu da to gledaju? Spasa nema.

Veterinar odvrati da ni on ne bi znao, i kad bi hteo, da protumači smrt ovog pastuva. Zna da je nastupila neka čudnovata konstipacija, ali ne bi znao reći otkud da bude smrtonosna.

Valjda tek neće reći da je smrt tog živinčeta neobična, neprirodna, da nije kao druge? Veterinar mu je odgovorio samo da postoji večita borba dobra i

Veterinar mu je odgovorio samo da postoji večita borba dobra i zla. A zlo, pobeđuje. Smrt životinja, isto je tako velika tajna kao i smrt ljudi. Neprotumačena.

A zlo, pobeđuje. Smrt životinja, isto je tako velika tajna kao i smrt ljudi. Neprotumačena. On, kaže, može da izleči skrhanu nogu psa, za nekoliko dana. Pas će da trči, opet, veselo.

Nadim trbuha. Tvrdina. Neprotumačena. Smrt će nastupiti u toku večera. Valdenzer, koji je slušao to, ćutke, tresao se od plača.

Umire neko naročito lepo devojče, neka lepotica, dobra, čista, a ostaju tolike drolje, oko nje. Smrt je pokosila toliko lepih mladića, a prošla kraj toliko nakaza. To zlo je u životu velika tajna.

Teodosije - ŽITIJA

Zar — reče — nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje — i pokaza na jednoga — od vas došao da moli milostinju, i milosti nju kao ništa prezrevši, i od oca sina

posle smrti prepodobnoga svoga oca u mestu tome požive, sav pomišlju ka Hristu plenjen, da svaki dan sećanjem na smrt umiraše, a od mnogog i neprestanog posta usahnu mu utroba, i oboli mu sa iznutricom slezina njegova, i izgubi svu mast,

I tako sav život njegov beše post. A bolest ovu kao bogodanu pomoć pozdravljaše, sudivši da je bolja smrt za Boga nego li život, poučavajući se apostolskim rečima: „Ukoliko spoljašnji naš čovek propada“, i „kada sam nemoćan,

A veselje njegovo smrt beše čovečja. a malu, dakle, krivicu prestupnika na smrt osuđivaše, i niz onu stenu strašnu visi nom, sa one pozornice

A veselje njegovo smrt beše čovečja. a malu, dakle, krivicu prestupnika na smrt osuđivaše, i niz onu stenu strašnu visi nom, sa one pozornice zapovedaše da se baci.

A ako bi se zaustavio negde u dubini, postajao je hrana ribama. Kao što rekosmo, njegovo veselje smrt beše čovečja. Takav, ovako je činio, jer se u svoju snagu i u tvrđavu visoka kamena, kamenoumni, uzdao, a ne u Boga.

njegove potištenosti, nije ga smeo o tom pitati, nego sve ispitavši od vojnika koji su došli i saznavši za strašnu smrt protivnika, užasom obuzet čuđaše se i proslavljaše svesilnog Boga za ono što se dogodilo.

i ne obrate se k njemu, još grču muku sebi spremaju, kao i ovaj o kome sad slušate, kako Bog svojim sudom strašnu smrt izvrši na njemu.

Pošto su svi u lađi plakali, očekujući smrt od potapanja, dođoše svetome, govoreći: — Vidi, oče, da ginemo. Ali se nadamo da ćemo tobom izbeći smrt!

Ali se nadamo da ćemo tobom izbeći smrt! A sveti će njima: — Bogu, čije smo sazdanje, sa mnom se molite, čeda. Ja sam čovek grešan, i zbog mene, kako ja

oče sveti: malo što okusivši, razveseli duše naše da ti se ne bi, zbog nevolje od nejela kroz mnoge dane, pre vremena smrt dogodila. Sva, dakle, zemaljska dobra za koja znaš u nas su tvojim molitvama. Ako koje od njih voliš, donećemo ti!

Ti znaš da pored Boga još samo tebe i nu za utehu duši svojoj imam. Ne ostavljaj me, molim te, da od plača smrt ne okusim zbog tebe, pa ćeš odgovarati pred Bogom što si me ubio. Ne prisiljavam te da meso jedeš ili da se oženiš.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Gotovo nisu svesni svoje fizičke snage. Uzbuđeni, ponašaju se kao prirodna snaga i primaju opasnost i smrt kao obična dela. Oni su izvršili podvige prvog reda. To su najstrašniji junaci. Žude za herojskom slavom.

god. objavio je najznatnije svoje delo Smrt Smail-age Čengića. Ovaj je pokret bio potpomognut osnivanjem naučnih ustanova, koje su bile zamišljene na vrlo širokim

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Svi su bili na smrt uplašeni. — Otkud ti živ, bijeli stranče? — začudi se sivi miš domaćin. — Pa napolju pada čitava kiša od mačaka.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE (prekida ga): Zadržite vi, Aljoša, sve te papire, kod vas, ne ide se tako u smrt, kako vi to zamišljate. Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt?

Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt? Naprotiv, baš u tom slučaju valja živeti, valja postojati. Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti; ne, moj

Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti; ne, moj Aljoša, ne ide se u smrt za ljubav neverne žene. ALOŠA: Ne mogu! PAVLE: Ne smete biti tako slabi. ALOŠA (hteo bi da oponira).

NOVAKOVIĆ: Baš video? ANTA: Ovako kao što vas gledam. SPASOJE: Pa to znači, gospodo, ne može čovek ni u smrt verovati? I smrt se prolagala. (Vadi iz džepa.) Molim vas, je li ovo posmrtna lista ili nije?

ANTA: Ovako kao što vas gledam. SPASOJE: Pa to znači, gospodo, ne može čovek ni u smrt verovati? I smrt se prolagala. (Vadi iz džepa.) Molim vas, je li ovo posmrtna lista ili nije?

ANTA: Pa dabome! SVI (odobravaju). SPASOJE: Moramo se boriti, i to na život ili smrt. Mi ne smemo birati sredstva, jer ovde je u pitanju naš opstanak. Morate biti na sve gotovi, razumete li, na sve!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Oni nisu poznavali ni suze, ni smeh. Rekao im je da pomišlja na smrt. Odgovorili su mu da je to nemoguće. Smrt ne postoji.

Oni nisu poznavali ni suze, ni smeh. Rekao im je da pomišlja na smrt. Odgovorili su mu da je to nemoguće. Smrt ne postoji. Dalje sam morao da izmišljam, ali kraj priče mi nije padao na pamet.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Lopovi su sve priznali, a ino nisu ni mogli, jer je svedoka bilo dosta. Drži se sud, i svi budu na smrt osuđeni, na vešala. Prave se vešala. Tu je i dželat i pop. Pre zahoda sunca svi budu povešani.

No smrt učini kraj, devojče umre. Tako su Šamiku već u detinjstvu ženili. Šamika pripoveda o tom balu kao o kakvoj komediji, i

sa svojim sastati. Njoj je ovaj svet tamnica. Smrt je iz te tamnice izbavila. Katica je umrla. Tuga je ubila. Ukopali su je, po njenoj želji, do njene matere.

Što bliže smrti, sve je pametniji. Dug, s trudom skopčan život velika je škola. Pred smrt čovek filozofsko lice dobije. Pred smrt čovek jedan drugom najvećma naliči. A Šamika?

Dug, s trudom skopčan život velika je škola. Pred smrt čovek filozofsko lice dobije. Pred smrt čovek jedan drugom najvećma naliči. A Šamika? Ni Šamika nije više negdašnji Šamika.

Uhvati ga jeza, pa mala groznica; mora leći. Opasna stvar, jer za starce groznica je gotova smrt. Gospodar Sofra leži u krevetu, groznica malo jača, tuži se na žeđ, svrbi ga grkljan. Malo zaspi, počne fantazirati.

Nek’ bude. — Ma tri dana takvog prijatelja ime nosila, lakša će mi biti smrt. Ugovor je sklopljen. Sutradan, po dogovoru, Šamika ide da prosi Jucu. Ide upravo u sobu gospođe Sokolovićke.

Ti limuni su ruzmarinskog krina, ali ti Jucu pozivaju u dvostruke svatove — u život i smrt. A Šamiki i jedan dan takve radosti utišava svu dosadašnju bólju. Dođe Juci.

); borila se o prestiž sa kraljicom Brunhildom koju je njen sin Kloter II osudio na smrt i dao da bude rastrgnuta. fura — teret, tovar prtljag Hasna — korist, dobit hegede — violina Herr von Kirić . . .

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Gadeći se sama sebe, ona nikako nije verovala da joj se bliži smrt i da je to njeno sedenje kod prozora, lagano umiranje.

Naslutivši, ovoga puta, svoju smrt, Vuk Isakovič, kao obično svi debeli i zdravi ljudi, bio se ni za šta rastužio. Kao od brega odvaljenom, došlo mu je da

Bagremovi su mirisali i bube zujale svu noć. Isakovič, slomivši ih sasvim, puštao im je sad; pred smrt, pomalo na volju.

svojim mislima i žalostima sad kada se našao među većim gomilama isto takvih ljudi, kao što su bili i oni koje je on u smrt vodio, Vuk Isakovič mislio je i žalostio se ne samo za svoje ljude, već i za Vuičeve, pokupljene i birane iz Posavlja, iz

Kao da nisu ušli u taj svet samo na nekoliko časova, možda pred smrt, nego kao da sve to pripada njima, a svi drugi da se tu zatekoše samo slučajno, oni su bili sretni.

Htede im, po običaju, reći nekoliko reči, pred smrt, i pomisli da im spomene svetoga despota Stefana Štiljanovića, izgrdivši ih najpre što mu noću beže iz logora i akitaju

Četa nemačkih konjanika, pop i dželat obilazili su okolinu i vešali na mestu. Pop je ispovedao pred smrt. Isakovič promeni šator i dade sebi iskopati u zemlji kolibu i pokriti je travom, okrenuvši izlaz tako da varoš ne vidi.

Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava.

Poslednju noć, pred smrt, provela je u groznici, moleći neprestano devera da se odveze patrijarhu, i da izmoli dozvolu da je može preneti u

Činilo joj se da bi sama njegova prisutnost bila dovoljna da njenu smrt možda i otkloni, a svakako da je olakša, tako da bi joj se činilo kao san koji nailazi.

Predviđajući njenu smrt, obojica ga uveravahu da joj je kraj blizu, jer Turčin mišljaše da joj utroba truli i zato krvavi, a onaj drugi, da joj

Naviknut na razvrat, pri svom trgovanju i seljakanju, Aranđel Isakovič zavole svoju snahu pred njenu smrt, jednim čistim i oštrim osećanjem od kojeg se otimao i o kome dotle nije imao ni pojma.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

smo, često nije bezopasna: njen cilj je da postupcima privoli na ljubav željenu osobu ili — da joj donese ludilo (čak i smrt)!

Čovek želi da odgonetne hoće li godina biti rodna; devojka, da li će se udati; starac, da li je smrt blizu itd. Nestrpljenje da se što pre otkrije pol deteta u utrobi majke dovelo je do raznovrsnih postupaka kojima je cilj

kojima pojedinac i društvena zajednica u svim kulturama i svim vremenima pridaju izuzetan značaj: rođenje, venčanje i smrt.

deteta kao već mrtvog, a to znači neinteresantnog za demone koji upravo nastoje da nanesu zlo i, u krajnjoj liniji, smrt detetu), Pozderja (pozder = otpad od konoplje; kao što od pozdera nema koristi, tako i oko ovog bezvrednog deteta

izražava ono opšte, tipično uverenje naroda u pogledu osnovnih ljudskih problema i vrednosti, kao što su život i smrt, sudbina, žena, dobro i zlo, pravda i nepravda itd.

⁶ Mnogi značajni događaji u životnom ciklusu pojedinca, kao što su rođenje, krštenje, prohodavanje, svadba i smrt, nisu samo privatna stvar pojedinca i njegove porodice, već i šire društvene zajednice, brojnih rođaka, komšija i

još u vlasti demonskih sila, ono postaje noćno, zlo biće („svirac“, „drekavac“ ili „nekrštenac“) koje donosi bolest i smrt maloj deci ili odlazi na neko „mračno mesto“.

89. ⁵⁹ Kulišić, Š., P. Ž. Petrović i N. Pantelić, isto, s. 107. ⁶⁰ Klarić, I., „Porod, ženidba, smrt (Kralje u Bosni)“, ZNŽOJS, 27, 1930, s. 167. ⁶¹ Nazor, A., isto, s. 318. ⁶² Klarić, I., isto, s. 167; Tanović, S.

Kiselinović, Đ., „Običaji u Prespi“, Južni pregled, 6, Skoplje 1928. Klarić, I., „Porod, ženidba, smrt (Kralje u Bosni)“, ZNŽOJS, 27, Zagreb 1930. K. L. P., „Ne valja se“, Luča, 3—8, Cetinje 1897. Klicin, M. S.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za ljude koji su na smrt ljuti, koje vređa pomisao da bi mogli umreti, koji će u grob poći zabrinuti kao oni što idu u tuđinu gde ne znaju ni

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Kada se dim razišao, na trgu je ležalo pet mrtvih igrača. Bila je to najlepša smrt koju sam ikada video. Iz zvučnika obešenih u krošnji lipa krkljao je Johan Štraus.

Njihova tamna tela i oznojene kičme stizale su nam gotovo do lica. Mirisalo je na muškarce i na smrt, ali Andrea je posmatrala ceo prizor bez ikakvog uzbuđenja, baš kao da lista stranice »Petra Pana«.

I gle, nas dvoje počinjemo da prestižemo ostale automobile, grčke zečeve, smrt, sve — a zatim, duž puta, vence onima što su najdalje stigli, i krhotine skupocenog lima i laka iz kojega već điklja

nećemo stići, ni ja niti ko drugi, tamo iza ivice horizonta, ispod duge u zemlji beskraja, čekaće nas strpljivo kao smrt ove iste mudre kornjače iz postojbine hercega koje smo davno ostavili iza sebe, zaneseni sujetom.

Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je na smrt umoran od bežanja; sa četrdeset i dve godine ne bi više imao snage da sve to još jedanput prođe i izdrži.

Odjedanput, sve postaje nevažno pred činjenicom da nije besmrtan kao što je mislio do tada, da je načet i da se smrt može dogoditi i njemu, a ne uvek drugima.

pokraj smaragdno zelene reke dostojanstvenim i odmerenim korakom, poput sopstvenog spomenika koji samo čeka na njegovu smrt pa da bude izliven u prirodnoj veličini.

Matavulj, Simo - USKOK

Zar ne bi ljepše bilo da sam poginuo ove vojne, no da čekam smrt u pepeljaku, kao baba česova!? Je li, đetiću (obrte se Janku), zar ne bi ljepše bilo da se nakon mene priča, što ni za

U vojnoj bolnici, u Beču. Kad ozdravih, zatvoriše me u tamnicu. Deset mjeseca čekao sam suđenje, pa me osudiše na smrt, da budem puškarav pred pukom vojske. — Pa ti oprostiše život? — Da.

Koliko bi ljepše bilo da je našao junačku smrt u sred tutnjave, kakva se samo oko njega čula! — To je istina — reče knez. Savo se trže.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

vrstom nadahnuća: Palo sito, palo na korito, Sa korita čilo odskočilo, Palo na rep spavaćiva mačka; Mačak misli smrt na njega hoda, A miševi šapuću: dabogda!

A to znači: Nema leka Smrt vas čeka! Petlići su podeljeni na pevanja; u Koči epizode nose naslove, završavajući se, najčešće, šesnaesteračkim

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

učinila je kraj srpskoj državi u XV veku, i za srpski narod nastadoše »teška i nuždna vremena kada človeci na se smrt prizivahu a ne život«.

mater ot čedah razdvajahu, i ot oca sina; mlade roblahu a stare sekahu i davlahu. Togda na se človjeci smrt prizivahu a ne život ot proklete Turaka i Tatara. Uvi mne, lute tuge!

Umro je u Kovilju 11. decembra 1801. godine. Mitropolit Stratimirović objavio je narodu njegovu smrt: »Cerkov svjataja naša izgubi v njem učenago i zasluženago svjaščenika, obščestvo dobrodjetelnago čelovjeka...

januara 1785. godine.24 Njegovu smrt zabeležio je Jovan Rajić ovako: »1785, 19. januarija umre ljubezni moj brat Zaharija Orfelin v Novom Sadje v

Na nekoliko dana pred smrt pisao je on: »...ako je što dostojno bilo u mojim načertanijam, sve to pripisati valja onim ščastljivim opstojateljstvam

utvrđenim glasom najučenijega Srbina, on je postavio sebi za devizu: »Starim učeći se«, i na dvadeset dana pred samu smrt pisao je: »Dnevi se i godine potkraćuju, telo iznemože, a duša bi jošte nešto hotela.

1800. izdao je u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. svečano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeležje XVIII veka: ona je prigodna i poučna.

« Kada je Mušicki umro, Njegoš je u pesmi Nelažnый znakъ pameti prahu Narodolюbca ožalio smrt »genija roda«, »žitelja nadoblačnog, visokoletećeg«: Hram se srpskih muzah razruši na v̓ jeki.

i 1904), po 1 u Pančevu (1881), na Cetinju (1913), Kotoru (1913). Kao spev hrvatskoga pesnika Ivana Mažuranića Smrt Smail-age Čengića tako je i Njegošev Gorski vijenac postao zajedničko delo i srpske i hrvatske književnosti, jedna knjiga

velkomъ Karađorđu67 (1850), Preodnica srbske slobode ili srbski aіduci, »žalostna igra u pet delova« (Karlovci, 1863), Smrt cara Miіaila, »žalosno pozorije u pet delova« (Beograd, 1866), pored toga poviše prigodnih inscenacija.

Od njega je ostalo 13 drama i tragedija: Mejrima (1849), Milijenko i Dobrila (1850), Smrt kneza Dobroslava (1851), Smrt Uroša V ili poslednji Nemanjići (1857), Kralj Vukašin (1857), Car Lazar (1858), Cvijeti

Od njega je ostalo 13 drama i tragedija: Mejrima (1849), Milijenko i Dobrila (1850), Smrt kneza Dobroslava (1851), Smrt Uroša V ili poslednji Nemanjići (1857), Kralj Vukašin (1857), Car Lazar (1858), Cvijeti srbske (1865), Vanda (1868),

Milićević, Vuk - Bespuće

ozbiljnim očima, u kadetskoj uniformi; to je bio on na koga nije tako dugo mislio, koga nije prepoznao; kako smrt odrađa!

milošta; zavila ga svojom ljubavlju, osjećajući jednom strašnom boli njegovu ranu, preživljavajući stotinu puta njegovu smrt, umirući zajedno s njim teškom i mučnom smrću, očajavajući što nije jača od nje i što se to desilo tako daleko, tako

klimnu lagano glavom i okrenu se u stranu i tiho zaplaka, što nije radio do tada osjetivši, u tome trenutku, što je smrt.

koja je došla više iz običaja ili radoznalosti nego da žali, nimalo tužna, osim nekoliko baba koje misleći na svoju smrt oplakuju tuđu; kadgod se oteo po koji smijeh i brzo se utišao; a sve, i zvonjavinu zvona i graju sprovoda i pojanje oca

i novih trava sa sočnim i svježim zelenilom, u taj bujan život koji svojom krepkošću i punoćom preziraše i ismijavaše smrt, sprovod ne unašaše nimalo žalosti do jednog neprijatnog i izlišnog nesklada. To je bio pogreb njegovog oca.

dvije tri godine kasnije; čitavi svijet sažali mladu djevojku koja pođe za njega, proričući joj zao život i mučnu smrt; međutim čini se da se Manojlo promijenio, bar prema ženi, otkako mu je prva umrla, i njegova srdžba i bijes i udarci ne

Radičević, Branko - PESME

rana mu golema On vide kako Stojan o tle pade, Konjica nagna, i njemu dopade, I glenu njemu u to bledo lice, Što smrt razvlači tako nemilice, I glednu, glednu, i beše mu slatko, Te još se smeje, al' beše za kratko; Jer Mile otle beše

jasna skrije, Pa kad nagne sve to više, Kada u pra dušu tisne, Niti dade da uzdiše, Ni da jadna jednom svisne, Smrt i život spored stoje, Ma ništ' opet od oboje.

“ — ovo reče, I užeta već preseče. Bože blagi, Bože mili, Kako čudo za čas tili? Malo pređe smrt nemila Tako blizu, blizu bila, Već gavrane vide gladne Savr glave svoje jadne, Kako s' viju i raduju, Jer će

Jest zlotvora i presila, Ma junačka smrt im mila, Ta jedanput doći mora, A mogla bi doći gora. „Aoh udri, ne daj, brale!“ Poklikuju, puške pale.

Dve nedelje e ga ogrlila, Pa da nosi jako smrt nemila! Teški jadi srce dovatiše, Jadno srce suzama obliše: „Danci moji, slatki li mi biste!

“ Ovaj pita, smrt onoga mori, Ali opet 'vako odgovori: „Beše noćas oko pola noći, Al' će nama dvoje, troje doći, Onaj glave, taj

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

našim potplaninskim selima tajnovitih mjesta oko kojih se pletu raznorazne priče, obično pune strave, vezane za noć, smrt, nečiste sile i gubljenje duše.

Save i požalio „što rđa nije tu“, pa da i on vidi vajde od ove strmoglave večeri, kad se benasti stari Rade ritnuo na smrt, pa čak i na svoj besprijekorni pravednički život.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

kako šušte njene stare, svilene haljine koje behu u jednom zavežljaju koji je ona još u životu spremila za svoju smrt. Ujutro, u samo svanuće, iziđoh. Nisam znao gde da idem i šta da radim.

Posle nekoliko godina umro je. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga našli mrtva na putu ka groblju.

Ja i Mita ostasmo sami. On beše opet oborio glavu, zaćutao i jednako se zabavljao onim neugodnim, bolesničkim, pred smrt, čišćenjem kose, lica. A i ja zaćutah.

oseća da mu nema leka, da će joj umreti, a opet jednako nudi ga, bdije, a u isto vreme mora da nadgleda kuću, kako ih smrt ne bi iznenadila, zatekla kuću nepočišćenu, nespremnu. A ne samo zbog matere mu, nego još i vreme je bilo nezgodno.

Kostić, Laza - PESME

— Probudite ga! — — Stani! nipošto! Pa baš da možeš rukom samrtnom probuditi, oživeti i smrt, razmaknut među nepromenjivu, vaseljenu što cepa nadvoje, da mo'š oderat smelom desnicom sa božja lica nedignuti veo, na

a doma je već otputovô sam. NA PARASTOSU VUKA ST. KARADžIĆA Parastos opet: vera, ljubav, smrt Od neko doba vile srpske glas parastosa se ne naparasi. Parastos Vuku, umro nam je Vuk. Pa šta?

Pustiš li ga mirna, zdrava, njegov narod smrt mu sprema: kamenjem će da g' utuče, buntovnik je, da ga nema!” Htede starac dale kleti, al' u grlu stade kletva: evo

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Vi znate da ja devojku moram njenom ocu caru Petru odneti, da mi se smrt oprosti i da mogu slobodno živeti ko i drugi ljudi. Da nisam ja nju tražio, vi je ne bi našli, jer niste za nju ni znali.

Kad je ovaj vidio da ga se neće da okani, zapita je kako i čime hoće da je ubije. — Najlakša će mi smrt biti — veli krava — ako me ubiješ svojom šakom. On sad diže ruku, pa kravu šakom u čelo, i ona na mjestu ostade mrtva.

se bila kao udomaćila i nije se od njega ni bojala, pred rupom odsiječe rep; a zmija se rasrdi te njega ujede i zada mu smrt, pa uteče u svoju rupu i prestane više izlaziti na sunce.

, str. 216, pod naslovom „Smrt đavolskog kralja“ (naslov izmenio dr. Vojislav Jovanović u svojoj antologiji). Od ove priče izostavili smo poslednju

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Ali... JEVREM: Pst! Subaltern ne sme reći „ali“. Što komandant zapovedi, mora da se izvrši. Smrt ili život, o tom niko ne vodi brigu. — K oružiju, neprijatelj se približuje! 2.

MAKSIM: Da ga daš ubiti. SOFIJA: A zašto? MAKSIM: Ja sam ti kriv, jako kriv. Meni preti robija, a može biti i smrt. No, ako dete naše damo da ga ubiju, onda će sve prestati. SOFIJA: Ko je taj lud, koji dete ište da ubije. Ajd zbogom!

Lalić, Ivan V. - PISMO

Možda je bio vetar, možda kiša Zaostala u sećanju platana; Možda je htela smrt da me presliša, A možda je to samo bila Ana. (10.

Na jugu proleće raspliće čvorove mokrih vetrova, Smrt ima mokru senku dok prolazi kroz zid. (9—10. III 1986) FRAGMENT Delimično po Pindaru Lepota koja tvori sve slasti

osovini, da vidljiv bude znak; Zato je protomajstor ljubavi, i on mudar U svojoj odsutnosti, spojio jednom crtom Ljubav i smrt; a to su dve zvezde, jedan binom U konačnom računu.

polako, Pokretom koji na kretnju se seća Kad sam te prepovijala; pomakla Iz vodoravne ravnoteže, lako, Kao da nisi za smrt jednu teži — (Ali za uteg žrtve svoje lakši) Od tog trenutka zauvek mi ležiš U naručju, van pričina i stvari; I svet

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

— U redu. Da kupi voće. — I šta se dalje događa? Između tezgi na pijaci, shvataš, sluga ugleda Smrt. Bilo je, recimo, oko pola devet ujutro.Šta uradi sluga?

“ rekao je. „Šta je bilo?“ — pita gospodar. „Video sam Smrt i ona me smrtno uplašila!“ — Kako drukčije i da ga uplaši Smrt, ako ne smrtno? — Pa, da!

“ rekao je. „Šta je bilo?“ — pita gospodar. „Video sam Smrt i ona me smrtno uplašila!“ — Kako drukčije i da ga uplaši Smrt, ako ne smrtno? — Pa, da! I tako sluga sedne na konja i odjaše u najvećoj panici.

Onda gospodar ode na pijacu, pronađe one izgubljene korpe, kad tamo — ima koga i da vidi: Smrt! „Šta je, bre“, kaže on, „zašto uplaši moga slugu?

„Šta je, bre“, kaže on, „zašto uplaši moga slugu?“ A Smrt odgovori, pazi sad: „Nisam ga ja uplašila, samo sam se začudila otkud on u Buhari kad večeras imamo sastanak u Samari?

“ i upalim svetlo. Kad tamo, imam šta i da vidim — smrtno preplašeni matori i bakuta vire iza frižidera, bledi kao smrt.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

MOROVIĆ Četvrt ure prh i lepet. Triput trojkom gađam devet. Morovićem, u osviće, jednače se smrt i biće. S nečim petim nešto treće tek krilima zalepeće. SVILEUVA, KOCELjEVA U frulicu Gospod duva.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Crveni Vrabac hiljade ljeta po zemlji ovoj bezbrižno lijeta i ne zna šta su tuga i smrt. Crveni Vrabac ptica je čudna, cvrkuće, leti, vječito budna, Neznankom zemljom dan i noć.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

to svoje blagostanje rizikuje, jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt. — Otkuda onda ratovi?

— Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Anđelskim krilom neka me štiti Kroz život ovaj mučan i klet — A smrt kad dođe, nek sa mnom onda, Ka nebu zračni upravi let!

Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre... A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, Ubogi sprovod se kreće.

Al' je nikla slava Nad sravnjenim grobom. 5 Sin majke Agare i prezreni Juda, Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6 A i na što crnog kiparisa grana?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

doglavnik mi je šapnuo da se mnogo brinem za poslove državne, izgleda propustio sam da primetim svoju sopstvenu smrt na dva časa jahanja pred gradom, no ipak sam mio im gost i mrtav, u gornjim spratovima odaje čekaju spremne za noć i

Hrabro sam podneo smrt, no kakva je u tome vrlina? Ostade vrat moj ko suvi panj u polju. Preteča, rekoše mi, no smrću sam i reč svoju

Neko je na nebu zaveru kovo i kidao perunike s livade kao što smrt otima vojnike. Jedno popodne videsmo svog boga kako silazi da se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se

vlast su došli ljudi lepi novi će život da počne i biće kratak u jeku mača pojanja i završnog speva prva smrt je bila kosovski teška druga nas krepi i odnosi u letu Sa bele tačke trga dobro se vide svodovi Jerusalima zornjača

i drugi da nama ostaje da vidimo šta to znači ostaju dakle prirodne sile među kojima sunce najviše se junači a smrt ako je bog umro nije li to stoga što je smrt lepa (šta sunce večeras čeka) inače ko bi ga naterao da siđe ispod

ostaju dakle prirodne sile među kojima sunce najviše se junači a smrt ako je bog umro nije li to stoga što je smrt lepa (šta sunce večeras čeka) inače ko bi ga naterao da siđe ispod svojih znanja niže od svojih moći u smrti se on

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve. AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: „Gde si, zaboga, Agatone, ja nikog bližeg

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

NAZDAR“ 184 NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA 189 POD KRSTOM 193 POZADINA SLAVI NAŠE USPEHE 194 SMRT, ŽIVOT... IDU NAIZMENIČNO 197 U ZATIŠJU 207 TOČAK 210 OTMICA 217 ZEMLjA JE UZAVRELA 224 NE, BOGA RADI!

Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti?

Uniforma, onaj čelik... paragrafi... disciplina... smrt, neka osećanja teška kao olovo padala su na duše, zalazila u najskrivenije kute i potiskivala nežne misli o porodici,

Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije... Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo...

Možda ujutru, možda sutra. Tamo već ginu. A u nekoj bari žabe krekeću... Mi žurimo u borbu, u smrt... Svesno?... Voljno?...

Bilo ih je na gomili i naših i njihovih. Svejedno, smrt ih je pomirila. Bolničari se razmileli i rastavljaju ih iz grčevitog zagrljaja, pa stavljaju ukrućena tela na paralelno

— Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! — i, kao vreću, spustiše leš da se odmore. Iako se smrt keseri gotovo iza svakog žbuna ima ipak nečeg jezivog u ravnodušnom izrazu ovih ljudi...

U sličnome položaju nalazili su se oni u ravnici. Svi su bili osuđeni na smrt. Iako je osuda kolektivna, ipak to nimalo ne umanjuje obostrani strah.

Nigde zvezde da bismo se malo orijentisali, a kiša lije, pomrčina je gusta kao testo i strašna kao smrt. Ordonansi zaziru od svakoga drveta, od svakoga žbuna, i niko nikom ne veruje.

Ali onaj imperativ dužnosti koji nagoni ljude u smrt ugušuje moju savest i ja sam mašina koja se odbija od vlažnih zidova, gotovo ravnodušno, jer mi je valjda tako suđeno,

Izgleda, za njih je smrt isto tako svakidašnji događaj kao i ručak i večera. A od njih se ništa više i ne traži, nego da poginu.

Možda smrt, a i mm svi ostali. A onaj jauče... Sad će, sad... Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Neka, molim vas : tako mladi, pa da idete na robiju... — Za vas je slatko i na smrt poći, uzviknu on, smešeći se. To već beše mnogo Na tako otvoren razgovor Lju bica ne beše navikla.

On izgleda kao osuđen na smrt, kad ga prvo tane pogodi... lice se odjedared kao iznenadi, začudi, obuze ga smrtno bledilo...

Čim bi čuo vrisak, on bi bežao dalje, dalje... i gledao bi začuđeno, preplašeno. Šta je to... je li smrt ?... On ne zna. Ako umre ?... Ništa !... Ne može biti ništa strašnije od ovoga što je sad.

Ljubicu udari ova reč kao munja. »Umire!... Šta to veli on ?« Ta ona nikad nije ni pomišljala na to; kakva smrt!... Ko će se još nje sećati u ranoj mladosti!... Ali šta je ovo, šta će ovo da bude ?...

— Hoćete li putovati kroz šumu ? zapita ga ona, gledajući nekim svetlim, neobičnim pogledom, iz koga bije smrt i večna mržnja. Lice joj beše sve nagrđeno i onakaženo od neke unutrašnje muke. — Hoćemo ... ili upravo ne znam ni ja.

Šta je ovo ?... Dokle će da traje ?... Ili da nije smrt?.... Ah, kad bi to bilo!... — I što ja ne bih mogla sad umreti običnom smrću ?... Eto, jedan udar... kaplja i gotovo!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ništa željno ne očekujemo, mi ništa ne oplakujemo. Nama je dobro. Prokleta pobeda i oduševljenje. Da živi mržnja smrt prezrenje. JADRANU Zaboravio si bijesne i grozne gusare? I galije od Neretve, crne i krvave?

U crnom dugom svilenom plaštu po svetu bludim. I svud gde stignem šapatom budim bolan osmeh, suze i maštu. Sviram smrt, al mi gudalo rasipa nehotične zvuke. A zidovi mrtve i oblake što plove blago mi miluju ruke.

O rode blagosloven bol. Slavu sam pevo mira svetog, koje toči ubica ohol. Tebe o rode jer veseo mreš, a smrt je samo čast, gusle ne daju da za život zreš, za služinsku počast. Naša je sudba urlikom mreti oholo strašno po gorju.

Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt! TRAG Želim: da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu. Da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag..

Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, tužni i beli, ko misli na Lovćen, i smrt. Dok noć pljuštaše, čitaše Omira, crn i težak, ko Ahilov, što samo kraj mora nađe mira, grob.

Često zazvoni u noći, mirisno i meko. Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir. Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena.

Nek pljušti kiša besa i srama, niko neće ostat za nama. Nek se oni vrte kao šaren vrt, ko će nam zabranit da volimo smrt. Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi. Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol.

Što se krijete u robijaški vrt i cvetate iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida. Što ne bi pošla na vrhunce, ko kraljevi i vođe?

Što bi se krila u robijaški vrt i cvetala iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida. Što ste crna kao krst? I masna ko mesarska vrata?

su sa masovne, većinom literarne patriotske akcije Prečana prešli na direktnu, terorističku akciju koja je ubrzala smrt Austrije. Princip je, sem toga, prvi put, podelio naš narod, na klase.

Čemu to? Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudska uzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavljati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stolećima?

Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt, ispraćaju. Svoju sirotu mater sam bio prevario. Uverio sam je da sam ja određen, u bataljonu, u kancelariju.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Posle, naređenjem Božjim, mušica je, na isti način, upropastila i onog nepravednog sudiju koji je osudio na smrt Sina Božjega. A tako je prošao i onaj rimski car što je razorio Jerusalim, grad Božji.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

XXI VEKU 72 BOGOMOLjAC 80 PRVA TUGA 88 UOČI NOVE GODINE 92 STRAH 94 UČITELjEVA PRIČA 98 ZVONAR 102 PRIJATELjI 108 ŽIVOT I SMRT 112 LjUDSKA NESTALNOST 116 KAPETANICA 124 PRIPOVETKE JESENjE SLIKE Sumorna, vlažna, studena i duga jesen.

Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba...

Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba...

Ukrstiše rogove i otpoče se borba na život i smrt... Krave prestale pasti, podizale glave, pa glede ko će pobediti. Junci i jalovci primiču se bliže, da se nađu u nuždi

da plane na tebe vatra iza svakog trna i vrzine gore je, no da čovek stane pred neprijatelja i bori se na život i na smrt. Svaki misli u sebi: »Lako je njima; sede i čekaju te u zaklonu.

Upravo, o smrti on nikad ne misli, i drži da se ta »stvar« njega ni malo ne tiče. Kad ima da objavi čiju smrt, on pristupa poslu sa istim mislima i raspoloženjem, s kakvim odlazi da zvoni na večernju.

Eto, zar nije lepo setiti se tako krasnog događaja iz života pokojnikova i, u isto vreme, glasiti njegovu smrt. Seća se Marko i drugih slučajeva s pokojnim Nikolom, pa ništa.

— I u delom ovom velikom događaju njega potrese jedino to, što on odjednom ostade sam, što mu smrt pokvari dugim vremenom usvojeni i naviknuti red u poslu...

On sad tek pojmi smrt, kad mu ona uze druga i pomoćnika i stavi mu pred oči neodređenu budućnost. Obuze ga strah. Dakle i zvonari dolaze

Kao da ja nisam sad đakon i... budi Bog s nama — kao da sam već mrtav ili sam, recimo, osuđen na smrt... tako nešto...

a gospodin prota i bratija mišljahu drukčije... he-he-he... Đavoli smo i mi đakoni, i ako smo mlađi... ŽIVOT I SMRT Odjeknuo je i umuknuo poslednji zvuk manastirskog zvona...

Hladna surova smrt zauzela je sve misli njegove i stegla mu mozak svojim paklenim otrovnim noktima. On se predao ovom strahovitom nenadu,

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Kad nađe nekoga od članova u bekstvu nalazeće se redakcije, on stane pred njega kao smrt pred grešnika. Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove ukora.

Ni umor, ni pretnja, ni sila, ni vreme koje kruni i rubi misirske piramide, pa ni sama smrt, ni sami grob! I nad grobom njegovim svetleće te reči kao duša pravednikova i docnijim pokolenjima biće grob njegov,

ili pogađaju u »kaiš« ili naposletku batale i to pa gledaju i blenu u kontrafe po kavani; gledaju bog zna koji put smrt cara Maksimilijana.

A Provir sedi do njega pa jednako lomi palidrvca, i njemu dugo vreme. I taman Provir diže ruku i pokaza na sliku Smrt cara Maksimilijana i htede da zine i da zapita učitelja zašto se šokački popovi briju a ne nose bradu kao naši, — a

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A smrt, bliža napretku no nazatku, Od nedavno promenila je alatku: Oštru kosu ne nosi na ramenu, Autu je dala crnu namenu.

ROSA U travi, konci rosne pređe. Biserne kaplje, okca žive. Zvezde su sve hladnije i sve ređe; Potok i smrt u slozi žive. Al u nebu se vide međe Svake šume i svake njive.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Samom Šmitu ti su, gotovo nadčovečanski napori takođe navukli bolest, koja mu je ubrzala smrt. Iznurenost ga je i sprečila da dovrši svoja ispitivanja u Tihom Okeanu, gde je na okeanskoj pučini naišao na oblasti

U tome ga je sprečila smrt 1933. godine. V. Rezultat i značaj radova Johanesa Šmita Posle Šmitovih istraživanja ciklus života evropske jegulje

A ako se jegulja podvuče pod trbuh ili pod prsa, može nastupiti trenutna smrt«. »Nema ni jedne slatkovodne ribe, koje bi bilo na jednome mestu u tolikoj množini, kao što je to sa, električnim

Rakić, Milan - PESME

treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba. Smrt je tako laka.

Smrt je tako laka. Al̓ pratilja njena — Sva taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci, i čoja, Sve

Odmori se, ćuti, A ja ću ti, draga, doći izdaleka, U močarnu jesen kad lišće požuti I priroda bolna na smrt svoju čeka.

po mirnoj zelenkastoj vodi, I sve zaćuti ko da u tom času S visova tavnih, s tajanstvenim hukom, Sveopšta smrt se na sve strane rasu Gušeći život svojom moćnom rukom, — Ja znam, to mrtvilo je pusta varka.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini, pođetinji čelo namršteno; grdne jame nagrdile lice, mutne oči utekle u glavu, smrt se gadno ispod čela smije kako žaba ispod svoje kore. Što spominješ Kosovo, Miloša?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Šta mi radite? Jeste zdravi i živi? — Ja eto — više kao za sebe produži istim onim otegnutim glasom — nikako u smrt, nikako na onaj svet. I molim se Gospodu, ali on neće, pa neće da me uzima. A teško je, Todoro. Ne može se više.

Sigurno je sada tamo teško bolestan, pa, predosećajući skoru smrt daleko u tuđini, u usamljenosti, hoće time jače k njima da se približi, da im dâ na znanje kako su mu, pored svega što ih

I zato su onda svi momci, što bi služili kod nje, morali uvek biti gluvonemi. XXXIII I ništa se ne desi. Još manje smrt da dođe. Čak počeše deca dolaziti i rađati se. Ali kakva deca, kakav porod!

Pandurović, Sima - PESME

Žalila nisi, izgleda, što ména Života u smrt beše tako râna. Ispratiše te martovski vetrići, Sunce i uzdah sveta što je plak’o.

O, ko bi rek’o da ćeš ti otići Mirna i bleda, ravnodušna tako Za sve što beše; da će ti smrt prići, Da sve sa njome zaboraviš lako!

Prodirne jauke Duša je slaba da goni od sebe. Iz oka njina tmine groba zjápe; I smrt je s njima, da život moj pogrebe.

JAMBI O SVRŠETKU Rastočiće nas beda, bolest, smrt U žitku masu i nesnošljiv smrad, Kad zine zemnog raspadanja glad I svene naših plavih želja vrt.

Tu osvetna bura i smrt prođe gruba, Posle duge, strašne i svirepe seče, Preko Ibra, Laba i Sitnice bistre. Prelili smo čašu očajanja punu,

naših starih iluzija svet, — Nećemo više ništa žaliti, Jer svega ćemo biti davno siti; Jer će nam veče, odmor i smrt biti Sreća koju će suza zaliti.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Bogami, serdaru, žalim ga kao nijednoga druga; preda nj drugi nije noge iznosio, đe se smrt u oči gleda, đe prskaju ljudske oči... A što, je li ovako, braćo?“ „Jest, bogami!“ rekoše svi u glas.

„Nikad se to momče, Bog da ga prosti, ne nasmija, niti našali... Bože mi oprosti, rekao bih da je i tražio smrt!“ „A, junak, junak!“ opet će Milić. „Zvasmo ga Janko Kotaranin. A zgodan mimo momka, gle’te! Bi li rekao da spava!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Gazda praznih jama. Da ga zemlja ne vuče, poleteo bi. Da ga objese, doneo bi kući vješala. Da ga čovek pošlje po smrt, mogao bi se naživeti. Da ga čovek privije na ranu, izlečio bi je. Da ga udeneš u iglu, — tako je tanak.

— U koliko se sam štuješ, u toliko te i drugi cene. — Obraz je skuplji od života. — Bolja je poštena smrt, nego nepošten život. — Ko hoće da ga drugi ljudi poštuju, valja najpre sam da se poštuje. — Gora je bruka nego muka.

O SMRTI — Što kolevka zaljuljala, to motika zakopala. — Ako vrag nije razbio kolevku, razbiće grob. — Smrt je čaša poreduša. — Od dvije smrti niko ne gine. — Smrt roka ne stavi, ali ne čeka. — Umreće i ko se još rodio nije.

— Ako vrag nije razbio kolevku, razbiće grob. — Smrt je čaša poreduša. — Od dvije smrti niko ne gine. — Smrt roka ne stavi, ali ne čeka. — Umreće i ko se još rodio nije. — Što dalje sve bliže smrti.

— Smrt roka ne stavi, ali ne čeka. — Umreće i ko se još rodio nije. — Što dalje sve bliže smrti. — Smrt je bliža nego košulja. — Smrt je varalica. — Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba.

— Umreće i ko se još rodio nije. — Što dalje sve bliže smrti. — Smrt je bliža nego košulja. — Smrt je varalica. — Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba. — Jedna (je) smrt, a sto uzroka.

— Smrt je bliža nego košulja. — Smrt je varalica. — Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba. — Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti. — Svakome zlu smrt je lek.

— Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti. — Svakome zlu smrt je lek. — Niko se smrti nije oteo. — Ne bojim se smrti, nego zla života. — Bolje je dobra smrt, negoli zao život.

— Svakome zlu smrt je lek. — Niko se smrti nije oteo. — Ne bojim se smrti, nego zla života. — Bolje je dobra smrt, negoli zao život. — Ko se nije rodio, taj i ne umire. — I Gvozden je umro. — Lijepa smrt — blaženo blago.

— Bolje je dobra smrt, negoli zao život. — Ko se nije rodio, taj i ne umire. — I Gvozden je umro. — Lijepa smrt — blaženo blago. — Bolje je časno umrijeti, negoli strašno zlo živjeti. — Dosta žive ko dobro žive, ali ko dobro umre.

— Bolje je časno umrijeti, negoli strašno zlo živjeti. — Dosta žive ko dobro žive, ali ko dobro umre. — Smrt je lek svemu. — Kome nije vijeka, nije mu ni lijeka. — Pošto čovjek umre, glava ga ne boli.

— Mrtvoj glavi leka nema. — Po smrti nema kajanja. — Jednoj smrti ejvala, a druge se ne bojim! — Smrt se parom ne kupuje. — Umri ja — umre ceo svet. — Mrtvi se zla ne boje.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

On se začudi pak pritrčavši zapita šta je skrivio | ovi siromah čovjek te ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori: „Ovi je čovjek dužan mnozinji i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima

„Ovi je čovjek dužan mnozinji i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta zaslužio je smrt.“ On čuvši ovo zapita sudnike: „Gospodo! jeli moguće da ja toga čovjeka od smrti otkupim, i da platim što je dužan?

Pođe baba u oni isti grad đe je carev sin bio, koji se već s vojske vratio i vas grad u korotu stavio za smrt svoje ljubaznice.

Sveti Sava - SABRANA DELA

po predanom činu, kao što se i u sinaksaru zapoveda, i o umrlim svetim ocima i braći našoj, kada se kome dogodi, ili smrt, ili pomen ranije počivšoj braći našoj u zapisani mu dan.

vidim kako je ,sve sujeta, ljudsko, što ne ostaje posle smrti; neće ostati bogatstvo, niti će sići slava, jer kada dođe smrt, sve ovo će uništiti.

Kada sve ovo završismo, tada nas postiže putni trud i svi se razbolesmo i na Božije rasuđenje ostavismo život naš i smrt našu, i ko bude od nas živ k vama da se vrati, a koga smrt potrebuje, molitva vaša neka bude sa njim.

se razbolesmo i na Božije rasuđenje ostavismo život naš i smrt našu, i ko bude od nas živ k vama da se vrati, a koga smrt potrebuje, molitva vaša neka bude sa njim.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Blizu tri goda proveo sam pri ovom blagonaravnom i prečesnom igumnu; smrt njegova rastavila nas je. No kako sam se u vreme ove tri godine u mojem milom [H]opovu svetiničio, i kako nisam, to ću

— prepreka prepodoban — sveti, pravedan preslovit — slavan, čuven prestaviti se — umreti prestavljenije — smrt pretpoložiti — napred staviti pretpočitavari — više ceniti, pretpostavljati pretprijatije — posao, rad, preduzeće

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Plačući gorko, zaželi smrt prijeku, „nevidovnu smrt“, koja bi ga jednijem mahom makla iskraj zlijeh ljudi, iskraj nejakijeh svetaca koji nijesu

Plačući gorko, zaželi smrt prijeku, „nevidovnu smrt“, koja bi ga jednijem mahom makla iskraj zlijeh ljudi, iskraj nejakijeh svetaca koji nijesu kadri ni sebe odbraniti, a

se živo prošlijeh proštenja: prvoga, kad je bio pustođak, kad se ono proslavio našavši stričeva kulaša; drugoga, pred smrt Škorančinu, kad su se ljudi čudili kako on odmeće i odskače ne samo vršnjacima, nego i starijima; trećega, kad je

se prekrsti od čuda i otide u manastir predavši konja Škelju, koji mu kaza kako je strica strašno porazila nenadna smrt Dundakova. Bakonja zateče Brnu u naslonjači; oborio glavu i uhvatio se za trbuh.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

JE BUDILA MIR 2 RUKE BOLA 3 OTVORI SVU TIŠINU 4 OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI 5 O VRATI SE 6 BUKET 7 O DAJ MI 8 PESMA I SMRT 9 JEDNO SIGURNO VEČE 10 TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM 11 USNULI KAVEZ 12 NITI 13 KAMENA USPAVANKA 14 PUT U

cvet Pa tužno i veselo mirišu Kraj ruže koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje sišu Sa druge usne smeh i smrt. O najlepše se lipa smeje — U samom vazduhu kao gust vrt. Pod očima trava mirno veje.

Ako za reč već nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa. PESMA I SMRT Ova pesma nema oštrih zuba, Sve je u njoj golo ćutanje i mir I spori dolazak do poslednjeg ruba Ispod koga mami hladan

U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde? Evo već teške ruke sna Pribijaju te kocem za tle.

URLIK Gledam lava u kavezu Za rešetkom gde tumara I vidi u parku brezu, A trom — na smrt zaudara. Povijene glave kroči. Olinjalu vuče dlaku. Al kad na tren digne oči — Svako vidi svoju raku.

O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog nečeg usred leda? Taj mrak — da nije bolest sjaja?

Blizu je praznina i rub se približuje: Reči ove pesme izdržite još malo Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje. VRATA Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi Otvorim vrata — obično nikog nema.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Na snegu da se crne i strče u nebo. Sneg je crn. I vetar je garav. To nevidljivo što nije samo Bog, koje je i smrt i daljina, i to grotlo odakle žena govori „muški“, i sve što je žena, i ta gomila živog peska u koji propada, ne, on se

unuke, ja ću ih čuvati, prezime im neće biti Katić, moji unuci prezivaće se Aćimović, čitaću novine i spokojno čekati smrt... A Moj otac bio je vodeničar i sluga. Listić na kolovozu. Luka Došljak...“ „Aćime, veruj samo sebi, i to kad si sam.

On je nije čuo, nije ni gledao, brzo se suljao niz strminu, smrt iznenada dođe, toliko imanje, bogatstvo, pa ugled i ime, ugled i ime naročito.

Voštana sveća, zaboravljena na peći, izgorela: vazduh otužno miriše na smrt. Po Vukašinu se odjednom stvrdla jeza. On se brzo svuče i baci u krevet.

Obojica su muški, kurjačići, nikad ih ne može prežaliti. Đorđeva zavist urekla mu je ženu i prizvala smrt njegovoj kući. Danas mu nije platio nadnice, bez hleba, božićnjara i drva ga ostavio. Pomrznuće se deca.

a bi mu još teže kad se ona odmače na rub kreveta, kad se među njih uvuče smlačena zima, neprijatna kao i jučeranja smrt, kao ohlađena krv, njegova, njena, Aćimova.

Pila sam mleko uoči pričesti. Bila sam dete, oprosti mi, Gospode. Pokojnom ocu mnogo puta sam smrt zaželela. Nije me voleo. Kopao je bunare i ja sam mnogo puta zaželela da u nekom ostane zatrpan zemljom.

Da nisu čobani naišli da zaustave vaone, možda bi se i vodenica zapalila. Dešava se to.“ „Mučenička smrt“, rekao je Vukašin.

Dešava se to.“ „Mučenička smrt“, rekao je Vukašin. „Lepa smrt“, rekla je moja mati, istresla mu žito iz nedara i pokrila ga guberom kojim se u vodenici noću pokrivao.

Prerovce po krstima i turu, i sada, to selo oko šupljeg bresta pred opštinom složno sluša njega, Aćima, spremno da i u smrt pođe za njim. dvadeset godina za njega narod glasa, na zborovima viče „živeo“, na ramenima ga nosi čaršijom.

Pa i da pogine danas, neka poginem, sinovi i narode! smrt bi bila lepa, toliko lepa da bi morali i u istoriju da je zapišu i sliku u njoj da mu odštampaju. Sliku...

— Smrt oglašuje. Četiri deteta su ostala bez oca. Još jedna žena postala je udovica. — Govori tako ožalošćeno kao daje reč o nj

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Ne Mogu ti vratiti sina! — prošaputa. — A ne mogu ti ni oduzeti život. Mornari čiju si smrt skrivio ne primaju te! — njeno svetlucavo lice potamne. — Od danas ti ćeš biti kišna ptica.

»Tako smrt izgleda!« pomisli i u strahu zatvori oči. Kada ih je otvorio, zamalo nije seo od čuda čuvši kako mu Majka gušterova,

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Onda je mestozastupnik. U mladosti, umeo je da nosi glavu u torbi. Možda i zbog toga što je imao utisak da ga smrt neće. Dok je bio dete, slutio je da između njega i neba, između njega i šume postoji tajni dogovor na tajnom jeziku.

Za njega, tada, smrt kao da i nije postojala: bila je nešto što je, za taj čas, određeno drugima. Zatim je rat, Kočina krajina, prošao a

Kad je Marko poginuo, kao da je u Vasi bio obranjen zmaj: Čarapić koji je ostao u životu prepoznao je, namah, da je smrt oduvek uz njega. Samo, od tog prepoznavanja osetio je ne strah nego radost.

Prvi put, počeo je da se pogađa sa onom tajnom u nebesima: neka smrt dođe i ranije, ali da on kroči na palisade iza beogradskih zidina. Pogađao se, a nebo je ostalo belo i nemo.

(Tuđa dobroćudnost je, evo, osobina koja prati i Uzun-Mirkov život i Uzun-Mirkovu smrt.) Pitale su se: — Šta li je to uzun? — Ne znam, ali zvuči kao čin u turskoj vojsci. A možda ima veze i sa uzengijama.

Beć tada, megdan je odlučen iako se dvojica megdandžija, nekad još dugo, ogledaju u tuči za smrt. Pobeda je, razume se, Stojana Čupića, Zmaja od Hoćaja; ali, od pobede u njemu ostaje samo neka izmrvljena pustoš koja

Iza te njegove nade, kao oslonac, bila se zgusnula odluka da, ako izgube, nađe smrt. Nosio je u sebi neku prozračnu vedrinu koja ih je, sve, hrabrila. Onda je počelo.

Prota Mateja i Miloš Obrenović pokupili su svoje preostale ratnike i otišli. Vojvoda Čupić je, sve luđe, tražio smrt a ona ga je, sve brže, zaobilazila: očigledno je imala, ca njim, drugačiji raspored.

U tih sedamnaest dana, vedrina mu se pokršila a svaka uloga postala besmislena. Gde god je pogledao, bila je tuđa smrt. Mokar, sav u blatu, Zmaj od Hoćaja je opet bio ništak koga ni smrt neće, izdajnik samoga sebe, vojvoda nag od poraza.

Gde god je pogledao, bila je tuđa smrt. Mokar, sav u blatu, Zmaj od Hoćaja je opet bio ništak koga ni smrt neće, izdajnik samoga sebe, vojvoda nag od poraza.

Mačva je upoznala smrt koja hara: i glad, i kugu, i nasilje, i umiranje na kocu, u dimu, pod kopitima; mnoga obličja straha i smrti.

Umeo je da gleda, sa jezom, kako ljudski život, u trenu, postaje ništa; umeo je da iščekuje, nem, onaj krik što uvodi u smrt.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

A kad nam hati klonuše u letu, Pred tobom vidjeh ja šeika njina. Na grudi tvoje on očaran pođe Al' na mom koplju smrt se iz sna trže, I pre neg' poljub na usnice tvoje, Preda te život pao mu je brže...

treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba! Smrt je tako laka.

Smrt je tako laka. Al' pratila njena, Sva taština što se pred smrt snova budi, I zanatske suze zabrađenih žena, I bol izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci i čoja Sve to

Izgleda kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre... A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, Ubogi sprovod se kreće.

Al' ozgo vedro nebo, A u meni nasmejana duša, Ismejaše mi tugu, Te ni kraj najbolje volje Ne mogoh otkriti smrt U prirodi.

U preslatkoj noći, Skriven tamom od tvoga pogleda, Govoriću ti o večitoj moći Života, i o sreći zemnih čeda, Što mogu smrt da plodnošću pobede. Govoriću ti, kako nema slasti Većih od slasti stvaranja - sve bede Ne mogu da je smanje.

u toj noći čezne i žudi, Kroz cvetak duše, u zraku snuje, U tankoj magli očaran hrli; Da vlasi ove to njega kriju Dok smrt se kroz njih s životom grli; Oh, šta bi dao, te suze sjajne Da za njim mrtvim 'vako se liju!

I našto kletve! Našto ružne reči? O sreći svojoj čovek vazda sniva; Bol, jad i patnju smrt jedino leči. Prosta ti bila moja ljubav živa! V.

Prosta ti bila moja ljubav živa! V. Rajić CL ZAVET Kad umrem - smrt će skoro doći, Još tren koji, pa će zakucati I na moga života tamnicu, Te rastočit' železne okove Što mi dušu od

Svele su ljubičice! Nad sudbom će mi kami da protuže, Uvele moje da oplaču snove: Jer tebe večnost u zagrljaj zove I smrt bolji ti svet otvara, druže; Dok meni ovaj zemni život osta, S utehe malo, i očaja dosta. Što ću bez ljubičica!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

da su mogli, besamrtni dusi, tvoga plana postić veličestvo, ada ime bi vječno ostalo ništožnošću nijemom zasuto, smrt bi na grob njegov očajala; ne bi Adam svoje legione u okove smrtne okovao i na žertvu sebe preda s njima užasima,

ne luče, ne glasa - sad ih moćna potrese desnica, te joj n'jeme iz mračne utrobe podjeknuše svemogućom slavom; smrt iz svoje prevječne grobnice ovaj udar u njima probudi.

će na zemlji živiti, sa plačem se u vječnost vraćati, mučitelj će jedan drugom biti, svaki sebe poosob najveći. Smrt ću izvest iz mračne tavnice, na zemlju je puštit među njima, preodjetu u raznim vidima: neka stravom između njih trči,

su sv'jetloga pogleda uplašene mrake iščeznule, od tvoga su hoda sveštenoga bogohulni srušeni oltari; voskresenjem smrt si porazio, nebo tvojom hvalom odjekuje, zemlja slavi svoga spasitelja!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Nađoh je porušenu, iako ne sravnjenu sa zemljom, no u njoj nađe smrt čuvar zgrade. Tužna srca pođoh u obližnju Kosmajsku ulicu i, preko ruševina zgrada koje su preprečile ulaz u nju, jedva

i govori kroz smeh: „Da će tako biti, smeo bih se opkladiti, kad ne bi onakva opklada pretpostavljala moju prethodnu smrt. - No evo da ti ispričam kako će se sve to dogoditi i odigrati.

bio celog svog života pravičan vladar; zar bi mogao da na osnovu nepouzdanog mišljenja Erazistratovog osudiš čoveka na smrt?“ „Da li je Erazistratovo mišljenje nepouzdano?“ „Dabome!

Zauzet svojim radom spasavanja, moram još ovde ostati, da bih se vratio u tvoje krilo kad osetim da mi se smrt bliži“. On otvori fijoku svoga stola. „Evo dragi moj zemljače, ovo je prepis mog testamenta.

No jakobinci prisiliše većinu Konventa da postupi drukčije. Kralja osudiše na smrt, a glavu mu odrubiše giljotinom. Na to se pobuniše pokrajine, a Evropa objavi rat Francuskoj.

„Konvent je razmišljao samo o tome kako da osudi na smrt sve zakupce. Ali kada je onde, 5 maja 1794, pročitan izveštaj o delatnosti generalnih zakupaca i o optužbama koje su

“ „Nedostižni genije Kofenala pronašao je i tu pravi put. Prema rečima zakona mogli bi optuženi biti osuđeni na smrt ako se dokaže da su radili u sporazumu sa neprijateljima, predali mu u ruke varoši, tvrdinje, pristaništa, arsenale ili

„Dakle ista instancija koja je svojim tribunalnim odborom osudila na smrt, priznala je njihovu nevinost?“ „Kasno, nažalost!

Pripadao je stranci žirondinaca i imao hrabrosti da u Konventu glasa protiv osude kralja na smrt. Kada poče hajka na žirondiniste pokuša da se spase bekstvom, ali ga uhvatiše i uhapsiše kao sumljivu ličnost.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ona se, neiskazano udubljena u podlistak Tome Milinovića „Anka Obrenović i smrt Kneza Mihaila“, specijalno u Vrlo interesantan odlomak „Ankin san uoči Svetog Nikole“, toliko uplašila, da me je,

A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž?

To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat. „Samo da se ovo svrši.

Iako je smrt ova za njega značila oslobođenje od batina i odsad neograničenu, najpuniju slobodu vrljanja po svima privlačnim mestima

hhhk... pfff... pff... pff... huuuuj... „Ali šta znači ono: sve ću drugo lako? Znači li: da ću olako preboleti onu smrt... ono je tuđa smrt... Ne tuđa, ono je moja sopstvena smrt, i kraj mojih nada i planova i kombinacija.

pff... huuuuj... „Ali šta znači ono: sve ću drugo lako? Znači li: da ću olako preboleti onu smrt... ono je tuđa smrt... Ne tuđa, ono je moja sopstvena smrt, i kraj mojih nada i planova i kombinacija. I zašto bih ja sad natrag u zemlju?..

Znači li: da ću olako preboleti onu smrt... ono je tuđa smrt... Ne tuđa, ono je moja sopstvena smrt, i kraj mojih nada i planova i kombinacija. I zašto bih ja sad natrag u zemlju?...

— Na posao! — začuo se otud njegov preteći glas. „Smrt“, sevnula je kratka, užasna misao i Petronije Svilar, koga su tukli po glavi, grudima, trbuhu i kolenima nečim

groznici razdraženja, okidale su ludački brzo vruće, olabavljene oroze, a usta usijanih cevi bljuvala su krv i utrobe i smrt na sve strane. I on je mahnito okidao.

I taj ledeni užas mrtvila uveri me: da je iznenada, neobjašnjivo i nepovratno, nastala smrt one žive i moćne misli što se dotle tako čudno probijala do same moje ranjene duše, koju je uvek divno znala da uteši.

Meni se učini da u onoj užasnoj, najcrnjoj provaliji vidim svoju neizbežnu smrt. „Bože moj, dragi Bože moj, gde sam? Šta je ovo? Da li još živim? Ili sam zapao u đavolsko kolo? Tonem u ponor. Kraj.

misliti o mogućnosti smrti; a kad su se članovi porodice podelili između kuće i grobnice, neminovnost smrti, sama smrt zauzimala je penu pažnju više nego život.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

XIV Po sunčanu danu, smrt se djetetu priviđa kao nemogućnost, kao čisti besmisao. Osjećanje vlastitog bića u djetetu tako je jako da rađa

ta njegova suština, sama njegova srž, i jest baš u tome, u tom vidu neuništivosti, u tom osjećaju vječnog trajanja. Smrt je samo za druge. Ona pripada ne-ja.

Čista proturječnost, apsurd! Kako bi se ja odjednom moglo da preobrne u svoju suštu suprotnost — u ne-ja! Da, smrt je samo za druge. Ma koje od lica nadnesenih nad ogledalom jezera može da nestane.

Ali ako ja zatvorim oči, odjednom nestaje sve. Prosjeda se čitavo jezero. To nije (ta shvatite, ljudi!) samo moja smrt, to je kataklizam svega! Našim nestankom nestaje sve, baš sve, pa i samo mjerilo postojanja i nepostojanja.

— Smiješno! Ko je samo mogao izmisliti smrt! I dijete, se smije toj kukavnoj izmišljotini priglupih, pozemljušnih ljudi.

) Detinjstvo — pregršt besmrtnosti! Smrt preza pred vedrim djetinjim okom, rasplinjuje se od zračenja djetinje duše. Dijete je zaštićeno od nje, zaogrnuto u plavu

Koliko puta djetinjom dušom promakne, neznana, smrt! I za njenim prolaskom, kud je ona pomela svojim crnim skutom, ostaje vir praznine...

A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga ćelija u kojoj drijema smrt. One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglasuju se iz dubine — naša vječita popudbina i

Divim se religijama Istoka, koje su uspjele da čovjeku dočaraju svijetlu, sunčanu smrt, da mu usade predstavu beskrajnog jása za grobom.

U sat kad sanjivo šute povijena žita i nijemo bujaju oteščali grozdovi, u sat vrele popodnevne tišine. Plaši me smrt u predvečerje, smrt u jesen, smrt iza kosih zavjesa kiše.

Plaši me smrt u predvečerje, smrt u jesen, smrt iza kosih zavjesa kiše. Pitam se, uvijek nanovo, već po ne znam koji put, što je to što nas tako silno

Plaši me smrt u predvečerje, smrt u jesen, smrt iza kosih zavjesa kiše. Pitam se, uvijek nanovo, već po ne znam koji put, što je to što nas tako silno mami k

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Varaše ga kucanje rođenoga srca ili pištanje uha. Odjedared zastane bled kao smrt, stane da sluša s napregnutom pažnjom: učini mu se da tu negde u blizini zasvira truba, ali baš prava vojnička truba,

Nikola oseti strašan bol u glavi, i sa njim zajedno poteče mu topal mokar mlaz niz potiljak. »Gle, smrt! — pomisli onu sebi — da se gine!...

To je strašilo dobro poznao i razumeo: da mu ono sprema smrt, neizbežnu strašnu smrt, bez ustanka, bez prebola... I ako sad on uspe da uništi to strašilo, onda...

To je strašilo dobro poznao i razumeo: da mu ono sprema smrt, neizbežnu strašnu smrt, bez ustanka, bez prebola... I ako sad on uspe da uništi to strašilo, onda...

»Šta je ovo ?... Šta ovo bi ?... Svršava se, dolazi kraj... Je li kraj svega.... smrt? Ne znam !... Šta je to smrt? Znam, videla sam kad umre Joka, bleda, pa požutela, hladna...

»Šta je ovo ?... Šta ovo bi ?... Svršava se, dolazi kraj... Je li kraj svega.... smrt? Ne znam !... Šta je to smrt? Znam, videla sam kad umre Joka, bleda, pa požutela, hladna... Posle zakopaju u zemlju i gotovo!...

ko bi se mojoj smrti radovao ?... Majka... otac... drugarice?... Ne bi, ne bi im moja smrt bila dobra... A on ?... Jest, njemu bi bila dobra; ta on i onako reče da me može ubiti !...

Ti tražiš moju smrt, da bi se mogao bolje provoditi... A kad hoćeš tako... onda i ja hoću tvoju smrt!... Bolje neka te nema, nego da gledam

Ti tražiš moju smrt, da bi se mogao bolje provoditi... A kad hoćeš tako... onda i ja hoću tvoju smrt!... Bolje neka te nema, nego da gledam da mi još i ti gaziš osramoćenu i poruganu glavu...

Neću tako... Hoću da se muči, hoću da vidi neizbežnu smrt pred očima i da zna da mu je smrt od mene došla... Nek se muči!... I ja ću se mučiti !...

Neću tako... Hoću da se muči, hoću da vidi neizbežnu smrt pred očima i da zna da mu je smrt od mene došla... Nek se muči!... I ja ću se mučiti !...

»Otkud ovde ovi ljudi?... Šta je ovo?... Smrt !«... i on nehotično izvuče ceo ram i ispusti ga. — Predaj se! — viknu jedna glava, i čelična cev pokrete se...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

KNjIŽEVNOSTI Dr Vojislav Đurić ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA Sadržaj BEKSTVO OD SMRTI 2 SOLDAT I SMRT 8 BESMRTNI STARAC 11 NEMUŠTI JEZIK 15 ČUDOTVORNI PRSTEN 19 ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA 28 ČARDAK NI NA NEBU NI NA

BOLEĆEGA 342 JUNAČKO SRCE 343 ZLA ŽENA SAČUVALA MUŽA 344 BABA I ĐED U LOVU 345 BABA I BLAGOVIJEST 346 BABA I SMRT 347 SVETI ARANĐEO I BABA 348 NAZIREM 349 HURIJE I HURCI 350 KO NAJBOLjE MILUJE?

I tako počne dizati kamen, da vidi šta ima pod njime; ali čim ga odiže, a smrt ispod kamena progovori: — A, moj Petre, odavno ja već na tebe čekam ovde pod ovim kamenom.

Kad je Petar opazio smrt, on onda brže-bolje spusti kamen i počne bežati k onoj devojci, da u njenu zemlju pređe. Smrt sad iziđe ispod kamena i

Kad je Petar opazio smrt, on onda brže-bolje spusti kamen i počne bežati k onoj devojci, da u njenu zemlju pređe. Smrt sad iziđe ispod kamena i potrči za njim.

Da ja nisam ovamo došao, vaše bi kosti još i sad rasute bile. Nego čujte: zadržite smrt dok ja odavde ne odmaknem. Petar ode, a devojke dočekaju smrt, podrže je malo, pa je onda puste, a smrt opet potrči

Nego čujte: zadržite smrt dok ja odavde ne odmaknem. Petar ode, a devojke dočekaju smrt, podrže je malo, pa je onda puste, a smrt opet potrči za Petrom.

Petar ode, a devojke dočekaju smrt, podrže je malo, pa je onda puste, a smrt opet potrči za Petrom. Petar je, siromah, iz sve snage bežao, ali ga je smrt već bila gotovo stigla.

Petar je, siromah, iz sve snage bežao, ali ga je smrt već bila gotovo stigla. U tom bežanju dođe on i do ono troje dece što behu okamenjena, pa brzo prekrsti štakom, a deca

Petar im sad podeli njihove stvari i reče: — Zadržite, deco, smrt koja za mnom evo juri, i ne puštajte je sve donde dok ja malo odavde ne odmaknem.

Deca dočekaju smrt, uhvate je, pa su je držali dok god Petar nije već daleko odmakao. Onda i deca puste smrt, a ova sad iz sve snage

Deca dočekaju smrt, uhvate je, pa su je držali dok god Petar nije već daleko odmakao. Onda i deca puste smrt, a ova sad iz sve snage pojuri za Petrom.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako Svet mojih radosti, umoran, i moli Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

Pred tobom u tami budućnost se vila, Nejasna i mutna kao nada ljudi, Ali smrt u sebi i ona je krila, Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.

Pred tobom u tami budućnost se vila, Nejasna i mutna kao nada ljudi, Ali smrt u sebi i ona je krila, Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.

I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Njina ljubav za smrt znala nije, Njina usta znala su za reči I poljubac koji nebo krije, Plavo nebo što im umor leči. Njina sreća ležala je u

Jedne noći, pri plavom sutonu, Smrt naiđe i raširi krila Nad tom zemljom, i opet utonu U predele nepoznatih vila. I utonu.

tek beše naslonila glavu Na uzglavlje od plavih cvetova: Noć želeći za večitu javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina, mukom, Dodirnu joj usta svojim dahom, Pomilova njenu kosu rukom I ispuni zemlju čudnim strahom.

Al' smrt dođe; lak dolazak njeni Osetiše redom svi spavači, I ustaše. Nebo se promeni, Plavo nebo tad se naoblači. Svi stadoše

Pojava tvoja pričaše mi kako Patiš, zajedno s pogledom ti holim: Ja sam te gled'o i zanesen tako Šaptao da te k'o smrt svoju volim.

Nek trenut ovaj i bol što nas goni Rasklopi nebo i utuli pak'o: Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke. BOL I STID Draga i ja na zabavu neku, Sa oblaka, gde nam ljubav bila, Krenuli se: padala joj

Ja ću zaspati. Bol će toga dana Izgristi srce, moju glad ljubavi; Smrt će oprati tragove od rana. Odmor i meni tad će da se javi. Biću izmiren s tajnama dalekim.

neku siluetu tavnu, Trag prošlosti, zalazak sećanja I sve reči da s oblikom staju Tu, preda me, gde se raspadaju. Smrt i vreme pod pokrovom, Svud se hvata dremež sivi I meša se sa otrovom I zadahom sveg što živi; Sve je dublji jaz

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase,

Prerana smrt miliona ljudi prvenstveno se vezuje za ovaj uzrok. Čak i oni koji o tome vode računa, prave zajedničku grešku da izbegav

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

ga utešio, upozorio na vrline prestolonaslednika Fridriha, on se uhvatio za grlo pokazujući simbolično da očekuje brzu smrt prinčevu zbog neizlečive bolesti. -A šta onda? - upitao sam ga.

Od tada nikad se nije potpuno oporavio, iako je držao predavanja na Univerzitetu u Berlinu na nekoliko dana pred svoju smrt, sredinom leta 1894. godine.

Delovanje je život u najširem smislu reči. Smrt je hladna, život je topao i ružno je zloupotrebiti jezik govoreći o ”hladnim činjenicama nauke.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

I nastavi: — Pa stari par opet se amo vrati; i tako ide dok ih negdje ne snađe smrt, a onda je svemu kraj! — dovrši starica tišim glasom. — Ali vam je žao umujeti?

nosio kroz cio vijek; ona i ne zna što je tragika u življenju, i proti volji života sve joj je sitno i smiješno, a samo smrt jaka je da joj život uništi, — i ona, jedino, staričina je tragika...

Išao je neprekidno i nije se osećao zamorenim. Svugde na putu prati ga život i smrt! Ulazi u pusto groblje. Ispod neurednih čempresa prostiru se plavetne senke, turski jednostavni spomenici obrasli u

Pa odjednom, u obliku jezera, izbije more. Nigde kao ovde nisu tako sljubljeni život i smrt. Nigde kao ovde nisu tako verni jedni drugome: pravi druzi!

tajnih svetiljki prolazili krvnici naoružani noževima, sekirama, handžarima i svilenim pantljikama, donoseći mučenicima smrt. Ivo Polić zavirivao je u svaki ugao, gledao, strepio, i kao kakav zločinac vraćao se opet na najzloglasnija mesta.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

životne sigurnosti u svom zavičaju; s jedne strane beskrajni neimarov gradilački zanos, s druge zla stihija (bolest i smrt) koja ga je pokosila čim je most završio.

Pri tome se smrt u slici mornarevog utapanja u more u mnogim pojedinostima uzajamno pretapa sa slikom izlaska iz majčine utrobe, sve do,

(„Zvezdoznančeva smrt“) Zvezde padalice glave sklanjaju U senke njegovih reči. („Zvezdoznančeva ostavština“) Dakle, unutarnju dramu

Kobna lepota, sveto u grehovnome i smrt u ljubavi – to su tamna značenja u koja poniremo dok Nastasijevićevu pripovetku čitamo.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

124 Otuda se opet javljaju mračne slike koje konotiraju smrt (crkva „izgledala je tako hladna, kao skamenjena”, a „još mrtvija joj dođe crkva kad uđe u portu, a ispred nje potrčaše

dečjem), u onom najgorem, koji objedinjuje dva straha od dva na suprotnim krajevima uređena prostora (a oba simbolizuju smrt). Prizori u crkvi - svi, i potpuno - potiču iz Sofkinih napregnutih, uznemirenih čula.

U jednoj drugoj pripoveci, Oni, nalazi se valjda najzanimljiviji primer. Junakova bolest na smrt, njegovo tiho umiranje, paralelno se daje ili, bolje reći, metonimički se povezuje s gubljenjem lične volje pod pritiskom

grobu), ili kad ona zapaža zastrašujuće slike sopstvene smrti, pa slikovne inverzije koje, tačno kao u snu, simbolišu smrt - ako već ne sve a ono bar neke od tih pojedinosti koje Stankovićev pejzaž čine manje ili više sablasnim lako se daju

Iz ovoga duboko zapretanog jezgra zapravo i potiču njene mračne slike što simbolizuju smrt. A što su te slike pokrenute u vreme proševine i svadbe, to nije kao kod nekih drugih junakinja zbog rastavljanja od

No on se gasio zajedno sa na smrt bolesnom Dafinom. Na kraju osme glave gospoža Dafina izdiše i, posve raspamećen, Aranđel je tada - zagledavši se

smert ... prazne reči. ”263 Na ove bezverničke Isakovičeve reči, da ni Boga ni duše nema, nego da je sve prah, smrt i ništavilo, sav naježen biskup okreće svoj pogled u otvorena vrata: „A kad se pogleda ovako u noć?

Pa je tako lepa gospoža Dafina, s tragično vaznesenim likom, čak i pred samu smrt zaokupljena svilom i talirom. Ali je zato kod njih izuzetno bogat jedan drugi vid života: izoštreno opažanje, istančana

blago osenčene strane na predmetima, preko senke koju bacaju, pa sve do mrklog mraka koji junakinju zagušuje, a i njenu smrt navešćuje, postepeno preobraćaju u simboličko stepenovanje tame nasuprot takođe simboličkog stepenovanja svetla i beline.

354 I pesnik Stražilova takođe, usred apeninskog pejzaža, sluti svoju smrt: priviđa mu se „most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu Fruškog brda”, to jest u tamu groba Brankovog na Fruškoj gori.

jaka, i kompozicione su silnice toliko moćne, da se porodična preljuba kao vrsta rodoskvrnuća potiskuje u zadnji plan. Smrt Dafinina i poraz Aranđelov stoga i nisu književno modelovani kao kazna zbog počinjenog greha.

upravo to što su momenti prelaska dati sa osetnim mitopoetskim supstratom: kao oživljavanje (= rađanje) i zamiranje (smrt) tela čovečijeg.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Koja ne upali — — — Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao čovek koji vidi da je sve svršeno. Smrt ga neće mimoići, pa barem da progovori kao onaj s koca, ili ispod dželatove sablje...

I kad se sve ućuta, ona kleče kraj sina i poče da ga gladi po obrazima. Dugo, nežno, bolno za okolinu. Bleda kao smrt a prkosna. Materinske usne njene nešto su progovarale ali se ništa ne čujaše. I opet laki osmesi. Budi Bog s nama!

kao da su je najmili neprijatelji za novce, pa je naročito pripremili i naučili da osvetu izvodi lagano, kako bi smrt ovoga koji odstupa bila teža, mučnija i kaljavija.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

NA MORU 155 BOGATAŠ I UBOGI LAZAR 157 DOBAR MEĐU ZLIMA 159 MALO PROSJAČE 162 PRIMORKINjA 165 OBRAZ 168 DEMOSTENOVA SMRT 171 TAL 173 DESKAŠEV I BRANKO 175 ZAŠTO JE DANIČIĆ PROMENIO PREZIME?

Mesec se strepeć’ promoli Kroz oblak razadrt... Parip je — jaoj! — zaraza, A jahač mu je smrt. GVOŽĐE I ZLATO (Iz simvola moje vere) Gvožđe je crno, Zlato je žuto. Zlato je meko, Gvožđe je ljuto.

i poslednja Čujem, vilo, koja si nam Pobratimstvu kumovala; Znam zašto si tako bleda I što si se uzdrhtala: Smrt je stigla nedostiga, Okovala neokovca, Oborila neoborje, Pokosila pokosovca.

Suze moje, bleda vilo, Na gusle mi roniš stare; Što zalevaš nezaleve, Što li budiš poneare? — Smrt da kunem, smrt da psujem, Kad se s njome izmirujem?

Suze moje, bleda vilo, Na gusle mi roniš stare; Što zalevaš nezaleve, Što li budiš poneare? — Smrt da kunem, smrt da psujem, Kad se s njome izmirujem?

»Starmali« 1887. U SPOMEN JEDNOM KALDRMDžIJI (ime mu je Petar Tomić) „Smrt dolazi, opominje Da se na put večni spremam. Evo dvesta forinata — Više nemam.

»Starmali« 1884. DEMOSTENOVA SMRT (Uz sliku) Dika svojeg roda, Uvek dušom smelom; Borac za slobodu I reč’ma i delom.

On se dugo ne premišlja već je ispusti: „Idi, ribo, s milim Bogom, idi u more! U moru je tebi život, kopno ti je smrt. Idi, plivaj, praćakaj se čila, vesela, Ja te puštam, rado puštam i bez otkupa!

Zato, braćo, držimo se Kad smo već počeli, Jer publika „Starmalome“ Smrt il’ život deli. »Starmali« 1882. PESMA O RADU Ma da često iskrsne Gozba i bakljada, To se brzo ugasi Znojem

friše-fire (nem.), igra s kartama. hrliti, žuriti, hitati. hrid, stena. čempres, drvo kiparis; znači smrt i žalost. šik, lažno zlato, varak. šikosan, prevučen zlatnom hartijom. škara, škare, nožice. šiag, džep. špas (nem.

Miljković, Branko - PESME

Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe. Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava smrt i ljubav ne spasava. Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Još mi smrt u ušima zuji Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi

Između dve gorke dubine jedna ptica. I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače. O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju smrt II Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji

ptice piće nam s usana videti ih nećemo vrištaće trave u oblacima kržljavim čuti nećemo III Krv otkucava korake i smrt i jedne večeri posle života krv prestane da bude ptica postane zmija u travi pa svunoć deca plaču mrtvi su na levoj

naše mrtve prijatelje u šumu bez ptica trebalo je preći more vreme i prostor koji su se pomešali sada su za jednu smrt daleko od svake obale svetlost i senka igraju na vodi igru života i smrti daleko protiče reka večita i uzaludna ptice

tvoje ime zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu smrt koja je bila početak a ne kraj putevi su ih tražili po celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore

one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za one koji su prekoračili preko svoga leša za njihovu smrt tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom kožom na dva dela a dva i dva

O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt! hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

da bih mogao da govorim da izađem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata. U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći.

Krakov, Stanislav - KRILA

Uplašeni vranac skoči. Kamenje vrisnu pod kopitama. – Ludorije. Rasturili se! Hoćemo li i u smrt ići poravnjati? Lako je njemu sa konja pričati. Gunđajući Mija prinese ustima grlić. — Potporučnik.

Ama i nema nikakvoga posle. Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt... — Doneli su nam saveznika, gorogana, — radovao se jedan mali.

Plave malje drhtale su po mršavoj bradi. — Ćuti, ćato, stari buntovniče, kakvu smrt nam pripominješ... Njihovi obrazi su bili rumeni, a pleća široka. — Osuđeni ste na smrt a veseli ste.

Njihovi obrazi su bili rumeni, a pleća široka. — Osuđeni ste na smrt a veseli ste. Nosite radost kao kožnu bolest u sebi. Žrtve ste i dželati, ubice ste i ubijani, a smejete se. Čemu?

— Ima li?.. Biće, biće... Bez brige samo. Ima da je život pseći, i da ni on siguran nije... a samo smrt, smrt, smrt... Zašto stalno ubijanje? Zašto?.. Dokle će mali da umiru za lažne velikane.

— Ima li?.. Biće, biće... Bez brige samo. Ima da je život pseći, i da ni on siguran nije... a samo smrt, smrt, smrt... Zašto stalno ubijanje? Zašto?.. Dokle će mali da umiru za lažne velikane.

— Ima li?.. Biće, biće... Bez brige samo. Ima da je život pseći, i da ni on siguran nije... a samo smrt, smrt, smrt... Zašto stalno ubijanje? Zašto?.. Dokle će mali da umiru za lažne velikane.

Govorio je Dušku da će poginuti. Niko u bataljonu nije sanovnik imao. Ipak je to moralo smrt da znači. Pio je rasejano rum, koji mu je kapetan Danović za čaj poslao.

Još se tela tresu, zubi cvokoću, ali odlučni glasovi grabe, okivaju duše. Nose ih sa sobom napred u klanje, u smrt. Grmi svugde. Ceo front plamti kao sjajna, ustreptala pruga. Svuda uragan besni. Na grebenu se mrke senke kovitlaju.

On je neprestano video onaj prekorni, tužni pogled majorov, kad ga je onako vukao u smrt. — Hajdemo, hajdemo. Trubač uturi u ruke oficira novčanik i sat, krvavu maramicu i ratnu torbu majorovu. — Držite...

jedan muzikant svirao u citru, a stari glumac Dile, sada posilni u eskadrili, namršten i svečan, rikao je ”Sinđelićevu smrt na Čegru”. U slavu gostiju dva Njepora prevrtala se u zraku.

Sa svih strana su iskakali iz rovova i kamenih zaklona vojnici, I gledali crvenu smrt u zraku. Zapaljeno telo je uz tupi udar tresnulo o zemlju.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ne što bih ih ja poslao u smrt da bih sebe zaštitio, već pošto se i inače sami izlažu. Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se

Plav, sa žutim pegama i žabljom glavom. Naprasna smrt puna tajanstvenosti! Kupanje u platnenom lavoru pljuskanjem iz platnene kofe.

ekranu, pokazujući nam iz kakvih je sve lepota sačinjeno ono što se zove život; i čega će nestati u onom što se zove smrt. Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao.

strane ka dalekome Okeanu mrak i užas džungle, s druge odmah mrak i užas planina Liberije; sa obe strane neprohodnost i smrt. Jedina veza sa svetom za Zegele je ova uska staza koja dolazi iz Mana.

Bolesnik rezignirano leže na asuru između kućica. On neće imati svoj lek, i time je osuđen isto tako na smrt kao što bi bio i od zakona kada bi rastrgao i svoju drugu snahu, ili maloga šuraka, ili bilo kog drugog člana svoje

Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je njamu; odakle on dolazi, zašto viče. Jer to bi donelo smrt već i onome koji se raspituje.

Administrator, koji je posumnjao, izišao je u selo, sazvao sve i izjavio glavnome fetišeru da će njega osuditi na smrt ako ne kaže ko su krivci što je seljana nestalo.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

ima Otkako lutam ovom planinom; S obrazivošću mačke divije, Bežô sam s puta zveru, čoveku, Tebe da nađem, ili... smrt! GLAVAŠ: Mene?... A znaš li mene ti?...

GLAVAŠ: I sve se ovde u krv stvorilo: Iz krvi svaka niče misao, A svakoj misli smrt je osnova!... (Meće ruku na nož.) Da ubijamo, Rade!

SPASENIJA: Ah, majko, hajd’! Vidim da ti je mnogo dražija Od mleka moga krvca njegova. STANA: Smrt te ne čeka, Ti ćeš u gradu biti gospođa; A Boška čeka smrt... (Glasno.) Sad zbogom, ljudi!

STANA: Smrt te ne čeka, Ti ćeš u gradu biti gospođa; A Boška čeka smrt... (Glasno.) Sad zbogom, ljudi! I dalje ćemo gorom lutati, Kad nam već puta kazat ne hteste! GLAVAŠ: Ni korak dalje!

) PORFIRIJE (Radaku na uši): Pazi na starca!... Njin je... RADAK (Janji): Tu ti je smrt! Korak da nisi jedan makao! JANjA: O, bože moj! (U sebi.

Oh, sina, pašo, sina, sina daj! SULEJMAN: Dobro!... Dovedi kćeri!... Na smrt je meni, veruj, ne vodiš, Život je čeka, kao huriju!...

A dođe l’ doba da se pogine, Na pragu neka dočeka smrt!... (Otvara vrata, nišani i puca.) Zar krčiš, Suljo? Sedamn’est rana nosim sa sobom, A ti od jedne grebeš ledinu!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Njegova boja, njegova gustina, to je — mir ili rat, ljubav ili mržnja, gostoljublje ili pogibija, život ili smrt. Dim, što se vije među drvima, može da znači najdivniju stvar na svetu — domaće ili najužasniju — požar.

Danju se tamane ljudi, noću ljudska tekovina, danju smrt, noću razorenje — to je strahobna slika rata. Silazeći u Aleksinac čuh gde ce otud diže graja i gungula.

čudovišta što se rani grdnim gvozdenim đuladima, što iz svoje garave utrobe bljuje posle plamen i gromove, što nosi smrt i razvaline, što se zove — krupov top.

nova borba; bare krvi što noćas usanu sutra će opet da se napune, bataljoni će opet da se desetkuju, opet će da besni smrt i užas. Pa dokle tako? Kakve celji ima više ovaj užasni rat? Poveden je radi oslobođenja podjarmljene braće.

Jedni su krivili i osuđivali đenerala za preranu smrt jednoga valjanog oficira; drugi su zamerali pokojniku za njegovu suvišnu osetljivost.

ili su drugi tvrđa srca — ja ne znam, ali znam to da bi mi bilo milije biti u najžešćem okršaju, boriti se na život i smrt, no posle borbe, kad umukne bojna rika, obilaziti krvavo razbojište, puno krvi i lešina, gde se, hteo ti ili ne hteo,

I neko strašno iščekivanje obuze mi dušu. Ca ovim osećajem možda bi se jedino mogao uporediti osećaj osuđenika na smrt, u trenutku kad privezan za kolac čeka kad će grmnuti puške.

prošli život — sve ti to sad navali i slomije se u ono malo prostora pod onom jadnom lubanjom — i ti usporavaš korake: smrt je blizu, ona je tu, neminovna, ti to znaš, ali ti bi rad sporošću koračanja da ugrabiš još koji trenutak života, da

Pođemo malo dalje i šta da sretnemo! Na puškama u šinjelu nose Rusi jadnoga Kirilova. Još je bio živ, ali crna smrt već mu se beše nastanila na bledom licu. Ižljubimo ga u krvavo čelo.

Zbilja, zar svemoć i nemoć, zar život i smrt, zar sve i ništa stoje jedno uz drugo tako blizu, da je dovoljno jedan mig, jedan tren pa da jedno drugo potpunce

Tako sam se otprilike ocećao i ja. Smrt je danas tako mnogo igrala oko mene, da mi je i sad bila prisutna. Blede slike izginulih boraca jednako su mi bile

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Drago moje, drago, Nema smrti leka, — Poljupci su vreli, — Al’ smrt ladna čeka; Kad nas jednom zgrabi, Pa u ništa maši, Poljupci će živet’ U Đulići naši.

Kliknem: Oče, majko, ljubo, Druzi, deco, sejo moja! I suze se moje suše Na svetlosti toga spoja. Kroz smrt samo valja proći, Pa ću s’ i ja s njima sliti, Ako l’ tamo nema ništa?! — I tad ćemo jedno biti.

XXXIV Smrti, smrti, crna smrti, Ti si došla po nju, — je li? Ne preseci, Boga radi, Vezu našu! — A smrt veli: „Ja razumem tvoju strepnju, — Presekla sam vezu mnogu; Vaša j’ veza tako jaka, Preseći je ja ne mogu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Tačno u jedan čas po podne vi ćete izvesti vaše ljude iz rova i na dati znak krenućete na juriš. Naredba za smrt i ne treba da bude opširnija. Vratio sam se utučen... Sedim i razmišljam, usled čega potiče ovo moje tmurno raspoloženje.

Znao sam da smo propali. Da mi je da se dočepam jednog ograđenog prostora... Još malo. Ali, boli strašno. Ipak je smrt groznija. Neko jauče. Pred onom ogradom ležao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga.

A do malopre bio je u našem društvu. Ali valjda i zato što je i nama nad glavom lebdela smrt. Kad smo stigli u puk, bila je ponoć. Naiđosmo na naše predstraže i zamalo da izginemo.

A kod konjanika!... Kad pogine komandir, oni ga proglase za nacionalnog junaka. Međutim, kod pešaka je smrt tekući posao. Sahranjuju nas kao neznane heroje.

Pred nama ječe ranjenici. Sad im niko ne može pomoći. A noć je i onako puna krvi i smrt lebdi nad glavama svih nas. Sada strepim da se ne povrate. A i ovi sa reke me muče.

Spavaju, sigurno. A docnije će dobiti odlikovanje za ovaj naš strah, i smrt tolikih ljudi. A biće to njihova genijalna zamisao, što smo se ovako isprepletali u ovoj noći i koljemo se međusobno...

— Živeli!... Živeli! — Zdravstvujte, braća! Raspoloženi su kao da idu na svadbu, a ne u smrt. Trube su treštale, potkovane cokule ujednačeno truparale. — Živeli braća Rusi! — Zdravstvujte, tovarišči!

— Smrt je, druže, podjednako strašna i na Kavkazu, i na makedonskim planinama — dopunjuje Pera. — Nesumnjivo. Ali ako je čoveku

— A šta mu ga znaš — upade Živadin — možda je život jednih uslovljen smrću drugih... — Naravno. I smrt lebdi nad zemljom od praiskonskoga početka — nastavlja Ljubisav.

U pismima između prijatelja javljalo se kratko za smrt rođaka ili druga. Drugih novosti i nije bilo. Svi smo živeli manje-više pod istim uslovima, ostavljajući za sobom

Ali komandir kao da odgovara na moju misao, nastavi: — On je već peti vodnik koga gubim za poslednju godinu dana. Smrt je dakle ovde svakidašnji događaj.

Ali u isto vreme i straha da im se šta ne desi. A oni su svi bili osuđeni na smrt. To je saznanje izazvalo u meni izvesno sažaljenje, i nesvesno zaustih da ga tešim. Ali trgao sam se.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

238 NA PRIRODU 240 DAVORJE NA POLjU KOSOVU 242 SPOMEN VIDOVA DANA 246 SPOMEN PUTOVANjA 250 NA SMRT JEDNOG S UMA SIŠAVŠEG 254 GROBLjE 257 MILOŠ SVETIĆ 260 PRVI PRELAZAK CRNOGA ĐORĐA 261 STRADANIJE SRPSKO GODINE 1813.

ŽIVKOVIĆ 374 LjUBOPEVAC 375 CVET 377 MLADOJ NEVESTI 379 U NOĆI 382 MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINjA 385 PEVAM PESMU 386 NA SMRT 388 PAVLE POPOVIĆ ŠAPČANIN 390 PUTNICI 391 POGOVOR 407 POGOVOR PRVOM IZDANjU 502 POGOVOR DRUGOM

Naravno da se tako ne stvara živo jezičko more, ni klima jedino pogodna za poeziju; tako se najpouzdanije priprema smrt poeziji.

Mnogi od njih su zato odista letači podsečenih krila. Od početka, bili su osuđeni na smrt. Bilo bi uzaludno vaskrsavati ih danas kao žive pesničke sile.

Vlast i sila malo traju. Raj nam šta je? Đe li vječnost? Sva iščeznu s našim tjelom: Smrt i raka — opšte mjesto. Trud' se, knjižni, kolik' hoćeš, Puni glavu (a praznoćom!): Ljudska znanja sva su neznan.

Junaci serpski do toga tekoše Za primer svetu. Sudba črna Šator pred Muratov teškom rukom Na smrt nam vodi kneza i Miloša. Sam Genij plače, gladeći pogreške Dve. Miloševu lepo pravda, Pak je pripisuje načas knezu.

TIBUL SREĆNIJI Posle skorbi, tuge petoletke, Davno željan vidih Novi Sad, I tvrdosti skoro neobretne, Vragom smrt pretjašči Petrov Grad; Slavno-srpskog episkopa smerni Mimoidoh i bešumni dvor, Blagočest’ja pravoslavnog verni Gdi

Zato skorim smrt ja želit, zvati, Preka da me smakne što skorije; Znam da ljubve žrtvu oplakati, Ožalit i neće ono čije: Sama ni pak

Sagrevaju sva srca isto seme! Muhamedskom smrt strela moja pleću! Sad zbogom! Glede slatke sestrice me.” To nek’ je tako.

* Kad ozbiljna smrt nastupi, Zašto plačeš, o čoveče? Zar su bude morske preče Neg’ bezbrižan mir u zemlji? Slava, sila i bogatstvo Promenljiv

1843. Jovan St. Popović NA SMRT JEDNOG S UMA SIŠAVŠEG I ti već svrši, Aleksa bedni, Teški života put! O, kakve misli pri grobu tvome Bolno

Koj’ zmiju ljutu u nedrima goji Pa od nje pomoć u nevolji čeka, O, teško njemu, i sene se boji, Jer smrt mu grozi nenadna i preka, A rođeno kad majka čedo doji, Tad pravu ljubav uživa doveka; Tko uši ima, ovo neka sluša,

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Tvoja je kletva zemlji blagoslov!... JELISAVETA: Blagoslov kletva?.... A suza mi je smrt?... E ja ću molit boga višnjega Da svaku kapku crne žalosti U groznu kletvu meni pretvori; Te ću bar tako proklet

me u ovoj zemlji prezire; Sve preza, strepi — sve se uklanja, Kao da lice nosim kugino, Il’ pogled smrti, il’ u njem’ smrt; Pa ko se one takne svetlosti Kojom život mi mrski negujem, Taj će umreti, otrovaće se. — Gospode!...

Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...“ Još žalosniju, još nesrećniju Katunović ti danas donosi. Ali oprosti, o gospodaru, Skraćene priče

Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...“ Još žalosniju, još nesrećniju Katunović ti danas donosi. Ali oprosti, o gospodaru, Skraćene priče grozan

) STANIŠA: Šta je sad to? Zar su oživeli? KATUNOVIĆ: Živeli! Moji su Katunci to — Za smrt su čuli svoga vojvode, Pa s gromom idu da ga sprovode, U grob. — STANIŠA: Napred! Za mnom!

Bojić, Milutin - PESME

Verujem sebi u dan iskušenja, Kad reč se tuđa ispred mene stavi; Verujem sebi u dan razorenja, Pobednom pesmom smrt kad demon slavi; Verujem sebi u dane prezrenja, Pogrdnih reči val kada me plavi; Verujem sebi i snagom titana,

Sadašnjost mi dajte, sve bešnje, sve jače Da sobom sagorim. Dalje prošli dani! Snage! Smrt u mome srcu groblja zače! Smrad, pepeo, kosti, crvi lešom zbrani! Trava iz mog tela! Novi život niče?

moje usne za usnama žedne, A izmrvljen mozak traži smrt u bludi: Dršćući te grlim rukom što sva peče, Propinju se tebi ispucale usne, Duša hoće večnost poljupcem da reče,

I Pokolenje Krvi tad se rodi. Kô Bog vatreni smrt iz sebe šinu, Bokore krina niz padine rinu I grunu poljem što u besmrt vodi. Pokolenje se Krvi tada rodi. 2.

Čime slavu svoju dokazaćeš, čime, Onom kome smrt je igra sred saraja? Tada zalud ploče slaćeš sa Sinaja! (1915) KAO PROMETEJ U klancima se moja duša vije I čini

On gleda kako lišće kiša kida, On zna da to je predgovor opelu: I njemu sprema smrt odeću belu, No neće moći nikad da je skine. On hoće mladost i rumena krila A mi smo brali cvetove aprila.

bezdnu, Za nju put je greha belasanje magle, Ka životu bola naša srca nagle I za strašću tuge jedra prsa čeznu. Smrt niti nam strasti niti srca reznu, Niti da u suzi oči nam zamagle: Naše su se oči s pobožnošću sagle Pred grobljem

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Van hrišćanskog sveta sličnu su ulogu igrali hebrejski, klasični arapski i sanskrit. Konstantin (koji je pred smrt, primajući monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali svoje

Podvig kosovski blizak je ranim hrišćanskim martirijima, pričama o prvim mučenicima, koje mučenička smrt uzdiže među izabrane, svete.

pesma" iz Hercegovine (1866), koje je sakupio Karadžićev saradnik i pomagač Vuk Vrčević, a Vuk Karadžić ih je pred smrt pripremio za štampu.

To je misao jevanđeljska, ali i osnovna ideja svake junačke epopeje, u kojoj je smrt na bojnom polju jedini put da se ratniku osigura večni boravak s one strane života, a večni spomen i slava na svetu

Trenucima neposredno posle završene bitke posvećene su dve pesme u Vukovoj zbirci "Smrt majke Jugovića" i "Kosovka devojka".

Pesma o Majci Jugovića herojska je tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kad se duševni bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice

Banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koje razdvaja najpre mladićev put u drugi kraj a potom smrt drage lirski je višestruko nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode.

Njegov orijentalni milje mračniji je i suroviji od Andrićevog. Derviš i smrt (1966) pripoveda jedno duhovno lice, derviš iz 18. v, a Tvrđavu (1970) obrazovan čovek iz 17. v.

simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: vatru i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt.

Jakšić, Đura - PESME

Ja sam stena... al’ krvava!... Isparana gnevom, jedom, Zaljuljana mukom, bedom!... Smrt mi grozna, nemilosna, Sa pesnicom koštunjavom, Zlokobnicom oka svoga, Umiruća časom preti... Čekaj, sele!

Nastasijević, Momčilo - PESME

DAFINA Kad neljubljeno mre, tmolo je vazduhom na strast. U mahu povenućem To bukne pupolj precvetanju, smrt neljubljeno razbudi. Dafinu na grob ne sadi. tmoli je dah iz nje, sablasno mami u tamu.

Vidim pala tela i krv ranjenika. Tvoj mač, Saule, uvek je mahao. Saul i Jonatan! Dragi, dok beste živi, Ni smrt vas nije mogla rastaviti, Orli brzoga leta, a lavovi čvrstog srca. Kako su najhrabriji, tamo, popadali?

Ko bujica htede da me potopi, Stoput mi smrt svoje zamke zapela, I svaki dan opasnost nova, Vodila me hladnome grobu na rub.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

da neće moći, mali je, nejak, da zastupi oca u dućanu, bude kako treba, izdrži, — gledao je samo da se u radnji očeva smrt ne oseti. Da kao pre, u isto vreme, rano se otvara.

ne znajući, a najviše plašeći se da zaista i ne bude kao što ne treba, ne zastupi oca, samo je to gledao, da se očeva smrt u dućanu ne oseti, da nijedan mušterija, kupac, ne otpadne. A ostalo, sve je zaboravio.

sela, koji je u godini jedan put ili dva puta dolazio u varoš, na pazar, pa do tada nije dolazio i nije čuo za smrt očevu, pa kad bi došao, ušao, video nju, gore, do čekmedžeta, u crnoj šamiji, odmah bi se trzao, dosećao i ulazeći

Naposletku sasvim. Nestade onog straha, bojazni, da će sada, pošto je otac umro, možda svašta biti od njih. Očeva smrt prestade da se oseća. Kao da ga nije ni bilo, jer mesto oca postade on, Mladen. I to ne Mladen dete, sin, već Mladen.

Otac kao da nije ni postojao, a kamoli njegova smrt, tuga za njim. Mladen stojeći više nje, obučen u novo, čohano odelo, s ključevima u rukama, gledajući kako nastupa sve

I čisto sa nekom razneženom tugom misli: kako se sve to, i smrt, pokojnici, zaboravljaju. Nestaje ih. Sasvim se gube.

Koliko puta, uveče, kad se kao svakad iz čaršije vraća kući, njega kao da spopadne čudna bolest, slabost. Smrt da li je? Nije. U svojem suvom telu oseća on toliko snage, čvrstine, da o bolesti nema pomena.

Poslovi su bili u najvećem jeku. To je bio kao neki izlaz za sve njih. Smrt babina čisto kao da olakša i celoj kući skinu neki, ne teret, nego nešto staro a pri tom teško.

Sluša grmljavinu topova oko Dva Brata. Tri noći bila gužva i vreva po varoši. On na život i smrt nagađa da li su Srbi ili Turci...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Na njemu borave vile, i ko ga poseče, ili ošteti, ili opogani, dolazi sankcija (oduzetost, ili smrt); naprotiv, ko ga čuva, tome će sve poći u napredak (slušao od...

Na k. pada ala koja satire grožđe u vinogradu (ibіd., № 114). Za k. zalepi se Smrt, koju je baba nadmudrila (ibіd., str. 487). Na divljoj k.

Prvobitno možda cilj da se čuma veže za k., kao i Smrt u SEZ, 41, 487). Da k. može imati za veštice privlačnu snagu, vidi se i iz jedne slavonske varijante poznate formule

»U Bosni i Hercegovini se misli da je za moru najgora smrt kad se zatvori u dolap u kome se melje kafa« (SEZ, 66, 1953, 235). Kovilje. Na Đurđevdan se k.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Župnik priđe bolesniku i pruža mu posljednju utjehu pred smrt. Uto stoka vraća se sa paše, ovce bleje, i pogdjekoja koza veči: i dolje, u štali, ispod bolesnika, gdje ih cura i

Bilo je to pošljednje ljeto pred njegovu smrt. Sjeća se jako dobro. Neko u polju svirajući u dvogrlu izvijaše iz nje pitome, tužne glasove; pođe prama svirci, misleći

koji niječu srpsko ime, a u isto doba sramote srpske svetinje, za koje svaki patriota mora da se bori na život i smrt.

—A da po te dođe smrt! — šalio se Ivo. —Pa?. .. Ma ja sam još mlada... —Da ti pomognem brati! — sjeti se Ivo i približi se.

Tako se rastadoše. * Sutradan u svanuće Ivu je probudilo veliko zvono, koje razgovjetno naviještaše nečiju smrt. Poslije pak, kad je objutrilo, napokon na prozoru gledao je sprovod Jurina oca.

— Meni je milo kod mora, — javi se Ivo. zabire me i ublažava ... — More je život i smrt; kako kome. A tako je, potvrdi starac s uvjerenjem, — i život i smrt!

zabire me i ublažava ... — More je život i smrt; kako kome. A tako je, potvrdi starac s uvjerenjem, — i život i smrt! Pa se ogleda uokolo, i časom oči mu se ustave na Ivu: — Pođite, smrče se!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Vlastelin nije suviše star, snažnog je telesnog sastava, uz brižnu i znalačku negu izbeći će smrt. Prohor Izgleda da je naš lepi brat zauzdao još jednu bolest, zadobio najvažniju pobedu i utvrdio za sva vremena

Slutnja pošasti koje će se izliti kao kazna za svetogrđe. Dimitrije Porazila me je Prohorova smrt. Raspolutila su me pitanja na koja ne znam odgovor.

smrću, jer, kažu, Bog je poslao zveri da kazni one koji su pakošću i ismevanjem naterali u ludilo i, konačno, u smrt njegovog slugu. Ipak nekako izdržasmo. Dunu jug. Snegovi se počeše topiti. Nabujali potoci su rikali i rovali obale.

i snažne kao otac. Dimitrije Umire jedan po jedan. Smrt se uvukla u manastir, ugnjezdila se ovde, postavila svoj čador u sredini dvorišta, baš pod lipom gde smo za srećnih i

Mi smo u satrulim ponjavama, ugušeni smradom, vrućica nas ispija, bunilo nam brka misli. Smrt se ceri, tajnovita i okrutna, omamljiva kao dubok san. Gledam ove ljude kako se prestravljeno i panično s njom suočavaju.

Znoj, krv i smrt, ta tri osnovna obeležja vojnikove sudbine. Očekujemo da nas Lauš pozove. Nestrpljivi smo i uznemireni.

za kožu, posrtanje po džombastim izlokanim putevima i onda taj dan zbog koga se sve to podnosilo: dve gomile na smrt prepadnutih ljudi kidišu jedna na drugu, isukanih mačeva, podignutih sekira, zavitlanih topuza.

Kad dobro razmislim, tek onda ne znam da li Kirča nešto podnosi, a kamoli voli. Možda smrt, ali ni nju ne naročito. Pipac mi je nešto jasniji.

Morao sam popustiti. Poslao sam petoricu konjanika da tog kaluđera nađu i dovedu natrag u Kulu. Znao sam da ih šaljem u smrt. Odabrao sam stare vojnike: Ratka Čigru, Miliju Vugu, Kusturu, Petra Mrsa i Mrkojla Pioguza.

Sad znam da su moje sulude čežnje bile bogohulne, da nije smrt, koju vojske i ratnici rasejavaju po svetu, ono čemu treba prikloniti glavu.

“ A ima mnogo onih koji bi jedva dočekali da vide Bogdana kako se koprca u samrtnom ropcu, pogotovo ako bi mu smrt bila tako ružna — rasporeni trbuh iz kojeg kulja krv i nečist. Naročito bi se naslađivale one mršave mrcine iz štala.

Na sve to Dadara je oholo odgovarao kako je gađao izdajnika koji pomaže neprijatelju. Izdajnik zaslužuje smrt i samo smrt.

Ilić, Vojislav J. - PESME

AFRODITE NAD ADONIDOM 247 KORINTSKA HETERA 251 (KLIČE VESELO GALEB NAD PLAVOM PUČINOM MORA) 257 OPSADA BENARE 258 SMRT KATONOVA 266 MRAMORNI UBICA 269 LjUBAVNA TRKA 273 GLASNIK SLOBODE 278 (U TVRĐAVI BEOGRADSKOJ ...

Anđelskim krilom neka me štiti, Kroz život ovaj mučan i klet A smrt kad dođe, nek sa mnom onda, Ka nebu zračni upravi let! 1880.

Tako pobožno fakir pada. Služeći verno bogu svom: Svršetak igre smrt mu sprema, Al' on od smrti straha nema, Nego se gordo sreta s njom. 1887.

Al' je nikla slava Nad sravnjenim grobom. 5. Sin majke Agare i prezreni Juda Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6. A i našto crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže.

I reči tajanstvene Sa usana mojih tada odgone san i smrt; Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene, Oživi ceo vrt.

1889. SMRT KATONOVA Kad su pred carskim mačem, kod Tapse i Farsale, Kviritske legije grozno sa drevnom slobodom pale, I tiran,

Pod krovom nužde i jada On je trajao dane, nepoznat i prezren često, Smrt gladnu goneći mučno zaslugom skromnoga rada.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

DUBROVNIK I PRAG GODINE 1601, NA HRADŠINU U DVORCU CARA RUDOLFA II, TIHO BRAHE I NjEGOV POMOĆNIK, SMRT TIHOVA, KEPLER I NjEGOVI ZAKONI 85 XIX JEDNA ZNAMENITA SEDNICA ENGLESKOG KRALjEVSKOG UDRUŽENjA 1686 GODINE I NjENI

Ubrzo zatim projuri pored nas jedan konjanik, on mamuza svog konja, oblivenog u penu, kao u trci na život i smrt. I Vi ste, jel’ te, na njegovom iznurenom licu primetili da je na ivici svoje snage. Šta ga vija tako besomučno?

ispisanom zlatnim grčkim slovima, raširila je pozlaćena ptica feniks tragičnim zamahom svoja krila idući dragovoljno u smrt.

XVIII DUBROVNIK I PRAG GODINE 1601, NA HRADŠINU U DVORCU CARA RUDOLFA II, TIHO BRAHE I NjEGOV POMOĆNIK, SMRT TIHOVA, KEPLER I NjEGOVI ZAKONI Dalj Baš na ovom mestu naše prepiske stojim Vam, draga prijateljice, pred teškim jednim

“ - „Ta on je,“ dodade drugi, „pretskazao smrt sultana Murata tačno na sat.“ Tiho nastavi, zavalivši se u svoju naslonjaču.

Sunce je očuvalo, neokrnjeno, svoje dostojanstvo u toku burnih vekova, koji su videli smrt mnogih ostalih božanstava. Sa tim božanstvom hteo bih Vas danas upoznati.

Tu ga čeka smrt sa svojom kosom. I slika toka života sunaca izrađena je po istoj shemi. Ona pokazuje jedanaest ovakvih stepenica

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Kako je čovek stariji, gubici postaju sve veći i neprebolniji: dečak uspeva da preboli smrt ptice, mladić teško prevazilazi smrt drage, ali roditelj ne može da preživi smrt sina.

je čovek stariji, gubici postaju sve veći i neprebolniji: dečak uspeva da preboli smrt ptice, mladić teško prevazilazi smrt drage, ali roditelj ne može da preživi smrt sina.

neprebolniji: dečak uspeva da preboli smrt ptice, mladić teško prevazilazi smrt drage, ali roditelj ne može da preživi smrt sina.

I kad časak posljednji stigne, Da smrt sa zemlje i mene digne, U vječno žiće blaženog svijeta, Gdje svake slasti proleće cvjeta, Najstražnje riječi tebi ću

Stanković, Borisav - TAŠANA

da vama, živima, život olakša: da što vas snađe u životu, osobito smrt, verujući da je Bog tako hteo, lakše to podnesete.

iznemoglosti ne mognem više poslužiti i ovu varošku crkvu i tamo grobljansku, već budem služio samo na groblju, čekajući smrt, onda da bar imam tu tvoju zadužbinu i u njoj tebe, tvoje ime, tvoju sliku.

Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo.

TAŠANA (sa zahvalnošću): Da, siromašče, i to kakvo. Do smrti, bez nade. Pa i ta smrt što već ne dođe! Oh! SAROŠ (prilazeći, seda do nje): Ne smrt, Tašana! Kakva smrt? Hodi! Priberi se. Odmori.

Do smrti, bez nade. Pa i ta smrt što već ne dođe! Oh! SAROŠ (prilazeći, seda do nje): Ne smrt, Tašana! Kakva smrt? Hodi! Priberi se. Odmori. (Hvata je za ruku.

Do smrti, bez nade. Pa i ta smrt što već ne dođe! Oh! SAROŠ (prilazeći, seda do nje): Ne smrt, Tašana! Kakva smrt? Hodi! Priberi se. Odmori. (Hvata je za ruku.

TAŠANA Pa i može se, i mora se. MIRON Mora, Tašana. Eto ja jednako molim Boga, i služim i pevam za smrt, a ona nikako neće. (Jadikujući): A ne može se više.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

„Uviđavnost je naročito jaka kod ljudi usamljenih, zaboravljenih, beznadežnih; oni se boje svega i stide sebe. Smrt Srećkova bacila je starog oca u sav užas starosti i nemoći.

Ni familija, ni smrt. Međutim, kako priča stari grobar, krezub i drevan, ali odličnog pamćenja i živa kronika palanke, u Budimu nikog više

Pa jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge ... Muškarac! Tek joj smrt poveza žensku kapu. — Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka.

Vratio se gos-Toša svojim društvenim funkcijama kao da ništa nije bilo, ni smrt, ni deoba imanja. Imalo je na tim vraškim salašima nekog gospodstva, koje je palankama mnogo smetalo, a palanka njemu

Govor protin je bio kratak, oprezan, s jednom jedinom, i to nekako mimonesenom aluzijom na nasilnu smrt dobrog i mirnog čoveka; kao da je prota strahovao od nečijeg prisluškivanja.

Boško se pridigao, popravio, za godinu dana. Onda je došla njegova smrt, i nov „miraz” Talijanki, koja je pretila da će doći, i, ili tražiti dete ili...

Jedared, sve je bilo spremno, razboleo se gos-Toša. A kad je pošla gospa Nola na podušje — za smrt joj je javljeno kasno — vratili su je depešom s puta: u mlinu se pojavila vatra, a jedan transport stoke je zadržan

E, tako. Čekaj, još malo! A sada, idi, skloni se od mene, ne zaglavljuj mi vrata u smrt ili u zdravlje, ono što mi je Bog dosudio. Danas — sutra, videće se kuda ću ja, pa će se onda znati i kuda ćeš ti.

To su oni koje smrt volovskim kolima tegli na groblje, ali ih tegli. Inače, što rekao gospodin Joksim, ekspresno se nestaje.

Ona će minuti, jer je Bog pravedan... Ako bi se ipak desilo da malakšem, dušom ili telom, verujem da će mi Bog dati smrt brzu, da i ja ne stanem Julici na muku... A u crkvu ne dolazim prosto zato što sam nemirna. Nijedno mesto me ne drži.

za decu svoju, svom dušom teže još samo korenu, izdržavaju dug put i muke, samo da na svom praotačkom tlu dušu puste. Smrt traži, i dolazi po čoveka u zavičaj njegov. Jevrej i smrt vija po belom svetu! Siroti Jevreji!

Smrt traži, i dolazi po čoveka u zavičaj njegov. Jevrej i smrt vija po belom svetu! Siroti Jevreji! To je mučan, divan i veliki svet!” I Branko se od svoga uspeha malo zaneo.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Jer nju ovaku, u ovoj formi uzeti, volio bi smrt. Da je života liši? — no ja tragedije više ne pišem. Da moli kakvog volšebnika da je u drugu figuru pretvori?

Drugim rečma: »Ja ću vas donde mojom ljubovju mučiti dokle vas smrt u svoja naručja ne primi«. — Ljubov koja karakter ili novce nosi opisana je malo više, gdi smo o ženidbi i udadbi

conto) (iz trgov. i bank. rečnika) račun KONTRAKT (lat.) — (bračni) ugovor KONČINA — kraj, smrt KRASNOREČIJE — leporečivost; besednička veština, retorika KREŠTENIJE — krštenje KRITIKER (nem.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

POSLANSTVO 33 ĆELE-KULA 34 ĆELE-KULA 35 POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA 36 CRNI BORBE 37 RUŽA NAD ČEGROM 39 ZAPEVKA 40 SMRT CRNOGA BORBA 41 PESMA ĆELE-KULE 43 POVRATAK U BEOGRAD 45 POVRATAK U BEOGRAD 46 GORNjA TVRĐAVA 48 TERAZIJE 49 VRAČAR

ključem postojanja Na dno mora pasje krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im i nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema

razbijam šta će mi više Vodi me živi trag vaših zuba Od stene do stene od zvezde do zvezde Vodi me iz kruga u krug SMRT CRNOGA BORBA Na spavanju mu odsekli glavu Odneli je u grad cara psa I bacili je paščadi Kada se probudi poći će po

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

OD ROĐENjA DO PRVOGA ZUBA Mada je smrt jedini i najpouzdaniji fakat u životu svakoga čoveka ipak, pišući autobiografiju, svako obično izbegava da počne sa

sami izabrati, koji od ovih pipaka želite da vam se zarije u mozak, pa izvolite sad sami reći: da li je moguće izbeći smrt kad čovek zapadne u kandže ovoga odvratnoga oktopoda?

Mene prođe kroz telo groznica, kao optuženoga kome je sud saopštio da je osuđen na smrt. Još gore, jer sam ja već unapred znao i dan i čas kada ću poginuti, dok osuđenik na smrt to ne zna, pa se zavarava

Još gore, jer sam ja već unapred znao i dan i čas kada ću poginuti, dok osuđenik na smrt to ne zna, pa se zavarava nadom.

dva puta u životu, jedanput kad se osigurava život kod kakvog osiguravajućeg društva i drugi put kad se osigurava smrt, stupanjem u vojsku.

“ Razume se, ne mislim ja da upisati se u vojsku znači pretplatiti se na smrt. Zlo bi bilo kad bi tako bilo. Naprotiv, to vam je kao kod lutrije; češće je slučaj da ne izvučete zgoditak no da ga

odista, regrutna komisija ima jednu čudnu logiku: ono što nije sposobno za život ona proglašava da nije sposobno ni za smrt, a ono što je sposobno za život ona proglašava da je sposobno i za smrt.

za život ona proglašava da nije sposobno ni za smrt, a ono što je sposobno za život ona proglašava da je sposobno i za smrt.

Inače, mogu vam reći da je moje duboko uverenje: da je i smrt navika. Štaviše, čovek se brže i lakše navikava na smrt no na život.

Inače, mogu vam reći da je moje duboko uverenje: da je i smrt navika. Štaviše, čovek se brže i lakše navikava na smrt no na život.

verujte da je ta navika tako uporna da mrtav čovek više i ne misli na život, obratno živom čoveku, koji uvek misli na smrt. Živ čovek čak i oduzima sebi život, dok mrtav čovek ne oduzima sebi nikad smrt.

Živ čovek čak i oduzima sebi život, dok mrtav čovek ne oduzima sebi nikad smrt. Da uđeš u život, treba ti bezbroj priprema: moraš učiti da 'odiš, da govoriš, pa onda, docnije, moraš steći izvesne

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Govore da zasedava ratni savet komandanata i očekuje se poslednja odluka: kapitulacija ili dalja borba na život i smrt. U svakom slučaju moraće da nastupi razrešenje ove teške neizvesnosti.

Odmah za kolac — ljuti se poručnik Protić. — Ne za kolac! Takva smrt je za džentlmene. Nego motka. Pa ubiti kao džukelu. Kipislcauf!

A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je? — zapitah medicinara. — Halucinacije... pred smrt. Obuze me neki nemir, i učini mi se kao da je i ta smrt nešto vidljivo, što lebdi nad glavama svih nas i samo čeka

— Šta mu je? — zapitah medicinara. — Halucinacije... pred smrt. Obuze me neki nemir, i učini mi se kao da je i ta smrt nešto vidljivo, što lebdi nad glavama svih nas i samo čeka trenutak... Nešto me je gušilo. Onaj zavika: — Ne dam...

Iziđoh. Duvao je vetar, pa mi se činilo kao da se smrt zlokobno ceri, te požurih da sam što dalje od ove žalosne barake. Došla je i komisija, te po spisku predadoh decu.

Odmah zatim stiže i lađa. Prođosmo opet pored onih mrtvih i ukrcasmo se na brod. Na jednoj strani je smrt prikupljala duše, dok se na drugoj rađao novi život i deca su veselo ćeretala... U FRONT!

Besposličari su zijali tupo u konje i topove. Mladi parovi su veselo ćeretali. Svaki po svom poslu. Mi u smrt, oni na veselje.

Neki od njih i ne slute da će sutra u ovo doba ležati pod zemljom. Pričaju da su mnogi uoči borbe predvideli svoju smrt. Pa su ipak jurišali... Baterije se već razilaze na razne strane, da bi još u toku noći posele položaje.

— njegov pogled bio je oštar, a lice ustreptalo, kao u čoveka kome svakoga časa lebdi smrt nad glavom. — Eto... tako — izgovorio sam reči grcajući. — Grrr-u!... Grrr-u! — Beži odavde i čekaj dole na putu.

Još nam jedino ostaje ona jaruga. Bez razmišljanja, pojurismo na tu stranu. Bolje je i takva smrt, nego Bugarima u ruke. Za nama se počeše strmoglavljivati ludi, konji, topovi, kare, uz tresak, lomljavu, jauk...

Za nama se počeše strmoglavljivati ludi, konji, topovi, kare, uz tresak, lomljavu, jauk... Strahota, pakao... smrt! Ali, živ se ne dam. Izvukao sam revolver.

Mi smo još uvek mladi i nikada nam ne pada na pamet da ćemo jednoga dana umreti. Ali sada... ja sam, druže, osetio smrt u punoj strahoti i pustoši njenoj. To se desilo 11. avgusta.

Petrović, Rastko - PESME

Veruj dragi, užasno je - manometar - srce moje Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici. Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe, draganu tu na usta; Uskoči međ vitle i međ kajaše, Dočekaće te ova šuma gusta, Kao trgovca čežnjiva uskočka

su tako meki, ljubavi moja velika, Bregovi su tako meki, i reka nije duboka; Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka, Ista nas baš smrt čeka, kraj mile seljanke, U vojsci i železničnoj stanici.

velika, Bregovi su tako meki, i reka nije duboka; Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka, Ista nas baš smrt čeka, kraj mile seljanke, U vojsci i železničnoj stanici.

Te nikad njenog odlakšanja dočekati neću, Smrt će mene najzad rasturiti sutra; Umreću. Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma sede, Pa ushićeno gledam njina lica

Od rođenja je crtao dragane u smrt, Tako umirući ceri se nad albumom; Mornaru moj, sav taj vrt Mladićstva svoga ne poredi sa snom: Strašan jedan krik

Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući, Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt, Smrt, s kojom je teško u život se opet dovući, I zbog koje nigda nikada ne usnih ni jedan vrt: To je kao leći gorko u

Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući, Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt, Smrt, s kojom je teško u život se opet dovući, I zbog koje nigda nikada ne usnih ni jedan vrt: To je kao leći gorko u mirno

ne! Mene je još jedino, gle, strah, Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah! Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan!

Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt, Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt; Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt, Ma kud da se

Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt, Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt; Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt, Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt; Jednu reč

šta, no izgovarah: Smrt, Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt; Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt, Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt; Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt, Podlegoh tada bez

na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt; Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt, Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt; Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt, Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

BELKO 28 O PAPAGAJIMA I OVCAMA 33 3LATOKOSA 37 MARIJAN I SREBRENKA 41 STRAŠILO 45 DEČAK I PRINCEZA 49 VARALICA I SMRT 52 ČAROBNA METLA 59 BELUTAK 63 3VONO KOJE JE OPOMINjALO 66 SAT S KLATNOM 69 BREG SVETLOSTI 73 IZGUBLjENI KLjUČ 77 STOLICA

Pomoći nije bilo. Smeh i poruge pratile su ga kao najverniji pas. Konačno, pomisli da je i smrt bolja od ovakvog života, pa odluči da pođe i nađe svoje pravo lice ili smrt.

Konačno, pomisli da je i smrt bolja od ovakvog života, pa odluči da pođe i nađe svoje pravo lice ili smrt. Možda Neznanac u crnom ogrtaču i jedno i drugo skriva pod svojom kapuljačom?

Suvišna i tuđa živela je Lepotica, uzalud čekajući da dođu starost i smrt. A onda, jednoga dana, odluči da smrt i starost sama potraži, da se svojima skine s leđa.

Suvišna i tuđa živela je Lepotica, uzalud čekajući da dođu starost i smrt. A onda, jednoga dana, odluči da smrt i starost sama potraži, da se svojima skine s leđa.

U svetlu, prolećnu zoru siđe Lepotica sa staklene kule i pođe od grada do grada raspitujući se za starost i smrt. Ali, na sva njena pitanja ljudi su samo slegali ramenima. Šta joj je tako mladoj i lepoj? Zašto đavola zove?

Pa, niko se odande nije vratio da put kaže! Smejali su joj se ljudi u lice, savetujući joj da se okane svog traganja: smrt će i sama doći, svakom dolazi!

»Možda su zveri mudrije!« — pođe Lepotica u goru, ali zečevi, veverice i srne odgovor nisu znale. — Smrt je u vuku! — šaputali su zečevi i srne. — Smrt je u orlu! — rekla je veverica. — Smrt je u lovcu! — uzviknuo je orao.

— Smrt je u vuku! — šaputali su zečevi i srne. — Smrt je u orlu! — rekla je veverica. — Smrt je u lovcu! — uzviknuo je orao. — Smrt je u zmiji!

— Smrt je u vuku! — šaputali su zečevi i srne. — Smrt je u orlu! — rekla je veverica. — Smrt je u lovcu! — uzviknuo je orao. — Smrt je u zmiji! — kriknule su sve životinje uglas.

— šaputali su zečevi i srne. — Smrt je u orlu! — rekla je veverica. — Smrt je u lovcu! — uzviknuo je orao. — Smrt je u zmiji! — kriknule su sve životinje uglas.

Šta i da učini drugo, kad nije mogla da vidi da nasred kreveta kraj dečaka spava Princeza. VARALICA I SMRT Bio jednom jedan Varalica, ali kakav! Sto carevina da prođeš veštijeg nećeš naći.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Viče): Marko! Dolazi Marko. TOMA Kamo sofra, vino? Služi gazdu, još sada, pa posle, možda, smrt će... (Koštani): Eh, Koštana, kćeri! De! Ne pesmu, glas samo i svirku.

Šantić, Aleksa - PESME

Kô anđeo je tako lep i blag, No ipak tako bon i tako bled. Još samo usne rude ti, no taj Grimiz će skoro smrt zbrisati s njih, Ugasiće se sav nebesni sjaj Što blago greje ispod veđa tih.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

TRI DOBRA JUNAKA 270 19 MUSIĆ STEVAN 271 20 CARICA MILICA I VLADETA VOJVODA 279 21 SLUGA MILUTIN 282 22 SMRT MILOŠA DRAGILOVIĆA (OBILIĆA) 286 23 KOSOVKA DEVOJKA 290 24 SMRT MAJKE JUGOVIĆA 296 25 MARKO KRALjEVIĆ I

I VLADETA VOJVODA 279 21 SLUGA MILUTIN 282 22 SMRT MILOŠA DRAGILOVIĆA (OBILIĆA) 286 23 KOSOVKA DEVOJKA 290 24 SMRT MAJKE JUGOVIĆA 296 25 MARKO KRALjEVIĆ I ORAO 300 26 MARKO KRALjEVIĆ POZNAJE OČINU SABLjU 303 27 MARKO KRALjEVIĆ I

MARKO KRALjEVIĆ I BEG KOSTADIN 378 35 MARKO KRALjEVIĆ UKIDA SVADBARINU 385 36 ORANjE MARKA KRALjEVIĆA 396 37 SMRT MARKA KRALjEVIĆA 398 38 SMRT VOJVODE PRIJEZDE 406 39 BOLANI DOJČIN 411 40 SMRT VOJVODE KAJICE 424 41 OBLAK

MARKO KRALjEVIĆ UKIDA SVADBARINU 385 36 ORANjE MARKA KRALjEVIĆA 396 37 SMRT MARKA KRALjEVIĆA 398 38 SMRT VOJVODE PRIJEZDE 406 39 BOLANI DOJČIN 411 40 SMRT VOJVODE KAJICE 424 41 OBLAK RADOSAV 436 42 BANOVIĆ SEKULA I

ORANjE MARKA KRALjEVIĆA 396 37 SMRT MARKA KRALjEVIĆA 398 38 SMRT VOJVODE PRIJEZDE 406 39 BOLANI DOJČIN 411 40 SMRT VOJVODE KAJICE 424 41 OBLAK RADOSAV 436 42 BANOVIĆ SEKULA I JOVAN KOSOVAC 440 43 SEKULA SE U ZMIJU

AVALE I ZMAJOGNjENI VUK 458 47 DIOBA JAKŠIĆA 465 48 JAKŠIĆI KUŠAJU LjUBE 470 49 BOG NIKOM DUŽAN NE OSTAJE 475 52 SMRT JOVA DESPOTOVIĆA 539 PESME SREDNjIH VREMENA 544 53 STARINA NOVAK I KNEZ BOGOSAV 545 54 NOVAK I RADIVOJE PRODAJU

NOVAKOVIĆA 573 59 IVO SENKOVIĆ I AGA OD RIBNIKA 595 60 LOV NA BOŽIĆ 612 62 JANKO OD KOTARA I MUJIN ALIL 644 63 SMRT SENjANINA IVA 657 64 SESTRA ĐURKOVIĆ-SERDARA 661 66 ŽENIDBA MILIĆA BARJAKTARA 683 66 ŽENIDBA STOJANA

Ona je kulturnija i moćnija nego što su tadašnje susedne države (na primer, u pesmama: Miloš u Latinima i Smrt vojvode Kajice), ona pruža junački otpor turskim zavojevačima. Narodni pevač se ponosi tom državom kao sopstvenom.

To je jedina istorijska istina koja je sačuvana u pesmama o Urošu, sve ostalo tamo je legenda (smrt Uroševa od Vukašinove ruke itd.).

I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju“.

mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju“. Ta srpska priča stavljena na Hartiju oko 1431.

Sijali su kalpaci i čelenke, koplja i sablje, lepršale se zastave. U susret tom punom životu jurila je nakazna smrt. Ljuba je ispraćala vojna, sestra brata, majka sina.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Pa to će onda ispasti da sam ja neki otrov za pacove. Lazar se nasmija. — Pa i mene zovu Mačak, a to je smrt za miševe. Taman spadaš u moje društvo. Mačak je tako popravio šešir da je izgledao nov novcijat.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

K VLASTEM, K MIRODRŽNIKOM MRAKA OVOGA VEKA 29 PROPAST SVETA 30 OGANj POHOTE I MESA 31 PRAVICA 32 POHOTA OČIJU 33 SMRT I ŽIVOT U JEZIKU STOJI 34 PTICA STRAHA PROROKA DANILA 35 GOVORI DVOSTRUKU i TROSTRUKU REČ SVETI PROROK I CAR DAVID ZA

46 NOĆ 47 DAN SMRTI 48 BOG SMRTI 49 POSLEDNjA ČAST 50 BRZI KONjANIK 52 NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ... 53 SMRT 54 POSLEDNjI DAN 55 AD 56 GLASOVI PREISPODNjI 57 BOG SE VRAĆA ADAMU 58 BOGORODICA NARIKAČA 60 MOLITVE ZA SRPSKU

SVETLOSTI 134 MUDROST 135 PUT 136 MRTVOROĐENI 137 SVIRALA 138 MLEČNI PUT 139 ADAM 140 IZ POTAJE TRČANjEM PRIBLIŽAVA SE SMRT 141 BOGORODICI KRASNIH OČIJU 142 ŠETNjA PO GROBLjU 143 SREBRNI MAJDAN 145 INOROG 147 ZOROVAVELOV SUD 148 KABANICA

U CARIGRADU 202 POVEST SVETAGO ANDREJE JURODIVOGA 203 BUNA NA KONjSKOM TRKALIŠTU 204 RUSI POD CARIGRADOM 205 JULIJANOVA SMRT 206 MOŠTI LAZAREVE 207 BOGORODICA U PERSIJSKOM TABORU 208 IKONA NEMILOSRĐA 209 KAKO JE POSTALA SVETA GORA 210 CAR, LAV

ĆE VETAR A VIHOR NE POŽNjETI 380 SIROMAŠKI SAN 382 BAČKA KOMEDIJA 383 CAREVE KOLASTE AZDIJE 385 UM ZA MOREM, SMRT ZA VRATOM 386 DEČIJE IGRE 387 KANO S BREGOVA MUTNA VODA...

Reke, naučite se od mene Kako krotak jesam I smeran srdcem! SMRT I ŽIVOT U JEZIKU STOJI Koliko je maečak oganj, a kolike li velike stvari požiže; tako i čovečiji jezik — mala je vešt

usta i od tuđina poštedi svoga raba da bi neporočan ostao; i pritočnik muž skorojezičan, skoro pada u zlo i smrt i život u jeziku stoji!

ROSA Ne znate li kako rana rosa od sunca izsiše? Tako i vaša mladost brzo gine. Smrt ne očekuje prolaženje godina. Da kad ti spavaš, eda čuješ ko je na te došao da te pokrade ili ubije?

Sadanje, ako bi koliko dugo mnogo to zlopatenje bilo, hele opet, opet, kad god, ima mu kraj. Ako ne drugo, a ono smrt je svakom pokoj.

Ponajposle — neznana smrt, mirna, zla li. Mrtvim pak u grobu smrdljivo rastrunjenje. To je svima poslednja izdata čast. BRZI KONjANIK A naši zli i

Svuda više sve ispunjeno Bojanja se i straha Negoli koje slobode vesele. Rođenje plaho i bolestljivo, Smrt preko mere strahovita, A po smrti tamo Neskazani se sukobe snahodi ...

S koščina sastavljen Od glave do nogu I sa žilami sašit. Do vremena potom pak Sav prosut i niušto obrnut. SMRT Da ne prevari smrt I uljeze kroz ta vratca naša, Štono se čuvstva osećnja nariču!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

„Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mučim... pšeško živenje moje?! ...