Употреба речи смрт у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

ланци тупим својим јеком буде болом успавану својту оних што на мегдану бојном, светом страшћу занети, викаху: „Смрт или слобода!“ И гле, несрећници!

Кад видеше како им зликовци на хиљаду комада раздераше заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти, место тужне свечаности коју народи за покој душе својим мученицима чине, место лавора, место славе,

згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као жртва, пред крвави суд изведен, и пресуда му беше — смрт. Тако су, драги пријатељу, судили Маџари Србима, а тако исто и Аустријанци Маџарима.

бога слободе... И мој отац, драги пријатељу, беше у то кобно доба осуђен — на смрт. Али ту пресуду не могоше душмани народа нашега извршити.

Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми

Ето, драги пријатељу, са тога ми доброга оца осудише на смрт. Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где никога нисам

неколико мртвих, погинулих, и десетину-двадесет рањеника, што, с дуге борбе малаксали, последњи пут из пушака шаљу смрт непријатељима народа свога. Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем.

На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа; изгледаше као да је смрт својом хладном руком помиловала. — А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа.

не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. — Имаш ли оца и мајку? Ил’, можда, брата старијега?

Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт... Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Мазга огојена 85 71 Мрав 86 72 Чврчак и мрави 87 73 Славуј и јастреб 89 74 Славуј и кукавица и магарац 90 75 Старац и смрт 91 76 Јарац и бик и лав 92 77 Жаба и јунац 93 78 Човек уједен од пса 94 79 Птицоловац и кос 95 80 Дивји вепар и

Ко не зна, мора из незнања тумарати којекуда, а ко је злобан, залуду зна, кад га злоба ослепљава. 75 Старац и смрт Старац носаше бреме дрва.

“ Кад, ето ти смрт стане пред њега, онако ружна као што је пишу, па га пита што |је зове. „Та ништа,” — одговори сиромах старац, уплашен,

Напротив, исти сродни његови радо му смрт чекају да што закваче. По смрти да ко чека другима полезним бити, то је сујетна надежда.

О несрећи и страдању других радовати се, какова слабост и неправда! Смрт људи себи држе за највеће зло што им се прикључити може, а томе смо сви подложни.

кући, иште; ако си здрав, за здравље ти иште; ако ли си болестан, за болест ти иште; ако ли донајпосле умреш, и за смрт ти иште.

је чеснија и благороднија; ибо ова чрез године и старост не може увенути, болестје не може наружити и порушити; иста смрт није кадра уничтожити ју, зашто је она рода божјега и с богом скупа пребива и векује. „Сат пулцхер qуи сат бонус!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Опет космата места на телу знојаво тело гризу. Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и

го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид испод звезданих круна, у смрт ће да га понесе мирис брезове шуме и сапуна. И опет ће мислити: живот је леп толико, да гинути вреди.

И све ће ове отрове: јесен, зиму и земљу, вране и врт, ко лек, под капком да понесе У туђину, сан или смрт. МАЛЕ ДРЖАВЕ Пада киша на добоше Да закажете свима војводама под вашом командом и свима људма поповима и

Вук Караџић на сто, на други тас, мастионицу ставља као тег. ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА И рат, и смрт, све ћу заборавити! Али никад нећу заборавити дан кад су дошли ослободиоци! Ослободиоци су нам донели слободу!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Истина, да мени не пристоји овако мислити и говорити, али и Христос Спаситељ себе је дао на смрт, да спасе сав род человјечески. Тако је и Карађорђе радио.

Неизбежимо ропство и смрт пред очима видим. Презнем и отргнем се из руку очајанија, и аки од сна пробудим се и помислим: а да л̓ би се јоште у

само за 40 Срба да су у Београду погубљени, и то од они̓ ребелијанта, које су њи̓ови кнезови сами Турком предали на смрт.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другоме добра мислити!... Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа! И те попине речи одбише људе од Крушке...

– Пазите, јесам ли на мети? Све живо застаде. Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт... Станко се хипну и прескочи нож... Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка.

То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева... Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!...

види му сенку... Тек опет се настави разговор. Али се говорило хладно. Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у прозор... — Не плаши се, човјече! — Не плашим се. — Видјео си, нејма никог. Него..

Ни чули нису шале Заврзанове, који је гору засмејавао... Ноћ се спуштала лагано као смрт... Харамбаша викну дружини да се богу помоли. Преста шала и смех. Све се диже на ноге и стаде по реду и старешинству.

Од онога дана таку је страву ухватио од Станка да само треба да чује име његово па да пребледи као смрт... Сваку ноћ понеко мора седети код њега да му држи страх... Него, еј вала Црнобарцима! То се све одржа.

— Чуо сам, али Турчин лаже!... Крушка га погледа убезекнут, а Маринко и Иван пребледеше као смрт. — Ови је луд... Он бунара којешта! — рече Крушка. — Ха-ха-ха! — насмеја се Дева.

Заврзан осети нешто тешко на души. Готово се застиде што брбља тако с људима којима смрт над главом стоји. И наста тајац. Чуло се само суво грање како пуца под ногама.

Хајдуци се напише хладне воде, па се налактише и предадоше сваки својим мислима. Вече се спуштало лагано као смрт. Сутон је оцртавао предмете у даљини. Мало-помало па оста пред очима њиховим само бела водена пруга...

Гледао је на отворена врата, гледао оне страшне људе што стоје пред њим са запетим пушкама, неми и хладни као смрт... Али се не смеде маћи... Кућа се напуни димом и стаде га гушити...

Али знате ли шта је то кад ратар остави свој плуг, па се лати оружја?... То значи: борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту...

Изродили смо пород, све као златне јабуке. Иженили их, дочекали унучад, па се напевали и насмејали!... Па сад... смрт! Ако! Зар зато треба плакати? Или ваљда ти мислиш да ћеш остати овде на земљи? Нема од тога ништа, моја лепа бако!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ја коме не зна имена ни лица, Све сам њене мисли испунио саде. Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде!

вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте. Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!

Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти! У овај новембар чамотни и сиви, Не постоји Живот другде нег у

И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји... Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца!

Шта је? То немо раскршће вера, Мост бачен између срећа, Та међа двеју химера — Нег живот и смрт је већа! Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета...

Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету.

У смрт и живот, трен и трајање, Из облика у облик ходећи, Вечити покрет кад и стајање, И увек нов у новој одећи. У олуј с

Спрема се класје све да падне, И лишће пред ноге пању; Да земља данас жудно знадне За лепу смрт у сјању. КИША Недељу дана дажд ромиња, Корито речно пуно муља; Досадно, горко; и дан тиња, Као лампа без капи

Биће се данас као лави У ноћи туђег мравињака. Учиниће га општим гробом, Свуд оставивши смрт и сенке; Понеће своје мртве собом, И ново благо, и све женке.

једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.

Сад, у ово дуго вече које пати, Цела моја душа затрепери гола, А челом уморним од труда и бола, Смрт је прешла руком, меком, као мати.

Ко зна сузе ствâри које оставише? Двоструку смрт гробља где суза не капи? Бол именâ која не помињу више? Крик заборављених љубави што вапи?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

На лицу некакав тужан и милостиван осмејак — није то никад пре било! Такав је изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте.

ја сам. У тај пар чу се напољу врисак и врата се нагло отворише. На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Попа наредио да се патак закоље, а попадија одлаже смрт једнако: »Јао мене жалосне! — говорила би попадија, — а куд би био виртшафт без пáтка.

једне стародревне кожне фотеље, у којој је још њена баба одмарала старе своје кости, и последњих пет шест година пред смрт слабо се и мицала из ње.

тада певала, и књиге које је читала, — све је то показивало да је Јули тежак живот, да јој нема живота, и да јој је смрт била једина срећа.

Не — пресече је бојтар брзо, као да хтеде побећи од криве гране — него да скочим у воду, јербо ту ми је, знам, цигурна смрт. — Ти да скочиш у воду! Гле га само како лаже! Та бежиш ти од воде далеко к’о бесна кéра...

Негована и искрено поштована у старим данима својим, ту је баба Макра спокојно очекивала смрт, цуњајући једнако по орману, ветрећи своје рубље и наређујући често у чему ће је сахранити и шта ће све купити за

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо. Да се нађе, слуша, а најрадије да оде клисару да јави за смрт те овај мртваца да огласи звонима, па онда попу и другима.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

био. Сад се почне од стране Љубине курмахерај на живот и смрт. Фрајла-Јулка је била практична девојка, а и Љуба практичан човек. Све су се хватали у курмахерају.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Дакле, напред у неизвесно, у коме је само смрт извесна! Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново”. Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула,

се што пре команде, испунити дужност; све то незапамћеном снагом провале и у једном једином значењу: потражити смрт зато што се жели и xоће да живи, одавало је слику анархије којој није било равне.

може сагледати и који га са оне висине идеалног и мирисног неба, понова баца у крв, у ране, у смрад и пакао, можда у смрт. Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан?

Раније била је вера и та вера чинила га је мирним па је за њу радосно ишао у смрт и бранио је свом снагом. Али сад је дошло право на живот, оно право на опстанак, после толико испуњених дужности и сад.

Ето баш ту, преко пута, има нека „деповска команда“ што никаква друга посла нема него да војне бегунце осуђује на смрт, па ту раде пуно неких официра, све сами протекционаши и свако вече шетају поред куће и дрско гледају у њене прозоре.

Он се трудио и све чинио да оне на смрт болне муње двоумица и сумњи силом угуши; и са једном искиданошћу и јадом, који унакажују душу, носио оне слутње и све

С тобом ја сам сва у сунцу, без тебе само пакао и смрт и јаук и мрак. Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из

Јер, ево, шта су ми криви они људи на које бљују смрт ове овде цеви! Ништа. Ето силом се мени импозирало као апсолутна истина: да су они криви.

Баш као да смрт витла косом унаоколо. Ваздух је био хладан и мокар, а облаци су се осећали над самом главом. Над тамним кућама аветно

Признајем: мрзим и бабу и малога, на смрт их мрзим. Јер та смежурана бабетина живела је некад и била млада а овај њен унук тек има да живи.

Само што нико у то не верује и неће о томе да мисли. Баш као у рату, сви знају: сутра борба, смрт, ужас, а увече седе око ватре греју се, једу, пију, шале се, певају и цигани им свирају да оглуве.

Гле, шта је крви, Боже мој!? Сав сам од крви и трулежа. Ено онде, баш онде промакну сенка: то је бела смрт. Ено је! Држ'! Држ'! Ту је. Ту је моја смрт.

Африка

Не што бих их ја послао у смрт да бих себе заштитио, већ пошто се и иначе сами излажу. Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се

Плав, са жутим пегама и жабљом главом. Напрасна смрт пуна тајанствености! Купање у платненом лавору пљускањем из платнене кофе.

екрану, показујући нам из каквих је све лепота сачињено оно што се зове живот; и чега ће нестати у оном што се зове смрт. Ни са једним нисам везивао своју мисао.

стране ка далекоме Океану мрак и ужас џунгле, с друге одмах мрак и ужас планина Либерије; са обе стране непроходност и смрт. Једина веза са светом за Зегеле је ова уска стаза која долази из Мана.

Болесник резигнирано леже на асуру између кућица. Он неће имати свој лек, и тиме је осуђен исто тако на смрт као што би био и од закона када би растргао и своју другу снаху, или малога шурака, или било ког другог члана своје

Нико никада не помишља да сазна ко је њаму; одакле он долази, зашто виче. Јер то би донело смрт већ и ономе који се распитује.

Администратор, који је посумњао, изишао је у село, сазвао све и изјавио главноме фетишеру да ће њега осудити на смрт ако не каже ко су кривци што је сељана нестало.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Кокоти су певали Сунцу које се иза будимских брда помаљало. Није то била једна смрт у Будиму, са којом се Исакович био срео, а о којој, неко време, у фамилији, причају.

А млада је клечала у колима, обухвативши мужа око паса, затворивши очи, да не види смрт, у коју иду. Међутим, није ни врискала, ни плакала.

Питао се, међутим, у себи, куд трчи? Куд жури? Кога жели да сретне? Па се сети да га смрт, још увек, вреба, на овом путу – што је био заборавио.

Јер не може бити веће среће у браку, него таква љубав, коју ни смрт не може да прекине. Бракови, иначе, нису ништа друго, него лаж.

Капетан, каже, присуствује једном чудном феномену. Смрти лепе животиње, која није мање тајанствена, него смрт људска. Пре три дана, ударила је у ергелу нека мора. Преболело је неколико маторих, обангавелих, кобила.

Преболело је неколико маторих, обангавелих, кобила. Овај примерак пастува, који носи име Јупитра, планете, неће. Смрт ће наступити, ускоро. Могу отићи. Чему да то гледају? Спаса нема.

Ветеринар одврати да ни он не би знао, и кад би хтео, да протумачи смрт овог пастува. Зна да је наступила нека чудновата констипација, али не би знао рећи откуд да буде смртоносна.

Ваљда тек неће рећи да је смрт тог живинчета необична, неприродна, да није као друге? Ветеринар му је одговорио само да постоји вечита борба добра и

Ветеринар му је одговорио само да постоји вечита борба добра и зла. А зло, побеђује. Смрт животиња, исто је тако велика тајна као и смрт људи. Непротумачена.

А зло, побеђује. Смрт животиња, исто је тако велика тајна као и смрт људи. Непротумачена. Он, каже, може да излечи скрхану ногу пса, за неколико дана. Пас ће да трчи, опет, весело.

Надим трбуха. Тврдина. Непротумачена. Смрт ће наступити у току вечера. Валдензер, који је слушао то, ћутке, тресао се од плача.

Умире неко нарочито лепо девојче, нека лепотица, добра, чиста, а остају толике дроље, око ње. Смрт је покосила толико лепих младића, а прошла крај толико наказа. То зло је у животу велика тајна.

Теодосије - ЖИТИЈА

Зар — рече — није прво овај варалица што смрт заслужује — и показа на једнога — од вас дошао да моли милостињу, и милости њу као ништа презревши, и од оца сина

после смрти преподобнога свога оца у месту томе поживе, сав помишљу ка Христу плењен, да сваки дан сећањем на смрт умираше, а од многог и непрестаног поста усахну му утроба, и оболи му са изнутрицом слезина његова, и изгуби сву маст,

И тако сав живот његов беше пост. А болест ову као богодану помоћ поздрављаше, судивши да је боља смрт за Бога него ли живот, поучавајући се апостолским речима: „Уколико спољашњи наш човек пропада“, и „када сам немоћан,

А весеље његово смрт беше човечја. а малу, дакле, кривицу преступника на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну виси ном, са оне позорнице

А весеље његово смрт беше човечја. а малу, дакле, кривицу преступника на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну виси ном, са оне позорнице заповедаше да се баци.

А ако би се зауставио негде у дубини, постајао је храна рибама. Као што рекосмо, његово весеље смрт беше човечја. Такав, овако је чинио, јер се у своју снагу и у тврђаву висока камена, каменоумни, уздао, а не у Бога.

његове потиштености, није га смео о том питати, него све испитавши од војника који су дошли и сазнавши за страшну смрт противника, ужасом обузет чуђаше се и прослављаше свесилног Бога за оно што се догодило.

и не обрате се к њему, још грчу муку себи спремају, као и овај о коме сад слушате, како Бог својим судом страшну смрт изврши на њему.

Пошто су сви у лађи плакали, очекујући смрт од потапања, дођоше светоме, говорећи: — Види, оче, да гинемо. Али се надамо да ћемо тобом избећи смрт!

Али се надамо да ћемо тобом избећи смрт! А свети ће њима: — Богу, чије смо саздање, са мном се молите, чеда. Ја сам човек грешан, и због мене, како ја

оче свети: мало што окусивши, развесели душе наше да ти се не би, због невоље од нејела кроз многе дане, пре времена смрт догодила. Сва, дакле, земаљска добра за која знаш у нас су твојим молитвама. Ако које од њих волиш, донећемо ти!

Ти знаш да поред Бога још само тебе и ну за утеху души својој имам. Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим због тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио. Не присиљавам те да месо једеш или да се ожениш.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Готово нису свесни своје физичке снаге. Узбуђени, понашају се као природна снага и примају опасност и смрт као обична дела. Они су извршили подвиге првог реда. То су најстрашнији јунаци. Жуде за херојском славом.

год. објавио је најзнатније своје дело Смрт Смаил-аге Ченгића. Овај је покрет био потпомогнут оснивањем научних установа, које су биле замишљене на врло широким

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин. — Па напољу пада читава киша од мачака.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт, како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт?

Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој

Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у смрт за љубав неверне жене. АЛОША: Не могу! ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби. АЛОША (хтео би да опонира).

НОВАКОВИЋ: Баш видео? АНТА: Овако као што вас гледам. СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати? И смрт се пролагала. (Вади из џепа.) Молим вас, је ли ово посмртна листа или није?

АНТА: Овако као што вас гледам. СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати? И смрт се пролагала. (Вади из џепа.) Молим вас, је ли ово посмртна листа или није?

АНТА: Па дабоме! СВИ (одобравају). СПАСОЈЕ: Морамо се борити, и то на живот или смрт. Ми не смемо бирати средства, јер овде је у питању наш опстанак. Морате бити на све готови, разумете ли, на све!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Они нису познавали ни сузе, ни смех. Рекао им је да помишља на смрт. Одговорили су му да је то немогуће. Смрт не постоји.

Они нису познавали ни сузе, ни смех. Рекао им је да помишља на смрт. Одговорили су му да је то немогуће. Смрт не постоји. Даље сам морао да измишљам, али крај приче ми није падао на памет.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Лопови су све признали, а ино нису ни могли, јер је сведока било доста. Држи се суд, и сви буду на смрт осуђени, на вешала. Праве се вешала. Ту је и џелат и поп. Пре захода сунца сви буду повешани.

Но смрт учини крај, девојче умре. Тако су Шамику већ у детињству женили. Шамика приповеда о том балу као о каквој комедији, и

са својим састати. Њој је овај свет тамница. Смрт је из те тамнице избавила. Катица је умрла. Туга је убила. Укопали су је, по њеној жељи, до њене матере.

Што ближе смрти, све је паметнији. Дуг, с трудом скопчан живот велика је школа. Пред смрт човек филозофско лице добије. Пред смрт човек један другом највећма наличи. А Шамика?

Дуг, с трудом скопчан живот велика је школа. Пред смрт човек филозофско лице добије. Пред смрт човек један другом највећма наличи. А Шамика? Ни Шамика није више негдашњи Шамика.

Ухвати га језа, па мала грозница; мора лећи. Опасна ствар, јер за старце грозница је готова смрт. Господар Софра лежи у кревету, грозница мало јача, тужи се на жеђ, сврби га гркљан. Мало заспи, почне фантазирати.

Нек’ буде. — Ма три дана таквог пријатеља име носила, лакша ће ми бити смрт. Уговор је склопљен. Сутрадан, по договору, Шамика иде да проси Јуцу. Иде управо у собу госпође Соколовићке.

Ти лимуни су рузмаринског крина, али ти Јуцу позивају у двоструке сватове — у живот и смрт. А Шамики и један дан такве радости утишава сву досадашњу бóљу. Дође Јуци.

); борила се о престиж са краљицом Брунхилдом коју је њен син Клотер ИИ осудио на смрт и дао да буде растргнута. фура — терет, товар пртљаг Хасна — корист, добит хегеде — виолина Херр вон Кирић . . .

Црњански, Милош - Сеобе 1

Гадећи се сама себе, она никако није веровала да јој се ближи смрт и да је то њено седење код прозора, лагано умирање.

Наслутивши, овога пута, своју смрт, Вук Исакович, као обично сви дебели и здрави људи, био се ни за шта растужио. Као од брега одваљеном, дошло му је да

Багремови су мирисали и бубе зујале сву ноћ. Исакович, сломивши их сасвим, пуштао им је сад; пред смрт, помало на вољу.

својим мислима и жалостима сад када се нашао међу већим гомилама исто таквих људи, као што су били и они које је он у смрт водио, Вук Исакович мислио је и жалостио се не само за своје људе, већ и за Вуичеве, покупљене и биране из Посавља, из

Као да нису ушли у тај свет само на неколико часова, можда пред смрт, него као да све то припада њима, а сви други да се ту затекоше само случајно, они су били сретни.

Хтеде им, по обичају, рећи неколико речи, пред смрт, и помисли да им спомене светога деспота Стефана Штиљановића, изгрдивши их најпре што му ноћу беже из логора и акитају

Чета немачких коњаника, поп и џелат обилазили су околину и вешали на месту. Поп је исповедао пред смрт. Исакович промени шатор и даде себи ископати у земљи колибу и покрити је травом, окренувши излаз тако да варош не види.

Полазећи у овај рат, четврти пут у свом животу виђајући смрт, он се надаше при поласку да ће се нешто најпосле свршити и испунити, што се ето никада не свршава.

Последњу ноћ, пред смрт, провела је у грозници, молећи непрестано девера да се одвезе патријарху, и да измоли дозволу да је може пренети у

Чинило јој се да би сама његова присутност била довољна да њену смрт можда и отклони, а свакако да је олакша, тако да би јој се чинило као сан који наилази.

Предвиђајући њену смрт, обојица га увераваху да јој је крај близу, јер Турчин мишљаше да јој утроба трули и зато крвави, а онај други, да јој

Навикнут на разврат, при свом трговању и сељакању, Аранђел Исакович заволе своју снаху пред њену смрт, једним чистим и оштрим осећањем од којег се отимао и о коме дотле није имао ни појма.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

смо, често није безопасна: њен циљ је да поступцима приволи на љубав жељену особу или — да јој донесе лудило (чак и смрт)!

Човек жели да одгонетне хоће ли година бити родна; девојка, да ли ће се удати; старац, да ли је смрт близу итд. Нестрпљење да се што пре открије пол детета у утроби мајке довело је до разноврсних поступака којима је циљ

којима појединац и друштвена заједница у свим културама и свим временима придају изузетан значај: рођење, венчање и смрт.

детета као већ мртвог, а то значи неинтересантног за демоне који управо настоје да нанесу зло и, у крајњој линији, смрт детету), Поздерја (поздер = отпад од конопље; као што од поздера нема користи, тако и око овог безвредног детета

изражава оно опште, типично уверење народа у погледу основних људских проблема и вредности, као што су живот и смрт, судбина, жена, добро и зло, правда и неправда итд.

⁶ Многи значајни догађаји у животном циклусу појединца, као што су рођење, крштење, проходавање, свадба и смрт, нису само приватна ствар појединца и његове породице, већ и шире друштвене заједнице, бројних рођака, комшија и

још у власти демонских сила, оно постаје ноћно, зло биће („свирац“, „дрекавац“ или „некрштенац“) које доноси болест и смрт малој деци или одлази на неко „мрачно место“.

89. ⁵⁹ Кулишић, Ш., П. Ж. Петровић и Н. Пантелић, исто, с. 107. ⁶⁰ Кларић, И., „Пород, женидба, смрт (Краље у Босни)“, ЗНЖОЈС, 27, 1930, с. 167. ⁶¹ Назор, А., исто, с. 318. ⁶² Кларић, И., исто, с. 167; Тановић, С.

Киселиновић, Ђ., „Обичаји у Преспи“, Јужни преглед, 6, Скопље 1928. Кларић, И., „Пород, женидба, смрт (Краље у Босни)“, ЗНЖОЈС, 27, Загреб 1930. К. Л. П., „Не ваља се“, Луча, 3—8, Цетиње 1897. Клицин, М. С.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За људе који су на смрт љути, које вређа помисао да би могли умрети, који ће у гроб поћи забринути као они што иду у туђину где не знају ни

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Када се дим разишао, на тргу је лежало пет мртвих играча. Била је то најлепша смрт коју сам икада видео. Из звучника обешених у крошњи липа кркљао је Јохан Штраус.

Њихова тамна тела и ознојене кичме стизале су нам готово до лица. Мирисало је на мушкарце и на смрт, али Андреа је посматрала цео призор без икаквог узбуђења, баш као да листа странице »Петра Пана«.

И гле, нас двоје почињемо да престижемо остале аутомобиле, грчке зечеве, смрт, све — а затим, дуж пута, венце онима што су најдаље стигли, и крхотине скупоценог лима и лака из којега већ ђикља

нећемо стићи, ни ја нити ко други, тамо иза ивице хоризонта, испод дуге у земљи бескраја, чекаће нас стрпљиво као смрт ове исте мудре корњаче из постојбине херцега које смо давно оставили иза себе, занесени сујетом.

Осети поново задах беде и кварних зуба и схвати да је на смрт уморан од бежања; са четрдесет и две године не би више имао снаге да све то још једанпут прође и издржи.

Одједанпут, све постаје неважно пред чињеницом да није бесмртан као што је мислио до тада, да је начет и да се смрт може догодити и њему, а не увек другима.

покрај смарагдно зелене реке достојанственим и одмереним кораком, попут сопственог споменика који само чека на његову смрт па да буде изливен у природној величини.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Зар не би љепше било да сам погинуо ове војне, но да чекам смрт у пепељаку, као баба чесова!? Је ли, ђетићу (обрте се Јанку), зар не би љепше било да се након мене прича, што ни за

У војној болници, у Бечу. Кад оздравих, затворише ме у тамницу. Десет мјесеца чекао сам суђење, па ме осудише на смрт, да будем пушкарав пред пуком војске. — Па ти опростише живот? — Да.

Колико би љепше било да је нашао јуначку смрт у сред тутњаве, каква се само око њега чула! — То је истина — рече кнез. Саво се трже.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

врстом надахнућа: Пало сито, пало на корито, Са корита чило одскочило, Пало на реп спаваћива мачка; Мачак мисли смрт на њега хода, А мишеви шапућу: дабогда!

А то значи: Нема лека Смрт вас чека! Петлићи су подељени на певања; у Кочи епизоде носе наслове, завршавајући се, најчешће, шеснаестерачким

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

учинила је крај српској држави у XВ веку, и за српски народ настадоше »тешка и нуждна времена када чловеци на се смрт призиваху а не живот«.

матер от чедах раздвајаху, и от оца сина; младе роблаху а старе секаху и давлаху. Тогда на се чловјеци смрт призиваху а не живот от проклете Турака и Татара. Уви мне, луте туге!

Умро је у Ковиљу 11. децембра 1801. године. Митрополит Стратимировић објавио је народу његову смрт: »Церков свјатаја наша изгуби в њем ученаго и заслуженаго свјашченика, обшчество добродјетелнаго человјека...

јануара 1785. године.24 Његову смрт забележио је Јован Рајић овако: »1785, 19. јануарија умре љубезни мој брат Захарија Орфелин в Новом Садје в

На неколико дана пред смрт писао је он: »...ако је што достојно било у мојим начертанијам, све то приписати ваља оним шчастљивим опстојатељствам

утврђеним гласом најученијега Србина, он је поставио себи за девизу: »Старим учећи се«, и на двадесет дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела.

1800. издао је у Будиму избор његових Басана, а 1811. свечано оплакао његову смрт. Сва његова поезија носи духовно обележје XВИИИ века: она је пригодна и поучна.

« Када је Мушицки умро, Његош је у песми Нелажный знакъ памети праху Народолюбца ожалио смрт »генија рода«, »житеља надоблачног, високолетећег«: Храм се српских музах разруши на в̓ јеки.

и 1904), по 1 у Панчеву (1881), на Цетињу (1913), Котору (1913). Као спев хрватскога песника Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тако је и Његошев Горски вијенац постао заједничко дело и српске и хрватске књижевности, једна књига

велкомъ Карађорђу67 (1850), Преодница србске слободе или србски аідуци, »жалостна игра у пет делова« (Карловци, 1863), Смрт цара Миіаила, »жалосно позорије у пет делова« (Београд, 1866), поред тога повише пригодних инсценација.

Од њега је остало 13 драма и трагедија: Мејрима (1849), Милијенко и Добрила (1850), Смрт кнеза Доброслава (1851), Смрт Уроша В или последњи Немањићи (1857), Краљ Вукашин (1857), Цар Лазар (1858), Цвијети

Од њега је остало 13 драма и трагедија: Мејрима (1849), Милијенко и Добрила (1850), Смрт кнеза Доброслава (1851), Смрт Уроша В или последњи Немањићи (1857), Краљ Вукашин (1857), Цар Лазар (1858), Цвијети србске (1865), Ванда (1868),

Милићевић, Вук - Беспуће

озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!

милошта; завила га својом љубављу, осјећајући једном страшном боли његову рану, преживљавајући стотину пута његову смрт, умирући заједно с њим тешком и мучном смрћу, очајавајући што није јача од ње и што се то десило тако далеко, тако

климну лагано главом и окрену се у страну и тихо заплака, што није радио до тада осјетивши, у томе тренутку, што је смрт.

која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали, нимало тужна, осим неколико баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу; кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао; а све, и звоњавину звона и грају спровода и појање оца

и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт, спровод не унашаше нимало жалости до једног непријатног и излишног несклада. То је био погреб његовог оца.

двије три године касније; читави свијет сажали младу дјевојку која пође за њега, проричући јој зао живот и мучну смрт; међутим чини се да се Манојло промијенио, бар према жени, откако му је прва умрла, и његова срџба и бијес и ударци не

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

рана му голема Он виде како Стојан о тле паде, Коњица нагна, и њему допаде, И глену њему у то бледо лице, Што смрт развлачи тако немилице, И гледну, гледну, и беше му слатко, Те још се смеје, ал' беше за кратко; Јер Миле отле беше

јасна скрије, Па кад нагне све то више, Када у пра душу тисне, Нити даде да уздише, Ни да јадна једном свисне, Смрт и живот според стоје, Ма ништ' опет од обоје.

“ — ово рече, И ужета већ пресече. Боже благи, Боже мили, Како чудо за час тили? Мало пређе смрт немила Тако близу, близу била, Већ гавране виде гладне Савр главе своје јадне, Како с' вију и радују, Јер ће

Јест злотвора и пресила, Ма јуначка смрт им мила, Та једанпут доћи мора, А могла би доћи гора. „Аох удри, не дај, брале!“ Покликују, пушке пале.

Две недеље е га огрлила, Па да носи јако смрт немила! Тешки јади срце доватише, Јадно срце сузама облише: „Данци моји, слатки ли ми бисте!

“ Овај пита, смрт онога мори, Али опет 'вако одговори: „Беше ноћас око пола ноћи, Ал' ће нама двоје, троје доћи, Онај главе, тај

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

нашим потпланинским селима тајновитих мјеста око којих се плету разноразне приче, обично пуне страве, везане за ноћ, смрт, нечисте силе и губљење душе.

Саве и пожалио „што рђа није ту“, па да и он види вајде од ове стрмоглаве вечери, кад се бенасти стари Раде ритнуо на смрт, па чак и на свој беспријекорни праведнички живот.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

како шуште њене старе, свилене хаљине које беху у једном завежљају који је она још у животу спремила за своју смрт. Ујутро, у само свануће, изиђох. Нисам знао где да идем и шта да радим.

После неколико година умро је. Причају да је пред саму смрт побегао из болнице, а чувари га нашли мртва на путу ка гробљу.

Ја и Мита остасмо сами. Он беше опет оборио главу, заћутао и једнако се забављао оним неугодним, болесничким, пред смрт, чишћењем косе, лица. А и ја заћутах.

осећа да му нема лека, да ће јој умрети, а опет једнако нуди га, бдије, а у исто време мора да надгледа кућу, како их смрт не би изненадила, затекла кућу непочишћену, неспремну. А не само због матере му, него још и време је било незгодно.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Пробудите га! — — Стани! нипошто! Па баш да можеш руком самртном пробудити, оживети и смрт, размакнут међу непромењиву, васељену што цепа надвоје, да мо'ш одерат смелом десницом са божја лица недигнути вео, на

а дома је већ отпутовô сам. НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ. КАРАЏИЋА Парастос опет: вера, љубав, смрт Од неко доба виле српске глас парастоса се не напараси. Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта?

Пустиш ли га мирна, здрава, његов народ смрт му спрема: камењем ће да г' утуче, бунтовник је, да га нема!” Хтеде старац дале клети, ал' у грлу стаде клетва: ево

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ви знате да ја девојку морам њеном оцу цару Петру однети, да ми се смрт опрости и да могу слободно живети ко и други људи. Да нисам ја њу тражио, ви је не би нашли, јер нисте за њу ни знали.

Кад је овај видио да га се неће да окани, запита је како и чиме хоће да је убије. — Најлакша ће ми смрт бити — вели крава — ако ме убијеш својом шаком. Он сад диже руку, па краву шаком у чело, и она на мјесту остаде мртва.

се била као удомаћила и није се од њега ни бојала, пред рупом одсијече реп; а змија се расрди те њега уједе и зада му смрт, па утече у своју рупу и престане више излазити на сунце.

, стр. 216, под насловом „Смрт ђаволског краља“ (наслов изменио др. Војислав Јовановић у својој антологији). Од ове приче изоставили смо последњу

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Али... ЈЕВРЕМ: Пст! Субалтерн не сме рећи „али“. Што командант заповеди, мора да се изврши. Смрт или живот, о том нико не води бригу. — К оружију, непријатељ се приближује! 2.

МАКСИМ: Да га даш убити. СОФИЈА: А зашто? МАКСИМ: Ја сам ти крив, јако крив. Мени прети робија, а може бити и смрт. Но, ако дете наше дамо да га убију, онда ће све престати. СОФИЈА: Ко је тај луд, који дете иште да убије. Ајд збогом!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

На југу пролеће расплиће чворове мокрих ветрова, Смрт има мокру сенку док пролази кроз зид. (9—10. ИИИ 1986) ФРАГМЕНТ Делимично по Пиндару Лепота која твори све сласти

осовини, да видљив буде знак; Зато је протомајстор љубави, и он мудар У својој одсутности, спојио једном цртом Љубав и смрт; а то су две звезде, један бином У коначном рачуну.

полако, Покретом који на кретњу се сећа Кад сам те преповијала; помакла Из водоравне равнотеже, лако, Као да ниси за смрт једну тежи — (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— У реду. Да купи воће. — И шта се даље догађа? Између тезги на пијаци, схваташ, слуга угледа Смрт. Било је, рецимо, око пола девет ујутро.Шта уради слуга?

“ рекао је. „Шта је било?“ — пита господар. „Видео сам Смрт и она ме смртно уплашила!“ — Како друкчије и да га уплаши Смрт, ако не смртно? — Па, да!

“ рекао је. „Шта је било?“ — пита господар. „Видео сам Смрт и она ме смртно уплашила!“ — Како друкчије и да га уплаши Смрт, ако не смртно? — Па, да! И тако слуга седне на коња и одјаше у највећој паници.

Онда господар оде на пијацу, пронађе оне изгубљене корпе, кад тамо — има кога и да види: Смрт! „Шта је, бре“, каже он, „зашто уплаши мога слугу?

„Шта је, бре“, каже он, „зашто уплаши мога слугу?“ А Смрт одговори, пази сад: „Нисам га ја уплашила, само сам се зачудила откуд он у Бухари кад вечерас имамо састанак у Самари?

“ и упалим светло. Кад тамо, имам шта и да видим — смртно преплашени матори и бакута вире иза фрижидера, бледи као смрт.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

МОРОВИЋ Четврт уре прх и лепет. Трипут тројком гађам девет. Моровићем, у освиће, једначе се смрт и биће. С нечим петим нешто треће тек крилима залепеће. СВИЛЕУВА, КОЦЕЉЕВА У фрулицу Господ дува.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Црвени Врабац хиљаде љета по земљи овој безбрижно лијета и не зна шта су туга и смрт. Црвени Врабац птица је чудна, цвркуће, лети, вјечито будна, Незнанком земљом дан и ноћ.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт. — Откуда онда ратови?

— Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет!

Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.

Ал' је никла слава Над сравњеним гробом. 5 Син мајке Агаре и презрени Јуда, Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6 А и на што црног кипариса грана?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

доглавник ми је шапнуо да се много бринем за послове државне, изгледа пропустио сам да приметим своју сопствену смрт на два часа јахања пред градом, но ипак сам мио им гост и мртав, у горњим спратовима одаје чекају спремне за ноћ и

Храбро сам поднео смрт, но каква је у томе врлина? Остаде врат мој ко суви пањ у пољу. Претеча, рекоше ми, но смрћу сам и реч своју

Неко је на небу заверу ково и кидао перунике с ливаде као што смрт отима војнике. Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се

власт су дошли људи лепи нови ће живот да почне и биће кратак у јеку мача појања и завршног спева прва смрт је била косовски тешка друга нас крепи и односи у лету Са беле тачке трга добро се виде сводови Јерусалима зорњача

и други да нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог умро није ли то стога што је смрт лепа (шта сунце вечерас чека) иначе ко би га натерао да сиђе испод

остају дакле природне силе међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог умро није ли то стога што је смрт лепа (шта сунце вечерас чека) иначе ко би га натерао да сиђе испод својих знања ниже од својих моћи у смрти се он

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог ближег

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

НАЗДАР“ 184 НАША ЗЕМЉА ЈЕ СЛОБОДНА 189 ПОД КРСТОМ 193 ПОЗАДИНА СЛАВИ НАШЕ УСПЕХЕ 194 СМРТ, ЖИВОТ... ИДУ НАИЗМЕНИЧНО 197 У ЗАТИШЈУ 207 ТОЧАК 210 ОТМИЦА 217 ЗЕМЉА ЈЕ УЗАВРЕЛА 224 НЕ, БОГА РАДИ!

Околни се засмејаше. — Па то ти, бре, осуди човека на смрт — добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио. — А зар ја нисам?... Зар ниси и ти?

Униформа, онај челик... параграфи... дисциплина... смрт, нека осећања тешка као олово падала су на душе, залазила у најскривеније куте и потискивала нежне мисли о породици,

Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије... Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо...

Можда ујутру, можда сутра. Тамо већ гину. А у некој бари жабе крекећу... Ми журимо у борбу, у смрт... Свесно?... Вољно?...

Било их је на гомили и наших и њихових. Свеједно, смрт их је помирила. Болничари се размилели и растављају их из грчевитог загрљаја, па стављају укрућена тела на паралелно

— Наредили ни да их сакупимо и да скинемо државску спрему! — и, као врећу, спустише леш да се одморе. Иако се смрт кесери готово иза сваког жбуна има ипак нечег језивог у равнодушном изразу ових људи...

У сличноме положају налазили су се они у равници. Сви су били осуђени на смрт. Иако је осуда колективна, ипак то нимало не умањује обострани страх.

Нигде звезде да бисмо се мало оријентисали, а киша лије, помрчина је густа као тесто и страшна као смрт. Ордонанси зазиру од свакога дрвета, од свакога жбуна, и нико ником не верује.

Али онај императив дужности који нагони људе у смрт угушује моју савест и ја сам машина која се одбија од влажних зидова, готово равнодушно, јер ми је ваљда тако суђено,

Изгледа, за њих је смрт исто тако свакидашњи догађај као и ручак и вечера. А од њих се ништа више и не тражи, него да погину.

Можда смрт, а и мм сви остали. А онај јауче... Сад ће, сад... Сунце сија, а земља плитка... Срце думбара по грудима као мал.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Нека, молим вас : тако млади, па да идете на робију... — За вас је слатко и на смрт поћи, узвикну он, смешећи се. То већ беше много На тако отворен разговор Љу бица не беше навикла.

Он изгледа као осуђен на смрт, кад га прво тане погоди... лице се одједаред као изненади, зачуди, обузе га смртно бледило...

Чим би чуо врисак, он би бежао даље, даље... и гледао би зачуђено, преплашено. Шта је то... је ли смрт ?... Он не зна. Ако умре ?... Ништа !... Не може бити ништа страшније од овога што је сад.

Љубицу удари ова реч као муња. »Умире!... Шта то вели он ?« Та она никад није ни помишљала на то; каква смрт!... Ко ће се још ње сећати у раној младости!... Али шта је ово, шта ће ово да буде ?...

— Хоћете ли путовати кроз шуму ? запита га она, гледајући неким светлим, необичним погледом, из кога бије смрт и вечна мржња. Лице јој беше све нагрђено и онакажено од неке унутрашње муке. — Хоћемо ... или управо не знам ни ја.

Шта је ово ?... Докле ће да траје ?... Или да није смрт?.... Ах, кад би то било!... — И што ја не бих могла сад умрети обичном смрћу ?... Ето, један удар... капља и готово!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ништа жељно не очекујемо, ми ништа не оплакујемо. Нама је добро. Проклета победа и одушевљење. Да живи мржња смрт презрење. ЈАДРАНУ Заборавио си бијесне и грозне гусаре? И галије од Неретве, црне и крваве?

У црном дугом свиленом плашту по свету блудим. И свуд где стигнем шапатом будим болан осмех, сузе и машту. Свирам смрт, ал ми гудало расипа нехотичне звуке. А зидови мртве и облаке што плове благо ми милују руке.

О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол. Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст. Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју.

Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу. Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ..

Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт. Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб.

Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.

Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт. Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

Што се кријете у робијашки врт и цветате иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође?

Што би се крила у робијашки врт и цветала иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата?

су са масовне, већином литерарне патриотске акције Пречана прешли на директну, терористичку акцију која је убрзала смрт Аустрије. Принцип је, сем тога, први пут, поделио наш народ, на класе.

Чему то? Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна? Понављати то у стиху, у метру, у терцини, у кватрену, у октави, у сонету, столећима?

Галицију и тако сам ушао у вагон, на станици, у Бечкереку, уз плач и кукњаву Бечкеречана, који су знали да, већину, у смрт, испраћају. Своју сироту матер сам био преварио. Уверио сам је да сам ја одређен, у батаљону, у канцеларију.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

После, наређењем Божјим, мушица је, на исти начин, упропастила и оног неправедног судију који је осудио на смрт Сина Божјега. А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

XXИ ВЕКУ 72 БОГОМОЉАЦ 80 ПРВА ТУГА 88 УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ 92 СТРАХ 94 УЧИТЕЉЕВА ПРИЧА 98 ЗВОНАР 102 ПРИЈАТЕЉИ 108 ЖИВОТ И СМРТ 112 ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ 116 КАПЕТАНИЦА 124 ПРИПОВЕТКЕ ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ Суморна, влажна, студена и дуга јесен.

Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба...

Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба...

Укрстише рогове и отпоче се борба на живот и смрт... Краве престале пасти, подизале главе, па гледе ко ће победити. Јунци и јаловци примичу се ближе, да се нађу у нужди

да плане на тебе ватра иза сваког трна и врзине горе је, но да човек стане пред непријатеља и бори се на живот и на смрт. Сваки мисли у себи: »Лако је њима; седе и чекају те у заклону.

Управо, о смрти он никад не мисли, и држи да се та »ствар« њега ни мало не тиче. Кад има да објави чију смрт, он приступа послу са истим мислима и расположењем, с каквим одлази да звони на вечерњу.

Ето, зар није лепо сетити се тако красног догађаја из живота покојникова и, у исто време, гласити његову смрт. Сећа се Марко и других случајева с покојним Николом, па ништа.

— И у делом овом великом догађају њега потресе једино то, што он одједном остаде сам, што му смрт поквари дугим временом усвојени и навикнути ред у послу...

Он сад тек појми смрт, кад му она узе друга и помоћника и стави му пред очи неодређену будућност. Обузе га страх. Дакле и звонари долазе

Као да ја нисам сад ђакон и... буди Бог с нама — као да сам већ мртав или сам, рецимо, осуђен на смрт... тако нешто...

а господин прота и братија мишљаху друкчије... хе-хе-хе... Ђаволи смо и ми ђакони, и ако смо млађи... ЖИВОТ И СМРТ Одјекнуо је и умукнуо последњи звук манастирског звона...

Хладна сурова смрт заузела је све мисли његове и стегла му мозак својим пакленим отровним ноктима. Он се предао овом страховитом ненаду,

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника. Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове укора.

Ни умор, ни претња, ни сила, ни време које круни и руби мисирске пирамиде, па ни сама смрт, ни сами гроб! И над гробом његовим светлеће те речи као душа праведникова и доцнијим поколењима биће гроб његов,

или погађају у »каиш« или напослетку батале и то па гледају и блену у контрафе по кавани; гледају бог зна који пут смрт цара Максимилијана.

А Провир седи до њега па једнако ломи палидрвца, и њему дуго време. И таман Провир диже руку и показа на слику Смрт цара Максимилијана и хтеде да зине и да запита учитеља зашто се шокачки попови брију а не носе браду као наши, — а

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А смрт, ближа напретку но назатку, Од недавно променила је алатку: Оштру косу не носи на рамену, Ауту је дала црну намену.

РОСА У трави, конци росне пређе. Бисерне капље, окца живе. Звезде су све хладније и све ређе; Поток и смрт у слози живе. Ал у небу се виде међе Сваке шуме и сваке њиве.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Самом Шмиту ти су, готово надчовечански напори такође навукли болест, која му је убрзала смрт. Изнуреност га је и спречила да доврши своја испитивања у Тихом Океану, где је на океанској пучини наишао на области

У томе га је спречила смрт 1933. године. В. Резултат и значај радова Јоханеса Шмита После Шмитових истраживања циклус живота европске јегуље

А ако се јегуља подвуче под трбух или под прса, може наступити тренутна смрт«. »Нема ни једне слатководне рибе, које би било на једноме месту у толикој множини, као што је то са, електричним

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба. Смрт је тако лака.

Смрт је тако лака. Ал̓ пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све

Одмори се, ћути, А ја ћу ти, драга, доћи издалека, У мочарну јесен кад лишће пожути И природа болна на смрт своју чека.

по мирној зеленкастој води, И све заћути ко да у том часу С висова тавних, с тајанственим хуком, Свеопшта смрт се на све стране расу Гушећи живот својом моћном руком, — Ја знам, то мртвило је пуста варка.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

очи издају, узблути се мозак у тиквини, пођетињи чело намрштено; грдне јаме нагрдиле лице, мутне очи утекле у главу, смрт се гадно испод чела смије како жаба испод своје коре. Што спомињеш Косово, Милоша?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Шта ми радите? Јесте здрави и живи? — Ја ето — више као за себе продужи истим оним отегнутим гласом — никако у смрт, никако на онај свет. И молим се Господу, али он неће, па неће да ме узима. А тешко је, Тодоро. Не може се више.

Сигурно је сада тамо тешко болестан, па, предосећајући скору смрт далеко у туђини, у усамљености, хоће тиме јаче к њима да се приближи, да им дâ на знање како су му, поред свега што их

И зато су онда сви момци, што би служили код ње, морали увек бити глувонеми. XXXИИИ И ништа се не деси. Још мање смрт да дође. Чак почеше деца долазити и рађати се. Али каква деца, какав пород!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна. Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плак’о.

О, ко би рек’о да ћеш ти отићи Мирна и бледа, равнодушна тако За све што беше; да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш лако!

Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе. Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе.

ЈАМБИ О СВРШЕТКУ Расточиће нас беда, болест, смрт У житку масу и несношљив смрад, Кад зине земног распадања глад И свене наших плавих жеља врт.

Ту осветна бура и смрт прође груба, После дуге, страшне и свирепе сече, Преко Ибра, Лаба и Ситнице бистре. Прелили смо чашу очајања пуну,

наших старих илузија свет, — Нећемо више ништа жалити, Јер свега ћемо бити давно сити; Јер ће нам вече, одмор и смрт бити Срећа коју ће суза залити.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Богами, сердару, жалим га као ниједнога друга; преда њ други није ноге износио, ђе се смрт у очи гледа, ђе прскају људске очи... А што, је ли овако, браћо?“ „Јест, богами!“ рекоше сви у глас.

„Никад се то момче, Бог да га прости, не насмија, нити нашали... Боже ми опрости, рекао бих да је и тражио смрт!“ „А, јунак, јунак!“ опет ће Милић. „Звасмо га Јанко Котаранин. А згодан мимо момка, гле’те! Би ли рекао да спава!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Газда празних јама. Да га земља не вуче, полетео би. Да га објесе, донео би кући вјешала. Да га човек пошље по смрт, могао би се наживети. Да га човек привије на рану, излечио би је. Да га уденеш у иглу, — тако је танак.

— У колико се сам штујеш, у толико те и други цене. — Образ је скупљи од живота. — Боља је поштена смрт, него непоштен живот. — Ко хоће да га други људи поштују, ваља најпре сам да се поштује. — Гора је брука него мука.

О СМРТИ — Што колевка заљуљала, то мотика закопала. — Ако враг није разбио колевку, разбиће гроб. — Смрт је чаша поредуша. — Од двије смрти нико не гине. — Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није.

— Ако враг није разбио колевку, разбиће гроб. — Смрт је чаша поредуша. — Од двије смрти нико не гине. — Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти.

— Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти. — Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба.

— Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти. — Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба. — Једна (је) смрт, а сто узрока.

— Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба. — Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек.

— Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео. — Не бојим се смрти, него зла живота. — Боље је добра смрт, неголи зао живот.

— Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео. — Не бојим се смрти, него зла живота. — Боље је добра смрт, неголи зао живот. — Ко се није родио, тај и не умире. — И Гвозден је умро. — Лијепа смрт — блажено благо.

— Боље је добра смрт, неголи зао живот. — Ко се није родио, тај и не умире. — И Гвозден је умро. — Лијепа смрт — блажено благо. — Боље је часно умријети, неголи страшно зло живјети. — Доста живе ко добро живе, али ко добро умре.

— Боље је часно умријети, неголи страшно зло живјети. — Доста живе ко добро живе, али ко добро умре. — Смрт је лек свему. — Коме није вијека, није му ни лијека. — Пошто човјек умре, глава га не боли.

— Мртвој глави лека нема. — По смрти нема кајања. — Једној смрти ејвала, а друге се не бојим! — Смрт се паром не купује. — Умри ја — умре цео свет. — Мртви се зла не боје.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио | ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: „Ови је човјек дужан мнозињи и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима

„Ови је човјек дужан мнозињи и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт.“ Он чувши ово запита суднике: „Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?

Пође баба у они исти град ђе је царев син био, који се већ с војске вратио и вас град у короту ставио за смрт своје љубазнице.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

по преданом чину, као што се и у синаксару заповеда, и о умрлим светим оцима и браћи нашој, када се коме догоди, или смрт, или помен раније почившој браћи нашој у записани му дан.

видим како је ,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када дође смрт, све ово ће уништити.

Када све ово завршисмо, тада нас постиже путни труд и сви се разболесмо и на Божије расуђење остависмо живот наш и смрт нашу, и ко буде од нас жив к вама да се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека буде са њим.

се разболесмо и на Божије расуђење остависмо живот наш и смрт нашу, и ко буде од нас жив к вама да се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека буде са њим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Близу три года провео сам при овом благонаравном и пречесном игумну; смрт његова раставила нас је. Но како сам се у време ове три године у мојем милом [Х]опову светиничио, и како нисам, то ћу

— препрека преподобан — свети, праведан пресловит — славан, чувен преставити се — умрети престављеније — смрт претположити — напред ставити претпочитавари — више ценити, претпостављати претпријатије — посао, рад, предузеће

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Плачући горко, зажели смрт пријеку, „невидовну смрт“, која би га једнијем махом макла искрај злијех људи, искрај нејакијех светаца који нијесу

Плачући горко, зажели смрт пријеку, „невидовну смрт“, која би га једнијем махом макла искрај злијех људи, искрај нејакијех светаца који нијесу кадри ни себе одбранити, а

се живо прошлијех проштења: првога, кад је био пустођак, кад се оно прославио нашавши стричева кулаша; другога, пред смрт Шкоранчину, кад су се људи чудили како он одмеће и одскаче не само вршњацима, него и старијима; трећега, кад је

се прекрсти од чуда и отиде у манастир предавши коња Шкељу, који му каза како је стрица страшно поразила ненадна смрт Дундакова. Бакоња затече Брну у наслоњачи; оборио главу и ухватио се за трбух.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА УСПАВАНКА 14 ПУТ У

цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт. О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје.

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до последњег руба Испод кога мами хладан

У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле.

УРЛИК Гледам лава у кавезу За решетком где тумара И види у парку брезу, А тром — на смрт заудара. Повијене главе крочи. Олињалу вуче длаку. Ал кад на трен дигне очи — Свако види своју раку.

О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја?

Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује. ВРАТА Понекад, тако: на некој старој згради Отворим врата — обично никог нема.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав. То невидљиво што није само Бог, које је и смрт и даљина, и то гротло одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада, не, он се

унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“ „Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам.

Он је није чуо, није ни гледао, брзо се суљао низ стрмину, смрт изненада дође, толико имање, богатство, па углед и име, углед и име нарочито.

Воштана свећа, заборављена на пећи, изгорела: ваздух отужно мирише на смрт. По Вукашину се одједном стврдла језа. Он се брзо свуче и баци у кревет.

Обојица су мушки, курјачићи, никад их не може прежалити. Ђорђева завист урекла му је жену и призвала смрт његовој кући. Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца.

а би му још теже кад се она одмаче на руб кревета, кад се међу њих увуче смлачена зима, непријатна као и јучерања смрт, као охлађена крв, његова, њена, Аћимова.

Пила сам млеко уочи причести. Била сам дете, опрости ми, Господе. Покојном оцу много пута сам смрт зажелела. Није ме волео. Копао је бунаре и ја сам много пута зажелела да у неком остане затрпан земљом.

Да нису чобани наишли да зауставе ваоне, можда би се и воденица запалила. Дешава се то.“ „Мученичка смрт“, рекао је Вукашин.

Дешава се то.“ „Мученичка смрт“, рекао је Вукашин. „Лепа смрт“, рекла је моја мати, истресла му жито из недара и покрила га губером којим се у воденици ноћу покривао.

Преровце по крстима и туру, и сада, то село око шупљег бреста пред општином сложно слуша њега, Аћима, спремно да и у смрт пође за њим. двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче „живео“, на раменима га носи чаршијом.

Па и да погине данас, нека погинем, синови и народе! смрт би била лепа, толико лепа да би морали и у историју да је запишу и слику у њој да му одштампају. Слику...

— Смрт оглашује. Четири детета су остала без оца. Још једна жена постала је удовица. — Говори тако ожалошћено као даје реч о њ

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Не Могу ти вратити сина! — прошапута. — А не могу ти ни одузети живот. Морнари чију си смрт скривио не примају те! — њено светлуцаво лице потамне. — Од данас ти ћеш бити кишна птица.

»Тако смрт изгледа!« помисли и у страху затвори очи. Када их је отворио, замало није сео од чуда чувши како му Мајка гуштерова,

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Онда је местозаступник. У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику.

За њега, тада, смрт као да и није постојала: била је нешто што је, за тај час, одређено другима. Затим је рат, Кочина крајина, прошао а

Кад је Марко погинуо, као да је у Васи био обрањен змај: Чарапић који је остао у животу препознао је, намах, да је смрт одувек уз њега. Само, од тог препознавања осетио је не страх него радост.

Први пут, почео је да се погађа са оном тајном у небесима: нека смрт дође и раније, али да он крочи на палисаде иза београдских зидина. Погађао се, а небо је остало бело и немо.

(Туђа доброћудност је, ево, особина која прати и Узун-Мирков живот и Узун-Миркову смрт.) Питале су се: — Шта ли је то узун? — Не знам, али звучи као чин у турској војсци. А можда има везе и са узенгијама.

Бећ тада, мегдан је одлучен иако се двојица мегданџија, некад још дуго, огледају у тучи за смрт. Победа је, разуме се, Стојана Чупића, Змаја од Хоћаја; али, од победе у њему остаје само нека измрвљена пустош која

Иза те његове наде, као ослонац, била се згуснула одлука да, ако изгубе, нађе смрт. Носио је у себи неку прозрачну ведрину која их је, све, храбрила. Онда је почело.

Прота Матеја и Милош Обреновић покупили су своје преостале ратнике и отишли. Војвода Чупић је, све луђе, тражио смрт а она га је, све брже, заобилазила: очигледно је имала, ца њим, другачији распоред.

У тих седамнаест дана, ведрина му се покршила а свака улога постала бесмислена. Где год је погледао, била је туђа смрт. Мокар, сав у блату, Змај од Хоћаја је опет био ништак кога ни смрт неће, издајник самога себе, војвода наг од пораза.

Где год је погледао, била је туђа смрт. Мокар, сав у блату, Змај од Хоћаја је опет био ништак кога ни смрт неће, издајник самога себе, војвода наг од пораза.

Мачва је упознала смрт која хара: и глад, и кугу, и насиље, и умирање на коцу, у диму, под копитима; многа обличја страха и смрти.

Умео је да гледа, са језом, како људски живот, у трену, постаје ништа; умео је да ишчекује, нем, онај крик што уводи у смрт.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А кад нам хати клонуше у лету, Пред тобом видјех ја шеика њина. На груди твоје он очаран пође Ал' на мом копљу смрт се из сна трже, И пре нег' пољуб на уснице твоје, Преда те живот пао му је брже...

треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба! Смрт је тако лака.

Смрт је тако лака. Ал' пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то

Изгледа као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.

Ал' озго ведро небо, А у мени насмејана душа, Исмејаше ми тугу, Те ни крај најбоље воље Не могох открити смрт У природи.

У преслаткој ноћи, Скривен тамом од твога погледа, Говорићу ти о вечитој моћи Живота, и о срећи земних чеда, Што могу смрт да плодношћу победе. Говорићу ти, како нема сласти Већих од сласти стварања - све беде Не могу да је смање.

у тој ноћи чезне и жуди, Кроз цветак душе, у зраку снује, У танкој магли очаран хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли; Ох, шта би дао, те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију!

И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.

Проста ти била моја љубав жива! В. Рајић ЦЛ ЗАВЕТ Кад умрем - смрт ће скоро доћи, Још трен који, па ће закуцати И на мога живота тамницу, Те расточит' железне окове Што ми душу од

Свеле су љубичице! Над судбом ће ми ками да протуже, Увеле моје да оплачу снове: Јер тебе вечност у загрљај зове И смрт бољи ти свет отвара, друже; Док мени овај земни живот оста, С утехе мало, и очаја доста. Што ћу без љубичица!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

да су могли, бесамртни дуси, твога плана постић величество, ада име би вјечно остало ништожношћу нијемом засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би Адам своје легионе у окове смртне оковао и на жертву себе преда с њима ужасима,

не луче, не гласа - сад их моћна потресе десница, те јој н'јеме из мрачне утробе подјекнуше свемогућом славом; смрт из своје превјечне гробнице овај удар у њима пробуди.

ће на земљи живити, са плачем се у вјечност враћати, мучитељ ће један другом бити, сваки себе поособ највећи. Смрт ћу извест из мрачне тавнице, на земљу је пуштит међу њима, преодјету у разним видима: нека стравом између њих трчи,

су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва

и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала моју претходну смрт. - Но ево да ти испричам како ће се све то догодити и одиграти.

био целог свог живота правичан владар; зар би могао да на основу непоузданог мишљења Еразистратовог осудиш човека на смрт?“ „Да ли је Еразистратово мишљење непоуздано?“ „Дабоме!

Заузет својим радом спасавања, морам још овде остати, да бих се вратио у твоје крило кад осетим да ми се смрт ближи“. Он отвори фијоку свога стола. „Ево драги мој земљаче, ово је препис мог тестамента.

Но јакобинци присилише већину Конвента да поступи друкчије. Краља осудише на смрт, а главу му одрубише гиљотином. На то се побунише покрајине, а Европа објави рат Француској.

„Конвент је размишљао само о томе како да осуди на смрт све закупце. Али када је онде, 5 маја 1794, прочитан извештај о делатности генералних закупаца и о оптужбама које су

“ „Недостижни геније Кофенала пронашао је и ту прави пут. Према речима закона могли би оптужени бити осуђени на смрт ако се докаже да су радили у споразуму са непријатељима, предали му у руке вароши, тврдиње, пристаништа, арсенале или

„Дакле иста инстанција која је својим трибуналним одбором осудила на смрт, признала је њихову невиност?“ „Касно, нажалост!

Припадао је странци жирондинаца и имао храбрости да у Конвенту гласа против осуде краља на смрт. Када поче хајка на жирондинисте покуша да се спасе бекством, али га ухватише и ухапсише као сумљиву личност.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Она се, неисказано удубљена у подлистак Томе Милиновића „Анка Обреновић и смрт Кнеза Михаила“, специјално у Врло интересантан одломак „Анкин сан уочи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је,

А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт? Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. Је ли да је то лаж?

То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. „Само да се ово сврши.

Иако је смрт ова за њега значила ослобођење од батина и одсад неограничену, најпунију слободу врљања по свима привлачним местима

хххк... пффф... пфф... пфф... хууууј... „Али шта значи оно: све ћу друго лако? Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт... оно је туђа смрт... Не туђа, оно је моја сопствена смрт, и крај мојих нада и планова и комбинација.

пфф... хууууј... „Али шта значи оно: све ћу друго лако? Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт... оно је туђа смрт... Не туђа, оно је моја сопствена смрт, и крај мојих нада и планова и комбинација. И зашто бих ја сад натраг у земљу?..

Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт... оно је туђа смрт... Не туђа, оно је моја сопствена смрт, и крај мојих нада и планова и комбинација. И зашто бих ја сад натраг у земљу?...

— На посао! — зачуо се отуд његов претећи глас. „Смрт“, севнула је кратка, ужасна мисао и Петроније Свилар, кога су тукли по глави, грудима, трбуху и коленима нечим

грозници раздражења, окидале су лудачки брзо вруће, олабављене орозе, а уста усијаних цеви бљувала су крв и утробе и смрт на све стране. И он је махнито окидао.

И тај ледени ужас мртвила увери ме: да је изненада, необјашњиво и неповратно, настала смрт оне живе и моћне мисли што се дотле тако чудно пробијала до саме моје рањене душе, коју је увек дивно знала да утеши.

Мени се учини да у оној ужасној, најцрњој провалији видим своју неизбежну смрт. „Боже мој, драги Боже мој, где сам? Шта је ово? Да ли још живим? Или сам запао у ђаволско коло? Тонем у понор. Крај.

мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је пену пажњу више него живот.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

XИВ По сунчану дану, смрт се дјетету привиђа као немогућност, као чисти бесмисао. Осјећање властитог бића у дјетету тако је јако да рађа

та његова суштина, сама његова срж, и јест баш у томе, у том виду неуништивости, у том осјећају вјечног трајања. Смрт је само за друге. Она припада не-ја.

Чиста протурјечност, апсурд! Како би се ја одједном могло да преобрне у своју сушту супротност — у не-ја! Да, смрт је само за друге. Ма које од лица наднесених над огледалом језера може да нестане.

Али ако ја затворим очи, одједном нестаје све. Просједа се читаво језеро. То није (та схватите, људи!) само моја смрт, то је катаклизам свега! Нашим нестанком нестаје све, баш све, па и само мјерило постојања и непостојања.

— Смијешно! Ко је само могао измислити смрт! И дијете, се смије тој кукавној измишљотини приглупих, поземљушних људи.

) Детињство — прегршт бесмртности! Смрт преза пред ведрим дјетињим оком, расплињује се од зрачења дјетиње душе. Дијете је заштићено од ње, заогрнуто у плаву

Колико пута дјетињом душом промакне, незнана, смрт! И за њеним проласком, куд је она помела својим црним скутом, остаје вир празнине...

А одмах до ње, у непосредном сусједству, друга ћелија у којој дријема смрт. Оне живе у добрим сусједским односима. И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и

Дивим се религијама Истока, које су успјеле да човјеку дочарају свијетлу, сунчану смрт, да му усаде представу бескрајног јáса за гробом.

У сат кад сањиво шуте повијена жита и нијемо бујају отешчали гроздови, у сат вреле поподневне тишине. Плаши ме смрт у предвечерје, смрт у јесен, смрт иза косих завјеса кише.

Плаши ме смрт у предвечерје, смрт у јесен, смрт иза косих завјеса кише. Питам се, увијек наново, већ по не знам који пут, што је то што нас тако силно

Плаши ме смрт у предвечерје, смрт у јесен, смрт иза косих завјеса кише. Питам се, увијек наново, већ по не знам који пут, што је то што нас тако силно мами к

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха. Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба,

Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ потиљак. »Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...

То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола... И ако сад он успе да уништи то страшило, онда...

То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола... И ако сад он успе да уништи то страшило, онда...

»Шта је ово ?... Шта ово би ?... Свршава се, долази крај... Је ли крај свега.... смрт? Не знам !... Шта је то смрт? Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...

»Шта је ово ?... Шта ово би ?... Свршава се, долази крај... Је ли крај свега.... смрт? Не знам !... Шта је то смрт? Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна... После закопају у земљу и готово!...

ко би се мојој смрти радовао ?... Мајка... отац... другарице?... Не би, не би им моја смрт била добра... А он ?... Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити !...

Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити... А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!... Боље нека те нема, него да гледам

Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити... А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!... Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу...

Нећу тако... Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла... Нек се мучи!... И ја ћу се мучити !...

Нећу тако... Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла... Нек се мучи!... И ја ћу се мучити !...

»Откуд овде ови људи?... Шта је ово?... Смрт !«... и он нехотично извуче цео рам и испусти га. — Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

КЊИЖЕВНОСТИ Др Војислав Ђурић АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА Садржај БЕКСТВО ОД СМРТИ 2 СОЛДАТ И СМРТ 8 БЕСМРТНИ СТАРАЦ 11 НЕМУШТИ ЈЕЗИК 15 ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН 19 ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 28 ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА

БОЛЕЋЕГА 342 ЈУНАЧКО СРЦЕ 343 ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА 344 БАБА И ЂЕД У ЛОВУ 345 БАБА И БЛАГОВИЈЕСТ 346 БАБА И СМРТ 347 СВЕТИ АРАНЂЕО И БАБА 348 НАЗИРЕМ 349 ХУРИЈЕ И ХУРЦИ 350 КО НАЈБОЉЕ МИЛУЈЕ?

И тако почне дизати камен, да види шта има под њиме; али чим га одиже, а смрт испод камена проговори: — А, мој Петре, одавно ја већ на тебе чекам овде под овим каменом.

Кад је Петар опазио смрт, он онда брже-боље спусти камен и почне бежати к оној девојци, да у њену земљу пређе. Смрт сад изиђе испод камена и

Кад је Петар опазио смрт, он онда брже-боље спусти камен и почне бежати к оној девојци, да у њену земљу пређе. Смрт сад изиђе испод камена и потрчи за њим.

Да ја нисам овамо дошао, ваше би кости још и сад расуте биле. Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем. Петар оде, а девојке дочекају смрт, подрже је мало, па је онда пусте, а смрт опет потрчи

Него чујте: задржите смрт док ја одавде не одмакнем. Петар оде, а девојке дочекају смрт, подрже је мало, па је онда пусте, а смрт опет потрчи за Петром.

Петар оде, а девојке дочекају смрт, подрже је мало, па је онда пусте, а смрт опет потрчи за Петром. Петар је, сиромах, из све снаге бежао, али га је смрт већ била готово стигла.

Петар је, сиромах, из све снаге бежао, али га је смрт већ била готово стигла. У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца

Петар им сад подели њихове ствари и рече: — Задржите, децо, смрт која за мном ево јури, и не пуштајте је све донде док ја мало одавде не одмакнем.

Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао. Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге

Деца дочекају смрт, ухвате је, па су је држали док год Петар није већ далеко одмакао. Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли.

Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво небо што им умор лечи. Њина срећа лежала је у

Једне ноћи, при плавом сутону, Смрт наиђе и рашири крила Над том земљом, и опет утону У пределе непознатих вила. И утону.

тек беше наслонила главу На узглавље од плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом.

Ал' смрт дође; лак долазак њени Осетише редом сви спавачи, И усташе. Небо се промени, Плаво небо тад се наоблачи. Сви стадоше

Појава твоја причаше ми како Патиш, заједно с погледом ти холим: Ја сам те глед'о и занесен тако Шаптао да те к'о смрт своју волим.

Нек тренут овај и бол што нас гони Расклопи небо и утули пак'о: Пољубац, к'о смрт, не види јауке. БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој

Ја ћу заспати. Бол ће тога дана Изгристи срце, моју глад љубави; Смрт ће опрати трагове од рана. Одмор и мени тад ће да се јави. Бићу измирен с тајнама далеким.

неку силуету тавну, Траг прошлости, залазак сећања И све речи да с обликом стају Ту, преда ме, где се распадају. Смрт и време под покровом, Свуд се хвата дремеж сиви И меша се са отровом И задахом свег што живи; Све је дубљи јаз

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе,

Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок. Чак и они који о томе воде рачуна, праве заједничку грешку да избегав

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

га утешио, упозорио на врлине престолонаследника Фридриха, он се ухватио за грло показујући симболично да очекује брзу смрт принчеву због неизлечиве болести. -А шта онда? - упитао сам га.

Од тада никад се није потпуно опоравио, иако је држао предавања на Универзитету у Берлину на неколико дана пред своју смрт, средином лета 1894. године.

Деловање је живот у најширем смислу речи. Смрт је хладна, живот је топао и ружно је злоупотребити језик говорећи о ”хладним чињеницама науке.

Ћипико, Иво - Приповетке

И настави: — Па стари пар опет се амо врати; и тако иде док их негдје не снађе смрт, а онда је свему крај! — доврши старица тишим гласом. — Али вам је жао умујети?

носио кроз цио вијек; она и не зна што је трагика у живљењу, и проти вољи живота све јој је ситно и смијешно, а само смрт јака је да јој живот уништи, — и она, једино, старичина је трагика...

Ишао је непрекидно и није се осећао замореним. Свугде на путу прати га живот и смрт! Улази у пусто гробље. Испод неуредних чемпреса простиру се плаветне сенке, турски једноставни споменици обрасли у

Па одједном, у облику језера, избије море. Нигде као овде нису тако сљубљени живот и смрт. Нигде као овде нису тако верни једни другоме: прави друзи!

тајних светиљки пролазили крвници наоружани ножевима, секирама, ханџарима и свиленим пантљикама, доносећи мученицима смрт. Иво Полић завиривао је у сваки угао, гледао, стрепио, и као какав злочинац враћао се опет на најзлогласнија места.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

животне сигурности у свом завичају; с једне стране бескрајни неимаров градилачки занос, с друге зла стихија (болест и смрт) која га је покосила чим је мост завршио.

При томе се смрт у слици морнаревог утапања у море у многим појединостима узајамно претапа са сликом изласка из мајчине утробе, све до,

(„Звездознанчева смрт“) Звезде падалице главе склањају У сенке његових речи. („Звездознанчева оставштина“) Дакле, унутарњу драму

Кобна лепота, свето у греховноме и смрт у љубави – то су тамна значења у која пониремо док Настасијевићеву приповетку читамо.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

124 Отуда се опет јављају мрачне слике које конотирају смрт (црква „изгледала је тако хладна, као скамењена”, а „још мртвија јој дође црква кад уђе у порту, а испред ње потрчаше

дечјем), у оном најгорем, који обједињује два страха од два на супротним крајевима уређена простора (а оба симболизују смрт). Призори у цркви - сви, и потпуно - потичу из Софкиних напрегнутих, узнемирених чула.

У једној другој приповеци, Они, налази се ваљда најзанимљивији пример. Јунакова болест на смрт, његово тихо умирање, паралелно се даје или, боље рећи, метонимички се повезује с губљењем личне воље под притиском

гробу), или кад она запажа застрашујуће слике сопствене смрти, па сликовне инверзије које, тачно као у сну, симболишу смрт - ако већ не све а оно бар неке од тих појединости које Станковићев пејзаж чине мање или више сабласним лако се дају

Из овога дубоко запретаног језгра заправо и потичу њене мрачне слике што симболизују смрт. А што су те слике покренуте у време прошевине и свадбе, то није као код неких других јунакиња због растављања од

Но он се гасио заједно са на смрт болесном Дафином. На крају осме главе госпожа Дафина издише и, посве распамећен, Аранђел је тада - загледавши се

смерт ... празне речи. ”263 На ове безверничке Исаковичеве речи, да ни Бога ни душе нема, него да је све прах, смрт и ништавило, сав најежен бискуп окреће свој поглед у отворена врата: „А кад се погледа овако у ноћ?

Па је тако лепа госпожа Дафина, с трагично вазнесеним ликом, чак и пред саму смрт заокупљена свилом и талиром. Али је зато код њих изузетно богат један други вид живота: изоштрено опажање, истанчана

благо осенчене стране на предметима, преко сенке коју бацају, па све до мрклог мрака који јунакињу загушује, а и њену смрт навешћује, постепено преобраћају у симболичко степеновање таме насупрот такође симболичког степеновања светла и белине.

354 И песник Стражилова такође, усред апенинског пејзажа, слути своју смрт: привиђа му се „мост што води, над видиком, у тешку таму Фрушког брда”, то јест у таму гроба Бранковог на Фрушкој гори.

јака, и композиционе су силнице толико моћне, да се породична прељуба као врста родоскврнућа потискује у задњи план. Смрт Дафинина и пораз Аранђелов стога и нису књижевно моделовани као казна због почињеног греха.

управо то што су моменти преласка дати са осетним митопоетским супстратом: као оживљавање (= рађање) и замирање (смрт) тела човечијег.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Која не упали — — — Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено. Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље...

И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна. Материнске усне њене нешто су проговарале али се ништа не чујаше. И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама!

као да су је најмили непријатељи за новце, па је нарочито припремили и научили да освету изводи лагано, како би смрт овога који одступа била тежа, мучнија и каљавија.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

НА МОРУ 155 БОГАТАШ И УБОГИ ЛАЗАР 157 ДОБАР МЕЂУ ЗЛИМА 159 МАЛО ПРОСЈАЧЕ 162 ПРИМОРКИЊА 165 ОБРАЗ 168 ДЕМОСТЕНОВА СМРТ 171 ТАЛ 173 ДЕСКАШЕВ И БРАНКО 175 ЗАШТО ЈЕ ДАНИЧИЋ ПРОМЕНИО ПРЕЗИМЕ?

Месец се стрепећ’ промоли Кроз облак разадрт... Парип је — јаој! — зараза, А јахач му је смрт. ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО (Из символа моје вере) Гвожђе је црно, Злато је жуто. Злато је меко, Гвожђе је љуто.

и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству кумовала; Знам зашто си тако бледа И што си се уздрхтала: Смрт је стигла недостига, Оковала неоковца, Оборила необорје, Покосила покосовца.

Сузе моје, бледа вило, На гусле ми рониш старе; Што залеваш незалеве, Што ли будиш понеаре? — Смрт да кунем, смрт да псујем, Кад се с њоме измирујем?

Сузе моје, бледа вило, На гусле ми рониш старе; Што залеваш незалеве, Што ли будиш понеаре? — Смрт да кунем, смрт да псујем, Кад се с њоме измирујем?

»Стармали« 1887. У СПОМЕН ЈЕДНОМ КАЛДРМЏИЈИ (име му је Петар Томић) „Смрт долази, опомиње Да се на пут вечни спремам. Ево двеста форината — Више немам.

»Стармали« 1884. ДЕМОСТЕНОВА СМРТ (Уз слику) Дика својег рода, Увек душом смелом; Борац за слободу И реч’ма и делом.

Он се дуго не премишља већ је испусти: „Иди, рибо, с милим Богом, иди у море! У мору је теби живот, копно ти је смрт. Иди, пливај, праћакај се чила, весела, Ја те пуштам, радо пуштам и без откупа!

Зато, браћо, држимо се Кад смо већ почели, Јер публика „Стармаломе“ Смрт ил’ живот дели. »Стармали« 1882. ПЕСМА О РАДУ Ма да често искрсне Гозба и бакљада, То се брзо угаси Знојем

фрише-фире (нем.), игра с картама. хрлити, журити, хитати. хрид, стена. чемпрес, дрво кипарис; значи смрт и жалост. шик, лажно злато, варак. шикосан, превучен златном хартијом. шкара, шкаре, ножице. шиаг, џеп. шпас (нем.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође. Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута где провејава смрт и љубав не спасава. Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

Још ми смрт у ушима зуји Ноћ с ове стране месеца често огрезне у непотребне истине и одушевљена клања. О, испод коже млаз крви

Између две горке дубине једна птица. И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт своју у глави носим ја путник без пртљага и лица.

Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче. О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним.

и неба за врата од песка и црне ће руже процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју смрт ИИ Гледали смо како умиру стојећи они које волимо сада видимо мрак који не виде слепи склопите очи да видите оне који

птице пиће нам с усана видети их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо ИИИ Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери после живота крв престане да буде птица постане змија у трави па свуноћ деца плачу мртви су на левој

наше мртве пријатеље у шуму без птица требало је прећи море време и простор који су се помешали сада су за једну смрт далеко од сваке обале светлост и сенка играју на води игру живота и смрти далеко протиче река вечита и узалудна птице

твоје име зеленгоро зачета у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране света су се отимале за њихову смрт која је била почетак а не крај путеви су их тражили по целом свету нема их профил њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре

оне који су искористили смело могућност умирања за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два

О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.

да бих могао да говорим да изађем из себе с надом на повратак, макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата. У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи.

Краков, Станислав - КРИЛА

Уплашени вранац скочи. Камење врисну под копитама. – Лудорије. Растурили се! Хоћемо ли и у смрт ићи поравњати? Лако је њему са коња причати. Гунђајући Мија принесе устима грлић. — Потпоручник.

Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали.

Плаве маље дрхтале су по мршавој бради. — Ћути, ћато, стари бунтовниче, какву смрт нам припомињеш... Њихови образи су били румени, а плећа широка. — Осуђени сте на смрт а весели сте.

Њихови образи су били румени, а плећа широка. — Осуђени сте на смрт а весели сте. Носите радост као кожну болест у себи. Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему?

— Има ли?.. Биће, биће... Без бриге само. Има да је живот псећи, и да ни он сигуран није... а само смрт, смрт, смрт... Зашто стално убијање? Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане.

— Има ли?.. Биће, биће... Без бриге само. Има да је живот псећи, и да ни он сигуран није... а само смрт, смрт, смрт... Зашто стално убијање? Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане.

— Има ли?.. Биће, биће... Без бриге само. Има да је живот псећи, и да ни он сигуран није... а само смрт, смрт, смрт... Зашто стално убијање? Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане.

Говорио је Душку да ће погинути. Нико у батаљону није сановник имао. Ипак је то морало смрт да значи. Пио је расејано рум, који му је капетан Дановић за чај послао.

Још се тела тресу, зуби цвокоћу, али одлучни гласови грабе, окивају душе. Носе их са собом напред у клање, у смрт. Грми свугде. Цео фронт пламти као сјајна, устрептала пруга. Свуда ураган бесни. На гребену се мрке сенке ковитлају.

Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако вукао у смрт. — Хајдемо, хајдемо. Трубач утури у руке официра новчаник и сат, крваву марамицу и ратну торбу мајорову. — Држите...

један музикант свирао у цитру, а стари глумац Диле, сада посилни у ескадрили, намрштен и свечан, рикао је ”Синђелићеву смрт на Чегру”. У славу гостију два Њепора превртала се у зраку.

Са свих страна су искакали из ровова и камених заклона војници, И гледали црвену смрт у зраку. Запаљено тело је уз тупи удар треснуло о земљу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Не што бих их ја послао у смрт да бих себе заштитио, већ пошто се и иначе сами излажу. Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се

Плав, са жутим пегама и жабљом главом. Напрасна смрт пуна тајанствености! Купање у платненом лавору пљускањем из платнене кофе.

екрану, показујући нам из каквих је све лепота сачињено оно што се зове живот; и чега ће нестати у оном што се зове смрт. Ни са једним нисам везивао своју мисао.

стране ка далекоме Океану мрак и ужас џунгле, с друге одмах мрак и ужас планина Либерије; са обе стране непроходност и смрт. Једина веза са светом за Зегеле је ова уска стаза која долази из Мана.

Болесник резигнирано леже на асуру између кућица. Он неће имати свој лек, и тиме је осуђен исто тако на смрт као што би био и од закона када би растргао и своју другу снаху, или малога шурака, или било ког другог члана своје

Нико никада не помишља да сазна ко је њаму; одакле он долази, зашто виче. Јер то би донело смрт већ и ономе који се распитује.

Администратор, који је посумњао, изишао је у село, сазвао све и изјавио главноме фетишеру да ће њега осудити на смрт ако не каже ко су кривци што је сељана нестало.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

има Откако лутам овом планином; С образивошћу мачке дивије, Бежô сам с пута зверу, човеку, Тебе да нађем, или... смрт! ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?...

ГЛАВАШ: И све се овде у крв створило: Из крви свака ниче мисао, А свакој мисли смрт је основа!... (Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде!

СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’! Видим да ти је много дражија Од млека мога крвца његова. СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи!

СТАНА: Смрт те не чека, Ти ћеш у граду бити госпођа; А Бошка чека смрт... (Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте! ГЛАВАШ: Ни корак даље!

) ПОРФИРИЈЕ (Радаку на уши): Пази на старца!... Њин је... РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт! Корак да ниси један макао! ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.

Ох, сина, пашо, сина, сина дај! СУЛЕЈМАН: Добро!... Доведи кћери!... На смрт је мени, веруј, не водиш, Живот је чека, као хурију!...

А дође л’ доба да се погине, На прагу нека дочека смрт!... (Отвара врата, нишани и пуца.) Зар крчиш, Суљо? Седамн’ест рана носим са собом, А ти од једне гребеш ледину!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Његова боја, његова густина, то је — мир или рат, љубав или мржња, гостољубље или погибија, живот или смрт. Дим, што се вије међу дрвима, може да значи најдивнију ствар на свету — домаће или најужаснију — пожар.

Дању се тамане људи, ноћу људска тековина, дању смрт, ноћу разорење — то је страхобна слика рата. Силазећи у Алексинац чух где це отуд диже граја и гунгула.

чудовишта што се рани грдним гвозденим ђуладима, што из своје гараве утробе бљује после пламен и громове, што носи смрт и развалине, што се зове — крупов топ.

нова борба; баре крви што ноћас усану сутра ће опет да се напуне, батаљони ће опет да се десеткују, опет ће да бесни смрт и ужас. Па докле тако? Какве цељи има више овај ужасни рат? Поведен је ради ослобођења подјармљене браће.

Једни су кривили и осуђивали ђенерала за прерану смрт једнога ваљаног официра; други су замерали покојнику за његову сувишну осетљивост.

или су други тврђа срца — ја не знам, али знам то да би ми било милије бити у најжешћем окршају, борити се на живот и смрт, но после борбе, кад умукне бојна рика, обилазити крваво разбојиште, пуно крви и лешина, где се, хтео ти или не хтео,

И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Ца овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад привезан за колац чека кад ће грмнути пушке.

прошли живот — све ти то сад навали и сломије се у оно мало простора под оном јадном лубањом — и ти успораваш кораке: смрт је близу, она је ту, неминовна, ти то знаш, али ти би рад спорошћу корачања да уграбиш још који тренутак живота, да

Пођемо мало даље и шта да сретнемо! На пушкама у шињелу носе Руси јаднога Кирилова. Још је био жив, али црна смрт већ му се беше настанила на бледом лицу. Ижљубимо га у крваво чело.

Збиља, зар свемоћ и немоћ, зар живот и смрт, зар све и ништа стоје једно уз друго тако близу, да је довољно један миг, један трен па да једно друго потпунце

Тако сам се отприлике оцећао и ја. Смрт је данас тако много играла око мене, да ми је и сад била присутна. Бледе слике изгинулих бораца једнако су ми биле

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Драго моје, драго, Нема смрти лека, — Пољупци су врели, — Ал’ смрт ладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет’ У Ђулићи наши.

Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја! И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема ништа?! — И тад ћемо једно бити.

XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу! — А смрт вели: „Ја разумем твоју стрепњу, — Пресекла сам везу многу; Ваша ј’ веза тако јака, Пресећи је ја не могу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Тачно у један час по подне ви ћете извести ваше људе из рова и на дати знак кренућете на јуриш. Наредба за смрт и не треба да буде опширнија. Вратио сам се утучен... Седим и размишљам, услед чега потиче ово моје тмурно расположење.

Знао сам да смо пропали. Да ми је да се дочепам једног ограђеног простора... Још мало. Али, боли страшно. Ипак је смрт грознија. Неко јауче. Пред оном оградом лежао је мој водни официр разбијене лобање и просутог мозга.

А до малопре био је у нашем друштву. Али ваљда и зато што је и нама над главом лебдела смрт. Кад смо стигли у пук, била је поноћ. Наиђосмо на наше предстраже и замало да изгинемо.

А код коњаника!... Кад погине командир, они га прогласе за националног јунака. Међутим, код пешака је смрт текући посао. Сахрањују нас као незнане хероје.

Пред нама јече рањеници. Сад им нико не може помоћи. А ноћ је и онако пуна крви и смрт лебди над главама свих нас. Сада стрепим да се не поврате. А и ови са реке ме муче.

Спавају, сигурно. А доцније ће добити одликовање за овај наш страх, и смрт толиких људи. А биће то њихова генијална замисао, што смо се овако испреплетали у овој ноћи и кољемо се међусобно...

— Живели!... Живели! — Здравствујте, браћа! Расположени су као да иду на свадбу, а не у смрт. Трубе су трештале, потковане цокуле уједначено трупарале. — Живели браћа Руси! — Здравствујте, товаришчи!

— Смрт је, друже, подједнако страшна и на Кавказу, и на македонским планинама — допуњује Пера. — Несумњиво. Али ако је човеку

— А шта му га знаш — упаде Живадин — можда је живот једних условљен смрћу других... — Наравно. И смрт лебди над земљом од праисконскога почетка — наставља Љубисав.

У писмима између пријатеља јављало се кратко за смрт рођака или друга. Других новости и није било. Сви смо живели мање-више под истим условима, остављајући за собом

Али командир као да одговара на моју мисао, настави: — Он је већ пети водник кога губим за последњу годину дана. Смрт је дакле овде свакидашњи догађај.

Али у исто време и страха да им се шта не деси. А они су сви били осуђени на смрт. То је сазнање изазвало у мени извесно сажаљење, и несвесно заустих да га тешим. Али тргао сам се.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

238 НА ПРИРОДУ 240 ДАВОРЈЕ НА ПОЉУ КОСОВУ 242 СПОМЕН ВИДОВА ДАНА 246 СПОМЕН ПУТОВАЊА 250 НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ 254 ГРОБЉЕ 257 МИЛОШ СВЕТИЋ 260 ПРВИ ПРЕЛАЗАК ЦРНОГА ЂОРЂА 261 СТРАДАНИЈЕ СРПСКО ГОДИНЕ 1813.

ЖИВКОВИЋ 374 ЉУБОПЕВАЦ 375 ЦВЕТ 377 МЛАДОЈ НЕВЕСТИ 379 У НОЋИ 382 МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА 385 ПЕВАМ ПЕСМУ 386 НА СМРТ 388 ПАВЛЕ ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН 390 ПУТНИЦИ 391 ПОГОВОР 407 ПОГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ 502 ПОГОВОР ДРУГОМ

Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији.

Многи од њих су зато одиста летачи подсечених крила. Од почетка, били су осуђени на смрт. Било би узалудно васкрсавати их данас као живе песничке силе.

Власт и сила мало трају. Рај нам шта је? Ђе ли вјечност? Сва ишчезну с нашим тјелом: Смрт и рака — опште мјесто. Труд' се, књижни, колик' хоћеш, Пуни главу (а празноћом!): Људска знања сва су незнан.

Јунаци серпски до тога текоше За пример свету. Судба чрна Шатор пред Муратов тешком руком На смрт нам води кнеза и Милоша. Сам Гениј плаче, гладећи погрешке Две. Милошеву лепо правда, Пак је приписује начас кнезу.

ТИБУЛ СРЕЋНИЈИ После скорби, туге петолетке, Давно жељан видих Нови Сад, И тврдости скоро необретне, Врагом смрт претјашчи Петров Град; Славно-српског епископа смерни Мимоидох и бешумни двор, Благочест’ја православног верни Гди

Зато скорим смрт ја желит, звати, Прека да ме смакне што скорије; Знам да љубве жртву оплакати, Ожалит и неће оно чије: Сама ни пак

Сагревају сва срца исто семе! Мухамедском смрт стрела моја плећу! Сад збогом! Гледе слатке сестрице ме.” То нек’ је тако.

* Кад озбиљна смрт наступи, Зашто плачеш, о човече? Зар су буде морске прече Нег’ безбрижан мир у земљи? Слава, сила и богатство Променљив

1843. Јован Ст. Поповић НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ И ти већ сврши, Алекса бедни, Тешки живота пут! О, какве мисли при гробу твоме Болно

Кој’ змију љуту у недрима гоји Па од ње помоћ у невољи чека, О, тешко њему, и сене се боји, Јер смрт му грози ненадна и прека, А рођено кад мајка чедо доји, Тад праву љубав ужива довека; Тко уши има, ово нека слуша,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Твоја је клетва земљи благослов!... ЈЕЛИСАВЕТА: Благослов клетва?.... А суза ми је смрт?... Е ја ћу молит бога вишњега Да сваку капку црне жалости У грозну клетву мени претвори; Те ћу бар тако проклет

ме у овој земљи презире; Све преза, стрепи — све се уклања, Као да лице носим кугино, Ил’ поглед смрти, ил’ у њем’ смрт; Па ко се оне такне светлости Којом живот ми мрски негујем, Тај ће умрети, отроваће се. — Господе!...

Богу се моли!... Смрт!... Иде смрт...“ Још жалоснију, још несрећнију Катуновић ти данас доноси. Али опрости, о господару, Скраћене приче

Богу се моли!... Смрт!... Иде смрт...“ Још жалоснију, још несрећнију Катуновић ти данас доноси. Али опрости, о господару, Скраћене приче грозан

) СТАНИША: Шта је сад то? Зар су оживели? КАТУНОВИЋ: Живели! Моји су Катунци то — За смрт су чули свога војводе, Па с громом иду да га спроводе, У гроб. — СТАНИША: Напред! За мном!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана,

Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче! Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани! Трава из мог тела! Нови живот ниче?

моје усне за уснама жедне, А измрвљен мозак тражи смрт у блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби испуцале усне, Душа хоће вечност пољупцем да рече,

И Поколење Крви тад се роди. Кô Бог ватрени смрт из себе шину, Бокоре крина низ падине рину И груну пољем што у бесмрт води. Поколење се Крви тада роди. 2.

Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сараја? Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини

Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине. Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла.

бездну, За њу пут је греха беласање магле, Ка животу бола наша срца нагле И за страшћу туге једра прса чезну. Смрт нити нам страсти нити срца резну, Нити да у сузи очи нам замагле: Наше су се очи с побожношћу сагле Пред гробљем

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Ван хришћанског света сличну су улогу играли хебрејски, класични арапски и санскрит. Константин (који је пред смрт, примајући монашки чин променио име у Ћирило) и Методије измислили су и посебан алфабет којим су исписали своје

Подвиг косовски близак је раним хришћанским мартиријима, причама о првим мученицима, које мученичка смрт уздиже међу изабране, свете.

песма" из Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук Караџић их је пред смрт припремио за штампу.

То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је смрт на бојном пољу једини пут да се ратнику осигура вечни боравак с оне стране живота, а вечни спомен и слава на свету

Тренуцима непосредно после завршене битке посвећене су две песме у Вуковој збирци "Смрт мајке Југовића" и "Косовка девојка".

Песма о Мајци Југовића херојска је трагедија мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе

Банална љубавна фабула о двоје младих које раздваја најпре младићев пут у други крај а потом смрт драге лирски је вишеструко надограђена визуелним и аудитивним сликама природе.

Његов оријентални миље мрачнији је и суровији од Андрићевог. Дервиш и смрт (1966) приповеда једно духовно лице, дервиш из 18. в, а Тврђаву (1970) образован човек из 17. в.

симболотворне песничке форме и мишљења које дијалектички повезује крајности: ватру и пепео, биће и ништавило, живот и смрт.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ја сам стена... ал’ крвава!... Испарана гневом, једом, Заљуљана муком, бедом!... Смрт ми грозна, немилосна, Са песницом коштуњавом, Злокобницом ока свога, Умирућа часом прети... Чекај, селе!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ДАФИНА Кад нељубљено мре, тмоло је ваздухом на страст. У маху повенућем То букне пупољ прецветању, смрт нељубљено разбуди. Дафину на гроб не сади. тмоли је дах из ње, сабласно мами у таму.

Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан! Драги, док бесте живи, Ни смрт вас није могла раставити, Орли брзога лета, а лавови чврстог срца. Како су најхрабрији, тамо, попадали?

Ко бујица хтеде да ме потопи, Стопут ми смрт своје замке запела, И сваки дан опасност нова, Водила ме хладноме гробу на руб.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

да неће моћи, мали је, нејак, да заступи оца у дућану, буде како треба, издржи, — гледао је само да се у радњи очева смрт не осети. Да као пре, у исто време, рано се отвара.

не знајући, а највише плашећи се да заиста и не буде као што не треба, не заступи оца, само је то гледао, да се очева смрт у дућану не осети, да ниједан муштерија, купац, не отпадне. А остало, све је заборавио.

села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у црној шамији, одмах би се трзао, досећао и улазећи

Напослетку сасвим. Нестаде оног страха, бојазни, да ће сада, пошто је отац умро, можда свашта бити од њих. Очева смрт престаде да се осећа. Као да га није ни било, јер место оца постаде он, Младен. И то не Младен дете, син, већ Младен.

Отац као да није ни постојао, а камоли његова смрт, туга за њим. Младен стојећи више ње, обучен у ново, чохано одело, с кључевима у рукама, гледајући како наступа све

И чисто са неком разнеженом тугом мисли: како се све то, и смрт, покојници, заборављају. Нестаје их. Сасвим се губе.

Колико пута, увече, кад се као свакад из чаршије враћа кући, њега као да спопадне чудна болест, слабост. Смрт да ли је? Није. У својем сувом телу осећа он толико снаге, чврстине, да о болести нема помена.

Послови су били у највећем јеку. То је био као неки излаз за све њих. Смрт бабина чисто као да олакша и целој кући скину неки, не терет, него нешто старо а при том тешко.

Слуша грмљавину топова око Два Брата. Три ноћи била гужва и врева по вароши. Он на живот и смрт нагађа да ли су Срби или Турци...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На њему бораве виле, и ко га посече, или оштети, или опогани, долази санкција (одузетост, или смрт); напротив, ко га чува, томе ће све поћи у напредак (слушао од...

На к. пада ала која сатире грожђе у винограду (ибід., № 114). За к. залепи се Смрт, коју је баба надмудрила (ибід., стр. 487). На дивљој к.

Првобитно можда циљ да се чума веже за к., као и Смрт у СЕЗ, 41, 487). Да к. може имати за вештице привлачну снагу, види се и из једне славонске варијанте познате формуле

»У Босни и Херцеговини се мисли да је за мору најгора смрт кад се затвори у долап у коме се меље кафа« (СЕЗ, 66, 1953, 235). Ковиље. На Ђурђевдан се к.

Ћипико, Иво - Пауци

Жупник приђе болеснику и пружа му посљедњу утјеху пред смрт. Уто стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и

Било је то пошљедње љето пред његову смрт. Сјећа се јако добро. Неко у пољу свирајући у двогрлу извијаше из ње питоме, тужне гласове; пође прама свирци, мислећи

који нијечу српско име, а у исто доба срамоте српске светиње, за које сваки патриота мора да се бори на живот и смрт.

—А да по те дође смрт! — шалио се Иво. —Па?. .. Ма ја сам још млада... —Да ти помогнем брати! — сјети се Иво и приближи се.

Тако се растадоше. * Сутрадан у свануће Иву је пробудило велико звоно, које разговјетно навијешташе нечију смрт. Послије пак, кад је објутрило, напокон на прозору гледао је спровод Јурина оца.

— Мени је мило код мора, — јави се Иво. забире ме и ублажава ... — Море је живот и смрт; како коме. А тако је, потврди старац с увјерењем, — и живот и смрт!

забире ме и ублажава ... — Море је живот и смрт; како коме. А тако је, потврди старац с увјерењем, — и живот и смрт! Па се огледа уоколо, и часом очи му се уставе на Иву: — Пођите, смрче се!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Властелин није сувише стар, снажног је телесног састава, уз брижну и зналачку негу избећи ће смрт. Прохор Изгледа да је наш лепи брат зауздао још једну болест, задобио најважнију победу и утврдио за сва времена

Слутња пошасти које ће се излити као казна за светогрђе. Димитрије Поразила ме је Прохорова смрт. Располутила су ме питања на која не знам одговор.

смрћу, јер, кажу, Бог је послао звери да казни оне који су пакошћу и исмевањем натерали у лудило и, коначно, у смрт његовог слугу. Ипак некако издржасмо. Дуну југ. Снегови се почеше топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале.

и снажне као отац. Димитрије Умире један по један. Смрт се увукла у манастир, угњездила се овде, поставила свој чадор у средини дворишта, баш под липом где смо за срећних и

Ми смо у сатрулим поњавама, угушени смрадом, врућица нас испија, бунило нам брка мисли. Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан. Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају.

Зној, крв и смрт, та три основна обележја војникове судбине. Очекујемо да нас Лауш позове. Нестрпљиви смо и узнемирени.

за кожу, посртање по џомбастим излоканим путевима и онда тај дан због кога се све то подносило: две гомиле на смрт препаднутих људи кидишу једна на другу, исуканих мачева, подигнутих секира, завитланих топуза.

Кад добро размислим, тек онда не знам да ли Кирча нешто подноси, а камоли воли. Можда смрт, али ни њу не нарочито. Пипац ми је нешто јаснији.

Морао сам попустити. Послао сам петорицу коњаника да тог калуђера нађу и доведу натраг у Кулу. Знао сам да их шаљем у смрт. Одабрао сам старе војнике: Ратка Чигру, Милију Вугу, Кустуру, Петра Мрса и Мркојла Пиогуза.

Сад знам да су моје сулуде чежње биле богохулне, да није смрт, коју војске и ратници расејавају по свету, оно чему треба приклонити главу.

“ А има много оних који би једва дочекали да виде Богдана како се копрца у самртном ропцу, поготово ако би му смрт била тако ружна — распорени трбух из којег куља крв и нечист. Нарочито би се наслађивале оне мршаве мрцине из штала.

На све то Дадара је охоло одговарао како је гађао издајника који помаже непријатељу. Издајник заслужује смрт и само смрт.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ 247 КОРИНТСКА ХЕТЕРА 251 (КЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА) 257 ОПСАДА БЕНАРЕ 258 СМРТ КАТОНОВА 266 МРАМОРНИ УБИЦА 269 ЉУБАВНА ТРКА 273 ГЛАСНИК СЛОБОДЕ 278 (У ТВРЂАВИ БЕОГРАДСКОЈ ...

Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет! 1880.

Тако побожно факир пада. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887.

Ал' је никла слава Над сравњеним гробом. 5. Син мајке Агаре и презрени Јуда Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа! 6. А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже.

И речи тајанствене Са усана мојих тада одгоне сан и смрт; Духне ненадни вихор и све се иза сна прене, Оживи цео врт.

1889. СМРТ КАТОНОВА Кад су пред царским мачем, код Тапсе и Фарсале, Квиритске легије грозно са древном слободом пале, И тиран,

Под кровом нужде и јада Он је трајао дане, непознат и презрен често, Смрт гладну гонећи мучно заслугом скромнога рада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ДУБРОВНИК И ПРАГ ГОДИНЕ 1601, НА ХРАДШИНУ У ДВОРЦУ ЦАРА РУДОЛФА ИИ, ТИХО БРАХЕ И ЊЕГОВ ПОМОЋНИК, СМРТ ТИХОВА, КЕПЛЕР И ЊЕГОВИ ЗАКОНИ 85 XИX ЈЕДНА ЗНАМЕНИТА СЕДНИЦА ЕНГЛЕСКОГ КРАЉЕВСКОГ УДРУЖЕЊА 1686 ГОДИНЕ И ЊЕНИ

Убрзо затим пројури поред нас један коњаник, он мамуза свог коња, обливеног у пену, као у трци на живот и смрт. И Ви сте, јел’ те, на његовом изнуреном лицу приметили да је на ивици своје снаге. Шта га вија тако бесомучно?

исписаном златним грчким словима, раширила је позлаћена птица феникс трагичним замахом своја крила идући драговољно у смрт.

XВИИИ ДУБРОВНИК И ПРАГ ГОДИНЕ 1601, НА ХРАДШИНУ У ДВОРЦУ ЦАРА РУДОЛФА ИИ, ТИХО БРАХЕ И ЊЕГОВ ПОМОЋНИК, СМРТ ТИХОВА, КЕПЛЕР И ЊЕГОВИ ЗАКОНИ Даљ Баш на овом месту наше преписке стојим Вам, драга пријатељице, пред тешким једним

“ - „Та он је,“ додаде други, „претсказао смрт султана Мурата тачно на сат.“ Тихо настави, заваливши се у своју наслоњачу.

Сунце је очувало, неокрњено, своје достојанство у току бурних векова, који су видели смрт многих осталих божанстава. Са тим божанством хтео бих Вас данас упознати.

Ту га чека смрт са својом косом. И слика тока живота сунаца израђена је по истој схеми. Она показује једанаест оваквих степеница

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Како је човек старији, губици постају све већи и непреболнији: дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко превазилази смрт драге, али родитељ не може да преживи смрт сина.

је човек старији, губици постају све већи и непреболнији: дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко превазилази смрт драге, али родитељ не може да преживи смрт сина.

непреболнији: дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко превазилази смрт драге, али родитељ не може да преживи смрт сина.

И кад часак посљедњи стигне, Да смрт са земље и мене дигне, У вјечно жиће блаженог свијета, Гдје сваке сласти пролеће цвјета, Најстражње ријечи теби ћу

Станковић, Борисав - ТАШАНА

да вама, живима, живот олакша: да што вас снађе у животу, особито смрт, верујући да је Бог тако хтео, лакше то поднесете.

изнемоглости не могнем више послужити и ову варошку цркву и тамо гробљанску, већ будем служио само на гробљу, чекајући смрт, онда да бар имам ту твоју задужбину и у њој тебе, твоје име, твоју слику.

Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало.

ТАШАНА (са захвалношћу): Да, сиромашче, и то какво. До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох! САРОШ (прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи! Прибери се. Одмори.

До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох! САРОШ (прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи! Прибери се. Одмори. (Хвата је за руку.

До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох! САРОШ (прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи! Прибери се. Одмори. (Хвата је за руку.

ТАШАНА Па и може се, и мора се. МИРОН Мора, Ташана. Ето ја једнако молим Бога, и служим и певам за смрт, а она никако неће. (Јадикујући): А не може се више.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

„Увиђавност је нарочито јака код људи усамљених, заборављених, безнадежних; они се боје свега и стиде себе. Смрт Срећкова бацила је старог оца у сав ужас старости и немоћи.

Ни фамилија, ни смрт. Међутим, како прича стари гробар, крезуб и древан, али одличног памћења и жива кроника паланке, у Будиму никог више

Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка.

Вратио се гос-Тоша својим друштвеним функцијама као да ништа није било, ни смрт, ни деоба имања. Имало је на тим врашким салашима неког господства, које је паланкама много сметало, а паланка њему

Говор протин је био кратак, опрезан, с једном једином, и то некако мимонесеном алузијом на насилну смрт доброг и мирног човека; као да је прота страховао од нечијег прислушкивања.

Бошко се придигао, поправио, за годину дана. Онда је дошла његова смрт, и нов „мираз” Талијанки, која је претила да ће доћи, и, или тражити дете или...

Једаред, све је било спремно, разболео се гос-Тоша. А кад је пошла госпа Нола на подушје — за смрт јој је јављено касно — вратили су је депешом с пута: у млину се појавила ватра, а један транспорт стоке је задржан

Е, тако. Чекај, још мало! А сада, иди, склони се од мене, не заглављуј ми врата у смрт или у здравље, оно што ми је Бог досудио. Данас — сутра, видеће се куда ћу ја, па ће се онда знати и куда ћеш ти.

То су они које смрт воловским колима тегли на гробље, али их тегли. Иначе, што рекао господин Јоксим, експресно се нестаје.

Она ће минути, јер је Бог праведан... Ако би се ипак десило да малакшем, душом или телом, верујем да ће ми Бог дати смрт брзу, да и ја не станем Јулици на муку... А у цркву не долазим просто зато што сам немирна. Ниједно место ме не држи.

за децу своју, свом душом теже још само корену, издржавају дуг пут и муке, само да на свом праотачком тлу душу пусте. Смрт тражи, и долази по човека у завичај његов. Јевреј и смрт вија по белом свету! Сироти Јевреји!

Смрт тражи, и долази по човека у завичај његов. Јевреј и смрт вија по белом свету! Сироти Јевреји! То је мучан, диван и велики свет!” И Бранко се од свога успеха мало занео.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Јер њу оваку, у овој форми узети, волио би смрт. Да је живота лиши? — но ја трагедије више не пишем. Да моли каквог волшебника да је у другу фигуру претвори?

Другим речма: »Ја ћу вас донде мојом љубовју мучити докле вас смрт у своја наручја не прими«. — Љубов која карактер или новце носи описана је мало више, гди смо о женидби и удадби

цонто) (из тргов. и банк. речника) рачун КОНТРАКТ (лат.) — (брачни) уговор КОНЧИНА — крај, смрт КРАСНОРЕЧИЈЕ — лепоречивост; беседничка вештина, реторика КРЕШТЕНИЈЕ — крштење КРИТИКЕР (нем.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ПОСЛАНСТВО 33 ЋЕЛЕ-КУЛА 34 ЋЕЛЕ-КУЛА 35 ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА 36 ЦРНИ БОРБЕ 37 РУЖА НАД ЧЕГРОМ 39 ЗАПЕВКА 40 СМРТ ЦРНОГА БОРБА 41 ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ 43 ПОВРАТАК У БЕОГРАД 45 ПОВРАТАК У БЕОГРАД 46 ГОРЊА ТВРЂАВА 48 ТЕРАЗИЈЕ 49 ВРАЧАР

кључем постојања На дно мора пасје крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема

разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град цара пса И бацили је пашчади Када се пробуди поћи ће по

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА Мада је смрт једини и најпоузданији факат у животу свакога човека ипак, пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са

сами изабрати, који од ових пипака желите да вам се зарије у мозак, па изволите сад сами рећи: да ли је могуће избећи смрт кад човек западне у канџе овога одвратнога октопода?

Мене прође кроз тело грозница, као оптуженога коме је суд саопштио да је осуђен на смрт. Још горе, јер сам ја већ унапред знао и дан и час када ћу погинути, док осуђеник на смрт то не зна, па се заварава

Још горе, јер сам ја већ унапред знао и дан и час када ћу погинути, док осуђеник на смрт то не зна, па се заварава надом.

два пута у животу, једанпут кад се осигурава живот код каквог осигуравајућег друштва и други пут кад се осигурава смрт, ступањем у војску.

“ Разуме се, не мислим ја да уписати се у војску значи претплатити се на смрт. Зло би било кад би тако било. Напротив, то вам је као код лутрије; чешће је случај да не извучете згодитак но да га

одиста, регрутна комисија има једну чудну логику: оно што није способно за живот она проглашава да није способно ни за смрт, а оно што је способно за живот она проглашава да је способно и за смрт.

за живот она проглашава да није способно ни за смрт, а оно што је способно за живот она проглашава да је способно и за смрт.

Иначе, могу вам рећи да је моје дубоко уверење: да је и смрт навика. Штавише, човек се брже и лакше навикава на смрт но на живот.

Иначе, могу вам рећи да је моје дубоко уверење: да је и смрт навика. Штавише, човек се брже и лакше навикава на смрт но на живот.

верујте да је та навика тако упорна да мртав човек више и не мисли на живот, обратно живом човеку, који увек мисли на смрт. Жив човек чак и одузима себи живот, док мртав човек не одузима себи никад смрт.

Жив човек чак и одузима себи живот, док мртав човек не одузима себи никад смрт. Да уђеш у живот, треба ти безброј припрема: мораш учити да 'одиш, да говориш, па онда, доцније, мораш стећи извесне

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Говоре да заседава ратни савет команданата и очекује се последња одлука: капитулација или даља борба на живот и смрт. У сваком случају мораће да наступи разрешење ове тешке неизвесности.

Одмах за колац — љути се поручник Протић. — Не за колац! Таква смрт је за џентлмене. Него мотка. Па убити као џукелу. Кипислцауф!

А, јок! — и он одречно махну главом. — Шта му је? — запитах медицинара. — Халуцинације... пред смрт. Обузе ме неки немир, и учини ми се као да је и та смрт нешто видљиво, што лебди над главама свих нас и само чека

— Шта му је? — запитах медицинара. — Халуцинације... пред смрт. Обузе ме неки немир, и учини ми се као да је и та смрт нешто видљиво, што лебди над главама свих нас и само чека тренутак... Нешто ме је гушило. Онај завика: — Не дам...

Изиђох. Дувао је ветар, па ми се чинило као да се смрт злокобно цери, те пожурих да сам што даље од ове жалосне бараке. Дошла је и комисија, те по списку предадох децу.

Одмах затим стиже и лађа. Прођосмо опет поред оних мртвих и укрцасмо се на брод. На једној страни је смрт прикупљала душе, док се на другој рађао нови живот и деца су весело ћеретала... У ФРОНТ!

Беспосличари су зијали тупо у коње и топове. Млади парови су весело ћеретали. Сваки по свом послу. Ми у смрт, они на весеље.

Неки од њих и не слуте да ће сутра у ово доба лежати под земљом. Причају да су многи уочи борбе предвидели своју смрт. Па су ипак јуришали... Батерије се већ разилазе на разне стране, да би још у току ноћи поселе положаје.

— његов поглед био је оштар, а лице устрептало, као у човека коме свакога часа лебди смрт над главом. — Ето... тако — изговорио сам речи грцајући. — Гррр-у!... Гррр-у! — Бежи одавде и чекај доле на путу.

Још нам једино остаје она јаруга. Без размишљања, појурисмо на ту страну. Боље је и таква смрт, него Бугарима у руке. За нама се почеше стрмоглављивати луди, коњи, топови, каре, уз тресак, ломљаву, јаук...

За нама се почеше стрмоглављивати луди, коњи, топови, каре, уз тресак, ломљаву, јаук... Страхота, пакао... смрт! Али, жив се не дам. Извукао сам револвер.

Ми смо још увек млади и никада нам не пада на памет да ћемо једнога дана умрети. Али сада... ја сам, друже, осетио смрт у пуној страхоти и пустоши њеној. То се десило 11. августа.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Веруј драги, ужасно је - манометар - срце моје Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици. Па не љуби, кад смрт ти дође, драгану ту на уста; Ускочи међ витле и међ кајаше, Дочекаће те ова шума густа, Као трговца чежњива ускочка

су тако меки, љубави моја велика, Брегови су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

велика, Брегови су тако меки, и река није дубока; Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека, Иста нас баш смрт чека, крај миле сељанке, У војсци и железничној станици.

Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица

Од рођења је цртао драгане у смрт, Тако умирући цери се над албумом; Морнару мој, сав тај врт Младићства свога не пореди са сном: Страшан један крик

Сада разумем свој плач кад враћо бих себе кући, Где у постељу уз себе спуштах и своју смрт, Смрт, с којом је тешко у живот се опет довући, И због које нигда никада не усних ни један врт: То је као лећи горко у

Сада разумем свој плач кад враћо бих себе кући, Где у постељу уз себе спуштах и своју смрт, Смрт, с којом је тешко у живот се опет довући, И због које нигда никада не усних ни један врт: То је као лећи горко у мирно

не! Мене је још једино, гле, страх, Докле ће уз божански, божански, знати ићи мој дах! Не, не, не; ох, не! Изговорих Смрт, и речи: Она, њен Длан!

Реших се да изговорим ма шта, но изговарах: Смрт, Осврнем се на другу страну: прочитам на зиду Смрт; Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт, Ма куд да се

Реших се да изговорим ма шта, но изговарах: Смрт, Осврнем се на другу страну: прочитам на зиду Смрт; Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт, Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт; Једну реч

шта, но изговарах: Смрт, Осврнем се на другу страну: прочитам на зиду Смрт; Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт, Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт; Једну реч пронађох силом, беше то: врт, Подлегох тада без

на другу страну: прочитам на зиду Смрт; Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт, Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт; Једну реч пронађох силом, беше то: врт, Подлегох тада без снаге: знам, ти дође ко слик на

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

БЕЛКО 28 О ПАПАГАЈИМА И ОВЦАМА 33 3ЛАТОКОСА 37 МАРИЈАН И СРЕБРЕНКА 41 СТРАШИЛО 45 ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА 49 ВАРАЛИЦА И СМРТ 52 ЧАРОБНА МЕТЛА 59 БЕЛУТАК 63 3ВОНО КОЈЕ ЈЕ ОПОМИЊАЛО 66 САТ С КЛАТНОМ 69 БРЕГ СВЕТЛОСТИ 73 ИЗГУБЉЕНИ КЉУЧ 77 СТОЛИЦА

Помоћи није било. Смех и поруге пратиле су га као највернији пас. Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да пође и нађе своје право лице или смрт.

Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да пође и нађе своје право лице или смрт. Можда Незнанац у црном огртачу и једно и друго скрива под својом капуљачом?

Сувишна и туђа живела је Лепотица, узалуд чекајући да дођу старост и смрт. А онда, једнога дана, одлучи да смрт и старост сама потражи, да се својима скине с леђа.

Сувишна и туђа живела је Лепотица, узалуд чекајући да дођу старост и смрт. А онда, једнога дана, одлучи да смрт и старост сама потражи, да се својима скине с леђа.

У светлу, пролећну зору сиђе Лепотица са стаклене куле и пође од града до града распитујући се за старост и смрт. Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима. Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове?

Па, нико се оданде није вратио да пут каже! Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази!

»Можда су звери мудрије!« — пође Лепотица у гору, али зечеви, веверице и срне одговор нису знале. — Смрт је у вуку! — шапутали су зечеви и срне. — Смрт је у орлу! — рекла је веверица. — Смрт је у ловцу! — узвикнуо је орао.

— Смрт је у вуку! — шапутали су зечеви и срне. — Смрт је у орлу! — рекла је веверица. — Смрт је у ловцу! — узвикнуо је орао. — Смрт је у змији!

— Смрт је у вуку! — шапутали су зечеви и срне. — Смрт је у орлу! — рекла је веверица. — Смрт је у ловцу! — узвикнуо је орао. — Смрт је у змији! — крикнуле су све животиње углас.

— шапутали су зечеви и срне. — Смрт је у орлу! — рекла је веверица. — Смрт је у ловцу! — узвикнуо је орао. — Смрт је у змији! — крикнуле су све животиње углас.

Шта и да учини друго, кад није могла да види да насред кревета крај дечака спава Принцеза. ВАРАЛИЦА И СМРТ Био једном један Варалица, али какав! Сто царевина да прођеш вештијег нећеш наћи.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Виче): Марко! Долази Марко. ТОМА Камо софра, вино? Служи газду, још сада, па после, можда, смрт ће... (Коштани): Ех, Коштана, кћери! Де! Не песму, глас само и свирку.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кô анђео је тако леп и благ, Но ипак тако бон и тако блед. Још само усне руде ти, но тај Гримиз ће скоро смрт збрисати с њих, Угасиће се сав небесни сјај Што благо греје испод веђа тих.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

ТРИ ДОБРА ЈУНАКА 270 19 МУСИЋ СТЕВАН 271 20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА 279 21 СЛУГА МИЛУТИН 282 22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА) 286 23 КОСОВКА ДЕВОЈКА 290 24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА 296 25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И

И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА 279 21 СЛУГА МИЛУТИН 282 22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА) 286 23 КОСОВКА ДЕВОЈКА 290 24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА 296 25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО 300 26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ 303 27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И

МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН 378 35 МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ 385 36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА 396 37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА 398 38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ 406 39 БОЛАНИ ДОЈЧИН 411 40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ 424 41 ОБЛАК

МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ 385 36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА 396 37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА 398 38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ 406 39 БОЛАНИ ДОЈЧИН 411 40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ 424 41 ОБЛАК РАДОСАВ 436 42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА 396 37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА 398 38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ 406 39 БОЛАНИ ДОЈЧИН 411 40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ 424 41 ОБЛАК РАДОСАВ 436 42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ 440 43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ

АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК 458 47 ДИОБА ЈАКШИЋА 465 48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ 470 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ 475 52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА 539 ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА 544 53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ 545 54 НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ

НОВАКОВИЋА 573 59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА 595 60 ЛОВ НА БОЖИЋ 612 62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ 644 63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА 657 64 СЕСТРА ЂУРКОВИЋ-СЕРДАРА 661 66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА 683 66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА

Она је културнија и моћнија него што су тадашње суседне државе (на пример, у песмама: Милош у Латинима и Смрт војводе Кајице), она пружа јуначки отпор турским завојевачима. Народни певач се поноси том државом као сопственом.

То је једина историјска истина која је сачувана у песмама о Урошу, све остало тамо је легенда (смрт Урошева од Вукашинове руке итд.).

И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“.

мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“. Та српска прича стављена на Хартију око 1431.

Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Па то ће онда испасти да сам ја неки отров за пацове. Лазар се насмија. — Па и мене зову Мачак, а то је смрт за мишеве. Таман спадаш у моје друштво. Мачак је тако поправио шешир да је изгледао нов новцијат.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА 29 ПРОПАСТ СВЕТА 30 ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА 31 ПРАВИЦА 32 ПОХОТА ОЧИЈУ 33 СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ 34 ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 35 ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА

46 НОЋ 47 ДАН СМРТИ 48 БОГ СМРТИ 49 ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 50 БРЗИ КОЊАНИК 52 НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... 53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56 ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ 57 БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ 58 БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА 60 МОЛИТВЕ ЗА СРПСКУ

СВЕТЛОСТИ 134 МУДРОСТ 135 ПУТ 136 МРТВОРОЂЕНИ 137 СВИРАЛА 138 МЛЕЧНИ ПУТ 139 АДАМ 140 ИЗ ПОТАЈЕ ТРЧАЊЕМ ПРИБЛИЖАВА СЕ СМРТ 141 БОГОРОДИЦИ КРАСНИХ ОЧИЈУ 142 ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ 143 СРЕБРНИ МАЈДАН 145 ИНОРОГ 147 ЗОРОВАВЕЛОВ СУД 148 КАБАНИЦА

У ЦАРИГРАДУ 202 ПОВЕСТ СВЕТАГО АНДРЕЈЕ ЈУРОДИВОГА 203 БУНА НА КОЊСКОМ ТРКАЛИШТУ 204 РУСИ ПОД ЦАРИГРАДОМ 205 ЈУЛИЈАНОВА СМРТ 206 МОШТИ ЛАЗАРЕВЕ 207 БОГОРОДИЦА У ПЕРСИЈСКОМ ТАБОРУ 208 ИКОНА НЕМИЛОСРЂА 209 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА СВЕТА ГОРА 210 ЦАР, ЛАВ

ЋЕ ВЕТАР А ВИХОР НЕ ПОЖЊЕТИ 380 СИРОМАШКИ САН 382 БАЧКА КОМЕДИЈА 383 ЦАРЕВЕ КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ 385 УМ ЗА МОРЕМ, СМРТ ЗА ВРАТОМ 386 ДЕЧИЈЕ ИГРЕ 387 КАНО С БРЕГОВА МУТНА ВОДА...

Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем! СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже; тако и човечији језик — мала је вешт

уста и од туђина поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро пада у зло и смрт и живот у језику стоји!

РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише? Тако и ваша младост брзо гине. Смрт не очекује пролажење година. Да кад ти спаваш, еда чујеш ко је на те дошао да те покраде или убије?

Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му крај. Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.

Понајпосле — незнана смрт, мирна, зла ли. Мртвим пак у гробу смрдљиво раструњење. То је свима последња издата част. БРЗИ КОЊАНИК А наши зли и

Свуда више све испуњено Бојања се и страха Неголи које слободе веселе. Рођење плахо и болестљиво, Смрт преко мере страховита, А по смрти тамо Несказани се сукобе снаходи ...

С кошчина састављен Од главе до ногу И са жилами сашит. До времена потом пак Сав просут и ниушто обрнут. СМРТ Да не превари смрт И уљезе кроз та вратца наша, Штоно се чувства осећња наричу!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

„Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај смрт да ме узме у Горицу да се не мучим... пшешко живење моје?! ...