Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbivala. — Pa ima si... — branila je Taju od njenih darova i još više iz torbe davala je Taji. Taja je sve jeo. Ali više od varošanke, nego od svoga i Vejkinog.
— Čičo, ’ajdemo si doma! — Naposletku ponudila Vejka Taju kad je videla da je sunce već zašlo i mrak počeo da pada. — Ja! — odjednom se na nju obrecnula varošanka — šta će tamo?
Dobro mu je i ovde... Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti. Sad je samo gledala u Taju i služeći ga, drhteći od straha, iščekivala šta će joj on reći.
A počela opet i da se opija. Ode tako, zaređa po kućama i počne da prosi, moli, ne za sebe, već tobož za njega, Taju. I laže: kako se on razboleo, pa leži bolestan. A i ne jede...
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Sad se opet Ljuba i čika-Gavra praštaju. Pi— taju za frajlu, no ona ne može doći. Kaže sluškinja da joj je zlo, leži. Lepo se oprostiše i odoše.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
o meni i bojiš se prevare kad ja nisam zemljanik nego s tolike goleme visine gornje sišao sam, te preda te došao božiju taju ukazati tebi.