Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Вејка ју је, уздржавајући бол, одбивала. — Па има си... — бранила је Тају од њених дарова и још више из торбе давала је Таји. Таја је све јео. Али више од варошанке, него од свога и Вејкиног.
— Чичо, ’ајдемо си дома! — Напослетку понудила Вејка Тају кад је видела да је сунце већ зашло и мрак почео да пада. — Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо?
Добро му је и овде... Али Вејка њу није слушала. Знала је она унапред да ће то од ње чути. Сад је само гледала у Тају и служећи га, дрхтећи од страха, ишчекивала шта ће јој он рећи.
А почела опет и да се опија. Оде тако, заређа по кућама и почне да проси, моли, не за себе, већ тобож за њега, Тају. И лаже: како се он разболео, па лежи болестан. А и не једе...
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Сад се опет Љуба и чика-Гавра праштају. Пи— тају за фрајлу, но она не може доћи. Каже слушкиња да јој је зло, лежи. Лепо се опростише и одоше.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
о мени и бојиш се преваре кад ја нисам земљаник него с толике големе висине горње сишао сам, те преда те дошао божију тају указати теби.