Radičević, Branko - PESME
Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo! Tio veče kô da te donelo Sred anđela sa božija krila, Uma s' divno meni pojavila, Uma divnu veče te odnelo.
Skoči gore, odo na prozore: Vedro nebo nada mnom stajaše, Zvezda jasna do zvezdice sjaše, Tio nebo, tija i planina, Tija reka, tija i dolina, Tio svuda, svuda preda mnome, Samo da je i u srcu mome!
nebo nada mnom stajaše, Zvezda jasna do zvezdice sjaše, Tio nebo, tija i planina, Tija reka, tija i dolina, Tio svuda, svuda preda mnome, Samo da je i u srcu mome!
Ode jutro, eto veće pladne, Eto veće i večeri ladne, Tio veče kao juče isto, Oblak zlatan, nebo stoji čisto, Sve se kiti, sve se zlatu sprema, Ali zašto njega jošte nema?
Štira žvaće, ali od nevolje, Šta će jadna kad ne daju bolje. Oj sokole, živ i zdrav nam bio, Ali nešto da ti kažem tio: Idi zbogom, prođ' se posla toga, Veruj, krasni, to je za drugoga; Al' kad žito vežu u snopove, I u vence kad
Bure nesta — noć je — vedro — tio — Davno danas mesec poranio, Pa već zađe — već je pola noći — Jošte malo i zora će doći — I eto je, veće se pomoli
Sunce seda ponosito, tio, Gojko u njeg' oči upravio, Za goricu zlaćano zahodi, Čini mu se sreću mu odvodi, Nešto mu je i čudno i teško,
“ Tako putnik trudan reče, Al' kako je pusto veče, Kako l' cveće lepo miri, Kako l' vetrić tio piri, Kako l' reka ta žubori, Nemoj jošte kô da zbori, I on uze vrulu glasnu, Ode svirat pesmu jasnu.
Putnik svira jasno, tio, Krasnu pesmu udesio, Kô da tuži, kô da moli, Kô na srcu da ga boli, Baš onako milostivo; — Momi kuca srce živo;
Ne bi sad mi tako teško bilo! Krasno doba beše pramaleće, Posle kiše burne tio doba; Mi u polje izađosmo oba, Pa gledasmo oživljeno cveće. Oko tvoje beše tada čisto, Lice svježe kao cveće isto.
Kosi svojoj tio progovara: „Koso moja, negda diko moja, Dokle dragog na svetu bijaše! Njega nesta, moje dike s njime — Ajde, koso,
A pored sela legla gusta šuma, Te pružila se jednako kraj druma, Kroz lišće gusto pirka vetar tio, — Al' ko se ono uz dub naslonio? Kad štogod šušne, a on ti se preda, Sve nešto sluša, sve nekud pogleda.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Pogled ti je gorak i svet, ko u madona, u kapelama gde kandilo jedva tinja. Ozbiljna si i tužna i poštena. Kad tio sviraš Betovena čelo ti je puno teških bora, kao da si muško, što se svud potuco, sa Hristom, Mefistom i sa Don
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Dečko mio Kako je pitom!... Tako lepo gleda...“ I sve bi zatim uzdahnule tio Što njima taku Bog lepotu ne da... Al od to doba zbog dobrote njine, Što nisu bile od zavisti slepe, Mirjam im dade
Kada se kupe žene ka studencu, Mirjamin fantom u sumraku bledom Tio pristupa njinom lepom vencu I uz nju dečko s pitomim pogledom. MAGDALENA Svrši se najzad krvava drama... Svet se raziđe.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kako to stari izustio, njeg nestade. Ovaj sad šta će, tio mu se zafaliti, al̓ kad ga nema, a on put pod noge i sa tikvama i štapom srićno dođe kući. — Šta je, jesi našô pravdu?
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Kakav je venac što ti na grob mećem? Iskićen je samo prirodnim cvećem. Uzdišuć’ mirisom, cveće zbori tio: „Čovek si bio!“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
maja 1817) pisao ovako: „Čisto je katkad nužno duhu čelovječeskom uvreždenije sa strane. Oživi na podobije tio goreća ognja, kad se jelej na njega pospe.” (Prepiska II, 174). NA VIDOVDAN (str. 133).