Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело! Тио вече кô да те донело Сред анђела са божија крила, Ума с' дивно мени појавила, Ума дивну вече те однело.
Скочи горе, одо на прозоре: Ведро небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!
небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!
Оде јутро, ето веће пладне, Ето веће и вечери ладне, Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се кити, све се злату спрема, Али зашто њега јоште нема?
Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље. Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал' кад жито вежу у снопове, И у венце кад
Буре неста — ноћ је — ведро — тио — Давно данас месец поранио, Па већ зађе — већ је пола ноћи — Јоште мало и зора ће доћи — И ето је, веће се помоли
Сунце седа поносито, тио, Гојко у њег' очи управио, За горицу злаћано заходи, Чини му се срећу му одводи, Нешто му је и чудно и тешко,
“ Тако путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе врулу гласну, Оде свират песму јасну.
Путник свира јасно, тио, Красну песму удесио, Кô да тужи, кô да моли, Кô на срцу да га боли, Баш онако милостиво; — Моми куца срце живо;
Не би сад ми тако тешко било! Красно доба беше прамалеће, После кише бурне тио доба; Ми у поље изађосмо оба, Па гледасмо оживљено цвеће. Око твоје беше тада чисто, Лице свјеже као цвеће исто.
Коси својој тио проговара: „Косо моја, негда дико моја, Докле драгог на свету бијаше! Њега неста, моје дике с њиме — Ајде, косо,
А поред села легла густа шума, Те пружила се једнако крај друма, Кроз лишће густо пирка ветар тио, — Ал' ко се оно уз дуб наслонио? Кад штогод шушне, а он ти се преда, Све нешто слуша, све некуд погледа.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња. Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Дечко мио Како је питом!... Тако лепо гледа...“ И све би затим уздахнуле тио Што њима таку Бог лепоту не да... Ал од то доба због доброте њине, Што нису биле од зависти слепе, Мирјам им даде
Када се купе жене ка студенцу, Мирјамин фантом у сумраку бледом Тио приступа њином лепом венцу И уз њу дечко с питомим погледом. МАГДАЛЕНА Сврши се најзад крвава драма... Свет се разиђе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Како то стари изустио, њег нестаде. Овај сад шта ће, тио му се зафалити, ал̓ кад га нема, а он пут под ноге и са тиквама и штапом срићно дође кући. — Шта је, јеси нашô правду?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Какав је венац што ти на гроб мећем? Искићен је само природним цвећем. Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
маја 1817) писао овако: „Чисто је каткад нужно духу человјеческом уврежденије са стране. Оживи на подобије тио горећа огња, кад се јелеј на њега поспе.” (Преписка ИИ, 174). НА ВИДОВДАН (стр. 133).