Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Samo što iz njega ne pevaju sove. Trifunov lik, koštunjav, malo upalih obraza, visokog čela, jakih vilica, a nosat, brkat, koji je pre deset godina još, ćerci
Otkad je ta selidba u Rosiju postala predmet svakidašnjeg razgovora, u familiji Isakoviča, brak Trifunov počeo je da se kvari i ta lepa žena kvarila ga je, hotimično.
A došlo je bilo i do tuče. Neki Peja Zekovič, husar Trifunov, opalio je na geometre iz svog štuca. A njegovu ženu, Đinđu, hteli su da vode u Temišvar, da je arestiraju.
Zar pogibija tog nesretnika, na Begeju, da razori brak Trifunov, koji je bio tako topao? Zar to nisu nekakve mađije? Petar se, međutim, svemu tome smejao. Kaže, odobrava Trifunu!
Na to prosto neće da čeka. Iako je Pavle bio proveo dan, na Tisi, kod skela, birajući mesto za Trifunov zbeg, on se vratio, pred veče, tek što se Varvara beše umila i smirila.
Među tim transportima bio je i Trifunov (Višnjevski reče: Trofimov) koji je Pavle, u Tokaju, čekao. Pomorišje je bilo, većinom, te godine, već prošlo, ali se
Transport Trifunov, jedan od najvećih, stigao je razvučen, i prošlo je nekoliko dana, dok su se svi opet okupili, oko skela.
I širi blago rukama – a praznina zatim sklapa. Trifunov pogled, zakrvavljenih očiju, pri pomenu Pavla, i Pavlov osmeh, čudan – Bože me prosti, kao u ludaka – bili su
Noći su na vodama, oko Tokaja, bile pune zvezda. Pavle je, sutradan, na konju, sačekao polazak Trifunov, ukraj jedne šume, pored druma, koji i nije bio drum, nego krčevina, koja je bila probijena, između dva brežuljka.