Црњански, Милош - Сеобе 2
Само што из њега не певају сове. Трифунов лик, коштуњав, мало упалих образа, високог чела, јаких вилица, а носат, бркат, који је пре десет година још, ћерци
Откад је та селидба у Росију постала предмет свакидашњег разговора, у фамилији Исаковича, брак Трифунов почео је да се квари и та лепа жена кварила га је, хотимично.
А дошло је било и до туче. Неки Пеја Зекович, хусар Трифунов, опалио је на геометре из свог штуца. А његову жену, Ђинђу, хтели су да воде у Темишвар, да је арестирају.
Зар погибија тог несретника, на Бегеју, да разори брак Трифунов, који је био тако топао? Зар то нису некакве мађије? Петар се, међутим, свему томе смејао. Каже, одобрава Трифуну!
На то просто неће да чека. Иако је Павле био провео дан, на Тиси, код скела, бирајући место за Трифунов збег, он се вратио, пред вече, тек што се Варвара беше умила и смирила.
Међу тим транспортима био је и Трифунов (Вишњевски рече: Трофимов) који је Павле, у Токају, чекао. Поморишје је било, већином, те године, већ прошло, али се
Транспорт Трифунов, један од највећих, стигао је развучен, и прошло је неколико дана, док су се сви опет окупили, око скела.
И шири благо рукама – а празнина затим склапа. Трифунов поглед, закрвављених очију, при помену Павла, и Павлов осмех, чудан – Боже ме прости, као у лудака – били су
Ноћи су на водама, око Токаја, биле пуне звезда. Павле је, сутрадан, на коњу, сачекао полазак Трифунов, украј једне шуме, поред друма, који и није био друм, него крчевина, која је била пробијена, између два брежуљка.