Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
U celoj se oblasti upotrebljava upitni način s obrnutim redom reči prema književnom: tuj li je? (u književnom jeziku: je li tu?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Zađe po svem onome polju, kad niđe stići. Prekopa prosjaka i njegovu torbu, kad nema ništa ni tuj. Šta će ko jadan, ko žalostan, ne smije više u onom polju ostati, jer ako ko dođe viđeće da je ubio čojeka, pa se brže
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Ja sam ga tuj zapisaja i zarezaja, ete taj paragraf! — veli ćir Đorđe i pokaza čelo. — Tuj, more, tuj! — Ama ne može!
— Ja sam ga tuj zapisaja i zarezaja, ete taj paragraf! — veli ćir Đorđe i pokaza čelo. — Tuj, more, tuj! — Ama ne može! — veli mu ćata. — Može, može; more, kako lepo će da može! Što pisuje u knjige?
— Ja sam ga tuj zapisaja i zarezaja, ete taj paragraf! — veli ćir Đorđe i pokaza čelo. — Tuj, more, tuj! — Ama ne može! — veli mu ćata. — Može, može; more, kako lepo će da može! Što pisuje u knjige?
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Kroz šumu, travu, ševar, lug Leti na Sever, zimi na jug, U nečuj, u Pečuj, tamo, tuj: Duj-duj, duj-duj, putuj u Ptuj!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
U zlo ga je mjesto pogodilo: Pod koljeno u srce junačko; Na nozdrve bubreg izgonilo; Tuj pogibe, a zdrav kući dođe; Starog babu u greben’ma nađe; Staru mati odvedoše svati.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Još i na to ću te mjesto odvesti i, tako mi svega na svijetu, ako se i tuj prevariš, radi što god znaš, a ja ću otići bestraga, da me nigdar više svojim očima vidjeti nećeš.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Sud je sud!. Bole, nasul'te se 'vođe, u selu, pred svojim ljud'ma, jer kome današnji sud sudi... Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono...
Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!...
Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!...
— Ama, kô ja velim... Nema tuj: „Ama, k'o ja velim!...“ Man' se ti ćorava posla; jer, ovog mi carskog mura i carske mi službe, staćemo barabar pred
! — diže pomamno glavu i izvjeri se. — Pi ti kavu, pi! Nemoj tuj kô budala kakva zavrzivati... Vidi ti njega! On da meni zapovijeda!
Drugog dana jope' štuc na rame. Ispratismo ga ja i Partenija nadomak onog mosta na Gomjenici. Tuj još popiše po nekoliko polića, ižljubiše se i alališe.
pod Asan-begom Čekom, krenuti sa Sane uz Kozicu, pa će prijeći na Tominom Mostu preko Gomjenice i udariti na namastir. Tuj će, pogovora se, u'vatiti konak, večerati, šenlučiti, pa onda, upravo pred zoru kad se dijeli dan i noć, zapaliti
Znaš li ti, bolan, da bi se zamjerio carskoj gospodi? Najprije, velim ti, 'ajde u naš mali, seljački sud, pa ako ga tuj ne osude, onda, istom onda 'ajde na okrugli sud.
Ako i tuj ništa ne bude, odma' se vrati, pa ćemo viditi šta ćemo raditi. Vidim ja, veli da će To doći i do samog cara.
Doču jope' nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi Vog, Davide! Zdravo, mirno?“ „Dobro, 'vala Bogu, kako si ti?“ Tuj se upitasmo za zdravlje, dok šikucija poče: „Tebe, Davide, zar jope' snašla napast: nemirne ti koze, pa prolijevaju
David: U toj se školi vašoj, terezijanska što se rekne, uče barunski, gromovski, a jedan mi gazda reče da se tuj i carski sinovi uče? Sudac (u sebi): Šta će ovo sada da bude?... Istina je to sve, Davide, pa šta onda?
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu...
Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je!
Zlato neka nosi zlato a ne stara suva kost! Pevaj! KOŠTANA (nastavlja pesmu): More, dajte meni tuj mutnu vodu, Da pijem, ago, da spijem... — More, za tebe ima šarena soba Da spiješ, ago, da ljubiš.
Ulazi Mitka. MITKA (Marku): Čeprnje! Kotlove vina! Dizaj tej čaše, tuj srču! STOJAN (na vratima; besno, ljubomorno Koštani): Ciganka! Ko da više! (Odlazi).
MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva’...
Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe.
MITKA (mračno): E s’g me s’s tuj pesmu s’svim izede i dokrajisa. (Sam sebi): A jest, istina je... (Gorko, siteći se sam sebi): Istina je.
Ali pošto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga više po mehane ne sramotim i ne rezilim — e s’s tuj njegovu molbu — zakla me. Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamo li na brata ruku da dignem.
KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda? MITKA Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem...
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila. — Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!...
A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine. Njeknja si beja’ u amam, a tuj si u amam beoše i one, ete, ta Dika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono Kubedžijsko.
?...“ A lepe, pa ubave što su — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men’ si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa reče: „Vide li, Doke, što je, reče, ubavo ovoj Zone Adžijsko; pa bela kako
Pričaše mi čovek sve... Sal što ne plače kol’ko mu žal dođe i teško! — E, e! Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!... Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!...
Nedelju dana ne smejaše da si do’odi dom, veće zaredi po tetke i po strinke na noćuvanje... „A da beše tagaj tuj, reče Petrakija, — ća’ s ono sikirče da ga utepam!“ — Eh, eh, adžamija, pa ludo...
— a on si — ešek nijedan! oženi sas belosvetsku i izgubi dušu sas drugu veru, sas tuj, što ti gu kažem, frajlicu Švabicu Kerminu! Toj li je red?!... A tatko što da praji?!
— Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžijske kuće što si kutaju od svet...
!... — ’Oću, oću si, Jevdo, — reče čorbadži-Tasko — a za dan-dva da dođem ću! Za dan-dva, ete, pâ sam tuj!... GLAVA ŠESTA U njoj čitatelj, posle uzaludnog i beskorisnog čitanja dojakašnjih pet glava, naposletku dolazi i
se ulicama vratiti, — koliko puta skoči sa sedišta i ostavi rad i dućan na momku i šegrtu i rekne im samo: „Sag ću sam tuj!“ pa poleti drugim prečim ulicama, s drugoga kraja, samo da se sretne s njom, da je vidi!
— Otidi si do onuja... de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu i rekni gu: Vika te Zone Zamfirsko! — Tuj sam! Što ti trebam? — zapita je Kalina kad dođe. — Vika’ te... ete...
Ete, na tuja pesnu gu sag kef; sal tuj pesnu poje eli goni mene da gu ja pojem... — E, zašto da klne majku kad neje Evrejka?! — pita je Mane.
Zaradi neku poslu... E što si stala tuj pri men’ kako šiljbok niki?! — obrecnu se odjedared Doka na izmećarku. — Iskoči si, dete, umem si ja da pijem kafu i