Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
У целој се области употребљава упитни начин с обрнутим редом речи према књижевном: туј ли је? (у књижевном језику: је ли ту?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Зађе по свем ономе пољу, кад ниђе стићи. Прекопа просјака и његову торбу, кад нема ништа ни туј. Шта ће ко јадан, ко жалостан, не смије више у оном пољу остати, јер ако ко дође виђеће да је убио чојека, па се брже
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Ја сам га туј записаја и зарезаја, ете тај параграф! — вели ћир Ђорђе и показа чело. — Туј, море, туј! — Ама не може!
— Ја сам га туј записаја и зарезаја, ете тај параграф! — вели ћир Ђорђе и показа чело. — Туј, море, туј! — Ама не може! — вели му ћата. — Може, може; море, како лепо ће да може! Што писује у књиге?
— Ја сам га туј записаја и зарезаја, ете тај параграф! — вели ћир Ђорђе и показа чело. — Туј, море, туј! — Ама не може! — вели му ћата. — Може, може; море, како лепо ће да може! Што писује у књиге?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Кроз шуму, траву, шевар, луг Лети на Север, зими на југ, У нечуј, у Печуј, тамо, туј: Дуј-дуј, дуј-дуј, путуј у Птуј!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
У зло га је мјесто погодило: Под кољено у срце јуначко; На ноздрве бубрег изгонило; Туј погибе, а здрав кући дође; Старог бабу у гребен’ма нађе; Стару мати одведоше свати.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Још и на то ћу те мјесто одвести и, тако ми свега на свијету, ако се и туј превариш, ради што год знаш, а ја ћу отићи бестрага, да ме нигдар више својим очима видјети нећеш.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно...
Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!...
Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!...
— Ама, кô ја велим... Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред
! — диже помамно главу и извјери се. — Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа!
Другог дана јопе' штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија надомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише.
под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином Мосту преко Гомјенице и ударити на намастир. Туј ће, поговора се, у'ватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити
Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, 'ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда 'ајде на округли суд.
Ако и туј ништа не буде, одма' се врати, па ћемо видити шта ћемо радити. Видим ја, вели да ће То доћи и до самог цара.
Дочу јопе' некако царевина. Ето ти шикуције: „Помози Вог, Давиде! Здраво, мирно?“ „Добро, 'вала Богу, како си ти?“ Туј се упитасмо за здравље, док шикуција поче: „Тебе, Давиде, зар јопе' снашла напаст: немирне ти козе, па пролијевају
Давид: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, громовски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче? Судац (у себи): Шта ће ово сада да буде?... Истина је то све, Давиде, па шта онда?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу...
Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је!
Злато нека носи злато а не стара сува кост! Певај! КОШТАНА (наставља песму): Море, дајте мени туј мутну воду, Да пијем, аго, да спијем... — Море, за тебе има шарена соба Да спијеш, аго, да љубиш.
Улази Митка. МИТКА (Марку): Чепрње! Котлове вина! Дизај теј чаше, туј срчу! СТОЈАН (на вратима; бесно, љубоморно Коштани): Циганка! Ко да више! (Одлази).
МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем (показује на себе). Еве остаре, а још се не наживе, још не напоја’ и не нацелива’...
Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође.
МИТКА (мрачно): Е с’г ме с’с туј песму с’свим изеде и докрајиса. (Сам себи): А јест, истина је... (Горко, ситећи се сам себи): Истина је.
Али пошто он моли и вика: или да га убијем, или да га више по механе не срамотим и не резилим — е с’с туј његову молбу — закла ме. Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камо ли на брата руку да дигнем.
КОШТАНА (подиже се уплакана): Куда? МИТКА Зар мене питујеш куде ће идеш? Зар ја да ти казујем? Куде? Ех, куде ја, туј и ти. Ја у мој дом, ти у твој! Ти плачи, и ја ћу плачем...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила. — Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!...
А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине. Њекња си беја’ у амам, а туј си у амам беоше и оне, ете, та Дика Грнчарска, Гена Кривокапска и Ленче оно Кубеџијско.
?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како
Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко! — Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!...
Недељу дана не смејаше да си до’оди дом, веће зареди по тетке и по стринке на ноћување... „А да беше тагај туј, рече Петракија, — ћа’ с оно сикирче да га утепам!“ — Ех, ех, аџамија, па лудо...
— а он си — ешек ниједан! ожени сас белосветску и изгуби душу сас другу веру, сас туј, што ти гу кажем, фрајлицу Швабицу Кермину! Тој ли је ред?!... А татко што да праји?!
— Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет...
!... — ’Оћу, оћу си, Јевдо, — рече чорбаџи-Таско — а за дан-два да дођем ћу! За дан-два, ете, пâ сам туј!... ГЛАВА ШЕСТА У њој читатељ, после узалудног и бескорисног читања дојакашњих пет глава, напослетку долази и
се улицама вратити, — колико пута скочи са седишта и остави рад и дућан на момку и шегрту и рекне им само: „Саг ћу сам туј!“ па полети другим пречим улицама, с другога краја, само да се сретне с њом, да је види!
— Отиди си до онуја... де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско! — Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође. — Вика’ те... ете...
Ете, на туја песну гу саг кеф; сал туј песну поје ели гони мене да гу ја појем... — Е, зашто да клне мајку кад неје Еврејка?! — пита је Мане.
Заради неку послу... Е што си стала туј при мен’ како шиљбок ники?! — обрецну се одједаред Дока на измећарку. — Искочи си, дете, умем си ја да пијем кафу и