Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
i vikati na vas; naposletku ja ću vas kao preko volje poslušati, da ne idemo preko Drine; ali u tvoju glavu, ako kome Turčinu kažeš da sam ti ja povladio”.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I zagleda se Turčinu u lice. A to lice beše tako blago, tako milo da ti se činilo da je svetiteljsko. Marinku se i nehotice oteše reči: —
Pop će Ivanu reći da je turska ulizica, a Ivan popu da je lopovski jatak. Turčinu zaigra srce od radosti. On vide već živu, ostvarenu sliku s pred očima. I zagrli Marinka. — Alal ti vjera, sokole!
— dreknu on i zamahnu binjedžijskom, trostrukom kandžijom, te je ošinu. Planu baba kao vatra, sevnu okom, prilete Turčinu, pa onim drvenim tučkom što je beli luk maločas njime tucala — raspali Turčina posred temena... Turčin se izvrte.
I, kako Deva kaže, Turčinu je pošlo za rukom. Sva Crna Bara pljuje na dom Aleksin... Ja sam govorio proti Nikoli iz Belotića da ode do popa Miloja
Meni se bar tako čini!... I kad se vrisak duge šare pomeša sa piskom nejači — onda teško ne samo Turčinu što ovuda gazi nego teško i samom sultanu u Stambolu!... Ja vam to rekoh!... A, gle!... već zora!...
Ivan samo sleže ramenima, ali mu je duša bila zahvalna Turčinu... I oštro oko Kruškino smotri to... — To baš svedoči da će on biti pravi domaćin —nastavi Kruška — pravi pravcati
— reče pop ozbiljno. — Pa zar baš ja? — reče Ivan, a poduze ga kao neki stid, jer je on, kao što znamo, i kazao Turčinu. — Nego... manimo to, on je — dobar čovek... — Dobar čovek, dobar čovek!... Jest, dobar, ali svojim Turcima!...
Ivan osta sam. Neki ga stid obujmio. Sad mu se učinilo da je odista nepošteno što je onako Turčinu o popu i kmetu kazao... Sve dok pop ne poče govoriti, on je mislio da čini veliko delo...
S jedne strane stid što je tako postupio, s druge strane, opet, prvo obećanje što je dao Turčinu da tako na jalovo prođe...
A s kim se i mogao razgovarati lepo o Turčinu ako ne s Marinkom? Marinko sede. — A gde je Lazar? — upita on. — Otišao je do subaše, zvao ga. — Ako, ako...
Teško tebi, Crna Baro, kad imaš i onakih kao što je Marinko Marinković!... On Turčinu sedi uz koleno i savetuje ga kako će braću zavaditi...
Babo se sad i sam naljutio... Jako i da mu Miloš ponudi devojku, on bi mu pljunuo u oči... I on jurnu Turčinu. Posrtao je i klizao po onoj reskaljanoj zemlji. Nije znao gde glavom udara...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Al’ kako je meni!... Od’ranila je, što kažu, iz malena... pa sad... — pa se opet zaplaka prija Sida. — Pa ne ide Turčinu, nego opet, što kažu, u kristijansku i komšijsku familiju! — Teši je prija Makra.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Krajina im je sad zatvorena, kaže, niti onamo, niti ovamo, više ne mogu. Vodali su opanke Turčinu, dok im je Turčin, na materi, i ženi, spavao, pa šta sad oće?
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
(M. M., 1973) — Deca su radost i žalost. (M. M., 1973) — Detetu podaj a ne obreci nikad, kao ni Turčinu. (Vuk, 1250) — Deca su siromahu živo blago. (M. M., 1973) — Bolje umrijeti bez đece nego po smrti ostaviti zle sinove.
Matavulj, Simo - USKOK
No, na naše jade, nemasmo džebane, a mletački princip zatvorio granicu, držaše ruku Turčinu, te moradosmo poslati u Podgoricu Šćepanova konja Brnjaša i slagati da je Šćepan poginuo!
Sremac, Stevan - PROZA
Da je sreća da i u Turčinu smatrate svoga brata, a vi se tučete; komšijska deca, sinovi jednog istog napaćenog naroda — pa se tučete!
Radičević, Branko - PESME
težak bije bez prestanka, Sve od jutra do mrkloga mraka Zveka noža i cika pušaka, Niza klance Crnogorac vrvi, Jô Turčinu što udara prvi!
Opet zbore, ali za krajinu, I spominju nešto o Turčinu, I o krvci što će da se lije — Da l' će bojak da se kakav bije?
Jošte došâ sa pola krvava, Puno, brate, nasekao glava, Puno četa razbio Turčinu, Zadrmao dinu carevinu, I de god je dvoje-troje bilo, Za njegovu s' mišku govorilo.
Puškom bije, kanda i ne zgađa, Al' svakoja Turčina pogađa. Živo svaki dovati i tresne, Pa Turčinu u srdašce kresne: Ao brate, valjani junaka, Već trideset zgubiše Turaka!
Gledaj samo te šalvare ude, Zar ne vidiš da se poderaše?... Ustaj, pirni, ne počasi časa — Pa Turčinu ni traga, ni glasa! Crna Goro, kami na kamenu! Kami, kami krvavome dinu, Da posuknu niz klanac i stenu!
Turkom nije ni petina, Al' sve junak te mimo junake, Krstaš orô što vodi oblake, Mutan oblak štono munju nosi, Da Turčinu srdašce pokosi.
znam kako, Ali čudo bijaše svakako: Konj varaknu, i za časak tili, Dohakao Bajko turskoj sili; Golom rukom prionu Turčinu, Zaljulja ga, pa s njim o ledinu, Srpski konji Ture pregaziše. „Nije dosta? — Sad eto ti više!“...
Veljko otle bio podaleko, Zato pašu šale ne dočekô, Već šešanom udrio Turčinu, Prosuo mu niz pleći moždinu. Ali, brate, to da vidiš sade, Kada Turkom poglavica pade, Jalaknuše kleti, povrviše,
Oh moj Bože, kosovska pokolja, De pomozi kome ti je volja! Ol' Turčinu oli, Silan, Veljku, A ja idem onamo Nedeljku. Oh Nedeljko čini Turkom muku, Već pogubi ...
“... Ovo reče, ostavi ga strava, Pa Turčinu juriše činjaše, On činjaše, a Bog pomagaše. Ukraj njega svud Srbinji beže, Al' on napred glave turske reže, Sekao je
Udriše se, stade gvožđa zveka, Taj udara, a onaj ga ščeka. Bilo malo, dugo ne trajalo, Al' Turčinu na jade se dalo: Udario vojvoda Mileta Baš po glavi Turčina prokleta, Razdvoji ga na tom sedlu bojnom, I sedlo mu
“... Muč', Srbine, veseli se sade, Gledaj, bolan, što Turčinu pade! Od iljade, — loša im naroka, Ne uteče oka ni svedoka.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Pa nastavi: — Ne čudim se Turčinu, jer je turska zemlja, niti Vlahu, jer je on naš čipčija, nego se čudim Ciganinu, od koga nema koristi ni bog ni
— Ima, gospodaru! I tako Turčin izredi sve mane koje na šenici biti mogu, a Hero mu sve potvrdi. Kad se Turčinu najposlije dosadi što mu Hero očevidnu laž protiv sebe jednako potvrćuje, on mu, kao pola srdit, reče: — Bud ja,
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
veka, Grmalja, sa brkovima do ušiju, Vidim muškarčinu najmuškiju, Čobanina, skitača, hajdučinu Koji zaprži čorbu Turčinu, Pa na sever zbrisa, jedne zime Gde promeni brkove i prezime, Bradu obrija, da se Vlasi ne sete Godine 1760te.
), Ovaj bi bio dobar za harem Kao službeno lice, to jest, evnuh. Treba ga dati nekom Turčinu, A Turci će znati šta s njim da učinu!” UVREDE MAGDE KALABE „Ovako sa stvorenjima treba oholim!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Vjetrić pirnu i rašćera dim. Svi vidješe što bi. Janko, čudnom hitrinom, nađe se prema Turčinu. Turčin podmače svoj jatagan te dočeka Jankov, pa kao dvije munje, brzo se razdvojiše i opet im se sudariše željeza.
Najzad Janko zaskoči ga i obrani po desnoj mišici. Ruka klonu Turčinu, a onaj proburazi ga, pa kad pade, jednim mahom odsječe mu glavu, pak se uputi za drvo. „Ponesi glavu!“ viknu neki.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Lasno, ti je agi begovati, Mladim momcim’ igru zametati! Lasno ti je živjeti Turčinu Uz kadiju i sirotu raju! Lasno ti je pjanu zapjevati, I žalosnoj majci zakukati, I strašljivoj kuci zalajati,
od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nigda ne dadu nakvasiti, nego suvu kosu briju. Turčinu to bude milo, i, pokazavši da je i on junak, pristane da ga briju nenakvašena; ali kad stane vrlo boljeti, i više ne
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad nastane noć i oni legnu spavati, a devojka se okrene Turčinu. Onda dečko ustane pa iziđe na polje, a devojka zapovedi Turčinu: „Idi brže i ti za njim, pa štogod on uzradi, ono radi
Onda dečko ustane pa iziđe na polje, a devojka zapovedi Turčinu: „Idi brže i ti za njim, pa štogod on uzradi, ono radi i ti.
izišavši na polje, čučne u mraku, pa izvadi iz torbe pogaču i pečeno pile i čuturu s vinom pa | stane jesti i piti. Turčinu se kroz pomrčinu učini da dečko radi onaj posao koji para s konja stera, pa i on čučne i jedva se s velikim natezanjem
Posle uđu obojica k devojci, i legnu uza nju, jedan s jedne, drugi s druge strane. Devojka se opet okrene Turčinu, ali od smrada i gada nije mogla trpeti, nego se odmah okrene svinjarčetu koje je mirisalo na bosiljak, i tako ujutru
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Bilo kako bilo, jednom se susedu, Turčinu, učili sumnjivo to dobovanje i on zatraži od Mirka, sav besan, da ga pusti u kuću. Mirko odbije i nastane prepirka.
Srbi predaju Zmaja od Noćaja Turčinu: objasne mu da je to taj hajduk koji zameće bunu, ali da sad bune više neće biti. Možda je to baš rekao i onaj što je
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
KONj 270 RAJA I TURCI 271 DOBRO JE ĐE I ŽENU POSLUŠATI 272 ŽALI ČIPČIJA SVOJEGA AGU 273 RAJA VJERUJE I NE VJERUJE (TURČINU) 274 VALAJ, VLAŠE, I JA — KAD MU SUDA NEMA 275 NIJESU TURCI VRAPCI 276 ĆERA TURE KRALjEVIĆA MARKA 277 POBRATIMI 278 O
Kako ti smiješ pravoga Turčina napastovati? Pošto raja pobježe od kadijna straha, onda kadija polako veli onome Turčinu: — Te papuče i ta ćinterac ostavi mene, a ti goni magare, i alal ti bilo.
se tuži na nekakva Turčina što neće da mu isplati dug od jedne kobile, pa kad viđe da kadija neće njemu dati pravo nego Turčinu, koji se zakle da je kobilu platio, ostade kao od kamena spram kadije.
RAJA VJERUJE I NE VJERUJE (TURČINU) Vraćao se nekakav seljak iz Dubrovnika put Trebinja zimi, i nosio na leđima nekoliko oka kukuruza doma, pa od truda,
Dok Turčin naleće s konjem, a raja đipi sa strane od puta, pa iza jednoga kamena nateže malu pušku govoreći Turčinu: — Prolazi, poturice, dok ti nijesu izgorjele utrobice! A Turčin: — Izlazi na put, vjera ti je!
VALAJ, VLAŠE, I JA — KAD MU SUDA NEMA Nekakav raja opsuje Turčinu sveca kad su bili u četiri oka, te Turčin u kadije na sud.
— Ima, gospodaru. I tako Turčin izredi sve mane koje na šenici biti mogu, a Hero mu sve potvrdi. Kad se Turčinu najposlije dosadi što mu Hero očevidnu laž protivu sebe jednako potvrđuje, on mu, kao pola srdit, reče: — Bud ja,
Kad je on to opazio, upita ih da čemu kupe toliko dukata. Oni su mu odgovorili da moraju dukate nositi Turčinu za hata, jer im je on tako naložio i zaprijetio, čim hat crkne.
Ciganin je zaiskao od njih jedan dukat da on Turčinu odnese dukate. Ciganin dođe k Turčinu, pa se stao šetati ispred Turčina amo-tamo. Turčin ga je upitao otkle je.
Ciganin je zaiskao od njih jedan dukat da on Turčinu odnese dukate. Ciganin dođe k Turčinu, pa se stao šetati ispred Turčina amo-tamo. Turčin ga je upitao otkle je. Cigo mu reče da je iz sela gdje je njegov hat.
Turci što gođ požele imaju, pa najposlije da svaki ima po dvanaest najljepšijeh mladih đevojaka, te se zovu hurije, i Turčinu na svaki izmet i uživanje služe. Jedna od ovih đevojaka upita: — Ma, moja nano, što mu hoće toliko đevojaka?
od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nigda ne dadu nakvasiti, nego suvu kosu briju. Turčinu to bude milo i, pokazavši da je i on junak, pristane da ga briju nenakvašena; ali kad ga stane vrlo boljeti i više ne
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Jer je čudnovat Prizrenac. Potuli se putem, postane veoma skroman, mnogo podnosi, hoće novcem da se otkupi, duboko se Turčinu presavije, no ume i hoće često da umre! Kad kroz njega Progovori klasična krv, a lice pocrveni kao turčinak...
— Dakle i kaurin da se maša za pušku? — Sladak mu je život kao i Turčinu, aga... Obraz tako isto... — Take je! — uzviknu dervišina na goranskom narečju, te se Trgovci još više uplašiše.
je prebledela Miloja od kuće do Kuće, od trgovine do druge, da se Turci obraduju svojoj prinovi, svojem novom bratu Turčinu, i da ga daruju. Ko novcem, ko čohom, a ko opet kavom i šećerom.
Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da
— Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu. No star sam, dece nemam više, unučadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju žalim.
Što se se smrzli?.. Ako smo izgubili državu, povratićemo je opet. Pet stotina godina smo Turčinu robo– vali, pa možemo koji mjesec i Nijemcu... — Koji mjesec?!.. — okrenu mu se s podsmehom sam domaćin.
Njegova župa, opkoljena Arnautima, stisnuta između šarskih brda oko brze reke, bila je poslednja neharica Turčinu. Držala se u grču, u poslednjem uzmahu, zahvativši zubima njive i livade gde su nekad bili stanovi nejakoga cara.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Sedite! — nudi Radoslav. —... zadovoljavamo se slikama — završi Kosta. Bora se lupi po čelu i okrete se Kosti „Turčinu“. — Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih... Beše li pre jedno...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Beskrvne ruke onima v četi toj. A drugi, rođen s većima silama, A k dobru nevešt skloniti se Turčinu zlobnu za odmaščenje, Kak' lav razjaren zeleni leti v les, Na rasputice, planine, v doline, Za plenom svojim, čalmom
Jakšić, Đura - JELISAVETA
DRUGI SERDAR: Pogonićemo skota tog. TREĆI SERDAR: Krvnika večitog! ČETVRTI SERDAR: Pokazaćemo Turčinu Da je Kosovo krvav spomenik. — KATUNOVIĆ: Ali da jošte živi osvetnik! PRVI SERDAR: Živimo jošte mi!
Stanković, Borisav - TAŠANA
neće ništa reći, ali će se među sobom pogurkivati i šaputati: »Da, da kao što ti izvede Tašanu iz crnine i pusti je Turčinu, neveri, u ruke«. (Očajno): Oh, izgubih sve: ime, ugled... I sada kuda? U manastir? Ne!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
I, odista, nijednom drugom Turčinu, i uopšte nijednom čoveku, Marko, onakav kakav je u pesmama, nikad se nije pokorio. Njegova je sablja uvek bila žedna
Prema nasilnicima oni su morali biti nasilnici. Svoj surovi odnos prema Turčinu svaki hajduk mogao je da opravda rečima kojima je Vuk Mićunović u Negoševu Gorskom vijencu napravio razliku između
Glad, žeđ, hladnoća, sve je bilo lakše nego služenje Turčinu. Jedna žena, koja se odmetnula zbog turskog nasilja, ovako opisuje svoje mučenje u šumi: Hodih mlada po gori
Za neprijatelja nisu imali milosti. Ali se dešavalo i to da su ponekom Turčinu poklanjali život — da priča kako su Turci izginuli.
On ume da doskoči podmuklom Turčinu i da izbegne smrt. On izgovara one reči koje imaju dubok smisao: Ako tamo kud naprijed nemam, ni natrag se nemam kud
Kud gođ ide, sve kr'ata jaše, a drugoga u povodu vodi; on buzdovan o unkašu nosi, a brkove pod kalpakom drži; on Turčinu ne da u knežinu: kad Turčina u knežini nađe, topuzom mu rebra isprebija; a kad Turčin stane umirati, a on viče na
poziv za megdan i plače: oseća da je vrlo star, da se ne može ni konja držati, a teško mu je da pod sedu glavu služi Turčinu. Njegovo osećanje nemoći je potpuno; ono ostaje takvo čak i onda kad sin jedinac polazi u neravni boj.
U sebe se pouzdati nemoj, ni u ruku, ni u britku sablju, ni u tvoje koplje otrovano; Turčinu ćeš na planinu doći, hoćeš doći, al' ćeš grdno proći: kod oruža i kod konja tvoga živa će te u ruke fatiti, hoće tvoje
Viđe bane, pa se razradova, ljuto savi i otud i otud, eda bi mu glavu osjekao, jal' Turčinu ruke obranio. Udari se junak na junaka.
komat u zelenu travu, ljuto vrisnu, daleko se čuje, žuta hrta za uši podbila, te se s njime kolje niz planinu, a Turčinu oči ispadoše, koliko mu nešto žao bješe, te on gleda što se čini s njome.
Turčinom, o moj taste, stari Jug-Bogdane, onda mene ljuba obranila, ljuba moja, mila šćera tvoja, — ne šće mene, pomože Turčinu“. Planu Juže kako oganj živi, viknu Juže đece devetoro: „Povadite nože devetore, na komate kuju iskidajte!
“ Pa otide gospođi u dvore, pa gospođu privati za ruku: „O Jelice, gospođo razumna, ili voliš sa mnom poginuti, il' Turčinu biti ljuba verna?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
da rečemo svetlosti, da ostavite taj grad i k njemu da otidete, zašto njega će već zlotvorom predati, to jest Turčinu.« I kako doču tu reč mučenik, skloni glavu dole s plačem i zadugo više ništa ne progovori.