Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne — kao veli: »Gosti se ti, gospodine, još malo! Tvoj verni Đuko zna šta radi.
— Pa dela, bogati, radi što znaš, a ja ti neću zaboraviti. Anđa ustade i donese iz vajata nekake zamotuljke. Izvadi iz jednog dva-tri leteća kuršuma.
Purko, čiča Mirko i ostali tu kod vratnica. Strahinja i Ćebo prikradoše se gore do vajata, što beše za dobru pustemicu od kuće, i tu stadoše. — Znaš li ti da je ona baš u vajatu? — upita Ćebo šapćući.
« te ona, gotovo i ne znajući kako, iziđe iz vajata i pohita s njima. U hitnji i zabuni zakači Radojka, na pakost, ono bure, te se otište niza stranu, tutnjeći i udarajući
Boško naviknu na domaćicu i ostalu čeljad da dočekaju goste. Dok bi okom trenuo, behu oba konja privezana iza novog vajata za šljivu. Stamena iznese gostima stolice pred kuću, poljubi popa u ruku, pa otrča opet u kuću.
Kad bi pored vajata, sukobi se s Vujom, koji u taj mah bahnu iz mraka pred nju, pa, ni sam ne znajući zašto, upita je: — Hoćemo li, dušo,
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Šta? Ti ćeš sjutra kod sudnice pričati kako si juče vidjeo Stanka kad je izišao iz starog vajata Miraždžićevog, i kako se krio da ga ko ne bi vidjeo... Jesi utuvio? — Jesam, ne beri brige!
— upita kmet. — On glavom! — reče Ivan. — Onaj moj ljutac — ka̓ i sam što sam — smotri ga juče, baš kad izide iz vajata. „Začudim se”, veli, „šta će Stanko u vajatu. Odem da vidim nema li koje od kućana.
Tamo sam nosio marvi pomam... Kad sam bio prema Ivanovoj kući, smotrim Stanka Aleksinog gde izide iz starog Ivanovog vajata. — Umukni, Turčine! — ciknu Aleksa i polete na nj, ali ga ljudi zadržaše.
A od koga, naopako?... — Ta šta mi tu izvijaš?... Pravi se: ne zna!... Zar ti nisi ovaj novac ukrao iz Ivanovog vajata i zakopao ovde, u đuvre?... I zar nije Lazar Ivanov zato juče na te pucao?...
Ni mrdnula nije... Krunija trže ruku, pa, van sebe, reče: — Odoh da ti kažem ocu. I kao vihor izide iz vajata... Jelica osta nepomično. Zamalo vrata se otvoriše.
Stanko beše otišao da se opremi. Imao je, vala, šta i obući Kad se pojavio iz vajata i prišao da se pozdravi s kumom, starojkom i drugim svatovima, nisi mogao gledati u nj od silnog bleska srme i srebra.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
baš ako ćeš i Anoku! — Hoću ja, bogami! I snaha iznad kuće provede pijana devera po mraku do vajata. Pokri ga ponjavom i ode u kuhinu da priča jetrvama što se zbilo. Ali se nijedna ne obeseli tome glasu.
Kostić, Laza - PESME
Strašna misô, ponoć nema, mali žižak dogoreva, u Delile duše nema, tek da samo iz vajata posrćući nađe vrata. A napolju, u po trema, susreta je jedna žena, ta je žena mati njena; majci svojoj ćerka
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
podrljaju svaku pamet ako zaštrči na ćuviku ili je mesar suši u dimnjaku a žena (kod žene smo stali) svlači se iza vajata i čeka na vrata neko kuca silazi s huma gde su krčme i mrtvaci i nosi kobasicu minut ispred konjanika koji uvek
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću. Idem preko avlije, a oči mi se ne odvajaju od rpe, što je složena baš više vajata, na ravnoj ledini.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Teraj! Simka pođe ka sankama, pa se naglo okrete i vrati u kuću. Nikola iz vajata gleda Vukašina, obema rukama drži se za bradu i sporo klima glavom: ognjište rastura, ali vruć pepeo nosi u džepovima.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio otud iz vajata. Razmisli se malo, pa se seti da je učinio pogrešku što je pogledao u krov, kad se obratio Đurici.
Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa razgleda ceo pod, po kome beše rastureno đubre od živine i stoke. Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku!
Pero, po Bogu si brate, ti znaš... — Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla! — viknu kmet i izgura je iz vajata, ali ona produži i dalje naricati i prizivati za svedoke celo selo i sve svetitelje.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
A kad bilo pola noći, Kum namigne na vojvodu A vojvoda na mladence, Odvede ji do vajata, Pa zabravi ovom vrata. Selo Momče golobrado, A do njega Cvet-devojče, Oboje se zagrlili I nagnuli da s’ poljube.
Ilić, Vojislav J. - PESME
„Otvori jedanput, more!“ Kmet se očajno derô, kô selo da negde gore. Najposle ispade neko, komotan, iz vajata. Buktinja zasvetli jasno, a pred njim - opštinski ćata.