Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Извири мало иза вајата и погледа капетана, па намигне — као вели: »Гости се ти, господине, још мало! Твој верни Ђуко зна шта ради.
— Па дела, богати, ради што знаш, а ја ти нећу заборавити. Анђа устаде и донесе из вајата некаке замотуљке. Извади из једног два-три летећа куршума.
Пурко, чича Мирко и остали ту код вратница. Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. — Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући.
« те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући
Бошко навикну на домаћицу и осталу чељад да дочекају госте. Док би оком тренуо, беху оба коња привезана иза новог вајата за шљиву. Стамена изнесе гостима столице пред кућу, пољуби попа у руку, па отрча опет у кућу.
Кад би поред вајата, сукоби се с Вујом, који у тај мах бахну из мрака пред њу, па, ни сам не знајући зашто, упита је: — Хоћемо ли, душо,
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Шта? Ти ћеш сјутра код суднице причати како си јуче видјео Станка кад је изишао из старог вајата Миражџићевог, и како се крио да га ко не би видјео... Јеси утувио? — Јесам, не бери бриге!
— упита кмет. — Он главом! — рече Иван. — Онај мој љутац — ка̓ и сам што сам — смотри га јуче, баш кад изиде из вајата. „Зачудим се”, вели, „шта ће Станко у вајату. Одем да видим нема ли које од кућана.
Тамо сам носио марви помам... Кад сам био према Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата. — Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше.
А од кога, наопако?... — Та шта ми ту извијаш?... Прави се: не зна!... Зар ти ниси овај новац украо из Ивановог вајата и закопао овде, у ђувре?... И зар није Лазар Иванов зато јуче на те пуцао?...
Ни мрднула није... Крунија трже руку, па, ван себе, рече: — Одох да ти кажем оцу. И као вихор изиде из вајата... Јелица оста непомично. Замало врата се отворише.
Станко беше отишао да се опреми. Имао је, вала, шта и обући Кад се појавио из вајата и пришао да се поздрави с кумом, старојком и другим сватовима, ниси могао гледати у њ од силног блеска срме и сребра.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
баш ако ћеш и Аноку! — Хоћу ја, богами! И снаха изнад куће проведе пијана девера по мраку до вајата. Покри га поњавом и оде у кухину да прича јетрвама што се збило. Али се ниједна не обесели томе гласу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Страшна мисô, поноћ нема, мали жижак догорева, у Делиле душе нема, тек да само из вајата посрћући нађе врата. А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
подрљају сваку памет ако заштрчи на ћувику или је месар суши у димњаку а жена (код жене смо стали) свлачи се иза вајата и чека на врата неко куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Терај! Симка пође ка санкама, па се нагло окрете и врати у кућу. Никола из вајата гледа Вукашина, обема рукама држи се за браду и споро клима главом: огњиште растура, али врућ пепео носи у џеповима.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата. Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици.
Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке. Наједаред узвикну весело: — Дајте мотику!
Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А кад било пола ноћи, Кум намигне на војводу А војвода на младенце, Одведе ји до вајата, Па забрави овом врата. Село Момче голобрадо, А до њега Цвет-девојче, Обоје се загрлили И нагнули да с’ пољубе.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„Отвори једанпут, море!“ Кмет се очајно дерô, кô село да негде горе. Најпосле испаде неко, комотан, из вајата. Буктиња засветли јасно, а пред њим - општински ћата.