Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zna, kaže, za kapetana Zoriča, iz Mošorina. Za lajtnanta Vlaškalina, iz Titela. Za kapetana Savu Rakišiča, iz Bečeja. Za lajtnanta Nedu Markoviča, iz Mohola.
Pana je bio sad mrtav, u Rosiji, već trideset i četiri godine, ali je eto, i mrtav, mamio ljude u Rosiju. Kako su ljudi Vlaškalina stigli, od Titela do Tokaja, to valjda samo Bog zna, ali je Vlaškalin, u proleće iduće godine, sa svojim joldašima, bio
Tako se to zvalo, u ono vreme, ali to nije bio bol srca, nego proliv, dizenterija. Niko nije bio tužan u grupi Vlaškalina.