Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Svi se veselo vraćaju i preko sela bezrazložno duše se od smijeha... Njih dvoje sami časom zagledavaju se, pa proslijede putem; on, razigran vinom i blizinom njene mladosti, sada siguran, požudno gleda u nju kao u svoje
komšije ćuteći to gledaju, a jutarnja siva svetlost zimnjega dana već se uvukla u kuću; odanilo je: ljudi se kao u čudu zagledavaju i razilaze. —Vodi ga! — veli Ilija Anđi i mrko preda se gleda. —Evo, dobar čovječe, neka mu povežem ranu!