Ћипико, Иво - Приповетке
Сви се весело враћају и преко села безразложно душе се од смијеха... Њих двоје сами часом загледавају се, па прослиједе путем; он, разигран вином и близином њене младости, сада сигуран, пожудно гледа у њу као у своје
комшије ћутећи то гледају, а јутарња сива светлост зимњега дана већ се увукла у кућу; оданило је: људи се као у чуду загледавају и разилазе. —Води га! — вели Илија Анђи и мрко преда се гледа. —Ево, добар човјече, нека му повежем рану!