Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Pred smrtnom opasnošću moja misao i telo bili su paralisani. Još silniji prasak odjeknu. Nad glavama našim nešto zakovitla, kao grede... nečije telo, zemlja, a kroz tu lomljavu čujem jauk i neko viknu: — Udari u drugi vod!
odsustva su privremeno ukinuta. — Znam... ali u izuzetnim slučajevima — on me značajno pogleda. Neka slutnja zakovitla u meni. Pogledah ga u oči ne bih li razumeo smisao njegovih reči.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica zaprašta oko nas. Svi smo se prilepili za zemlju.
Od nas pozajmiše vatru i drugi. Čitave lomače razgoreše se na svima stranama. Jednima vetar poduhvati vatru i plamen zakovitla preko naših glava. A već od dima se nije moglo disati. Tek posle jedno dva časa uminu sneg.
Već sedim na vodi. Konj digao visoko glavu i samo striže ušima. Na sredini reke voda zakovitla, učini mi se kao da se mi okrećemo u mestu, te zatvorih oči, ali se zanesoh te spustih noge i jedva se zadržah.
“ Preko glave razli mi se neka toplina. Krv poče da mi juri niz čelo. Nešto zakovitla pred mojim očima i mrak se spusti. Ne znam koliko je to trajalo i šta se sa mnom zbilo.