Jakšić, Đura - PROZA
“ Htede majstor Sima i dalje da govori, ali se otac namrgodi i ćutaše duboko zamišljen. „Hoćemo li i kosu obrezivati?“ zapita ga majstor Sima. „Reži, majstore!“ reče otac...
baš nekako u teme, a ono se sjaji, glatko kao mermer — jedno se dete zagledalo u njegovu temenjaču, pa se usudi da ga zapita: — A, učitelju, ko ti je počupao kosu?...
Zlato sinu, a mati skoči, uplašena. — Otkuda ti te minđuše i te belenzuke? — zapita ga uprepašćena mati. — Ta to je zlato, to su skupe stvari... Ej, Đošo, Đošo!
Obradović, Dositej - BASNE
Ovi stane čekati s| velikom željom neće li baba to učiniti. Dok se dete utiši, prestane plakati i zapita babu hoće li ga dati kurjaku?
Lepo je slušati mojega dobroga prijatelja sofopolitskoga episkopa, kad ga ko zapita je li nužno episkopom imati bradu? Odgovara: „Davnašnji je običaj, zato je moram nositi: ja sebe čuvstvujem da bih bez
namera ga nameri na jednog zdravog jelena, koji se udivi retkosti priključenija, to jest viditi ovna usamljena u gori. Zapita ga učtivim načinom otkud tako i daleko li misli.
jedan Albanez janičarin dođe u Bosnu. Zna ponešto srpski, ali malo, i hoteći da kaže Bošnjakom da je on strašan junak, zapita ih kako se u Bosni zove onaj ko čini sve što on hoće? „Ogursuz”, — odgovore Bošnjaci.
Dođe mu jedan lukav derviš, koji se činjaše lud, znajući da Turci lude kao svece počituju, i zapita ga veruje li on u alkoran. „Jao, jao, kakovo je to pitanje?” — reče mu sultan. — „Jesi l' ti čitav?
Kako ja ne bih u njega verovao kad sam, hvala bogu, Turčin?” — „A stoji li u alkoranu napisano” — opet zapita derviš — „da su svi Turci braća?” — „Baka! kako ne bi stajalo kad stoji?” — odgovori sultan.
Dođe doma pa mačka, gleda ga sa svih strana, čudi se koja je to beda. Zapita ga koje i otkuda. „Ja sam ptica”, — odgovori papagal — „rodom sam čak iz Indije.
Kurjak se obešta sve to | učiniti, no pritomu zapita je da mu kaže kako je tu upala, ona koja inače od svakoga počituje se za hitru zverku i vrlo se lasno ne d prevariti.
126 Jastreb i kukavica Jastreb zapita kukavicu s čim se ona hrani. Ova mu kaže: „Jedem mrave i svakojake crviće, no najlepša mi je čast kad uhvatim mladog
Upazi ga jato nezlobivih golubova, doleti k njemu, opkoli gga i prijatno gledajući na njem zapita ga: kakvoga je roda i plemena, i na koji se put priugotovljava.
Jedan kralj francuski, prolazeći pokraj kujnje, vidi tu momče gdi okreće ražanj i peva. Zapita ga zašto je tako veseo. „Jer ne bi' bio veseo, kad mi je dobro kao i kralju?” odgovori mladić, ne znajući s kim govori.
Dođe franciškan da ga obrati u svoju veru, obeštavajući mu po smerti raj. Zapita ga Montezuma: „Idu li Španjoli u taj raj koga toliko hvališ?” Kaže onaj da idu.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
I ja se začudim — priča mi moj otac — kad me Arsa zapita: ,Vidiš li, Aleksa, cara?’ — ,Kako ću ga viditi, kad ga tu nema?
’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene. ,Hajde’ veli, ,zove te car!
Kako dođem, posadi me s njima za astal i zapita me brat Ignjat (on se nije dao drukčije zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio otac popa Nikole
ako mu ima slepac ili bogalj ili kakav drugi sakat ili ubogi siroma, i sve i̓ pred kneza i kmetove uparade, i knez zapita: „Eto, braćo, ovo siromaka koje vidimo; hoćemo li ili nećemo na nji̓ porezu udariti?
On (Aleksa), Birčanin I Nikola Grbović sednu na Paležu u lađu i dođu veziru u donji grad. Zapita vezir: „Kamo vojska?” — Kažu mu oni, da je sva vojska gotova u Grabovcu, no ne mogu ući u grad, jer su Vidinlije
Sakrijem se u jednu ekmedžinicu, pošaljem pandura Glišu Pavića, našega komšiju, da zapita oca, smem li ja do njega doći. Kako moj otac čuje da sam ja došao rekne: „Šta će on ovde?
Među pročim dogovorima zapita on mene: „Dušo, kad ćemo udariti na Va-. ljevo da palimo?” Ja mu kažem da sam dao veru da za pet dana nećemo udariti;
ili onaj prvi ili drugi dan vozili smo se u zahoždeniju sunca blizu kraja, dok eto iz kuće čovek siđe pobliže Dunavu, zapita čiji je čamac. Vozar odgovori: „Naš je̓. On kad nas dobro -razgleda povika: „Goni čamac kraju”.
Kad blizu budemo, pozdravimo jedni druge srećnim putem. Zapita nas Živković: „Ako Bog da?” Kažemo da hoćemo u nemačku Oršavu.
Malo zatim zovnu general svoga slugu i zapita: „Lošadi gotovi?” — „Gotovi”, odgovori mu sluga. — „Gotov pašaport?” — „Gotov, vaše prevoshoditeljstvo”, odgovori mu
Teodor Filipović tiho se razgovara i umereno, Atanasije Stojković dosta vatreno. Pošto odu oni na svoje kvartire, zapita Čardaklija mene i Protića Jovu: „Od ova dva čoveka koga bi voleli da sa sobom povedemo?
” — i stade. On zaviri u naše karuce i zapita tko smo. Mi kažemo, da smo ruski podanici a moldovanski kupci (jerbo smo pod takim imenom od Jaša donde putovali, kako
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Baš mi dosadi! Englez sasvim nemarno priđe načelniku i upita: — Ima piše, tako traži? — pa prstima i mimikom zapita načelnika kao je li već pisano da mu se traži što je molio. — Jest, jest!
Strahota! — Šta je to, nesrećniče? — jedva umede da ga zapita. — Pa, popo, da se ne prlja... ionako ovo ruvo nije moje... — protunjka Vuja. Popo lepo zaneme.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je leno išao za onim kolutima... Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi? Marinko poćuta. — N... ne mogu!...
Družiće se sa prvim begovima... Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo. Nijedan proći neće, a da za njera ne zapita. Prolaziće begovi... paše... pa, možda, i sam čestiti vezir, i pripitaće za ime njegovo... A Kruška?
Dok bahnu u avliju Ivan Miraždžić. Bio je bled kao krpa. Kako dođe, op zapita za domaćina. Kad mu rekoše da je kod kovanluka, on se diže žurno k njemu.
On ispriča popu kako je Ivanu nestalo novaca. Kad kmet ispriča, popa se okrete Ivanu. — Na koga sumnjaš? — zapita ga. Ivan opet nikom poniče. — Ne znaš ko je? — upita pop opet. — Ta, to i jesu jadi, moj popo! .....
— Nisam. – Zovi!... Kmet izide te naredi Simi da sazove selo, pa se vrati u sobu. — Šta mislimo sad? — zapita on popa. — Još ne znam... Hajdmo sudnici, pa ćemo se razgovarati. I sva trojica krenuše se oborenih glava sudnici...
— Molim te, čiča Devo, gde bih ja mogao naći hajduke? — zapita ga Stanko posle pozdrava. — Hajduke? — Jest. — Hm!... hm!... — mrmljao je Deva.
— Dobro, da pričam! — reče on. — Bili, tako, starac i baba, pa imali jedno malo, majucno detešce... — Pa onda? — zapita Latković. — Ništa. — Kako ništa? — Da je bilo veće dete, bila bi i veća pripovetka! — reče on kratko.
Zbogom! — Zbogom, harambašo! — Zbogom! I hajduci odoše. — A mi, harambašo? — zapita Zavrzan. — Mi ćemo na Žuravu. Hajde! I krenuše se. 13. PRVI MEGDAN Harambaša dade Stanku svoju torbu.
„Pa i nana sad ćuti!... Što me bar ne zapita štogod? Što joj to malopre ne rekoh? Sad bi mi bar bilo lakše. Ona bi otklanjala. Kazala bi: nije spremna...
Ono veliko gospodsko oko gledaše slobodno i otvoreno pravo u zenicu. Harambaša mu priđe. — Odakle si? — zapita ga. — Iz Hercegovine — reče, a glas mu je grmeo kao grmljavina. — Kad si prešao ovamo? — Danas. Preplivao sam Drinu.
Eto, sa mnom je govorio i o tebi i o Jovi... — A šta je govorio? — zapita pop, ali preko srca... — Veli: dobar vam je onaj pop. Krasan čovek! Ja onakog popa nisam video, ne pamtim!...
A Ivana slobodno neka ne vraća sebi — on je propao za Crnu Baru!... Ako te pop zapita otkud ti to znaš, ti reci da si sve čuo pod Kruškinim prozorima... Sad zbogom! Stanko, ne puštaj jagnje međ kurjake!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
”, a pijani Joza igra u jednoj barici. — A što je, more vaš dućan zatvoren? — zapita me Ignjat ćurčija, koji u taj par prođe. — Tako! — kažem ja. — Da nije bolestan Mitar? — Nije — kažem ja.
Ona za sofrom sedi desno od đede, i u kući se ništa važnije ne dešava dok ona ne da svoj glas, ili bar dok je đeda ne zapita. Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr. đeda zapita: — Šta veliš, snaho, za Maričićev zabran?
Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr. đeda zapita: — Šta veliš, snaho, za Maričićev zabran? Da uzmemo? — Kako ti narediš, brâto, ti si muška glava!
— Nijesam — veli pop — nikad na to mislio. Da vidiš, nije luda ova učiteljeva. — A kako će to ići? — zapita Aksentije Smiljanić učitelja.
Poslije je vladika pitao šta je učila, i kad ona odgovori da svršuje četvrti razred, zapita on popa: — Pa šta misliš sada s njome? — Mislim, oče vladiko, da je dam u kumovu kuću da se dijete uči radu.
Seljacima ne reče ništa. Sam se dade u neke misli. Od to doba on učitelja nikad više ni za šta ne zapita, niti je s njime dolazio u dodir.
”, ona došla i sela do mene kod peći. — Al' vi ste sad sasvim zdravi? — zapita me nekako plašljivo. — Na putu da budem sasvim zdrav. — Al' ste tako bledi! — Nisam jeo ništa već osam dana.
On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo. Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me, pa se okrete Maksu: — Vi kao da ste s
Ja ćutah. Tumanov gledaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa: — A šta je to menzura? — Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? — obrati se meni.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da
sedne za sto pa samo promućka malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a zatim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: — Šta ’oćete i kome ’oćete da pišete?
Sve je to skinuto s kola u prisustvu putnika i uneto u kafanu. Čim se umio i očetkao, zapita putnik birtaša Švabu gde je pop-Spirina kuća.
’Ajd’, idi sad. Stoj! Ti ćeš to zaboraviti k’o i zapušač. Dakle, šta sam sve kazala? Šta ćeš da kažeš? — zapita je gđa Persa i formalno je presliša.
— A kako to da razumemo? — zapita ga Melanija koketno i stade se hladiti lepezom tako da vetrići dodirnuše i Perinu kosu. — Dakle, molim... odgovor?
(Tako je gđa Persa pred strancem oslovljavala svoga popu.) — Ama šta je bilo, Perso? — zapita pop Ćira. — Ta ništa, zaboga; naljutila se gospoja Sida što sam je dvaput ponudila kompotom, a znaš je da je uvek taka
— Bože, oni, siroti, brže odovud nego odonud — veli Melanija. — A šta je to bilo, boga ti, Perso? — zapita pop Ćira koji se vratio u sobu. — »Šta je bilo?«... Ja sam joj kriva što joj se ćerka ne ume ni okrenuti!
— Koju beštiju? — zapita pop Spira umorno. — Ta tu tvoju »slatku« gospoja-Persu! — Pa šta: jesam li vid’o? — Bože, Spiro, i ti si već sve to
nisam neka svađalica. Slušam pa gutam. Slušam samo šta govore za nas... — A šta govore? — zapita ozbiljno pop Spira i sede, a ustao je bio da ide pop-Ćirinima. — Šta govore! Govore da si paorenda...
tek onda dođe prava njihova snaga, pa se onda njihov car samo prekrsti sa tri prsta k’o i mi, pa baci kapu od sebe, pa zapita druge careve od druge vere (jer on je srpske vere): »Ko ’oće da se bijemo? Evo, tu sam, nek mi izađe!
— Pa šta kaže onaj paor? — zapita već malo ljutito pop Bira. — Pa to i jeste što me jedi! Potpustio onu beštiju, a on se izvuk’o: otiš’o negde na put, a
kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica s puta, — pa jedan drugog ama ni jednom rečicom da ne zapita!!
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog gospa. — Dopada mi se. — Pa hoćete li da joj to kažem? — Nemojte, ako boga znate! — A zašto?
— Jeste l' bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću? — zapita šaljivo gospođa Jelka. — Bio sam, al' samo malko; i sad sam zaljubljen... al' ne jako. — Kako to? — E, tako!
On mi je kurator, a tutor mom detetu, — odgovori stidljivo-smešno gospođa Persa. — Imate i familije, moliću? — zapita Ljuba. — Imam jednog sinčića. Sad će doći. Samo, oprostite, da pošaljem po tatu.
— Čuli smo. No najpre sam rad znati da li bi gospođa rado za mene pošla, — zapita Ljuba. — Ja nisam protivna, ako otac nije. Samo mi je briga za dete.
— A šta ima dete? — zapita Gavra. — Dete ima ovu kuću i dvaest motika vinograda; al’ sam vam već kazao da na detinje ne računate, jer ja sa
Posle večere se raziđu. Ljuba i Gavra su u jednoj sobi. — Kako ti se dopada ovde? — zapita ga čikaGavra. — Ne znam još ni sam kako. Devojke nisu ružne, osobito ona Julka; ona je, može se reći, baš lepa.
I sad je jako utegnuta, pa joj je pozlilo. — Al zašto je tako istrčala? — zapita Ljuba. — Kad joj je vrlo mučno bilo. — Hajd’, Ljubo, sedni ovde s nama pa pij; a vi, gospođo Makro, sedite do mene!
— Ne bi’ rekao! — A kako ja stojim kod vas, gospođa-Makro? — zapita Čarukdžić. — Šta mi je do vas, vi ste oženjeni! — Ja nemam žene. Vidite, gospođa Makra mene voli, — upadne čika-Gavra.
Berberin vidi Marka razrogačenog, pa se poplašio. — Znate li ko sam ja? — zapita Marko. — Znam, blagorodni gospodine! Vi ste gospodin Marko ot Rogozić, jurat, — odgovori zamućeno berberin.
Mici je to povoljno pa ga uvede materi. — Gospožo počitajema, vi ćete pogoditi zašto sam došao, — zapita Marko mater tek što uđe. — Sednite, da čujem dalje, — reče mati, ukočeno pogledavši u Marka a prekrstivši ruke.
— Sve bi lepo bilo, svi kažu da imate talenat; no ja moju Micu ne mogu na nesigurno dati. — Kako nesigurno? — zapita Marko. — Kakvo je vaše sostojanije? — Sostojanije?
Čudna kob! Svilokosić tera procese, no neće ni koraka učiniti a da ne zapita Rogozića. Tako prolaze godine, a Svilokosić se ne ženi.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Morala je da izlazi iz kola, kao da preskače tarabu. Kad Božič zapita Pavla, koliko mu je godina, i Pavle reče da je trideset i sedam, Božička se osmehnu.
Pavle nije znao ni šta znači kaligrafija, ni šta je impetigo, pa zapita. A Božič mu protumači kako se uči kaligrafija, a za bolest reče da je neprijatna, i krastava, kao šuga.
Kopša onda zapita za gospodina senatora Malenicu, u Temišvaru, pa zatim poče da priča da je, do sada, kroz Vijenu, otišlo jedno stotinak
Videv da će među njima pasti krv, Pavle naredi kočijama da stanu. Nasmeja se i zapita Grka: da li dolazi i stric Janko?
Prema formuli, koju su sekretari, pri saslušavanju serbskih oficira, upotrebljavali, Volkov, onda, zapita Isakoviča zašto se seli.
Živ se više neće vratiti – ide u Rosiju, i ne odustaje od toga. Volkov ga zapita, jesu li i svi ostali, Srbi, takvi, ako mu kapetan dozvoljava reći: ludi? Jesu li baš svi takvi?
Svi bi u Rosiju, odselitsja. Sekund‑sekretar ga onda zapita: šta je to Landsmann? Je li to sluga, ili mužik? Mužčina? Je li Landbesitzer?
Volkov ga je posmatrao uozbiljivši se. Zapita ga, još jednom, je li njihova odluka čvrsta. Da se ne pokaju posle, a mogli bi, i u Austriji, da lepo žive?
Nije ni primetio Agagijanijana, koji ga je čekao u kapiji. Vratar poslanstva onda priđe kapetanu i zapita ga, gde je Ihro Gnaden ostavilo svoje kočije?
Isakovič ga, onda, posle tog uvoda, zapita: Zna li vladiku? Pop mu onda reče, uvređeno, da on nema običaj da laže i da vladiku Vasilija zna, dobro.
Jedino im je još pomoć Drekaloviča sigurna. Isakovič onda zapita čiču: zar nisu mogli u Vijeni da nađu nekog rada? Pa da se bolje prehrane do odlaska.
Treba što pre da iziđu odatle. Kći gospože Božič, međutim – kao i njena mati tvrdoglava, i bestidna – zapita ga, glasno, uozbiljivši se: Zar on veruje da je u ljubavi, sa udatom ženom, sreća? Kakvu mu sreću može doneti udata žena?
Teodosije - ŽITIJA
Odvede ga nasamo i zapita: — Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?
Car ga zapita o zdravlju I o životu svetoga starca oca njegova. A on, pošto je sve znao o svojemu ocu, sve ispriča caru, da je car,
Prepodobni pak došavši u carstvujući grad, bio je s velikom ljubavlju primljen od cara. I ppetekavši zapita ga car: — Da li je još živ sveti starac, otac tvoj? Odgovori: — Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— Jesi l’ sasvim prepravan, Sofro? Nisi li što zaboravio? — zapita Čamča. — Sve je u redu. — Jesi l’ prepravio dolamu i ćurdiju? — Jesam i pojas, i samurkalpak.
— A jesi l’ što o mojim snivao, jesu l’ svi zdravi? — zapita gospodar Sofra. — Svi su zdravi, pozdravili te. — A jesi l’ bio sa mojom Sarom? — Jesam, pozdravila te.
Šta će sada? Slaninu su svu pojeli kočijaši, dugačak je bio put. — Šta ćemo sad, Čamčo? — zapita gospodar Sofra. — Ne boj se ništa, samo se vi šetajte po avliji, ja ću već izrediti.
Tu ćemo „auspruh” prodati. — Kada? — Sutra. — Ali ovde nije opasno mesto, kao ona čarda? — zapita Krečar. — Nije, ’de si video da grof spahija sedi ’de je opasno? — A poznaješ li ti grofa? — Poznajem.
Prva poseta ne sme biti dugačka. Gleda da završi, no frajla Lujza ga zapita: — Kad bude ovde bal, hoćete doći, Herr von Kirić? — Biću srećan.
— Kako je ispao profit? — pita Krečar. — Vrlo dobro; bolje nego na noblbalu. Vi ste mi jako pripomogli. — Kako? — zapita gospodar Sofra. — Kazaću vam. Da su bili sami manji purgeri, ne bi tako ispalo; jeli bi, pili bi obično piće, pa kraj.
— Dakako, banda će opet svirati. Sve je u redu, kucaju se. — Ali kaži mi, Čamčo, ’de nađe te pajacke haljine? — zapita gospodar Sofra.
Kada je otac primetio da odlazi u kuće gde su devojke na udaju, drži da je vreme da ga oslovi. Prvom prilikom, zapita ga. — No, Šamika, hoće l’ biti jedared što? Čujem kud odlaziš, pa ’de uzmi ma koju, koja ti se dopada.
— Drago mi je; jeste l’ bili već kod Juce? — Nisam, upravo k vama dolazim, u važnom poslu. — Šta to može biti? — zapita višim tonom. — Frajla Juca je jako bolesna, jel’te? — Nažalost. — Nema izgleda na bolje? — Doktor tako kaže.
U uredništvu piše jedan jurista. — Amice, vi znate stihove praviti? — zapita ga urednik. — Nešto malo. — Napišite ovom gospodinu nadgrobne stihove, dobro će vam platiti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Njenog osmeha. Decu je bila dala sluškinjama; samo pred mužem držala ih je na krilu. Sa osmehom. Jedno jutro zapita devera, da li mu se brat ne čini naglo ostareo?
Zatim reče Isakoviču da mu se javi po podne, i zapita ga znaju li ljudi da veslaju, prolazeći pri tom, neprestano dalje, pozdraviv zastavu.
Bila je pri potpunoj svesti. Zapita za muža i odmah zatim seti se, hotimice, prve godine svoga braka. Učini joj se opet da je samo ono leto bilo istinsko,
Matavulj, Simo - USKOK
Na to se i stari Pijero ohrabri, te se primače i zapita: — Pa šta ćete tu, u ovo doba, kad znate da se grad otvara pošto sunce ogrije?
U tome stigoše na trg svetog Trivuna. Ivanović, kome je kuća bila blizu, stade i zapita Pijera: — Hoćemo li u općinu, radi te tužbe? — Ja, vi’š, ja bih da pričekamo, neće li se Tudešak izviniti, jer...
— Aoh, doboga — učini Primorac uzdahnuvši, pa poslije kratka ćutanja zapita: — A čemu se narod izbezumi, da od boga nađe? Što mu bi, te poluđe odjednom, cipan cio?
Hajde, pope, dalje, e mrče! Pođoše. Ali mlađi ljudi nastaviše razgovor. Pero Purov zapita učevnog Krcuna: — Čujao sam e je mnogo lukav ovi današnji ćesar. Kako ga ono zovu? — Franc mu je ime — odgovori Krcun.
Bježim u Crnu Goru, kod vladike! Svi spustiše oroze na puškama i puške objesiše o ramena. Rako ga zapita: — Jesi li sâm? — Sâm! — Jesi li pobjegao iz Kotora? — Da. — A kad? — U podne.
— A znaš li, Janko, da ovaj pikolo grdov hoće da se ženi? — zapita djed. — Tako! — reče Janko i na licu pokaza tobože veliko iznenađenje. — Ja mnim ne bi ni jedna pošla za njega!
A onamo sve se grabe oko njega. Ali je on izabrao! Je li da si? Baba, koja čučaše pored lonaca, ispravi se i zapita: — Oli se ženit’, Dragiću? Kaži tome čovjeku!
Valjda ne pomišlja da ga uzme za „pristava“? — Ima li, Janko, u vas krtole? — zapita knez, stavljajući preda nj ponajviši pečeni krompir.
— Mniš!? — uzviknu Milica, te se one dvije začudiše. — Šta bi bilo to čudno? — zapita je mati. — A, da-ti, nijeste razabrale što Janko reče tajku u zdravici?
Puro Mijuškov dohvati Mrgudovu kolajnu i zapita uskoka: — Umiješ li čitati srpski? — Ne, no ruski? — ispravi Stevo Bajov. — A da li to nije sve jedno?
U onoj motnjavi Janko dođe do Milice, koja opet držaše bratanića, pa, igrajući se s djetetom, zapita je za ženu. Milica se najprije zbuni i porumeni, pa mu na prekid poče odgovarati.
Milica stade iza Krcuna da čeka red za dalje posluživanje. Janko zapodjenu razgovor. Zapita kneza da li zbilja ima Mrgudu preko devedeset godina? — Ima — potvrdi Drago.
Milićević, Vuk - Bespuće
Kad jedan Ličanin prođe pored Gavre Đakovića, zaostao, hitajući da dostigne ostale, on ga zapita. Dokle idete? — Preko mora, odgovori onaj dobroćudno i prazno, ne pojimajući značenje te riječi, nasmija se, pokaza
što će da pođe, pošto je dvaput duže ostala nego što je imala posla; na svaki način, to je već toliko puta mislila da zapita i, ne usuđavajući se, ostavljala za sutra. Jednom rukom držala je za bravu i gledala ga svojim velikim očima.
I poče da hvali šljivovicu; sa rđavim akcentom, zapita, onako nemarno, ima li je još mnogo. — Nema. — Nema! — reče on više nego žalosno. - Šteta, šteta! — mrmljaše on.
Ona sigurno još plače, mišljaše on. Ona kaže da je nesrećna. — A zar sam ja srećan? - zapita se on i lutaše očima po tami. I čitave noći ne sklopi oka.
— Vi se ljutite? — zapita on. — Zašto? — reče ona i pogleda ga začuđeno. — Ja sam mislio... — kaza on zbunjeno, ljutit na svoje pitanje i pogleda
— Vi ćete skoro u Zagreb? — zapita ga ona. On ne očekivaše njezino pitanje i trže se. — U Zagreb? Ne, neću ići ove godine.
Na ocu se opažaše nešto plašljivo, nešto što ga tišti i smeta. — Šta radi mama? — zapita ona poslije ćutanja. Otac ne odgovori ništa u prvi mah, i to je dirnu i uzruja; i kad se sretoše njihovi pogledi, oba
— Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla. Da, ona je umrla. Nje nema više ni za mene ni za tebe, ona nas je
Sremac, Stevan - PROZA
— A vide li, Kajo, onu životinju, kako se navadila na našu pečenicu? ’Oće krkanluka! — Koju? — zapita Kaja, koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila. — Pa onoga mačora!
— Pa šta nam donosite? — zapita domaćica polaženika. — Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hladne vam ruke...
Posle su lepo živeli. Nikad svađe. — A, šta — reče mu jedan — a ti se pomiri sa tvojom domaćicom. — A što? — zapita Jova. — Pa i ako sam. Što kažu, izvadio sam dijamanat iz blata. Jova je zadovoljan bio s njom, i uvek je hvalio.
Taman su se deca umirila, a učitelj zapita: — Šta je danas, koji dan? — Sreda, gospodine! — povikaše svi. — Mir! Jedan neka govori. — Sreda, gospodine!
— Šta radiš ti, more? — viknu otac. — Šta pitate, slatki otac? — zapita Marjan. — Pitam te: šta radiš? — Učim. — Šta učiš? — Učim računicu! — A baš dobro! — veli Radisav.
Kad ga dobro istuče, zapita ga opet: — Pa kol’ko ima? Znaš li bar sad? — Ne znam! — A znaš li zašto sam te bio? — Znam!
— A što te bole? Da te nije počem udario »šlog«? A, golube? — Nije. — A koliko ti je, kućo moja, godina? — zapita tonom na koji se moralo odgovarati. — Trinaest! — E, hoće u tim godinama!...
Radičević, Branko - PESME
Zagrlili s', oborili glave, Pa suzice rone ukraj Save. Kad i zgleda, onamo poita, Pa i vako mlađane zapita: Što plačete, što cvilite mladi, Kaki su vas zadesili jadi?
Otkud — kako — jedva ko zapita, Svako skoči, pred Turke pohita, Sretosmo se, pa se pokrvismo, Izgibosmo, ljuto s' izranismo, Bez rane nas ne osta
Silovit svet se tamo-amo vije, Al' mlogi prođe kanda ga i nije; Za nekog tude jošte i zapita Il' momak, il' gospa, il' deklica vita.
10. Usta, ne kte oklevati, Ka dragome svom poita, Pod ruku se njemu lati, „Pa kako je?“ još zapita. A on reče: „Nikad bolje!“ Pa sa dragom ajd' napolje. 11.
Taka meni baš i treba!“ 25. Pa u dućan njoj poita, Učini joj poklon laki, Još je tio tad zapita, Da l' kroglova ima kaki? I to zato on prozbori, Da se samo put otvori. 26.
93. On se za njom u dom dade I zapita onde nešto. Od vas niko to ne znade — Ne znam ni ja, ali tešto! Ta znaćemo sve do sutra, Ili barem do preksutra.
96. „Što je oto?“ on zapita, Ali čedo ni brigeša, Već ustade, na nj poita, Još prozbori srdna seša: „Gospodine, molim, ko ste?
Nju, sve koja zaboravi, Oca, majku što ostavi, Ne zapita: ko je, šta je? Ne zapita: otkuda je? Na grudi mu verna pade Pa se sa njim u svet dade, U svet, u svet ta on želi!
Nju, sve koja zaboravi, Oca, majku što ostavi, Ne zapita: ko je, šta je? Ne zapita: otkuda je? Na grudi mu verna pade Pa se sa njim u svet dade, U svet, u svet ta on želi!
Tu mu nađem brata najmlađega De ogleda konjica svojega. Odma junak onamo poita, Pa ga brzo ovako zapita: „Kaž' za brata, ti momče krilato, Da l' uzima Silićevo zlato?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
I da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kažem, kad me moj čovek a tvoj deda zapita: „Ženo, koga ostavi tamo? Da se ne ugasi naše ognjište?
Pružio joj je ruku, ali nije mogao da kroči. Ona, jedva čineći se nevešta svemu, opet bojažljivo, sestrinski, zapita ga: — Zašto, brate? Da nisi ljut?
Kostić, Laza - PESME
„Pa šta to čitaš?” zapita me gost. Jevanđelije, rekoh. „Okapi ga se, dodijalo mi, taj kurs već slušam celu godinu. pa zato imam rekraciju sad do
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se faliti šta je on junaštva počinio, pa onda zapita njih: — A jeste li vi štogođ učinili do sad?
Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađeg carevića: — Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od smrti sačuvao?
Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako! A baba mu prihvati: — Bog ti pomogao, sinko! Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec? A ona mu odgovori: — Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja.
Onda baba zapita: — Da gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod
Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave pusti ga car preda se pa ga zapita: — Hoćeš li čuvati ovce? A on odgovori: — Hoću, svetla kruno!
Ljudi otišavši kažu carevome sinu da ga zove njihov car, i on odmah otide. Pošto iziđe pred cara zapita ga car ko je, otkuda je i kuda ide.
Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita ko je i otkuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin i da niko nema vlasti
pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita ko je i otkuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i
Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu boga, zapita ga ne zna li on da ima gdegod taki i taki grad.
Onda se on uputi kroz onu planinu i nađe lovca, i nazvavši mu boga, zapita ga: — Brate, čuo sam da se ti znaš s ticama razgovarati, a one lete svuda; eda li si čuo kad od koje da ima taki i
Lovac mu odgovori da nije nikad čuo, „nego ćemo ih — veli — sad pitati“. Pa onda sazove sve tice te ih zapita: — Jeste li kad koja videle taki i taki grad?
Onda lovac i carski sin otidu k orlu, pa ga zapita lovac, je li kad video taki i taki grad, a orao odgovori: — Samo sam jedanput u svome veku preleteo preko njega.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
TRIFUN: Pa trpeo, dabome, jer mu nije rod. SARKA: I, što kaže prijatelj Tanasije, eto da me ko zapita: Ti si, Sarka, je li, blizak rod pokojnome Mati? – Jesam! – Pa dobro, Sarka, znaš li ti kako izgleda pokojnikova kuća?
AGATON: Šta ima to da pita? MIĆA: To se samo po sebi razume. SIMKA: I što ne zapita Agatona, Agaton zna te zakone. GINA: Pa vi i ne znate šta je sve bilo; došli ste na gotovo, kad je Proka već osvojio
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar. — Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka. — Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može.
— A o šta ću da se oduprem ja? — zapita jedan koji je stajao pri otvorenim vratima. — Ti se zguri, a kad naiđe most, ti se onda nasloni...
— Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni? — zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša.
Nišandžija, punilac... Pomoćnik nišandžije... vozar. — Koji? — zapita potporučnik. — Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik.
vozar. — Koji? — zapita potporučnik. — Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik. Rezervista razvuče usta u osmeh i procedi nešto u znak odobravanja. — A ti? — obrati se kapetan meni.
On se uozbilji, a zatim me začuđeno zapita: — A gde si ih ostavio? — Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da
Jeste li razumeli? — Gospodine kapetane... — zausti potporučnik Aleksandar. — Jeste li razumeli? — zapita još strože komandir. — Razumemo! — Baterija da se vrati u bivak.
— Jesu li se predali? — Jes, kad smo ih uhvatili za gušu — odgovaraju ponosno starci. — Koje su vere? — zapita neko od vojnika. — Pa vidiš: švapske... Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak.
I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. — Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu!
— Svakako Austrijance... — A kada bi njihova bila onde? — zapita narednik Milutin. — Ih! — mahnu rukom kapetan Jovan. — Letela bi nam perdašina po ovoj ravnici.
— Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne. — Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo. — Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni dušman neće... Nego kaži ti meni jedno...
Ruke leša još su mlitave, glava zabačena unazad, a oko usana sveže masnice krvi. — Kuda ga nosite? — zapita neko. — Naredili ni da ih sakupimo i da skinemo državsku spremu! — i, kao vreću, spustiše leš da se odmore.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
« pomisli on, ali ne smede iskazati svoju misao glasno. — Jeste li odavno učitelj? zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući.
« Priđe joj Gojko, pa prvo liznu prst jezikom i prevuče njim preko table, potom se nasmeši i gle dajući opet u tablu, zapita je: — Kako vam se dopadaju novi đaci? — Divljaci. Kao da nisu dosad videli čoveka.
— Zašto niste izradili sto i tablu, kad ste radili skamije? zapita Ljubica kmeta. — Izrađeno je to sve, sutra će se doneti. Nismo mogli sve odjednom da dignemo, reče kmet.
— Kako se zoveš ti, mali, što se jednako obrćeš? zapita ona jedno đače, koje joj pade u oči kao nestašno. Sva deca iz toga kruga, u koji je ona gledala, stadoše bojažljivo
— Zar nećete da nam vidite školu ? zapita Ljubica kao čudeći se. — Bio sam u njoj i letos o ispitu i opet pre mesec dana kad smo merili vašu učionicu i
Moram mu govoriti nek se javi za ispit. A što ?... Zar se mene što tiču njegove stvari ?« — zapita se ona bojažljivo, anališući sa zebnjom svoja osećanja, ali se odmah umiri.
Tu je i Prosvetni Savet, zaboga; valjda se to ne lomi baš tako lako !... zapita Ljubica uzbuđenim uzdrhtalim glasom. — Eh, Savet!... odgovori Velja sa nekom gorčinom u glasu. Teško nama!
— Zar vaš kolega ne radi danas? zapita on osvrćući se. — Radi, ne znam što već ne izlazi. Pisar skoči i utrča u školu.
Ljubica se doseti ovom smehu, pa čim stadoše na polju zapita ga: — Vi ste jamačno lepo proveli detinjstvo i mladost? Vidim da se rado sećate mladosti... — Mladosti ?...
Ljubica pognu glavu, pa veoma poslušno i usrdno uze pero i potpisa kako joj je rečeno. — Šta kaže? zapita Gojko šapćući, kad mu Stojan predade hartiju. — Šta će reći... Saže glavu kô jagnjence, pa potpisa.
Nekoliko njegovih đaka priđoše k njemu. — Jesu li svi došli ? zapita decu. — Došli su. Samo nisu oni što ne dolaze nikako, odgovoriše đaci.
Istina, ovo su neki dobri ljudi, vidi se... ali tek... — Jeste li bogoslov ili preperand ? zapita ga popa kad sedoše u sobi — Prep... da, jest...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
kad me prođe, da na meni stane kraljičino oko. Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško.
Da zasuzi, zagrli, rukama obema, gola kao potok, sa bedrima kao labudovi. Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Ja bih mačem počast šinuo i tiho reko: Jer sam muško.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
“ Starac završi govor, a kad Agaton htede još nešto da ga zapita, njega nestade. Agaton se vrati u ćeliju, sede i stade da razmišnja o tom što mu je govorio starac.
Vrati se gazdi bez magarca. Gazda ga srdito zapita gde mu je magarac i zašto nije kupio. — Ne ljuti se, gospodaru — odgovori sluga.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek...” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Madžarević! — uzviknu jedan. — Jes', on je, — potvrdiše drugi. — Ko ga ubi, kamo ga? — zapita kapetan. Izvedoše pred njega Ljubišu. Kapetan se veoma iznenadi. — A kamo onaj... kako'no... što mu dadoh magacinku?
Vesela i zadovoljna srca uđe on u školsku zgradu. — Jesi li sve prešao? — zapita ga sused u klupi, kad sede do njega. — Preko polovine, — odgovori mu Pera, — a ti?
— Pero, kako se zvaše ono mesto, gde je Eduard III pobedio Filipa IV? — zapita ga jedan. — Ne znam ti ni Eduarda ni Filipa, a o njihovim ratovima nemam ni pojma, odgovori on. — Stogodišnji rat.
U tom uđoše devojke. Pera skoči i pođe na susret jednoj, koja se uputila k njemu. To je ona. — Šta si uradio? — zapita ga ona smešeći se. — Ništa. A ti? — Jedva malo pre dovrših. Ali sam sad sigurna! A ti, bolan, zar baš ništa?
Jedan izađe na vrata, da vidi »idu li«. — Ima li koji dvojku rezultat? — zapita jedan. Svi ćute. — Dobro je, — produži on. — Čiča zasedava, a taj ne daje dvojke iz istorije.
ta, ko će to znati, i šta me se to tiče... Glavno je: posle Arkadija«... — Dakle? — zapita profesor očekujući odgovor. Pera ga pogleda začuđeno, pa posle toga čuđenje pređe u zabunu i neku nejasnu zebnju...
to mora da bude naposletku«... — E, pa onda nam kaži, koji se ono Plantagenet borio s duhovništvom? — zapita ga profesor. »Sad sam pao!... svršeno!«...
— Pa hoće li da je piše? — zapita neko. — Mora, i da mu se neće, — veli pop. — Sutra je mora poslati. — Da li je već počeo? — reče neko.
— Odkud ti to znaš, — zapita on i pogleda dečka začuđen. — Pa oni vele, da tebi manastiri plaćaju što namamljuješ svet da ide tamo...
— Šta to radiš, čiča? — zapita Peru posle obična pozdrava. — Eto, sinko, činim ono što je i Hristos govorio: vadim korov iz pšenice dok je još
Predanj izađe nekakav niži železnički činovnik. Živko ga zaustavi, učtivo prinese ruku kapi i blago zapita: — Molim vas, kad stiže voz iz Pirota? — Odmah posle beogradskog — odgovori činovnik i htede da pođe.
A ti? — Ja čekam majku, pa ima zadocnjenje. To mora da bude svakad kad ja koga čekam... — A, ima zadocnjenje? — zapita iznenađen Živko, ne razbirajući koji se voz zadocnio. — Ima, sad sam pitao. — E servus!...
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JEVREM: A, jes'! (Prilazi žandarmu i spušta mu ruku na rame.) Ti, brate, ako te zapita štogod gospodin načelnik, a ti samo reci: gazda Jevrem mi je spustio ruku na rame, on zna šta to znači.
Tebe je, je li, inat doveo u našu partiju? JOVICA: Jeste, to priznajem. Da me sad ko zapita: bi li se poturčio kad bi znao da Jevrem Prokić neće biti poslanik, i to bih pristao.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči. — Nijesam, gospodine. — Dakle nisi? — Ama ni slovca.
— Ka, kutija, gospodine! reče famulus. — Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’. Kako ti ono beše ime? — Je l’ meni? — Tebi, da.
Ako znaš Joksimoviće, e ja sam, vala, od otih. — A jesi li pismen? — zapita ga Sreta prelistavajući onako od bede neku knjigu. — Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?!
jednako se ljuti i sekira i Zaca i Tešmana; onoga prvoga jednako, a ovoga drugoga ostavlja na miru tek onda kad ga ovaj zapita zna li on šta je to magazadžijska meraba?
Priđe mu Sreta i probudi ga, pa ga zapita je l’ večerao? — Ne ja, bogme, nego tebe čekajući i zadremah evo. — E, pa izvini, ja sam večerao; zadržao me gazda
Interesovao se jako za svoga učitelja, pa kad ga vide onakva, a on ga zapita šta mu je, da mu nije zlo. — Ako je nazeb, gospodine, da te istrljam malo; vešte sam ruke, — reče Maksim.
Sreta sede i zaiska kafu. Zapita jesu li došle novine, i kad mu reče Zac da nisu, a on se zadovolji i starim novinama. Doneše mu »Srpske Novine« i on ih
I taman Provir diže ruku i pokaza na sliku Smrt cara Maksimilijana i htede da zine i da zapita učitelja zašto se šokački popovi briju a ne nose bradu kao naši, — a utom stiže pošta u mehanu.
— zapita Sreta gledajući oštro u Provira. — Ko te je poslao ovamo? A? — A ko će da me pošlje?! — došao sam sâm. — Molim vas, br
— Pa kako mu se sve to duzdisalo, — gospodin-učitelju? ’Ajde, zdravlja ti, pričaj? — zapita jedan posle jedne male pauze.
— Ama zar za njega me pitate?! — zapita ih Mića »Oficir«. — He, ne znate vi još njega, a i ne dao vam bog da ga poznate kao što ga ja, kukavac sinji, znam.
— Ama, zdravlja ti, znaš ga?! — zapita onaj Krsman, onaj dripac. — Ama je l’ ja — pita Mića ponosito; — ama znam ka’ rđavu paru; ka tebe, Krsmane što znam,
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
na pragu, tužna kao ruža U jesen, sa nežnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža, I tiho zapita: „Dokle, o Džone Hohohonde?
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Pa poslijed poče đetinjiti; zapita me za naše susjede, za Bošnjake i za Arbanase: „Kad uhvate — kaže — Crnogorca, bilo živa al' mrtva u ruke, hoće li ga
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I samo što zapita: — Ko je još tamo? | — Magda. I ne zbog nje, Magde, nego više što nije to ko drugi, što ga neće drugi videti,
Marko, jednako stojeći, podavajući se, da bi ga Arsa što lakše skinuo, samo ga zapita: — Jesu ustali? — Jesu, jesu, gazdo. Eno gazdarice po kujni, sprema. A Tomča (sin) tek što se nije obukao.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Primorci, koje put vođaše na lijevo, zaustaviše se malo, gledajući za njim. „Ko je ono?“ zapita neko momče. „Ono je serdar Pejo Grubanov s Njeguša.“ „A!
„Ocu zeniti se, bome!“ odgovori dijete. Svi se nasmijaše. „A koju ćeš uzeti, de?“ zapita ga baba mu, a lice joj se razvedri i nasmija. „Uzecu Milju Đulovu!“ reče Milun ozbiljno. „Aferim! Živio Milune!
„I nešto si mi blijeđi no obično, Gospodaru!“ Mjesto odgovora, Gospodar ga zapita: „Jesu li ustali Primorci?“ „Ne još.“ „A gdje si ih smjestio?“ „U mlađupnicu.“ „Neka ih!“ Zvona zazvoniše.
Taman đakon obredio rakijom i drugi put, kad Perko Vukotić zapita: „A, gospodine Savo, đe vi je Vuk Guvernadurović, kamo ga? Kako to da on, najviši glavar, nije danas među nama?
„Je li serdar Pejo zdrav?“ zapita Vladika Njeguše. „Ama šćah taman da ti ga napomenem, Gospodaru“, reče Stanko Stjepov.
“ Gospodar i svi ostali obradovaše mu se, ništa manje no igumanu. „A kakva Ćesarovca, to vodiš?“ zapita ga Vladika, pošto se Pejo ižljubio bješe sa svima i kazao u kratko rašta je zadocnio. „Vaistinu, soldat neki, uskok!
Vladika mu mahnu te on pristupi i cjeliva ga u ruku. „Otkuda ste vi?“ zapita ga talijanski. „Iz Česke.“ „Zašto bježite?“ „Zato što me silom turiše u soldate.“ „Ama, vi ste oficir!
„A da hoće li to gospodaru milo biti?“ zapita Radoje. „To je i meni zamisao iako me Krcun slobođaše“, primjeti Otaš. „Valaj, jamac vam moja riječ, ako mu ne bude
Probudiše i onu trojicu koji tvrdo spavahu. „Jesu li?“ zapita Radoje onako sanjiv, dižući se s nategom. „Nijesu, no evo božije vrijeme udari“, odgovori Otaš.
„Da, da, ićindija!“ rekoše u glas Radoje i Spaso, kao da se oni sjetiše što je. „Ma što ono rade?“ zapita Janko, kad Turci posjedaše u kolo i počeše da klanjaju. „Mole se Bogu ljudi!...
Stranac, šljedujući njihovu pogledu, svrnu svoj na dijete, pa videći po odjelu da je vlasteosko, zapita ga: „Čiji si ti?“ Kako mu se mali kaza, on ga je dugo gledao pravo u oči.
“ to rekavši, otrča kao srndać. „No, gdje ti je vojska, kapetaniću?“ zapita grof Jana, odignuvši glavu s knjige. Grof je sjedio pod onim istim brijestom gdje dan prije bješe djecu zatekao.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Odgovori u šali onaj kad ga pitaju: eto, počeo si sedeti! Dva kraja i srijeda. — Odgovori se u šali kad ko zapita: ima li još mnogo neurađeno od kakva posla. Evo me na dvije noge kao kokot.
Pristavši kurjak na to, zapita kozu kako će je naći kad drugi put dođe, a ona mu odgovori: „Meni je ime Patila, tako kad dođeš, ako me ne nađeš na
Viđevši to sve, Nasradin hodža zametne sjekiru na rame i pođe kući, a kad u putu sustigne nekakvog čoveka, zapita ga nije li onud đe putem viđeo njegova magarca; čovek pak, koji je odnekud gledao šta je on sa svojim magarcem uradio,
A kad ga gospodar od luka zapita: „A što ti je to u torbi?“ iz koje su virila pera od pokradenog luka, on, videći da se nema kuda, odgovori: „To zlo i
da mu ga da u zalogu), a trgovac mu (to) rekao. Mirucaju! — Kad je nekakav veliki pomor bio, zapita neko popa mru li ljudi, a on nu odgovori da mirucaju; ali kad poslije nekoliko dana umre i popadija, odgovori pop na
Kad ga iguman, koji ga je ujutru tražio da mu kaže šta će činiti na Braićima, zapita: „Đe si ti danas, Petronije?“ — on mu odgovori: „Išao sam na Braiće kao što si mi ti sinoć rekao“.
— Sekin vo kod njega na izoru bio. — Poljubila se neka žena s milosnikom na saboru, a drugarica je zapita, što se ljubi s tuđim čovekom, pa joj ona odgovorila: da je sekin vo kod njega na izoru bio, dakle svojte su, nije tuđ.
Ovi što se okladio pođe za njom (poslije nekoliko vremena) i zapita je: „Babo, u koje si doba?“, a ona odgovori: „Osam mi manjka, a devetu ćeram“.
da pojedu sve što imaju nego i da ne mogu svojijeh poslova da rade, onda se dignu te tuže i onoga subašu; a kad ih zapita onaj kome su se tužili: „Kakvoga ćete sad da vam dam?“ oni mu odgovore: „Daj nam onoga prvoga!
đavo nekakvoga pobratima svoga sve varao, i na zlo navraćao, dokle ga nije na vješala doveo, a kad ga objese onda ga zapita vidi li što, a on mu odgovori da ne vidi ništa osim jednog magarca i na njemu čitav tovar poderanijeh opanaka; onda mu
Onda probude dijete, i car ga zapita kako mu je ime, a ono odgovori: „Miloš“. Car: — Imaš li oca i majku? Miloš: – Imam majku a otac mi je umro.
na Đurđev dan rano otidu na vodu, noseći jedna u ruci prosa, a druga u njedrima grabovu grančicu pa jedna od one dvije zapita onu treću): — Kuda ćeš? A ona odgovori: — Idem na vodu, da vode i mene i tebe i tu što gleda pro tebe.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
“ Čovek primi za Boga, i izvuče đavola na polje. Đavo odma zapita čoveka, kakva ga je sreća tu donijela, da ga izbavi; i šta je tražio u toj rupi; a kad mu čovek kaže, da mu je tu
“ Pa se onda uputi k Solomunu; a kad dođe k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita, šta će, a čovek mu kaže sve redom šta je i kako je.
Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: „Kakav zanat zna carev sin?“ Vezir se upropasti: „Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat?
Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: „Koliko to vrijedi?“ A oni mu kažu: „Četiri pare.“ — „E! (veli) dobro!
Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju
Idući tako nađe u polju jednoga čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima što za jelo. Čoek mu odgovori: „Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao.
Malo za tijem eto ti na gumno i Brka, pa zapita ljude: „Prođe li ovuda taki i taki čoek?” A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: „Kako prijeđe preko ove vode?
” A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: „Kako prijeđe preko ove vode?” A oni mu odgovore: „Preskoči.” Onda se Brko zaleti, pa hop!
Ali ne znam đe ću te sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme.” I tako ga uzme u torbu. Kad Brko po tom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i do sad Bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag.
umalo te nijesam prožderao!” Iza toga pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu, te je onako mimo sve ostale pokvaren.
Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: „„Šta da se mučite tako daleko?
On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati.” U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Za Boga, sinko! gde si?” A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
pregledao šta ja imam u torbi, i videći da tu ništa ne stoji nego dve-tri knjige, neki rukopisni papiri i preoblačila, zapita me pri ručku gdi ja moje cekine držim, govoreći da nije „ѕenza rishio”, to jest bezbedno, „da i[h] sa sobom kojekuda
Ovi dobrodeteljni i božestveni čovek, od svoji[h] građana nepravedno osuđen da otro|vom ubijen bude, zapita ga njegov ljubimi Kriton kako i gdi želi da ga pogrebu.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ko ti se primakne, ljubi ti ruku i konop oko pojasa!... Bakonja duboko uzdahnu. — Šta ti je? Zašto ne ideš? — zapita ga mati. Bakonja odmahnu glavom. Domalo otvoriše se vrata i uđe gomila Jerkovića. Prvi uđoše Čagljina i Šunda.
— Šta je ono? Je li ono kakva tica? — zapita vozara šapatom. — Ono je jedna velika zvirka... — veli jedan. — Koja će te izisti, ako se ne budeš čuvâ!
Đakone i đake poduši smijeh. Kuvar se snebi, pa zapita dječka: — Koji si ti? Koga tražiš? — Ja sam sinovac vra-Brnin. — A! Tako! Živ bija... Vidiš... ovaj...
— Isuse moj, šta li je ono? — zapita sam sebe Bakonja izbuljivši oči. Vidi da je dugački tičji rep, a na njegovu kraju, na sjajnim perima, u zlatnim
— zavrti glavom. Osinjača joj donese odmah živoga ugljevlja i zdjelu vode. Controna baci prvi žeravak u vodu i zapita: — Je li ovome kriva Pešnjetina? Ugljen zacvrča, ali ne potonu. — Je li Čvrlja Ožegova? — nastavlja Controna.
Na to žeravak: cvrrrrr!... pa potonu kao olovo. — A kojoj si to naminila, vire ti, Barice? — zapita je jetrva gledajući je podozrivo.
— Ne, nego smista kaži di je konj, ili ću ja odma dati ćaći stričevu knjigu. — Kakvu knjigu? — zapita knez. — Stric je ovako zapovidija: „Ako Kenjo ne tine odati, a ti podaj ćaći ovu knjigu, neka je odma odnese u grad u
— Dakle, ko je bija s Kenjom? Šta kaže? — zapita Bakonja, gledajući krivca preko ramena. — Bija mu je ćaća i Rore — veli knez.
— Sad, neka iščati molitvu! — reče Boban. — Kakvu molitvu!? — zapita fra-Tetka. — Ma, dujo, niku rišćansku molitvu! Čućeš je!
Jedva jedvice izgovori: — Zlo! — pa gutnu pljuvačku i zavrti glavom i opet će: — Zlo! — Zlo Lovriću? — zapita gvardijan. — On je pri-mi-nu-ja! — Šta? — Da... umra!... umra je!...
On ne htje kazati od čega se prepao, no kad ga ko zapita o tome, on naburi, a na licu mu se čitahu strašne priče. Toliko bješe dosta da strah obuzme đake.
— Šta je? — pitaju ga. — Ajme meni! Vidija sam ga... — Koga? — zapita Srdar, pa skoči i stade prema njemu. — Ja ne znam... fra... može biti, učinilo mi se... Srdar izađe, psujući.
Ćosić, Dobrica - KORENI
„Kuda ćete vi, čoveče, po ovakvom vremenu?“ — gledajući kako se deca jedva batrgaju po snegu, nije mogao a da ga ne zapita. „Ja sam, gospodine, učitelj. Premešten sam jer sam radikal“, samo je to rekao i produžio da glavinja niz put.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Kako ću onda ja proći? — osmeli se dečak da zapita, a Troglavac se tako nesmeja da su se dole u planini stene krunile. — Proći ćeš, ne kukaj.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Razmišlajuć' bajagi, ćutao sam... „Pa što to čitaš?“ zapita me gost. „Jevanđelije“, rekoh. „Okani ga se, dodijalo mi; Taj kurs već slušam celu godinu; Pa zato imam rekraciju
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Šta da se radi?“ zapita me štampar. „Otštampajte te poslednje tabake na žućkastoj hartiji. To neće umanjiti naučnu vrednost knjige, a ona će
Pitagora ućuta, razmišljajući nešto, pa onda zapita: „Koji od vas je peške prevalio najveći put?“ Učenici počeše da se o tome ispituju, ali kako je svaki od njih hteo da
- Onaj koji zateže uže!“ „U koju svrhu?“, zapita ga učitelj. „E, to ne znam“, odgovori zbunjeno mladi učenik, a ostali udariše u smeh.
Kako se to postiže, pokazaću vam. No za to mi treba jedno uže kanap ili vrpca“. On zastade malo, zamisli se, pa zapita: „Ko od vas ima najduže podvezice?“ „Parolos iz Sibarisa!“, povikaše učenici kao iz jednog grla.
I Demokritos se sit nasmejao; on se pojavi na vratima i zapita učtivo: „Šta želite iznenadni gosti?“ Sad nomofilaks zinu da govori.
„A šta je naš um, šta je naša duša“, zapita odjednom lekar. „I oni su sastavljeni iz atoma“. Hipokrates ga pogleda začuđeno, ali Demokritos ostade pri svome.
On se malo zamisli, pa zapita Demokrita: „Mogu li se koristiti tvojim gostoprimstvom još ovu noć?“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da večno ostaneš
Konjanici projahaše pored njega u besnom galopu; a ratnici projuriše trkom; i sami pešaci ubrzaše svoj hod. On se zapita šta se to desilo.
Biće mu prva briga da se dočepa majdana zlata i srebra sa Pangeosa, da njime naoruža i opremi svoju vojsku, pa da onda zapita šta košta ne samo ova Akropola, već cela Grčka“.
Platon se nasmeši. „Da, kad bismo svojim očima smeli verovati!“ „Kako to?“, zapita Aristoteles. „Sve što vidimo svojim očima i raspoznajemo ostalim čulima, to su samo slike, slike varljive“.
“ Aristotelu padne kamen sa srca. „A kako stoji, sinko, sa tvojim znanjem geometrije?“, zapita Platon. „Kako da ti kažem, učitelju?
„Razumete li vi ovo?“, upita ih on poluglasno. „Šta?“, zapita ga Kalimahos, dok mu Teokritos odgovori samo upitnim gestom. „Pa sve ovo!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ja izvadih pečeno pile iz torbe, ponudih ga i zamolih iskreno da se ne ustručava. Kad ogloda i poslednju koščicu on zapita za cigarete, pa kad ja izvadih tabakeru on uze tri odjedanput pa dve ostavi u džep od prsluka, a jednu zapali.
— Aspuzijan? — upita Iketa. — U arhivi, u arhivi, svršeno. — E pa sve je u redu — zadovoljava se Iketa. Ili tek zapita čuvara državne igle: — A kako Vi cenite našega zeta Dragojla koji je u džakovima nosio krajcare?
On se brzo izvini onim oficirima pa se vrati u šator i pozva narednika: — Naredniče, — zapita ga on uzbuđeno — gde je groblje? Ali narednik je ćutao, nije ga razumeo. — Govori gde je groblje?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Otkuda ovaj peškir kod tebe? — zapita on babu. — Znaš, valjad', kad ti je Mićo ležao kraste ko ga je izvidao. Onda mi je to Stojka donela.
Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku! — Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke. Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu.
Gvožđe na nogama!...« — pomisli Đurica, i samo mu srce zadrhta od te pomisli. — Otkud tebi, momče, ove stvari? — zapita policajac, dignuvši na jednom prstu duge niske starinskih novaca. — Ne znam ja.
— 'Natema vas bilo, kako doznaste za ovo tako brzo? — zapita kmet ljubopitno, čim ostadoše njih dvojica sami. — Ni ja ne znam sve, samo to: da je kapetan dobio pismo, u kome mu je
»Da li će mi doneti hleba i vode ?« — zapita se, računajući da mu danas neće ništa dati. »Da sam se bar setio da ponesem što od kuće; no sve jedno, danas mogu i
Voda ga doista oporavi, te odmah diže glavu i plašljivo zapita: — Kamo Vuja? — Sad će on doći, ne brini ti. Skloni se u sobu, dok on ne dođe.
Ali opet.... — Kako to hajduk ?... Zašto su ga tako načinili, kad nije još nikoga ubio ? — zapita ona radoznalo. — Pa...
Pred jednom kavanom nađe samoga Sima. — Ima li? — zapita ga lagano. — Milutin ide sutra u Žabare da kapariše rakiju — odgovori Simo. — Kad? — Zorom. — Je li sigurno?
Na putu, iz jedne jaružice, iziđe pred njega onaj poverenik. — Nađe li ga? — zapita Vujo. — Nađoh; veli da može. — Dobro. Idi mu sad kaži nek dođe mojoj kući čim se smrkne, a i ti dođi sa njim.
Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim. — Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj. — Bogme jeste; izludih od muke — odgovori Đurica. — Ha, sinju li mu dušu...
— A sad polazite, i nek vam je dobra sreća! Đurica se trže, kao iz duga sna. — Šta, zar nećemo sutra ? — zapita čudeći se. — Sutra, ja kako. Ali nećeš, valjad’, polaziti iz moje kuće, da te svi vide.
A Vujo sačeka Pantovca na urečenom mestu, pa s nestrpljenjem zapita: — Šta bi? — Ništa. Ono ti je neka babetina. Da ga nisam očima izjurio iz zasede, ne bi smeo ni izići na put.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Idući tako, nađe na jednoj poljani troje dece gde se među sobom svađaju, pa im pristupi i zapita ih: — Što se vi, deco, svađate?
Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići. Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja?
Petar joj pritrči u pomoć. Kad je devojka došla k sebi, zapita ga: — Kako si mogao ovamo doći, i kako te džinovi nisu rastrgli?
Sa one strane uz brazdu bilo je tako lepog cveća da se Petar začudio, pa zapita devojku: — Kakva je to zemlja gde ne može trava da raste? Devojka mu odgovori: — To je žalosno polje.
Devojka mu odgovori: — To je žalosno polje. Petar je opet zapita: — A kakvo je to cveće tamo? Idem da uzaberem onaj cvet što na brazdi stoji.
Devojka na to poviče: — Nemoj, Petre, nipošto dirati u taj cvet. Petar zapita: — A zašto? Šta će taj cvet meni učiniti?
On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati. U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: — Zaboga, sinko, gde si? A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio.
Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka, pa ga zapita zašto se nasmeja. On joj odgovori: — Nizašto, samo onako.
— pa sve batinom po njoj: — Eto to je, ženo! Eto to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao. ČUDOTVORNI PRSTEN Bila jedna udovica sa jednijem malijem sinčićem.
na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku, babinu kćep, pa zapita babu: — Zaboga, bako, eda li ti što znaš za devet zlatnih paynica?
A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice, pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi, pa zapita slugu: — Šta je? Jesu li dolazile?
S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a ca rev se sin probudi, pa zapita slugu: — Jesu li dolazile? A sluga odgovori: — Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Oba crvena i razigrana, sigurno su dolazili upravo s ručka. —Dajte mi biljet; znate, uz popust! — zapita činovnik. —Takođe i meni uz popust, priđe i trgovački putnik. —Odmah gospodo!
I te večeri pred decom stajala je jedna kašika dokona, ispusna, a kad najmlađi najedanput sneveseli se i zapita za majku, prestadoše jesti, i deca se rasrkaše oko ognjišta.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Otkud se na kartama piše „ministarka”! Kao da je to zanimanje: ministarka. DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi. ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka?
Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: „Ko bi to rekao za gospođu Živku?” – „Šta, zaboga?” – da zapita druga dama. „Neverovatno” – da odgovori ona prva – „ali sam pouzdano čula ...
ČEDA: A i na to ste pomišljali? VASA: Nismo pomišljali, ali znaš kako je, najbliži sam Živki, pa koga će da zapita za savet ako neće mene?
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Samo dvoma... samo dvoma Ne znam kako ’š odgovarat’: Jedno sebi, svojoj svesti, Drugo Bogu, kad zapita; A pitaće, pitat’ skoro... Pazi samo: već te pita. »Starmali« 1881.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
„Kako dođe amo?“ Zapita me Bože. A ja mu rekoh: Ti mi pomože! Bolove one, I jade goleme, Koje si mi dao, Za časak jedan Pod noge sam
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Himalaji, vrag bi ga znao. — On se obrati Mišiću. — I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan, otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba! Oko ponoći začu se brza puščana paljba.
Ništa se nije videlo... — Zar nisu puštene raketle? — zapita Radojčić. — Kakve raketle!... Borba je bila u pokretu. Niti je ko mogao da im dostavi raketle, niti bi imali odakle
Objasnio sam mu šta želim. On sa puške skide bajonet i stavi ga u zube. Pušku ostavi. „Šta će ti bajonet?“ — zapita ga njegov desetar. On izvadi bajonet iz usta, pa će reći: — Ako se praćakne i stane da zapomaže, ima da ga nestane.
Četnički odred odmenio je delove četvrtog i šestog puka. Je li tako? — zapita Predrag Svetislava. — Tako je. — Svi smenjeni pukovi grupisali su se desno od nas i rasporedili prema početnom delu
Molim vas, to treba zapamtiti. — A gde je bio četinički odred? — zapita neko. Svetislav upade: — Mi smo brali kupine — i on mahnu ljutito glavom. — Dede, da vidim gde ćeš nas da gurneš?
— Ko ih određuje da se smenjuju? — zapita moj drug artiljerac. — Oni sami. Prekaljeni su to borci. A spavaju kao zečevi. Istina, pucanj pušaka ih ne budi.
U zoru, videli smo ogromnu brešu. — Koji je datum bio toga dana? — zapita Radojčić. — Sedamnaesti septembar po starom, ili trideseti po novom...
Kada priđe na pet koraka on stade, pogleda sve redom i zapita strogim glasom: — Ko je ovde najstariji među vama? Potporučnik „Kica“ diže se, lako se zanija i dohvati se za sto.
Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedan drugome dadu reč.
Ali pred nama se ukaza malo proširenje, gde je stajao vojnik u punoj ratnoj spremi. — Šta ima novo? — zapita komandir polako. — Zavezali su još dva zvonceta — odgovori stražar, isto tako tajanstvenim glasom. — A-ha, da vidim.
— Na šta gađaš? — zapita komandir. Vojnik okrete hitro glavu da vidi ko pita, pa, gledajući i dalje kroz puškarnicu, odgovori: — Izbacuju
Na ulazu se pojavi jedan vojnik sa džakom. — A, je li hleb? — zapita komandir. — Kako je sa ishranom? — pitao sam. — Dok nismo iskopali saobraćajnicu koja vodi u našu pozadinu, bilo je,
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
podne ja iziđem pred manastir i ondje stanem s njekim, u tome on otvorivši prozor promoli glavu iz sobe i smiješeći se zapita me šta ono ja kažem da čine hajduci kad čuju kukavicu gdje kuka.
Ćipiko, Ivo - Pauci
je uokolo i neće da uđe u kuću, zaprta su vrata, pa ne zna što bi odgovorio ako nađe u njoj čovjeka joj Marka, te ga zapita rašta je došao. Zastajkujući, hoda neko vrijeme putem pored kuća i vraća se. Pa stade, u dvoumici bi li ušao.
Ustade vijećnik Keko, kretom glave povladi načelniku i, posmjehivajući se drugima, opet sjede. Uto zapita riječ posjednik Tadić. Svi uokolo upriješe poglede u nj.
— Za te je ostati doma, — odgovori on osorljivo, i odmah mu se snuždi lice. —A zašto je ne povedeš? — smijuć' se zapita Ivo, pa nastavi u šali: — Ako ti nećeš, ja ću je ispratiti. — Išla bi ona, ne bojte se.
— A zašto su onda suci? Ali vi niste učili ča i advokati? — javi se opet šjor Luka. — Dakle, nima pomoći? — zapita stari Ante, a glas mu čisto podrhtava. — Nema. — Prostite! — najposlije neodlučno izreče, i smućen iziđe iz dućana.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Niko od vas slepaca ne smede da mu pogleda u oči i da ga zapita kako to da najednom prezdravi, i to tek onda kad mi svršismo njegov posao.
' Pilat ga zapita: 'Jesi li ti judejski kralj?' 'Ti kažeš' odgovori mu. Tada Pilat reče svešteničkim glavarima i svetini: 'Nikakve
Ilić, Vojislav J. - PESME
I suton je podô meki, Kad ga srete svinjar neki, I zapita uzgred to: „Da l' se čuje novo što?“ „Ah, čuće se!“ abat na to, „Ne pitaj me više za to!
A ćata, smatrajuć boga kô zver il' slično nešto, Otpoče istragu svoju s važnošću I vrlo vešto. Prvo ga zapita strogo, da čisto rečima puca, Ko je? Otkud mu krila? I što se po selu smuca?
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
O carigradskom kongresu i o mojoj misiji pišu sve ovdašnje novine. Ne mogu proći ulicom a da me na svakom koraku ne zapita koji poznanik kada ću krenuti na put, ili ne zaustavi koje nepoznato lice, tražeći od mene obaveštenja kada će se
sam se iza toga odvezao sa mitropolitom u Fanar, ja ne primetih da smo udarili drugim putem no obično, kada me na veče zapita naš poslanik o čemu smo onde većali, ja mu ne znadoh odgovoriti, niti mogoh zadovoljiti ljubopitstvo njegove gospođe
Suvo zlato za nauku, ali ne za vračarije.“ - „A da li su se,“ zapita Tiha jedan od gostiju, „Vaša pretskazivanja ispunila?“ - „Neću da budem neiskren i neskroman,“ odgovori Tiho.
„Šta misliš,“ zapita me moj prijatelj „hoće li nam ikada poći za rukom da ovu našu malu Zemlju, koju avion može da obleti za koji dan,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
„Pa dobro, a gde si ti video te makaze što same kroje?” zapita naposletku majstor. „Video sam; a sam vam hvala što se ne naljutiste.
Adrese dece svoje samo je otprilike mogao dati. Kuća da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. „Budim je daleko, Rumunija daleko.
Vala je zmija ona popadija od Vaznesenske crkve: ubode me juče pravo u srce kad me zapita: „Hoćete li i malog u pansion?” Ali mi Bog dade te joj začepih usta.
U crkvu je prestala ići. Prota došao da je poseti, i da zapita što je nema, da nije pala u greh da na Boga žali. — Kako bih na Boga žalila, gospodin proto!
Engleskinja tad, malo čudno izgovarajući, ali sasvim razumljivim nemačkim jezikom zapita da li imaju neki ne baš mnogo estetičan lek za malo kučence koje je prešlo na nenaviknutu dietu.
Otac je obećao da selo i palanačka ulica nikad neće saznati kud se upravo denuo Lastić. — A tebe ko zapita za prste, uvek, i do smrti, govori: da si konju davao šećera, a nisi znao da se konju pruža šećer na dlanu a ne u
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
On usugubi korake, počem se polja dobavi, i stignuvši Roksandu: »Lepa moja, kuda tako nameravaš?« zapita je. Roksanda, videći iznenada lepo obučena mladića, zastidi se i pogled zemlji obrativši: »Ja idem ocu mome«, odgovori
I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini. Toliko godina u pustinji bez ljudi, i potom stra od divjaka! — On zapita svoga poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide, pak da vidi bi l’ ga smeli zaklati i izesti.
On meraše našu Dulčineu čas Bifonovim, čas matematičnim očima, i po dugom ovakovom ispitivanju i merenju zapita je bi li se ona udala.
Tu se prvodadžiji kroje aljine. Ajde sad kradom, drugim putem, a ako ko zapita: kuda? — »u Kikindu, nekim važnim poslom.« Devojki je, međutim, već javljeno.
Roman gledaše dugo ovo prirode hudožestvo s udivlenijem, najposle ga zapita: otkuda je? »Ja sam iz Alepa« — odgovori strani. »Kako ti je ime?« »Agan«. »Bi li ti kod mene služio?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih? — okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je izginula
— Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi.
Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih...
Setih se Jankulja... Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju.
Kretali smo se iza grebena, kroz šumu, da nas ne bi opazili neprijateljski aeroplani. — Kuda idemo? — zapita Kralj. — Kod pešadije, vaše Veličanstvo. — Kod one u rovu? — Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše.
Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik. — Ko ste vi, gospodine? — zapita Luka, već nadražen. — Ja sam komandant kolone... — U ime komandanta divizije naređujem vam da odmah krenete kolonu!
— Pa... Kako sad? — zapita kapetan Lazar, držeći me za ruku. — The!... Eto tako, vidite i sami. A vi? On tužno mahnu rukom i klimnu glavom: —
Neki prodaju brašno meštanima. Muslimani nude novac vojnicima za oružje. — Šta će sa nama biti? — zapita nas jedna žena plačevnim glasom. — Vi ćete se, gospođo, vratiti svojoj kući, odakle ste i pošli.
— Svršeno je, gospodo — reče pri povratku komandant. — Je li tu ađutant? Htede da uđe u svoju sobu, ali ga neko zapita: — Kako?... Idemo li kući, ili ofanziva? — Niti kući, ni ofanziva.
— i pokaza rukom na jednu stranu zida. Mi posmatramo na tu stranu, ali ništa ne videsmo. Komandant zapita na šta misli. — Za ono ognjište što ste ga upotrebljavali! — Pa mi smo platili sobu... E, to je suviše!
Onako izgladneli, iscepani i prokisli, ličili su na kolonu skeleta. — Kuda, pobogu, čoveče?! — zapita potpukovnik Petar jednoga komandanta bataljona. — Pronašli su vojnici pećine pored reke Vrbice... Idemo tamo...
Baš na Božić sedimo pored vatre, a u susednom bivaku ugledasmo sveštenika sa epitrahiljem. Oko njega grupa vojnika. Zapita neko, šta rade tamo. Opeva jednoga vojnika. Jutros ga našli mrtvog u šatoru. Mi produžismo započeti razgovor.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Konačno se osmeli da je zapita šta se to s njome zbiva, ali se žena samo osmehnu, i pomisli: »Možda je ovo samo san? Ako i jeste, nek potraje!
Zatim zavuče ruku u džep da bi lulu napunio duvanom i napipa nešto tvrdo i oštro: prst poseče! — Otkuda ovo ovde? — zapita se, razrogačivši oči. Među prstima blještali su mu hladni i oštri listići vrbe od žeženog srebra iskovani.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću, kad zapita i mene ulita: „Ropče moje, zmijo od Turaka, će propade u tamnici mojoj! Mož' li s', robe, junak otkupiti?
kamena, — valja sablja tri careva grada; još ću carev pečat udariti: da te vezir pogubit ne može dok čestitog cara ne zapita“. Posla Marku knjigu po tataru.
zlatna, i u njima tri draga kamena, i međ' njima carev pečat Stoji: da ga vezir pogubit ne može dok čestitog cara ne zapita; sve poslaše Kraljeviću Marku: „Eto, Marko, blaga nekoliko; ako l' tebe ponestane blaga, opet dođi poočimu tvome“.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
i hahotao sve tiše, a kad se konačno potpuno smirio, on začuđeno pogleda oko sebe kao da se budi iza sna i buljeći oči zapita: — A kakav je ovo nered? Ko je srušio tablu, ko je bacio razrednicu? — Hi-hi-hi-hi! — zacilika razred.
Kad se seljaci iskupiše kod kneževe kuće, debeli gazda Valjuško strogo ih pogleda sviju redom i zapita: — A je li vi, reponje jedne, zašto vi ne šaljete djecu u školu? „Reponje“se začuđeno zgledaše.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Tekel. Fares. I Danil, prorok, tadar bijaše kod njega u ropstvu; dozva ga Valtasar preda se, te ga zapita našto one tri reči iznose.
KODRUSOV ŽIVOT Kad je atinski kralj Kodrus imao boj sa svojim neprijatelji i opraljao se je već da ide na vojsku, zapita onih svojih poganskih bogova može li on razbiti neprijateljsku vojsku, te tako da ide biti se šnjime.
U toj bolesti ukaza mu se sveta Bogorodica na jave, te ga zapita, što zakteva on od nje, čim bi ga darivala: zdravlje, ili mudrost želi? On mudrost zaprosi, a ne zdravlje.
RIBOLOV POSLE SMRTI Idila Pri moru, na ribolovitvi, dođe Hristos pak nepoznano k apostolom. Zapita ih imadu li što u barci za jelo. Rekoše mu: »Gospodine, svu dragu noć mučismo se loveći, i ni uha ribna ne dostasmo.
Osta sam Isus sedeći mu kod studenca. Utom dođe iz grada žena za vodu. Kad zahvati vode iz bunara, zapita od nje Hristos dati mu testiju s vodom, što li je bilo, da se nalije.
Odgovori mu iguman sa svom braćom te ovako mu reče: — Kako bog uzhoće, tako da i bude — i zapita ih svu trojicu hoće li ostati na konaku onde, ili će se vratiti natrag doma u Carigrad.
Reče iguman, te ih odvedoše za spavanje u pripratu crkovnu. Prateći ih, zapita kako su im imena. Kaza se onaj, što reče da je od cara poslat, — ja se, reče, naričem Avksentije.
I posla za apostola svoje ljude, te ga dovedoše onamo pred njega i zapita ga: »No, reče mu, što učini? Jesi li mi spravio dvore carske i jesu li već sasvim gotovi, ili jošte nisu dopravni, te
I obide sva ondašnja boravljenja duševna, pokazujući mu one krasote i lepote rajske. I onde je zapita angel, u koji bi dvorovi ta duša ponajvećma milovala ostati i boraviti.
I kano iz neke pomrčine probra se mrtvi. I one koji onde obstojahu oko njega, zapita ih za svoga brata. I kako k njemu yđe ta mu i reče: »Brate i caru, ja to bez usumnjivanja držim da i pô carstva tvoga ne
I pak mu ona na to reče: — Da hoćeš li da idem ja sama za te k caru govoriti mu da te pusti? A on je zapita: — A zna li, reče, tebe car? I ona mu reče: — I vrlo me poznaje.
Za dobre ih motre, pak zapita onih što oko njega stojahu, reče im: »Braćo dobra, otkuda su to došli k nama ti hubavi sveštenici u tome krasnu se
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
I kada banu, i nezvana, i dođe još jedna, četvrta tetka, neka tetka Doka, s rukama preko trbuha, i zapita ih šta su se skupile, reče joj važnim i ozbiljnim glasom strinka Paraškeva: — Zbrasmo se, strinka Doke, ’oćemo, ete,
Kubedžijsko, Zone Stavrino, Jone Mamino i Genu Krivokapsku, — sve ih spomenu, o svakoj reče što se dobroga moglo reći i zapita ga šta on misli. Mane je ćutao. A kad mati navali na nj, on joj reče da nije to baš tako hitno.
— Što iskaš, snajke-Jevdo? — zapita je Tasa. — Što ti trebam? — Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete...
! Vide li, more, kako se kučište naučilo da zbori jošte u čkolju!“ — Ti što mu napraji? zapita’ ga pa ja. — „Ta što da mu činim? jedno mi je dete, znaš kako je! Kupi mu štifletne a-la-franga...
More, koje si je ovoj devojčence, treba da ga znam i poznavam? Ta zapita Stavriju policaju što sedeše do men’: Koj beše ovo devojčence. Stavrijo? — „Zar gu ne znavaš, reče mi.
de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu i rekni gu: Vika te Zone Zamfirsko! — Tuj sam! Što ti trebam? — zapita je Kalina kad dođe. — Vika’ te... ete... — poče Zona, a sva bleda, suvih usana, a isturila izazivački desnu nogu...
i pri njeg’... — Kod Manču li? — prekide je Zona jetko, šapatom. — Fukaro!... — Kako reče?... Ne ču’ te dobro!... — zapita je blago i pogleda blagim pogledom a suznih očiju Kalina. — Pa... nećeš da mi budeš izmećarka? — Jok!
i prvi put kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam, zovnu je. — Na dom, ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane. — Zdravo! — odgovara mu Vaska, a gleda minđuše koje joj je Mane poklonio. — Što raboti čorbadžija...
— Zdravo li ste, živo li ste? — zapita ih zatvarajući leđima (i već ostalim) vrata za sobom. (Da bi se, dabogda, tako i usta dušmanima zapušila!...
— reče Zona i izmače korak-dva. — Ostani jošte malko! — reče i priđe jedan korak. — E, što iskaš? — zapita ga zlovoljno i nestrpljivo Zona. — Tatko i majka ti ne begendisuju me, — toj si znajem ubavo.
Takoj te iskam, ešeku nijedan!“ Za tu stvar trebala je Manu kao pomagač jedna ženska, vitka i poviša, i on zapita doku da li zna ona koju takvu žensku. Tetka Doka se ponudi sama. Povisoka je, a kuražna je.
— Etee, — oteže Tašana — kako da ti reknem?... — Ama doma li je? Nije iskačala nikud? — zapita tetka Taska, a uprla ispitivački pogled u Tašanu i donju usnu isturila kao ćepenak. — Zašto me pa gledaš tol’ko?!