Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. „Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. „Режи, мајсторе!“ рече отац...
баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: — А, учитељу, ко ти је почупао косу?...
Злато сину, а мати скочи, уплашена. — Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари... Еј, Ђошо, Ђошо!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити. Док се дете утиши, престане плакати и запита бабу хоће ли га дати курјаку?
Лепо је слушати мојега доброга пријатеља софополитскога епископа, кад га ко запита је ли нужно епископом имати браду? Одговара: „Давнашњи је обичај, зато је морам носити: ја себе чувствујем да бих без
намера га намери на једног здравог јелена, који се удиви реткости прикљученија, то јест видити овна усамљена у гори. Запита га учтивим начином откуд тако и далеко ли мисли.
један Албанез јаничарин дође у Босну. Зна понешто српски, али мало, и хотећи да каже Бошњаком да је он страшан јунак, запита их како се у Босни зове онај ко чини све што он хоће? „Огурсуз”, — одговоре Бошњаци.
Дође му један лукав дервиш, који се чињаше луд, знајући да Турци луде као свеце почитују, и запита га верује ли он у алкоран. „Јао, јао, каково је то питање?” — рече му султан. — „Јеси л' ти читав?
Како ја не бих у њега веровао кад сам, хвала богу, Турчин?” — „А стоји ли у алкорану написано” — опет запита дервиш — „да су сви Турци браћа?” — „Бака! како не би стајало кад стоји?” — одговори султан.
Дође дома па мачка, гледа га са свих страна, чуди се која је то беда. Запита га које и откуда. „Ја сам птица”, — одговори папагал — „родом сам чак из Индије.
Курјак се обешта све то | учинити, но притому запита је да му каже како је ту упала, она која иначе од свакога почитује се за хитру зверку и врло се ласно не д преварити.
126 Јастреб и кукавица Јастреб запита кукавицу с чим се она храни. Ова му каже: „Једем мраве и свакојаке црвиће, но најлепша ми је част кад ухватим младог
Упази га јато незлобивих голубова, долети к њему, опколи гга и пријатно гледајући на њем запита га: каквога је рода и племена, и на који се пут приуготовљава.
Један краљ француски, пролазећи покрај кујње, види ту момче гди окреће ражањ и пева. Запита га зашто је тако весео. „Јер не би' био весео, кад ми је добро као и краљу?” одговори младић, не знајући с ким говори.
Дође францишкан да га обрати у своју веру, обештавајући му по смерти рај. Запита га Монтезума: „Иду ли Шпањоли у тај рај кога толико хвалиш?” Каже онај да иду.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?
’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!
Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе
ако му има слепац или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које видимо; хоћемо ли или нећемо на њи̓ порезу ударити?
Он (Алекса), Бирчанин И Никола Грбовић седну на Палежу у лађу и дођу везиру у доњи град. Запита везир: „Камо војска?” — Кажу му они, да је сва војска готова у Грабовцу, но не могу ући у град, јер су Видинлије
Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде?
Међу прочим договорима запита он мене: „Душо, кад ћемо ударити на Ва-. љево да палимо?” Ја му кажем да сам дао веру да за пет дана нећемо ударити;
или онај први или други дан возили смо се у захожденију сунца близу краја, док ето из куће човек сиђе поближе Дунаву, запита чији је чамац. Возар одговори: „Наш је̓. Он кад нас добро -разгледа повика: „Гони чамац крају”.
Кад близу будемо, поздравимо једни друге срећним путем. Запита нас Живковић: „Ако Бог да?” Кажемо да хоћемо у немачку Оршаву.
Мало затим зовну генерал свога слугу и запита: „Лошади готови?” — „Готови”, одговори му слуга. — „Готов пашапорт?” — „Готов, ваше превосходитељство”, одговори му
Теодор Филиповић тихо се разговара и умерено, Атанасије Стојковић доста ватрено. Пошто оду они на своје квартире, запита Чардаклија мене и Протића Јову: „Од ова два човека кога би волели да са собом поведемо?
” — и стаде. Он завири у наше каруце и запита тко смо. Ми кажемо, да смо руски поданици а молдовански купци (јербо смо под таким именом од Јаша донде путовали, како
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Баш ми досади! Енглез сасвим немарно приђе начелнику и упита: — Има пише, тако тражи? — па прстима и мимиком запита начелника као је ли већ писано да му се тражи што је молио. — Јест, јест!
Страхота! — Шта је то, несрећниче? — једва умеде да га запита. — Па, попо, да се не прља... ионако ово руво није моје... — протуњка Вуја. Попо лепо занеме.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Турчин је пуштао димове из свога дугог чибука, а поглед му је лено ишао за оним колутима... Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!...
Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше... па, можда, и сам честити везир, и припитаће за име његово... А Крушка?
Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа. Како дође, оп запита за домаћина. Кад му рекоше да је код кованлука, он се диже журно к њему.
Он исприча попу како је Ивану нестало новаца. Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану. — На кога сумњаш? — запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! .....
— Нисам. – Зови!... Кмет изиде те нареди Сими да сазове село, па се врати у собу. — Шта мислимо сад? — запита он попа. — Још не знам... Хајдмо судници, па ћемо се разговарати. И сва тројица кренуше се оборених глава судници...
— Молим те, чича Дево, где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после поздрава. — Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!... — мрмљао је Дева.
— Добро, да причам! — рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајуцно детешце... — Па онда? — запита Латковић. — Ништа. — Како ништа? — Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко.
Збогом! — Збогом, харамбашо! — Збогом! И хајдуци одоше. — А ми, харамбашо? — запита Заврзан. — Ми ћемо на Жураву. Хајде! И кренуше се. 13. ПРВИ МЕГДАН Харамбаша даде Станку своју торбу.
„Па и нана сад ћути!... Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна...
Оно велико господско око гледаше слободно и отворено право у зеницу. Харамбаша му приђе. — Одакле си? — запита га. — Из Херцеговине — рече, а глас му је грмео као грмљавина. — Кад си прешао овамо? — Данас. Препливао сам Дрину.
Ето, са мном је говорио и о теби и о Јови... — А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... — Вели: добар вам је онај поп. Красан човек! Ја онаког попа нисам видео, не памтим!...
А Ивана слободно нека не враћа себи — он је пропао за Црну Бару!... Ако те поп запита откуд ти то знаш, ти реци да си све чуо под Крушкиним прозорима... Сад збогом! Станко, не пуштај јагње међ курјаке!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
”, а пијани Јоза игра у једној барици. — А што је, море ваш дућан затворен? — запита ме Игњат ћурчија, који у тај пар прође. — Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар? — Није — кажем ја.
Она за софром седи десно од ђеде, и у кући се ништа важније не дешава док она не да свој глас, или бар док је ђеда не запита. Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр. ђеда запита: — Шта велиш, снахо, за Маричићев забран?
Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр. ђеда запита: — Шта велиш, снахо, за Маричићев забран? Да узмемо? — Како ти наредиш, брâто, ти си мушка глава!
— Нијесам — вели поп — никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева. — А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.
Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа: — Па шта мислиш сада с њоме? — Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу да се дијете учи раду.
Сељацима не рече ништа. Сам се даде у неке мисли. Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.
”, она дошла и села до мене код пећи. — Ал' ви сте сад сасвим здрави? — запита ме некако плашљиво. — На путу да будем сасвим здрав. — Ал' сте тако бледи! — Нисам јео ништа већ осам дана.
Он очигледно чекаше да га ко запита за његово јунаштво. Попеску не могадијаше дуже издржати. Он намигну на ме, па се окрете Максу: — Ви као да сте с
Ја ћутах. Туманов гледаше час у мене час у Макса, онда запита Макса: — А шта је то мензура? — Па ето, ове ране. Бисте ли пристали на моју молбу? — обрати се мени.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да
седне за сто па само промућка мало дивит, натегне бокал и похвали вино, а затим опроба перо на нокту од левог палца па запита: — Шта ’оћете и коме ’оћете да пишете?
Све је то скинуто с кола у присуству путника и унето у кафану. Чим се умио и очеткао, запита путник бирташа Швабу где је поп-Спирина кућа.
’Ајд’, иди сад. Стој! Ти ћеш то заборавити к’о и запушач. Дакле, шта сам све казала? Шта ћеш да кажеш? — запита је гђа Перса и формално је преслиша.
— А како то да разумемо? — запита га Меланија кокетно и стаде се хладити лепезом тако да ветрићи додирнуше и Перину косу. — Дакле, молим... одговор?
(Тако је гђа Перса пред странцем ословљавала свога попу.) — Ама шта је било, Персо? — запита поп Ћира. — Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут понудила компотом, а знаш је да је увек така
— Боже, они, сироти, брже одовуд него одонуд — вели Меланија. — А шта је то било, бога ти, Персо? — запита поп Ћира који се вратио у собу. — »Шта је било?«... Ја сам јој крива што јој се ћерка не уме ни окренути!
— Коју бештију? — запита поп Спира уморно. — Та ту твоју »слатку« госпоја-Персу! — Па шта: јесам ли вид’о? — Боже, Спиро, и ти си већ све то
нисам нека свађалица. Слушам па гутам. Слушам само шта говоре за нас... — А шта говоре? — запита озбиљно поп Спира и седе, а устао је био да иде поп-Ћиринима. — Шта говоре! Говоре да си паоренда...
тек онда дође права њихова снага, па се онда њихов цар само прекрсти са три прста к’о и ми, па баци капу од себе, па запита друге цареве од друге вере (јер он је српске вере): »Ко ’оће да се бијемо? Ево, ту сам, нек ми изађе!
— Па шта каже онај паор? — запита већ мало љутито поп Бира. — Па то и јесте што ме једи! Потпустио ону бештију, а он се извук’о: отиш’о негде на пут, а
кад се обојица нису макли ни из сокака, а сад се вратили обојица с пута, — па један другог ама ни једном речицом да не запита!!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Љубиној првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести. — Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа. — Допада ми се. — Па хоћете ли да јој то кажем? — Немојте, ако бога знате! — А зашто?
— Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка. — Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако!
Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса. — Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи. Само, опростите, да пошаљем по тату.
— Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба. — Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете.
— А шта има дете? — запита Гавра. — Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер ја са
После вечере се разиђу. Љуба и Гавра су у једној соби. — Како ти се допада овде? — запита га чикаГавра. — Не знам још ни сам како. Девојке нису ружне, особито она Јулка; она је, може се рећи, баш лепа.
И сад је јако утегнута, па јој је позлило. — Ал зашто је тако истрчала? — запита Љуба. — Кад јој је врло мучно било. — Хајд’, Љубо, седни овде с нама па пиј; а ви, госпођо Макро, седите до мене!
— Не би’ рекао! — А како ја стојим код вас, госпођа-Макро? — запита Чарукџић. — Шта ми је до вас, ви сте ожењени! — Ја немам жене. Видите, госпођа Макра мене воли, — упадне чика-Гавра.
Берберин види Марка разрогаченог, па се поплашио. — Знате ли ко сам ја? — запита Марко. — Знам, благородни господине! Ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, — одговори замућено берберин.
Мици је то повољно па га уведе матери. — Госпожо почитајема, ви ћете погодити зашто сам дошао, — запита Марко матер тек што уђе. — Седните, да чујем даље, — рече мати, укочено погледавши у Марка а прекрстивши руке.
— Све би лепо било, сви кажу да имате таленат; но ја моју Мицу не могу на несигурно дати. — Како несигурно? — запита Марко. — Какво је ваше состојаније? — Состојаније?
Чудна коб! Свилокосић тера процесе, но неће ни корака учинити а да не запита Рогозића. Тако пролазе године, а Свилокосић се не жени.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Морала је да излази из кола, као да прескаче тарабу. Кад Божич запита Павла, колико му је година, и Павле рече да је тридесет и седам, Божичка се осмехну.
Павле није знао ни шта значи калиграфија, ни шта је импетиго, па запита. А Божич му протумачи како се учи калиграфија, а за болест рече да је непријатна, и крастава, као шуга.
Копша онда запита за господина сенатора Маленицу, у Темишвару, па затим поче да прича да је, до сада, кроз Вијену, отишло једно стотинак
Видев да ће међу њима пасти крв, Павле нареди кочијама да стану. Насмеја се и запита Грка: да ли долази и стриц Јанко?
Према формули, коју су секретари, при саслушавању сербских официра, употребљавали, Волков, онда, запита Исаковича зашто се сели.
Жив се више неће вратити – иде у Росију, и не одустаје од тога. Волков га запита, јесу ли и сви остали, Срби, такви, ако му капетан дозвољава рећи: луди? Јесу ли баш сви такви?
Сви би у Росију, одселитсја. Секунд‑секретар га онда запита: шта је то Ландсманн? Је ли то слуга, или мужик? Мужчина? Је ли Ландбеситзер?
Волков га је посматрао уозбиљивши се. Запита га, још једном, је ли њихова одлука чврста. Да се не покају после, а могли би, и у Аустрији, да лепо живе?
Није ни приметио Агагијанијана, који га је чекао у капији. Вратар посланства онда приђе капетану и запита га, где је Ихро Гнаден оставило своје кочије?
Исакович га, онда, после тог увода, запита: Зна ли владику? Поп му онда рече, увређено, да он нема обичај да лаже и да владику Василија зна, добро.
Једино им је још помоћ Дрекаловича сигурна. Исакович онда запита чичу: зар нису могли у Вијени да нађу неког рада? Па да се боље прехране до одласка.
Треба што пре да изиђу одатле. Кћи госпоже Божич, међутим – као и њена мати тврдоглава, и бестидна – запита га, гласно, уозбиљивши се: Зар он верује да је у љубави, са удатом женом, срећа? Какву му срећу може донети удата жена?
Теодосије - ЖИТИЈА
Одведе га насамо и запита: — Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?
Цар га запита о здрављу И о животу светога старца оца његова. А он, пошто је све знао о својему оцу, све исприча цару, да је цар,
Преподобни пак дошавши у царствујући град, био је с великом љубављу примљен од цара. И ппетекавши запита га цар: — Да ли је још жив свети старац, отац твој? Одговори: — Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Јеси л’ сасвим преправан, Софро? Ниси ли што заборавио? — запита Чамча. — Све је у реду. — Јеси л’ преправио доламу и ћурдију? — Јесам и појас, и самуркалпак.
— А јеси л’ што о мојим снивао, јесу л’ сви здрави? — запита господар Софра. — Сви су здрави, поздравили те. — А јеси л’ био са мојом Саром? — Јесам, поздравила те.
Шта ће сада? Сланину су сву појели кочијаши, дугачак је био пут. — Шта ћемо сад, Чамчо? — запита господар Софра. — Не бој се ништа, само се ви шетајте по авлији, ја ћу већ изредити.
Ту ћемо „ауспрух” продати. — Када? — Сутра. — Али овде није опасно место, као она чарда? — запита Кречар. — Није, ’де си видео да гроф спахија седи ’де је опасно? — А познајеш ли ти грофа? — Познајем.
Прва посета не сме бити дугачка. Гледа да заврши, но фрајла Лујза га запита: — Кад буде овде бал, хоћете доћи, Херр вон Кирић? — Бићу срећан.
— Како је испао профит? — пита Кречар. — Врло добро; боље него на ноблбалу. Ви сте ми јако припомогли. — Како? — запита господар Софра. — Казаћу вам. Да су били сами мањи пургери, не би тако испало; јели би, пили би обично пиће, па крај.
— Дакако, банда ће опет свирати. Све је у реду, куцају се. — Али кажи ми, Чамчо, ’де нађе те пајацке хаљине? — запита господар Софра.
Када је отац приметио да одлази у куће где су девојке на удају, држи да је време да га ослови. Првом приликом, запита га. — Но, Шамика, хоће л’ бити једаред што? Чујем куд одлазиш, па ’де узми ма коју, која ти се допада.
— Драго ми је; јесте л’ били већ код Јуце? — Нисам, управо к вама долазим, у важном послу. — Шта то може бити? — запита вишим тоном. — Фрајла Јуца је јако болесна, јел’те? — Нажалост. — Нема изгледа на боље? — Доктор тако каже.
У уредништву пише један јуриста. — Амице, ви знате стихове правити? — запита га уредник. — Нешто мало. — Напишите овом господину надгробне стихове, добро ће вам платити.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Њеног осмеха. Децу је била дала слушкињама; само пред мужем држала их је на крилу. Са осмехом. Једно јутро запита девера, да ли му се брат не чини нагло остарео?
Затим рече Исаковичу да му се јави по подне, и запита га знају ли људи да веслају, пролазећи при том, непрестано даље, поздравив заставу.
Била је при потпуној свести. Запита за мужа и одмах затим сети се, хотимице, прве године свога брака. Учини јој се опет да је само оно лето било истинско,
Матавуљ, Симо - УСКОК
На то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?
У томе стигоше на трг светог Тривуна. Ивановић, коме је кућа била близу, стаде и запита Пијера: — Хоћемо ли у опћину, ради те тужбе? — Ја, ви’ш, ја бих да причекамо, неће ли се Тудешак извинити, јер...
— Аох, добога — учини Приморац уздахнувши, па послије кратка ћутања запита: — А чему се народ избезуми, да од бога нађе? Што му би, те полуђе одједном, ципан цио?
Хајде, попе, даље, е мрче! Пођоше. Али млађи људи наставише разговор. Перо Пуров запита учевног Крцуна: — Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар. Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун.
Бјежим у Црну Гору, код владике! Сви спустише орозе на пушкама и пушке објесише о рамена. Рако га запита: — Јеси ли сâм? — Сâм! — Јеси ли побјегао из Котора? — Да. — А кад? — У подне.
— А знаш ли, Јанко, да овај пиколо грдов хоће да се жени? — запита дјед. — Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење. — Ја мним не би ни једна пошла за њега!
А онамо све се грабе око њега. Али је он изабрао! Је ли да си? Баба, која чучаше поред лонаца, исправи се и запита: — Оли се женит’, Драгићу? Кажи томе човјеку!
Ваљда не помишља да га узме за „пристава“? — Има ли, Јанко, у вас кртоле? — запита кнез, стављајући преда њ понајвиши печени кромпир.
— Мниш!? — узвикну Милица, те се оне двије зачудише. — Шта би било то чудно? — запита је мати. — А, да-ти, нијесте разабрале што Јанко рече тајку у здравици?
Пуро Мијушков дохвати Мргудову колајну и запита ускока: — Умијеш ли читати српски? — Не, но руски? — исправи Стево Бајов. — А да ли то није све једно?
У оној мотњави Јанко дође до Милице, која опет држаше братанића, па, играјући се с дјететом, запита је за жену. Милица се најприје збуни и порумени, па му на прекид поче одговарати.
Милица стаде иза Крцуна да чека ред за даље послуживање. Јанко заподјену разговор. Запита кнеза да ли збиља има Мргуду преко деведесет година? — Има — потврди Драго.
Милићевић, Вук - Беспуће
Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковића, заостао, хитајући да достигне остале, он га запита. Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа
што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала посла; на сваки начин, то је већ толико пута мислила да запита и, не усуђавајући се, остављала за сутра. Једном руком држала је за браву и гледала га својим великим очима.
И поче да хвали шљивовицу; са рђавим акцентом, запита, онако немарно, има ли је још много. — Нема. — Нема! — рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он.
Она сигурно још плаче, мишљаше он. Она каже да је несрећна. — А зар сам ја срећан? - запита се он и луташе очима по тами. И читаве ноћи не склопи ока.
— Ви се љутите? — запита он. — Зашто? — рече она и погледа га зачуђено. — Ја сам мислио... — каза он збуњено, љутит на своје питање и погледа
— Ви ћете скоро у Загреб? — запита га она. Он не очекиваше њезино питање и трже се. — У Загреб? Не, нећу ићи ове године.
На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања. Отац не одговори ништа у први мах, и то је дирну и узруја; и кад се сретоше њихови погледи, оба
— Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче. — Горе него умрла. Да, она је умрла. Ње нема више ни за мене ни за тебе, она нас је
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука! — Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора!
— Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика. — Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке...
После су лепо живели. Никад свађе. — А, шта — рече му један — а ти се помири са твојом домаћицом. — А што? — запита Јова. — Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата. Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио.
Таман су се деца умирила, а учитељ запита: — Шта је данас, који дан? — Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори. — Среда, господине!
— Шта радиш ти, море? — викну отац. — Шта питате, слатки отац? — запита Марјан. — Питам те: шта радиш? — Учим. — Шта учиш? — Учим рачуницу! — А баш добро! — вели Радисав.
Кад га добро истуче, запита га опет: — Па кол’ко има? Знаш ли бар сад? — Не знам! — А знаш ли зашто сам те био? — Знам!
— А што те боле? Да те није почем ударио »шлог«? А, голубе? — Није. — А колико ти је, кућо моја, година? — запита тоном на који се морало одговарати. — Тринаест! — Е, хоће у тим годинама!...
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Загрлили с', оборили главе, Па сузице роне украј Саве. Кад и згледа, онамо поита, Па и вако млађане запита: Што плачете, што цвилите млади, Каки су вас задесили јади?
Откуд — како — једва ко запита, Свако скочи, пред Турке похита, Сретосмо се, па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста
Силовит свет се тамо-амо вије, Ал' млоги прође канда га и није; За неког туде јоште и запита Ил' момак, ил' госпа, ил' деклица вита.
10. Уста, не кте оклевати, Ка драгоме свом поита, Под руку се њему лати, „Па како је?“ још запита. А он рече: „Никад боље!“ Па са драгом ајд' напоље. 11.
Така мени баш и треба!“ 25. Па у дућан њој поита, Учини јој поклон лаки, Још је тио тад запита, Да л' кроглова има каки? И то зато он прозбори, Да се само пут отвори. 26.
93. Он се за њом у дом даде И запита онде нешто. Од вас нико то не знаде — Не знам ни ја, али тешто! Та знаћемо све до сутра, Или барем до прексутра.
96. „Што је ото?“ он запита, Али чедо ни бригеша, Већ устаде, на њ поита, Још прозбори срдна сеша: „Господине, молим, ко сте?
Њу, све која заборави, Оца, мајку што остави, Не запита: ко је, шта је? Не запита: откуда је? На груди му верна паде Па се са њим у свет даде, У свет, у свет та он жели!
Њу, све која заборави, Оца, мајку што остави, Не запита: ко је, шта је? Не запита: откуда је? На груди му верна паде Па се са њим у свет даде, У свет, у свет та он жели!
Ту му нађем брата најмлађега Де огледа коњица својега. Одма јунак онамо поита, Па га брзо овако запита: „Каж' за брата, ти момче крилато, Да л' узима Силићево злато?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?
Пружио јој је руку, али није могао да крочи. Она, једва чинећи се невешта свему, опет бојажљиво, сестрински, запита га: — Зашто, брате? Да ниси љут?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Па шта то читаш?” запита ме гост. Јеванђелије, рекох. „Окапи га се, додијало ми, тај курс већ слушам целу годину. па зато имам рекрацију сад до
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: — А јесте ли ви штогођ учинили до сад?
Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађег царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?
Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко! Онда је запита царев син: — Где је, бако, мој зец? А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја.
Онда баба запита: — Да где је? А аждаја стане казивати: — Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код
Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве пусти га цар преда се па га запита: — Хоћеш ли чувати овце? А он одговори: — Хоћу, светла круно!
Људи отишавши кажу царевоме сину да га зове њихов цар, и он одмах отиде. Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде.
Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син и да нико нема власти
под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита ко је и откуда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и
Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и назвавши му бога, запита га не зна ли он да има гдегод таки и таки град.
Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му бога, запита га: — Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које да има таки и
Ловац му одговори да није никад чуо, „него ћемо их — вели — сад питати“. Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки град?
Онда ловац и царски син отиду к орлу, па га запита ловац, је ли кад видео таки и таки град, а орао одговори: — Само сам једанпут у своме веку прелетео преко њега.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род. САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа?
АГАТОН: Шта има то да пита? МИЋА: То се само по себи разуме. СИМКА: И што не запита Агатона, Агатон зна те законе. ГИНА: Па ви и не знате шта је све било; дошли сте на готово, кад је Прока већ освојио
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар. — Друже, где ти је команда? — запита неко дебељка. — Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може.
— А о шта ћу да се одупрем ја? — запита један који је стајао при отвореним вратима. — Ти се згури, а кад наиђе мост, ти се онда наслони...
— Вози... терај! — падали су повици. — Јесте ли нас жељни? — запита дебељко оне из суседног воза. И опет трескање, лупарање вагона, и најзад се све утиша.
Нишанџија, пунилац... Помоћник нишанџије... возар. — Који? — запита потпоручник. — Шта га питате? — упаде капетан. — Видите какав је смолав. — Средњи? — запита потпоручник.
возар. — Који? — запита потпоручник. — Шта га питате? — упаде капетан. — Видите какав је смолав. — Средњи? — запита потпоручник. Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања. — А ти? — обрати се капетан мени.
Он се уозбиљи, а затим ме зачуђено запита: — А где си их оставио? — Где бих на друго место, него овде. — Погледасмо се, па ми наједном паде на памет: — Да
Јесте ли разумели? — Господине капетане... — заусти потпоручник Александар. — Јесте ли разумели? — запита још строже командир. — Разумемо! — Батерија да се врати у бивак.
— Јесу ли се предали? — Јес, кад смо их ухватили за гушу — одговарају поносно старци. — Које су вере? — запита неко од војника. — Па видиш: швапске... Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак.
И као тих јецај прострујао је глас: мртав. — Па где ћете са њим? — запита неко болећивим гласом. — А шта га знам... умре сад на путу!
— Свакако Аустријанце... — А када би њихова била онде? — запита наредник Милутин. — Их! — махну руком капетан Јован. — Летела би нам пердашина по овој равници.
— Помаже бог! — и старац се заустави да предахне. — Откуд ти, стари, овде? — запита га поднаредник Траило. — Лутам тако не би ли погинуо. Па ме ни душман неће... Него кажи ти мени једно...
Руке леша још су млитаве, глава забачена уназад, а око усана свеже маснице крви. — Куда га носите? — запита неко. — Наредили ни да их сакупимо и да скинемо државску спрему! — и, као врећу, спустише леш да се одморе.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно. — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући.
« Приђе јој Гојко, па прво лизну прст језиком и превуче њим преко табле, потом се насмеши и гле дајући опет у таблу, запита је: — Како вам се допадају нови ђаци? — Дивљаци. Као да нису досад видели човека.
— Зашто нисте израдили сто и таблу, кад сте радили скамије? запита Љубица кмета. — Израђено је то све, сутра ће се донети. Нисмо могли све одједном да дигнемо, рече кмет.
— Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво
— Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се. — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и
Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири.
Ту је и Просветни Савет, забога; ваљда се то не ломи баш тако лако !... запита Љубица узбуђеним уздрхталим гласом. — Ех, Савет!... одговори Веља са неком горчином у гласу. Тешко нама!
— Зар ваш колега не ради данас? запита он осврћући се. — Ради, не знам што већ не излази. Писар скочи и утрча у школу.
Љубица се досети овом смеху, па чим стадоше на пољу запита га: — Ви сте јамачно лепо провели детињство и младост? Видим да се радо сећате младости... — Младости ?...
Љубица погну главу, па веома послушно и усрдно узе перо и потписа како јој је речено. — Шта каже? запита Гојко шапћући, кад му Стојан предаде хартију. — Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа.
Неколико његових ђака приђоше к њему. — Јесу ли сви дошли ? запита децу. — Дошли су. Само нису они што не долазе никако, одговорише ђаци.
Истина, ово су неки добри људи, види се... али тек... — Јесте ли богослов или преперанд ? запита га попа кад седоше у соби — Преп... да, јест...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
кад ме прође, да на мени стане краљичино око. Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко: Што си увек тужан? Смешећи се почаст бих шинуо и тихо рекао: Јер сам мушко.
Да засузи, загрли, рукама обема, гола као поток, са бедрима као лабудови. Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко: Што си увек тужан? Ја бих мачем почаст шинуо и тихо реко: Јер сам мушко.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
“ Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде. Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац.
Врати се газди без магарца. Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио. — Не љути се, господару — одговори слуга.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Њен се корен у народу употребљава и као лек...” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Маџаревић! — узвикну један. — Јес', он је, — потврдише други. — Ко га уби, камо га? — запита капетан. Изведоше пред њега Љубишу. Капетан се веома изненади. — А камо онај... како'но... што му дадох магацинку?
Весела и задовољна срца уђе он у школску зграду. — Јеси ли све прешао? — запита га сусед у клупи, кад седе до њега. — Преко половине, — одговори му Пера, — а ти?
— Перо, како се зваше оно место, где је Едуард ИИИ победио Филипа ИВ? — запита га један. — Не знам ти ни Едуарда ни Филипа, а о њиховим ратовима немам ни појма, одговори он. — Стогодишњи рат.
У том уђоше девојке. Пера скочи и пође на сусрет једној, која се упутила к њему. То је она. — Шта си урадио? — запита га она смешећи се. — Ништа. А ти? — Једва мало пре доврших. Али сам сад сигурна! А ти, болан, зар баш ништа?
Један изађе на врата, да види »иду ли«. — Има ли који двојку резултат? — запита један. Сви ћуте. — Добро је, — продужи он. — Чича заседава, а тај не даје двојке из историје.
та, ко ће то знати, и шта ме се то тиче... Главно је: после Аркадија«... — Дакле? — запита професор очекујући одговор. Пера га погледа зачуђено, па после тога чуђење пређе у забуну и неку нејасну зебњу...
то мора да буде напослетку«... — Е, па онда нам кажи, који се оно Плантагенет борио с духовништвом? — запита га професор. »Сад сам пао!... свршено!«...
— Па хоће ли да је пише? — запита неко. — Мора, и да му се неће, — вели поп. — Сутра је мора послати. — Да ли је већ почео? — рече неко.
— Одкуд ти то знаш, — запита он и погледа дечка зачуђен. — Па они веле, да теби манастири плаћају што намамљујеш свет да иде тамо...
— Шта то радиш, чича? — запита Перу после обична поздрава. — Ето, синко, чиним оно што је и Христос говорио: вадим коров из пшенице док је још
Предањ изађе некакав нижи железнички чиновник. Живко га заустави, учтиво принесе руку капи и благо запита: — Молим вас, кад стиже воз из Пирота? — Одмах после београдског — одговори чиновник и хтеде да пође.
А ти? — Ја чекам мајку, па има задоцњење. То мора да буде свакад кад ја кога чекам... — А, има задоцњење? — запита изненађен Живко, не разбирајући који се воз задоцнио. — Има, сад сам питао. — Е сервус!...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: А, јес'! (Прилази жандарму и спушта му руку на раме.) Ти, брате, ако те запита штогод господин начелник, а ти само реци: газда Јеврем ми је спустио руку на раме, он зна шта то значи.
Тебе је, је ли, инат довео у нашу партију? ЈОВИЦА: Јесте, то признајем. Да ме сад ко запита: би ли се потурчио кад би знао да Јеврем Прокић неће бити посланик, и то бих пристао.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца.
— Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да.
Ако знаш Јоксимовиће, е ја сам, вала, од отих. — А јеси ли писмен? — запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу. — Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?!
једнако се љути и секира и Заца и Тешмана; онога првога једнако, а овога другога оставља на миру тек онда кад га овај запита зна ли он шта је то магазаџијска мераба?
Приђе му Срета и пробуди га, па га запита је л’ вечерао? — Не ја, богме, него тебе чекајући и задремах ево. — Е, па извини, ја сам вечерао; задржао ме газда
Интересовао се јако за свога учитеља, па кад га виде онаква, а он га запита шта му је, да му није зло. — Ако је назеб, господине, да те истрљам мало; веште сам руке, — рече Максим.
Срета седе и заиска кафу. Запита јесу ли дошле новине, и кад му рече Зац да нису, а он се задовољи и старим новинама. Донеше му »Српске Новине« и он их
И таман Провир диже руку и показа на слику Смрт цара Максимилијана и хтеде да зине и да запита учитеља зашто се шокачки попови брију а не носе браду као наши, — а утом стиже пошта у механу.
— запита Срета гледајући оштро у Провира. — Ко те је послао овамо? А? — А ко ће да ме пошље?! — дошао сам сâм. — Молим вас, бр
— Па како му се све то дуздисало, — господин-учитељу? ’Ајде, здравља ти, причај? — запита један после једне мале паузе.
— Ама зар за њега ме питате?! — запита их Мића »Официр«. — Хе, не знате ви још њега, а и не дао вам бог да га познате као што га ја, кукавац сињи, знам.
— Ама, здравља ти, знаш га?! — запита онај Крсман, онај дрипац. — Ама је л’ ја — пита Мића поносито; — ама знам ка’ рђаву пару; ка тебе, Крсмане што знам,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
на прагу, тужна као ружа У јесен, са нежним лицем Ђоконде, Скине му блатњаве чизме, целог га разоружа, И тихо запита: „Докле, о Џоне Хохохонде?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Па послијед поче ђетињити; запита ме за наше сусједе, за Бошњаке и за Арбанасе: „Кад ухвате — каже — Црногорца, било жива ал' мртва у руке, хоће ли га
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И само што запита: — Ко је још тамо? | — Магда. И не због ње, Магде, него више што није то ко други, што га неће други видети,
Марко, једнако стојећи, подавајући се, да би га Арса што лакше скинуо, само га запита: — Јесу устали? — Јесу, јесу, газдо. Ено газдарице по кујни, спрема. А Томча (син) тек што се није обукао.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим. „Ко је оно?“ запита неко момче. „Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“ „А!
„Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!
„И нешто си ми блијеђи но обично, Господару!“ Мјесто одговора, Господар га запита: „Јесу ли устали Приморци?“ „Не још.“ „А гдје си их смјестио?“ „У млађупницу.“ „Нека их!“ Звона зазвонише.
Таман ђакон обредио ракијом и други пут, кад Перко Вукотић запита: „А, господине Саво, ђе ви је Вук Гувернадуровић, камо га? Како то да он, највиши главар, није данас међу нама?
„Је ли сердар Пејо здрав?“ запита Владика Његуше. „Ама шћах таман да ти га напоменем, Господару“, рече Станко Стјепов.
“ Господар и сви остали обрадоваше му се, ништа мање но игуману. „А каква Ћесаровца, то водиш?“ запита га Владика, пошто се Пејо ижљубио бјеше са свима и казао у кратко рашта је задоцнио. „Ваистину, солдат неки, ускок!
Владика му махну те он приступи и цјелива га у руку. „Откуда сте ви?“ запита га талијански. „Из Ческе.“ „Зашто бјежите?“ „Зато што ме силом турише у солдате.“ „Ама, ви сте официр!
„А да хоће ли то господару мило бити?“ запита Радоје. „То је и мени замисао иако ме Крцун слобођаше“, примјети Оташ. „Валај, јамац вам моја ријеч, ако му не буде
Пробудише и ону тројицу који тврдо спаваху. „Јесу ли?“ запита Радоје онако сањив, дижући се с натегом. „Нијесу, но ево божије вријеме удари“, одговори Оташ.
„Да, да, ићиндија!“ рекоше у глас Радоје и Спасо, као да се они сјетише што је. „Ма што оно раде?“ запита Јанко, кад Турци посједаше у коло и почеше да клањају. „Моле се Богу људи!...
Странац, шљедујући њихову погледу, сврну свој на дијете, па видећи по одјелу да је властеоско, запита га: „Чији си ти?“ Како му се мали каза, он га је дуго гледао право у очи.
“ то рекавши, отрча као срндаћ. „Но, гдје ти је војска, капетанићу?“ запита гроф Јана, одигнувши главу с књиге. Гроф је сједио под оним истим бријестом гдје дан прије бјеше дјецу затекао.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Одговори у шали онај кад га питају: ето, почео си седети! Два краја и сриједа. — Одговори се у шали кад ко запита: има ли још много неурађено од каква посла. Ево ме на двије ноге као кокот.
Приставши курјак на то, запита козу како ће је наћи кад други пут дође, а она му одговори: „Мени је име Патила, тако кад дођеш, ако ме не нађеш на
Виђевши то све, Насрадин хоџа заметне сјекиру на раме и пође кући, а кад у путу сустигне некаквог човека, запита га није ли онуд ђе путем виђео његова магарца; човек пак, који је однекуд гледао шта је он са својим магарцем урадио,
А кад га господар од лука запита: „А што ти је то у торби?“ из које су вирила пера од покраденог лука, он, видећи да се нема куда, одговори: „То зло и
да му га да у залогу), а трговац му (то) рекао. Мируцају! — Кад је некакав велики помор био, запита неко попа мру ли људи, а он ну одговори да мируцају; али кад послије неколико дана умре и попадија, одговори поп на
Кад га игуман, који га је ујутру тражио да му каже шта ће чинити на Браићима, запита: „Ђе си ти данас, Петроније?“ — он му одговори: „Ишао сам на Браиће као што си ми ти синоћ рекао“.
— Секин во код њега на изору био. — Пољубила се нека жена с милосником на сабору, а другарица је запита, што се љуби с туђим човеком, па јој она одговорила: да је секин во код њега на изору био, дакле својте су, није туђ.
Ови што се окладио пође за њом (послије неколико времена) и запита је: „Бабо, у које си доба?“, а она одговори: „Осам ми мањка, а девету ћерам“.
да поједу све што имају него и да не могу својијех послова да раде, онда се дигну те туже и онога субашу; а кад их запита онај коме су се тужили: „Каквога ћете сад да вам дам?“ они му одговоре: „Дај нам онога првога!
ђаво некаквога побратима свога све варао, и на зло навраћао, докле га није на вјешала довео, а кад га објесе онда га запита види ли што, а он му одговори да не види ништа осим једног магарца и на њему читав товар подеранијех опанака; онда му
Онда пробуде дијете, и цар га запита како му је име, а оно одговори: „Милош“. Цар: — Имаш ли оца и мајку? Милош: – Имам мајку а отац ми је умро.
на Ђурђев дан рано отиду на воду, носећи једна у руци проса, а друга у њедрима грабову гранчицу па једна од оне двије запита ону трећу): — Куда ћеш? А она одговори: — Идем на воду, да воде и мене и тебе и ту што гледа про тебе.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту
“ Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је.
Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат?
Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вриједи?“ А они му кажу: „Четири паре.“ — „Е! (вели) добро!
Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају
Идући тако нађе у пољу једнога чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему запита га еда ли има што за јело. Чоек му одговори: „Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао.
Мало за тијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки чоек?” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?
” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи.” Онда се Брко залети, па хоп!
Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме.” И тако га узме у торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. Онда се Брко врати натраг.
умало те нијесам прождерао!” Иза тога пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу, те је онако мимо све остале покварен.
Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: „„Шта да се мучите тако далеко?
Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.” У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „За Бога, синко! где си?” А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
прегледао шта ја имам у торби, и видећи да ту ништа не стоји него две-три књиге, неки рукописни папири и преоблачила, запита ме при ручку гди ја моје цекине држим, говорећи да није „ѕенза рисхио”, то јест безбедно, „да и[х] са собом којекуда
Ови добродетељни и божествени човек, од своји[х] грађана неправедно осуђен да отро|вом убијен буде, запита га његов љубими Критон како и гди жели да га погребу.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну. — Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. Први уђоше Чагљина и Шунда.
— Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један. — Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ!
Ђаконе и ђаке подуши смијех. Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај...
— Исусе мој, шта ли је оно? — запита сам себе Бакоња избуљивши очи. Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним
— заврти главом. Осињача јој донесе одмах живога угљевља и здјелу воде. Цонтрона баци први жеравак у воду и запита: — Је ли овоме крива Пешњетина? Угљен зацврча, али не потону. — Је ли Чврља Ожегова? — наставља Цонтрона.
На то жеравак: цвррррр!... па потону као олово. — А којој си то наминила, вире ти, Барице? — запита је јетрва гледајући је подозриво.
— Не, него смиста кажи ди је коњ, или ћу ја одма дати ћаћи стричеву књигу. — Какву књигу? — запита кнез. — Стриц је овако заповидија: „Ако Кењо не тине одати, а ти подај ћаћи ову књигу, нека је одма однесе у град у
— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? — запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена. — Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез.
— Сад, нека ишчати молитву! — рече Бобан. — Какву молитву!? — запита фра-Тетка. — Ма, дујо, нику ришћанску молитву! Чућеш је!
Једва једвице изговори: — Зло! — па гутну пљувачку и заврти главом и опет ће: — Зло! — Зло Ловрићу? — запита гвардијан. — Он је при-ми-ну-ја! — Шта? — Да... умра!... умра је!...
Он не хтје казати од чега се препао, но кад га ко запита о томе, он набури, а на лицу му се читаху страшне приче. Толико бјеше доста да страх обузме ђаке.
— Шта је? — питају га. — Ајме мени! Видија сам га... — Кога? — запита Срдар, па скочи и стаде према њему. — Ја не знам... фра... може бити, учинило ми се... Срдар изађе, псујући.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Куда ћете ви, човече, по оваквом времену?“ — гледајући како се деца једва батргају по снегу, није могао а да га не запита. „Ја сам, господине, учитељ. Премештен сам јер сам радикал“, само је то рекао и продужио да главиња низ пут.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Како ћу онда ја проћи? — осмели се дечак да запита, а Троглавац се тако несмеја да су се доле у планини стене круниле. — Проћи ћеш, не кукај.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Размишлајућ' бајаги, ћутао сам... „Па што то читаш?“ запита ме гост. „Јеванђелије“, рекох. „Окани га се, додијало ми; Тај курс већ слушам целу годину; Па зато имам рекрацију
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Шта да се ради?“ запита ме штампар. „Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији. То неће умањити научну вредност књиге, а она ће
Питагора ућута, размишљајући нешто, па онда запита: „Који од вас је пешке превалио највећи пут?“ Ученици почеше да се о томе испитују, али како је сваки од њих хтео да
- Онај који затеже уже!“ „У коју сврху?“, запита га учитељ. „Е, то не знам“, одговори збуњено млади ученик, а остали ударише у смех.
Како се то постиже, показаћу вам. Но за то ми треба једно уже канап или врпца“. Он застаде мало, замисли се, па запита: „Ко од вас има најдуже подвезице?“ „Паролос из Сибариса!“, повикаше ученици као из једног грла.
И Демокритос се сит насмејао; он се појави на вратима и запита учтиво: „Шта желите изненадни гости?“ Сад номофилакс зину да говори.
„А шта је наш ум, шта је наша душа“, запита одједном лекар. „И они су састављени из атома“. Хипократес га погледа зачуђено, али Демокритос остаде при своме.
Он се мало замисли, па запита Демокрита: „Могу ли се користити твојим гостопримством још ову ноћ?“ „О, кад би хтео, мој драги, да вечно останеш
Коњаници пројахаше поред њега у бесном галопу; а ратници пројурише трком; и сами пешаци убрзаше свој ход. Он се запита шта се то десило.
Биће му прва брига да се дочепа мајдана злата и сребра са Пангеоса, да њиме наоружа и опреми своју војску, па да онда запита шта кошта не само ова Акропола, већ цела Грчка“.
Платон се насмеши. „Да, кад бисмо својим очима смели веровати!“ „Како то?“, запита Аристотелес. „Све што видимо својим очима и распознајемо осталим чулима, то су само слике, слике варљиве“.
“ Аристотелу падне камен са срца. „А како стоји, синко, са твојим знањем геометрије?“, запита Платон. „Како да ти кажем, учитељу?
„Разумете ли ви ово?“, упита их он полугласно. „Шта?“, запита га Калимахос, док му Теокритос одговори само упитним гестом. „Па све ово!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја извадих печено пиле из торбе, понудих га и замолих искрено да се не устручава. Кад оглода и последњу кошчицу он запита за цигарете, па кад ја извадих табакеру он узе три одједанпут па две остави у џеп од прслука, а једну запали.
— Аспузијан? — упита Икета. — У архиви, у архиви, свршено. — Е па све је у реду — задовољава се Икета. Или тек запита чувара државне игле: — А како Ви цените нашега зета Драгојла који је у џаковима носио крајцаре?
Он се брзо извини оним официрима па се врати у шатор и позва наредника: — Наредниче, — запита га он узбуђено — где је гробље? Али наредник је ћутао, није га разумео. — Говори где је гробље?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. — Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела.
Наједаред узвикну весело: — Дајте мотику! — Марија, где је мотика? — запита кмет. — Не знам, богме, да ли је и донета из луке. Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну.
Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. — Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. — Не знам ја.
— 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. — Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је
»Да ли ће ми донети хлеба и воде ?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и
Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: — Камо Вуја? — Сад ће он доћи, не брини ти. Склони се у собу, док он не дође.
Али опет.... — Како то хајдук ?... Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио ? — запита она радознало. — Па...
Пред једном каваном нађе самога Сима. — Има ли? — запита га лагано. — Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. — Кад? — Зором. — Је ли сигурно?
На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник. — Нађе ли га? — запита Вујо. — Нађох; вели да може. — Добро. Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим.
Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. — Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. — Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. — Ха, сињу ли му душу...
— А сад полазите, и нек вам је добра срећа! Ђурица се трже, као из дуга сна. — Шта, зар нећемо сутра ? — запита чудећи се. — Сутра, ја како. Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.
А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљењем запита: — Шта би? — Ништа. Оно ти је нека бабетина. Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Идући тако, нађе на једној пољани троје деце где се међу собом свађају, па им приступи и запита их: — Што се ви, децо, свађате?
Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?
Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли?
Са оне стране уз бразду било је тако лепог цвећа да се Петар зачудио, па запита девојку: — Каква је то земља где не може трава да расте? Девојка му одговори: — То је жалосно поље.
Девојка му одговори: — То је жалосно поље. Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји.
Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити?
Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.
На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој одговори: — Низашто, само онако.
— па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН Била једна удовица са једнијем малијем синчићем.
на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита бабу: — Забога, бако, еда ли ти што знаш за девет златних паyница?
А он ништа не зна као да је мртав. Паунице, пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: — Шта је? Јесу ли долазиле?
С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а ца рев се син пробуди, па запита слугу: — Јесу ли долазиле? А слуга одговори: — Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти
Ћипико, Иво - Приповетке
Оба црвена и разиграна, сигурно су долазили управо с ручка. —Дајте ми биљет; знате, уз попуст! — запита чиновник. —Такође и мени уз попуст, приђе и трговачки путник. —Одмах господо!
И те вечери пред децом стајала је једна кашика докона, испусна, а кад најмлађи наједанпут сневесели се и запита за мајку, престадоше јести, и деца се расркаше око огњишта.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Откуд се на картама пише „министарка”! Као да је то занимање: министарка. ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка?
Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: „Ко би то рекао за госпођу Живку?” – „Шта, забога?” – да запита друга дама. „Невероватно” – да одговори она прва – „али сам поуздано чула ...
ЧЕДА: А и на то сте помишљали? ВАСА: Нисмо помишљали, али знаш како је, најближи сам Живки, па кога ће да запита за савет ако неће мене?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Само двома... само двома Не знам како ’ш одговарат’: Једно себи, својој свести, Друго Богу, кад запита; А питаће, питат’ скоро... Пази само: већ те пита. »Стармали« 1881.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
„Како дође амо?“ Запита ме Боже. А ја му рекох: Ти ми поможе! Болове оне, И јаде големе, Које си ми дао, За часак један Под ноге сам
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу. — И кад ме ти малопре запита како изгледа Кајмакчалан, откуда сам могао да знам. Високо до неба! Око поноћи зачу се брза пушчана паљба.
Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету. Нити је ко могао да им достави ракетле, нити би имали одакле
Објаснио сам му шта желим. Он са пушке скиде бајонет и стави га у зубе. Пушку остави. „Шта ће ти бајонет?“ — запита га његов десетар. Он извади бајонет из уста, па ће рећи: — Ако се праћакне и стане да запомаже, има да га нестане.
Четнички одред одменио је делове четвртог и шестог пука. Је ли тако? — запита Предраг Светислава. — Тако је. — Сви смењени пукови груписали су се десно од нас и распоредили према почетном делу
Молим вас, то треба запамтити. — А где је био четинички одред? — запита неко. Светислав упаде: — Ми смо брали купине — и он махну љутито главом. — Деде, да видим где ћеш нас да гурнеш?
— Ко их одређује да се смењују? — запита мој друг артиљерац. — Они сами. Прекаљени су то борци. А спавају као зечеви. Истина, пуцањ пушака их не буди.
У зору, видели смо огромну брешу. — Који је датум био тога дана? — запита Радојчић. — Седамнаести септембар по старом, или тридесети по новом...
Када приђе на пет корака он стаде, погледа све редом и запита строгим гласом: — Ко је овде најстарији међу вама? Потпоручник „Кица“ диже се, лако се занија и дохвати се за сто.
Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изиђе без оружја. Они један другоме даду реч.
Али пред нама се указа мало проширење, где је стајао војник у пуној ратној спреми. — Шта има ново? — запита командир полако. — Завезали су још два звонцета — одговори стражар, исто тако тајанственим гласом. — А-ха, да видим.
— На шта гађаш? — запита командир. Војник окрете хитро главу да види ко пита, па, гледајући и даље кроз пушкарницу, одговори: — Избацују
На улазу се појави један војник са џаком. — А, је ли хлеб? — запита командир. — Како је са исхраном? — питао сам. — Док нисмо ископали саобраћајницу која води у нашу позадину, било је,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
подне ја изиђем пред манастир и ондје станем с њеким, у томе он отворивши прозор промоли главу из собе и смијешећи се запита ме шта оно ја кажем да чине хајдуци кад чују кукавицу гдје кука.
Ћипико, Иво - Пауци
је уоколо и неће да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна што би одговорио ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита рашта је дошао. Застајкујући, хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се. Па стаде, у двоумици би ли ушао.
Устаде вијећник Кеко, кретом главе повлади начелнику и, посмјехивајући се другима, опет сједе. Уто запита ријеч посједник Тадић. Сви уоколо упријеше погледе у њ.
— За те је остати дома, — одговори он осорљиво, и одмах му се снужди лице. —А зашто је не поведеш? — смијућ' се запита Иво, па настави у шали: — Ако ти нећеш, ја ћу је испратити. — Ишла би она, не бојте се.
— А зашто су онда суци? Али ви нисте учили ча и адвокати? — јави се опет шјор Лука. — Дакле, нима помоћи? — запита стари Анте, а глас му чисто подрхтава. — Нема. — Простите! — најпослије неодлучно изрече, и смућен изиђе из дућана.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Нико од вас слепаца не смеде да му погледа у очи и да га запита како то да наједном прездрави, и то тек онда кад ми свршисмо његов посао.
' Пилат га запита: 'Јеси ли ти јудејски краљ?' 'Ти кажеш' одговори му. Тада Пилат рече свештеничким главарима и светини: 'Никакве
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И сутон је подô меки, Кад га срете свињар неки, И запита узгред то: „Да л' се чује ново што?“ „Ах, чуће се!“ абат на то, „Не питај ме више за то!
А ћата, сматрајућ бога кô звер ил' слично нешто, Отпоче истрагу своју с важношћу И врло вешто. Прво га запита строго, да чисто речима пуца, Ко је? Откуд му крила? И што се по селу смуца?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
О цариградском конгресу и о мојој мисији пишу све овдашње новине. Не могу проћи улицом а да ме на сваком кораку не запита који познаник када ћу кренути на пут, или не заустави које непознато лице, тражећи од мене обавештења када ће се
сам се иза тога одвезао са митрополитом у Фанар, ја не приметих да смо ударили другим путем но обично, када ме на вече запита наш посланик о чему смо онде већали, ја му не знадох одговорити, нити могох задовољити љубопитство његове госпође
Суво злато за науку, али не за врачарије.“ - „А да ли су се,“ запита Тиха један од гостију, „Ваша претсказивања испунила?“ - „Нећу да будем неискрен и нескроман,“ одговори Тихо.
„Шта мислиш,“ запита ме мој пријатељ „хоће ли нам икада поћи за руком да ову нашу малу Земљу, коју авион може да облети за који дан,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
„Па добро, а где си ти видео те маказе што саме кроје?” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.
Адресе деце своје само је отприлике могао дати. Кућа да се прода, новац подели унуцима. Адвокат запита колико је унука, а стари одговори да не зна. „Будим је далеко, Румунија далеко.
Вала је змија она попадија од Вазнесенске цркве: убоде ме јуче право у срце кад ме запита: „Хоћете ли и малог у пансион?” Али ми Бог даде те јој зачепих уста.
У цркву је престала ићи. Прота дошао да је посети, и да запита што је нема, да није пала у грех да на Бога жали. — Како бих на Бога жалила, господин прото!
Енглескиња тад, мало чудно изговарајући, али сасвим разумљивим немачким језиком запита да ли имају неки не баш много естетичан лек за мало кученце које је прешло на ненавикнуту диету.
Отац је обећао да село и паланачка улица никад неће сазнати куд се управо денуо Ластић. — А тебе ко запита за прсте, увек, и до смрти, говори: да си коњу давао шећера, а ниси знао да се коњу пружа шећер на длану а не у
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Он усугуби кораке, почем се поља добави, и стигнувши Роксанду: »Лепа моја, куда тако намераваш?« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем оцу моме«, одговори
И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини. Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака! — Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да види би л’ га смели заклати и изести.
Он мераше нашу Дулчинеу час Бифоновим, час математичним очима, и по дугом оваковом испитивању и мерењу запита је би ли се она удала.
Ту се прводаџији кроје аљине. Ајде сад крадом, другим путем, а ако ко запита: куда? — »у Кикинду, неким важним послом.« Девојки је, међутим, већ јављено.
Роман гледаше дуго ово природе художество с удивленијем, најпосле га запита: откуда је? »Ја сам из Алепа« — одговори страни. »Како ти је име?« »Аган«. »Би ли ти код мене служио?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Како, како? — запита некога телефониста. — Погинули?... Колико рањених? — окрете се потпуковнику: — Јављвају из шесте да је изгинула
— Воде капетана Власкоја, сигурно рањен... — Да ниси рањен? — запита га потпуковник Петар. Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви.
Лежао је он као мртав, готово без свести. — Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило? — запита командант војника. — Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених...
Сетих се Јанкуља... Али шта ћемо сад?... Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак. Једва назресмо између стрњика путању.
Кретали смо се иза гребена, кроз шуму, да нас не би опазили непријатељски аероплани. — Куда идемо? — запита Краљ. — Код пешадије, ваше Величанство. — Код оне у рову? — Ваше Величанство, ви се не смете излагати сувише.
При светлости лампе видесмо да је потпуковник. — Ко сте ви, господине? — запита Лука, већ надражен. — Ја сам командант колоне... — У име команданта дивизије наређујем вам да одмах кренете колону!
— Па... Како сад? — запита капетан Лазар, држећи ме за руку. — Тхе!... Ето тако, видите и сами. А ви? Он тужно махну руком и климну главом: —
Неки продају брашно мештанима. Муслимани нуде новац војницима за оружје. — Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом. — Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли.
— Свршено је, господо — рече при повратку командант. — Је ли ту ађутант? Хтеде да уђе у своју собу, али га неко запита: — Како?... Идемо ли кући, или офанзива? — Нити кући, ни офанзива.
— и показа руком на једну страну зида. Ми посматрамо на ту страну, али ништа не видесмо. Командант запита на шта мисли. — За оно огњиште што сте га употребљавали! — Па ми смо платили собу... Е, то је сувише!
Онако изгладнели, исцепани и прокисли, личили су на колону скелета. — Куда, побогу, човече?! — запита потпуковник Петар једнога команданта батаљона. — Пронашли су војници пећине поред реке Врбице... Идемо тамо...
Баш на Божић седимо поред ватре, а у суседном биваку угледасмо свештеника са епитрахиљем. Око њега група војника. Запита неко, шта раде тамо. Опева једнога војника. Јутрос га нашли мртвог у шатору. Ми продужисмо започети разговор.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Коначно се осмели да је запита шта се то с њоме збива, али се жена само осмехну, и помисли: »Можда је ово само сан? Ако и јесте, нек потраје!
Затим завуче руку у џеп да би лулу напунио дуваном и напипа нешто тврдо и оштро: прст посече! — Откуда ово овде? — запита се, разрогачивши очи. Међу прстима бљештали су му хладни и оштри листићи врбе од жеженог сребра исковани.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој! Мож' ли с', робе, јунак откупити?
камена, — ваља сабља три царева града; још ћу царев печат ударити: да те везир погубит не може док честитог цара не запита“. Посла Марку књигу по татару.
златна, и у њима три драга камена, и међ' њима царев печат Стоји: да га везир погубит не може док честитог цара не запита; све послаше Краљевићу Марку: „Ето, Марко, блага неколико; ако л' тебе понестане блага, опет дођи поочиму твоме“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
и хахотао све тише, а кад се коначно потпуно смирио, он зачуђено погледа око себе као да се буди иза сна и буљећи очи запита: — А какав је ово неред? Ко је срушио таблу, ко је бацио разредницу? — Хи-хи-хи-хи! — зацилика разред.
Кад се сељаци искупише код кнежеве куће, дебели газда Ваљушко строго их погледа свију редом и запита: — А је ли ви, репоње једне, зашто ви не шаљете дјецу у школу? „Репоње“се зачуђено згледаше.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Текел. Фарес. И Данил, пророк, тадар бијаше код њега у ропству; дозва га Валтасар преда се, те га запита нашто оне три речи износе.
КОДРУСОВ ЖИВОТ Кад је атински краљ Кодрус имао бој са својим непријатељи и опраљао се је већ да иде на војску, запита оних својих поганских богова може ли он разбити непријатељску војску, те тако да иде бити се шњиме.
У тој болести указа му се света Богородица на јаве, те га запита, што зактева он од ње, чим би га даривала: здравље, или мудрост жели? Он мудрост запроси, а не здравље.
РИБОЛОВ ПОСЛЕ СМРТИ Идила При мору, на риболовитви, дође Христос пак непознано к апостолом. Запита их имаду ли што у барци за јело. Рекоше му: »Господине, сву драгу ноћ мучисмо се ловећи, и ни уха рибна не достасмо.
Оста сам Исус седећи му код студенца. Утом дође из града жена за воду. Кад захвати воде из бунара, запита од ње Христос дати му тестију с водом, што ли је било, да се налије.
Одговори му игуман са свом браћом те овако му рече: — Како бог узхоће, тако да и буде — и запита их сву тројицу хоће ли остати на конаку онде, или ће се вратити натраг дома у Цариград.
Рече игуман, те их одведоше за спавање у припрату црковну. Пратећи их, запита како су им имена. Каза се онај, што рече да је од цара послат, — ја се, рече, наричем Авксентије.
И посла за апостола своје људе, те га доведоше онамо пред њега и запита га: »Но, рече му, што учини? Јеси ли ми справио дворе царске и јесу ли већ сасвим готови, или јоште нису доправни, те
И обиде сва ондашња борављења душевна, показујући му оне красоте и лепоте рајске. И онде је запита ангел, у који би дворови та душа понајвећма миловала остати и боравити.
И кано из неке помрчине пробра се мртви. И оне који онде обстојаху око њега, запита их за свога брата. И како к њему yђе та му и рече: »Брате и цару, ја то без усумњивања држим да и пô царства твога не
И пак му она на то рече: — Да хоћеш ли да идем ја сама за те к цару говорити му да те пусти? А он је запита: — А зна ли, рече, тебе цар? И она му рече: — И врло ме познаје.
За добре их мотре, пак запита оних што око њега стојаху, рече им: »Браћо добра, откуда су то дошли к нама ти хубави свештеници у томе красну се
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И када бану, и незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним гласом стринка Парашкева: — Збрасмо се, стринка Доке, ’оћемо, ете,
Кубеџијско, Зоне Ставрино, Јоне Мамино и Гену Кривокапску, — све их спомену, о свакој рече што се доброга могло рећи и запита га шта он мисли. Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно.
— Што искаш, снајке-Јевдо? — запита је Таса. — Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете...
! Виде ли, море, како се кучиште научило да збори јоште у чкољу!“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга...
Море, које си је овој девојченце, треба да га знам и познавам? Та запита Ставрију полицају што седеше до мен’: Кој беше ово девојченце. Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми.
де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско! — Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође. — Вика’ те... ете... — поче Зона, а сва бледа, сувих усана, а истурила изазивачки десну ногу...
и при њег’... — Код Манчу ли? — прекиде је Зона јетко, шапатом. — Фукаро!... — Како рече?... Не чу’ те добро!... — запита је благо и погледа благим погледом а сузних очију Калина. — Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок!
и први пут кад прође Васка крај дућана, а он био сам, зовну је. — На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане. — Здраво! — одговара му Васка, а гледа минђуше које јој је Мане поклонио. — Што работи чорбаџија...
— Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом. (Да би се, дабогда, тако и уста душманима запушила!...
— рече Зона и измаче корак-два. — Остани јоште малко! — рече и приђе један корак. — Е, што искаш? — запита га зловољно и нестрпљиво Зона. — Татко и мајка ти не бегендисују ме, — тој си знајем убаво.
Такој те искам, ешеку ниједан!“ За ту ствар требала је Ману као помагач једна женска, витка и повиша, и он запита доку да ли зна она коју такву женску. Тетка Дока се понуди сама. Повисока је, а куражна је.
— Етее, — отеже Ташана — како да ти рекнем?... — Ама дома ли је? Није искачала никуд? — запита тетка Таска, а упрла испитивачки поглед у Ташану и доњу усну истурила као ћепенак. — Зашто ме па гледаш тол’ко?!