Jakšić, Đura - PROZA
Tako je i onda bilo. Ali u jedan mah zastadoh, konj mi ušćuli uši, pa ni da kroči unapred. Ukraj puta, u jednom žbunju, čulo se šuškanje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Čekaju da prime njihove stvari, ili da uzmu... možda poslednje zbogom. Pred kapijom zastadoh neodlučno. — Artiljerijski puk? — obratio sam se stražaru.
Nisam zaboravio da im prvo kažem čin. Opet me uputiše dalje... Kao da sam se malo uživeo u okolinu... Zastadoh pred štalom odakle me zapahnu miris sena i amonijaka, podsećajući me na život u kadru.
A na tome putu ima prostora koji se možda vidi iz neprijateljskih rovova, pa će me sigurno gađati. Zastadoh. Na frontu je bila tišina. Pred sobom vidim neke izgažene kukuruze, malo dalje šumaricu, onda neke ograde imanja.
Čujem potmuli žagor. Prođoh pored zemunice komandira čete i naskoro ugledah mitraljez. Zadigoh šatorsko krilo i zastadoh začuđen.
u praznoj noći, te mi se pričinjava kao da se šuma pritajila, a onaj nevidljivi svet me motri svojim sitnim očima. Zastadoh i onda zapalih cigaretu. Ali posle drugog dima oči moje počeše da se zatvaraju, te cigaretu ispustih.
Bilo je prošlo podne kada zastadoh kao relej na raskrsnici jednoga sela. Sjahao sam s konja da bih malo opružio noge, pa se naslonih na ogradu jednoga
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„A otkuda vi to znate?“ Zastadoh uzbuđen, jer sam se zatrčao. Ne smedoh mu reći da znam iz poznije naučne literature kako se Šot u svojim spisima
nauka pretpostavlja visoka znanja matematike, a moja ne: ona je toliko jednostavna da je svako može lako razumeti“. Zastadoh malo da razmislim šta da mu odgovorim, pa mu onda, izigravajući nevernog Tomu, rekoh: „Da, Vama, tvorcu te nauke
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Tamo mi pokazaše jedno zasebno odeljenje, odakle je dopirala paklena svađa. Ja zastadoh da oslušnem, oklevah opet neko vreme držeći kvaku la se naglo odlučih da otvorim.
Kad stigosmo pred kuću on istrže svoju ruku: — Pričekaj, pobratime. Ja zastadoh, a on produži klateći se, pipajući i držeći se zida bez čije bi se pomoći srušio.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a laka drhtavica me obuzima. Hteo bih da bežim. Ubiće me.
— reče glasno poručnik Branko. Prema svetlosti fenjera ugledasmo unezverena lica komordžija. Idosmo još malo, i onda zastadoh sa poručnikom Lukom. Otprilike negde na sredini klisure.
Ali ipak, ja sam vukao sobom jedno komordžijsko kljuse. Pa zašto ne bih popeo onoga vojnika na njega. Zastadoh. — Druže, može li se? — Eto, polako — progovori šišteći, i zasta de da udahne vazduh. U grudima mu nešto zakrklja.