Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Тако је и онда било. Али у један мах застадох, коњ ми ушћули уши, па ни да крочи унапред. Украј пута, у једном жбуњу, чуло се шушкање.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Чекају да приме њихове ствари, или да узму... можда последње збогом. Пред капијом застадох неодлучно. — Артиљеријски пук? — обратио сам се стражару.
Нисам заборавио да им прво кажем чин. Опет ме упутише даље... Као да сам се мало уживео у околину... Застадох пред шталом одакле ме запахну мирис сена и амонијака, подсећајући ме на живот у кадру.
А на томе путу има простора који се можда види из непријатељских ровова, па ће ме сигурно гађати. Застадох. На фронту је била тишина. Пред собом видим неке изгажене кукурузе, мало даље шумарицу, онда неке ограде имања.
Чујем потмули жагор. Прођох поред земунице командира чете и наскоро угледах митраљез. Задигох шаторско крило и застадох зачуђен.
у празној ноћи, те ми се причињава као да се шума притајила, а онај невидљиви свет ме мотри својим ситним очима. Застадох и онда запалих цигарету. Али после другог дима очи моје почеше да се затварају, те цигарету испустих.
Било је прошло подне када застадох као релеј на раскрсници једнога села. Сјахао сам с коња да бих мало опружио ноге, па се наслоних на ограду једнога
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„А откуда ви то знате?“ Застадох узбуђен, јер сам се затрчао. Не смедох му рећи да знам из позније научне литературе како се Шот у својим списима
наука претпоставља висока знања математике, а моја не: она је толико једноставна да је свако може лако разумети“. Застадох мало да размислим шта да му одговорим, па му онда, изигравајући неверног Тому, рекох: „Да, Вама, творцу те науке
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тамо ми показаше једно засебно одељење, одакле је допирала паклена свађа. Ја застадох да ослушнем, оклевах опет неко време држећи кваку ла се нагло одлучих да отворим.
Кад стигосмо пред кућу он истрже своју руку: — Причекај, побратиме. Ја застадох, а он продужи клатећи се, пипајући и држећи се зида без чије би се помоћи срушио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима. Хтео бих да бежим. Убиће ме.
— рече гласно поручник Бранко. Према светлости фењера угледасмо унезверена лица коморџија. Идосмо још мало, и онда застадох са поручником Луком. Отприлике негде на средини клисуре.
Али ипак, ја сам вукао собом једно коморџијско кљусе. Па зашто не бих попео онога војника на њега. Застадох. — Друже, може ли се? — Ето, полако — проговори шиштећи, и заста де да удахне ваздух. У грудима му нешто закркља.