Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
No sad da vidite. Čovek ugovara, a Bog rešava. (I ovo sam zaboravio. Kad smo ja i Čupić došli u ordiju, zastali smo popa Galonju iz Mačve, i više od dvesta kočija mačvanski̓, gde dogone drva i travu i drugi izmet po ordiji Turcima
Ovo ti tajno pišem za tajne momke, da ne bi koga kod kuće zastali)”. Drugo tako isto pismo napišem knezu Milovanu Grboviću; treće knezu Miliću Kediću, četvrto Mijailu Nediću buljubaši.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pavle tada vide da su zastali u blizini jedne stražare slavonskih vojnika, kraj vrbaka, koje je osvetljavala vatra. Vide i nepomične, sapete konje,
Božič je zasvetlio, kao lisac, očima, kad vide novac. Kad bi negde zastali, u nekom šumarku, Božič je silazio iz kola, da mokri, a pozivao Isakoviča, glasno, da mu pravi društvo.
Pa? Je li ko dolazio u Mahalu da ih pita, kako im je, u blatu? Ruku na srce! Nismo zastali zdje, ni tebe! Pajo! Nisi dolazio ni ti! Dolazio nam je Oberajnemer! Vikao je: plati! Dolazio Placlajtnant! Plati!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Svitalo je kad smo zastali usred jedne njive, zasejane kukuruzom. Laka para dizala se sa zemlje, noseći miris izgnjavljene trave.
Stavili im privremene zavoje, koji su već počeli da krvave. Ubledeli i paćenička izgleda, zastali su sa strane puta da propuste bateriju.
Puče puška u blizini, još jedna, zatim sve brže, onda se rasu brza paljba negde ispred baterije, a i pozadi... Zastali smo zbunjeni i preplašeni. Artiljerija u tesnacu, opkoljena sa sviju strana, predstavlja gomilu gvožđurije.
Oči mi se sklapaju i ceo razgovor slušam kao kroza san, te obodoh konja da vidim zašto smo zastali. Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa...
U daljini se čuju pucnji, sve češće i brže. Svakako su naišla neprijateljska pojačanja te su naši zastali. Podne prevalilo. Most još nije gotov. Vojnici leže na obali i spavaju.
A grozan je zvizak i prasak šrapnela iz kojih sukljaju žutocrveni dimovi. Pešaci zastali i posedali pokraj plotova. Neki od vojnika šunjaju se po praznim dvorištima.
U zoru smo opet zastali, i opet se ukopavali, a uveče je naređen pokret. Vojnici su išli poderanih čizama, a bilo je pešaka koji su bili bosi.
Ili se to nama samo čini u ovoj mračnoj noći. Ali ne smemo dalje. Kao da smo saterani u neki slepi ugao, zastali smo nemoćni, ne znajući na koju stranu da okrenemo.
Ne znam kako sam došla do vojnika. Ugledala sam dva mrtvačka bela sanduka jedan iznad drugog. Izvukli su gornji i zastali. Kao da se plašili. Daha nisam imala. Glava me zanosila. Hoću li to da padnem! Neko reče: „Otvaraj“.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
POŽEGA 21 km. VALjEVO 69 km. Rano pre podne. Glumci su zastali da se odmore. Imaju veliki prtljag: sanduke, kartonske, platnene i pletene kofere.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
eskadron demona, za mnom je jurilo stado, i to negovo demonsko blejanje podsećalo me na najodvratniji kikot... ... Zastali smo na samom vrhu Laudanovoga šanca.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Nemirni prsti katkad bi mu zastali, kad bi življi momenat u diskusiji jače privukao njegovu pažnju; privjesak bi se zakratko smirio, okrenut ili na stranu
Petković, Vladislav Dis - PESME
Sunce doći neće dane da ozari, Da zastali život pokrene na bolje, I zemlju koju su poveli vozari, Neutešno mali i bolesne volje.
Na uličnom uglu zastali ste malo I meni se naglo okrenuli lako... Pred okom što na me kroz pogled je palo K'o ukopan stadoh sav poražen tako.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Oni su iz društva izostali, ne htevši s njim dalje ići, bili su morem i besanicom umoreni. Zastali su onde kao uklesani: niti se miču niti o sebi glasa daju...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Iz daljine kao da dopire neki žagor, dok u jednome momentu ne začusmo jasno nečije: „Ure, ure!“ Zastali smo. Kroz noć se razleže komanda: „Nož na pušku!“ Odvezao sam bombu i otkopčao revolver. Zi-u! Zi-u! — zvižde kuršumi.
Ali već čujemo neposredno iznad naših glava onaj jezivi pisak kuršuma odbijenog od zemlje. Zastali smo da vidimo gde li je zaklon komandanta pešačkog bataljona. Mora biti negde tu oko nas... Okrenuo sam se slučajno.
Upravo, mi tu Sivu Stenu nismo ni videli tada. Magla je još uvek bila gusta kao testo. Zastali smo neodlučni, ne znajući na šta ćemo sada naići. Izviđači su otišli žurno napred.
Natovarili su rančeve na leđa, napunili puške. Pala je komanda: „Izlazi!“ Pojavili su se izvan rovova i zastali u klečećem stavu. Bili su nemi. Nije se čuo ni najma nji zveket.
Granata izbaci nečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete... On najednom pade ničice... Vojnici su zastali neodlučni. Drugi legli... Po pesku prpore kuršumi kao kišne kapi na mirnoj vodi.
Naišli smo na neku paprat. Zatim smo pošli blagom uzbrdicom i kod jednoga kamena zastali. — Ovde možemo da se odmorimo. Ovo je mesto zaklonjeno. Seli smo na kamen i zapalili cigarete.
Zar mu nije dosta — senu mi kroz glavu. Komandir pređe glavni rov, i poče se spuštati jednom strmom saobraćajnicom. Zastali smo naskoro pred nekom podzemnom pećinom, tri, četiri metra pod zemljom.
Nad našim rovovima zasjaktaše šlemovi i jedan vod pešaka izmigolji... Zastali su neodlučno... Onda se rasturiše u strelce i sa pripravnim puškama kretoše preko onih ruševina i razrivene zemlje...
Za njima je žurio i jedan bez puške, mali, šepav, u čizmama... Tanasije. Pred ostacima rovova zastali su, zverajući na sve strane. Nekolicina priđoše obazrivo... Za njima su išli ostali... Preskočiše rovove neprijateljske..
— Vidite, kako se na crkvi iskrivio krst od vetra! — pokaza nam jedan vojnik graničar. Na ulazu u crkvicu zastali smo. Svuda po podu ležale su rasturene ljudske lobanje. U jednom uglu bile su nabacane na gomilu.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Umoreni i malaksali od silnog naprezanja i oštrog šibanja ražljućenih vjetrova, oni bi zastali da odahnu, da se odmore, osluškujući, sa neizmjernim strahom i zebnjom, kako bijesni noćni vihori urlaju i potresaju,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Jedno vreme, palančani, švrljajući po groblju, zastali bi pred grobnicom Lazarića, onda raskošnom, i prepričali bi razna razbojništva, stvarna i izmišljena, a zatim je sve
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici. U porti crkvenoj lože vatru. Nešto me smlati!... Sad ne možemo ni napred ni nazad. Zarobljeni!...
se uzvrdali, nešto se došaptavaju, jer ako bismo se samo pojavili na grebenu, raznela bi nas nemačka artiljerija. Zastali smo u nedoumici. Kralj kao da nekoga traži, obrati se meni: — Šta ti čekaš, što ne polaziš?... Vodi u pešački rov!
A tu su stali kao zamrzli, očajni zbog dalje neizvesnosti. Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice.
Sve će nas sada pustiti kući. Uz put naiđoh na jedan puk pešadije. Zastali su da vide kuda će. Vojnici se presamitili preko pušaka i gledaju mrzovoljno preda se.
Iako su naše oči navikle na rasipnu pustoš, ipak se ljudi interesuju za ovo nesrećno biće i zapitkuju vojnike koji su zastali i čeprkaju po zgarištu. — Ne znam — veli jedan ravnodušno — sinoć puče nešto, i kao da pade iz neba.
Cele te noći maršovali smo, i tek sutradan, oko sedam časova, zastali smo na jednoj poljani. Mislili smo da ćemo sledeće noći krenuti dalje, te smo ceo taj dan prespavali.
Silazili su lagano i bezbrižno. Odozdo su išli neki konjanici. Sreli su se. Svi su zastali... Onda opet pođoše, svaki na svoju stranu. Vidimo opet drugu grupu, gde promiče između drveća.
drži desno“, te se sklonismo malo pokraj puta. Pored nas je projahao jedan viši komandant sa svojim štabom. Opet smo zastali. Vojnici posedali pored puta. Neko pripali cigaretu, te privikaše na njega da ugasi. Tako je naređeno.