Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но сад да видите. Човек уговара, а Бог решава. (И ово сам заборавио. Кад смо ја и Чупић дошли у ордију, застали смо попа Галоњу из Мачве, и више од двеста кочија мачвански̓, где догоне дрва и траву и други измет по ордији Турцима
Ово ти тајно пишем за тајне момке, да не би кога код куће застали)”. Друго тако исто писмо напишем кнезу Миловану Грбовићу; треће кнезу Милићу Кедићу, четврто Мијаилу Недићу буљубаши.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Павле тада виде да су застали у близини једне стражаре славонских војника, крај врбака, које је осветљавала ватра. Виде и непомичне, сапете коње,
Божич је засветлио, као лисац, очима, кад виде новац. Кад би негде застали, у неком шумарку, Божич је силазио из кола, да мокри, а позивао Исаковича, гласно, да му прави друштво.
Па? Је ли ко долазио у Махалу да их пита, како им је, у блату? Руку на срце! Нисмо застали здје, ни тебе! Пајо! Ниси долазио ни ти! Долазио нам је Оберајнемер! Викао је: плати! Долазио Плацлајтнант! Плати!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Свитало је кад смо застали усред једне њиве, засејане кукурузом. Лака пара дизала се са земље, носећи мирис изгњављене траве.
Ставили им привремене завоје, који су већ почели да крваве. Убледели и паћеничка изгледа, застали су са стране пута да пропусте батерију.
Пуче пушка у близини, још једна, затим све брже, онда се расу брза паљба негде испред батерије, а и позади... Застали смо збуњени и преплашени. Артиљерија у теснацу, опкољена са свију страна, представља гомилу гвожђурије.
Очи ми се склапају и цео разговор слушам као кроза сан, те ободох коња да видим зашто смо застали. Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра. — А, је ли, па...
У даљини се чују пуцњи, све чешће и брже. Свакако су наишла непријатељска појачања те су наши застали. Подне превалило. Мост још није готов. Војници леже на обали и спавају.
А грозан је звизак и прасак шрапнела из којих сукљају жутоцрвени димови. Пешаци застали и поседали покрај плотова. Неки од војника шуњају се по празним двориштима.
У зору смо опет застали, и опет се укопавали, а увече је наређен покрет. Војници су ишли подераних чизама, а било је пешака који су били боси.
Или се то нама само чини у овој мрачној ноћи. Али не смемо даље. Као да смо сатерани у неки слепи угао, застали смо немоћни, не знајући на коју страну да окренемо.
Не знам како сам дошла до војника. Угледала сам два мртвачка бела сандука један изнад другог. Извукли су горњи и застали. Као да се плашили. Даха нисам имала. Глава ме заносила. Хоћу ли то да паднем! Неко рече: „Отварај“.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ПОЖЕГА 21 км. ВАЉЕВО 69 км. Рано пре подне. Глумци су застали да се одморе. Имају велики пртљаг: сандуке, картонске, платнене и плетене кофере.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ескадрон демона, за мном је јурило стадо, и то негово демонско блејање подсећало ме на најодвратнији кикот... ... Застали смо на самом врху Лаудановога шанца.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Немирни прсти каткад би му застали, кад би живљи моменат у дискусији јаче привукао његову пажњу; привјесак би се закратко смирио, окренут или на страну
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сунце доћи неће дане да озари, Да застали живот покрене на боље, И земљу коју су повели возари, Неутешно мали и болесне воље.
На уличном углу застали сте мало И мени се нагло окренули лако... Пред оком што на ме кроз поглед је пало К'о укопан стадох сав поражен тако.
Ћипико, Иво - Приповетке
Они су из друштва изостали, не хтевши с њим даље ићи, били су морем и бесаницом уморени. Застали су онде као уклесани: нити се мичу нити о себи гласа дају...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо. Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми.
Али већ чујемо непосредно изнад наших глава онај језиви писак куршума одбијеног од земље. Застали смо да видимо где ли је заклон команданта пешачког батаљона. Мора бити негде ту око нас... Окренуо сам се случајно.
Управо, ми ту Сиву Стену нисмо ни видели тада. Магла је још увек била густа као тесто. Застали смо неодлучни, не знајући на шта ћемо сада наићи. Извиђачи су отишли журно напред.
Натоварили су ранчеве на леђа, напунили пушке. Пала је команда: „Излази!“ Појавили су се изван ровова и застали у клечећем ставу. Били су неми. Није се чуо ни најма њи звекет.
Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете... Он наједном паде ничице... Војници су застали неодлучни. Други легли... По песку прпоре куршуми као кишне капи на мирној води.
Наишли смо на неку папрат. Затим смо пошли благом узбрдицом и код једнога камена застали. — Овде можемо да се одморимо. Ово је место заклоњено. Сели смо на камен и запалили цигарете.
Зар му није доста — сену ми кроз главу. Командир пређе главни ров, и поче се спуштати једном стрмом саобраћајницом. Застали смо наскоро пред неком подземном пећином, три, четири метра под земљом.
Над нашим рововима засјакташе шлемови и један вод пешака измигољи... Застали су неодлучно... Онда се растурише у стрелце и са приправним пушкама кретоше преко оних рушевина и разривене земље...
За њима је журио и један без пушке, мали, шепав, у чизмама... Танасије. Пред остацима ровова застали су, зверајући на све стране. Неколицина приђоше обазриво... За њима су ишли остали... Прескочише ровове непријатељске..
— Видите, како се на цркви искривио крст од ветра! — показа нам један војник граничар. На улазу у црквицу застали смо. Свуда по поду лежале су растурене људске лобање. У једном углу биле су набацане на гомилу.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући, са неизмјерним страхом и зебњом, како бијесни ноћни вихори урлају и потресају,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Једно време, паланчани, шврљајући по гробљу, застали би пред гробницом Лазарића, онда раскошном, и препричали би разна разбојништва, стварна и измишљена, а затим је све
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон. Застали су на раскрсници. У порти црквеној ложе ватру. Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!...
се узврдали, нешто се дошаптавају, јер ако бисмо се само појавили на гребену, разнела би нас немачка артиљерија. Застали смо у недоумици. Краљ као да некога тражи, обрати се мени: — Шта ти чекаш, што не полазиш?... Води у пешачки ров!
А ту су стали као замрзли, очајни због даље неизвесности. Први пут војници су застали неодлучни. Видели су они да отаџбини нема спаса. Требало је оставити куће, породице.
Све ће нас сада пустити кући. Уз пут наиђох на један пук пешадије. Застали су да виде куда ће. Војници се пресамитили преко пушака и гледају мрзовољно преда се.
Иако су наше очи навикле на расипну пустош, ипак се људи интересују за ово несрећно биће и запиткују војнике који су застали и чепркају по згаришту. — Не знам — вели један равнодушно — синоћ пуче нешто, и као да паде из неба.
Целе те ноћи маршовали смо, и тек сутрадан, око седам часова, застали смо на једној пољани. Мислили смо да ћемо следеће ноћи кренути даље, те смо цео тај дан преспавали.
Силазили су лагано и безбрижно. Одоздо су ишли неки коњаници. Срели су се. Сви су застали... Онда опет пођоше, сваки на своју страну. Видимо опет другу групу, где промиче између дрвећа.
држи десно“, те се склонисмо мало покрај пута. Поред нас је пројахао један виши командант са својим штабом. Опет смо застали. Војници поседали поред пута. Неко припали цигарету, те привикаше на њега да угаси. Тако је наређено.