Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad je na jednom zastanku silazila iz kola, bila se nalegla na ruke Pavlove, tako da je morao, i nehotice, osetiti koliko je, i kroz haljinu,
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Hoće, dušo, znam ja Gojkića. Na prvom zastanku, momčuljak opet podiže oči na garavog zaštitnika. — Kume Perajica, jesu li oni baš ozbiljno, ovaj, to ...izdajnici?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
E, to je bilo najbolnije pitanje svih baterija. Komandir je najviše strahovao za konje. Na svakom zastanku je opominjao vojnike da konjima brišu maramom oči i grudi od prašine i znoja, da im se grudi od dugog tegljenja ne bi
Ostali su zastrašeno posmatrali scenu. A sutradan, na maršu, vozari su na svakom zastanku brisali oči i grudi u konja. Tanasije Prvulović, telefonista, koji je sam izvukao više batina nego svi skupa vojnici u
Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan. Na zastanku izbace samo desnu nogu, presamite se preko puške i ćuteći gledaju preda se. Zapitah jednoga zašto ne sedne.
— More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan.
Maršujemo pored već zrelih kukuruza, požnjevenih ili izgaženih njiva i napuštenih zaseoka. Pri zastanku slušamo udaljenu topovsku paljbu i cvrkut ševa.
Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć... Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su.
Na jednoj raskrsnici puteva vidimo i jednu haubičku bateriju na zastanku. Oficiri posedali oko stola za rasklapanje na kome je beo čaršav i ručaju.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ni pomena o nekom maršovanju. Kako koji može, i koliko može. U grupi, pojedinačno, razvučeni, i tek se na nekom zastanku prikupljamo. A kada oni čelni krenu, poslednji tek sedaju da se odmore.
Tako uradiše i ostali. Ruka mi krvavi, nemam čime da je zavijem. Na zastanku natruniše mi ranu puhorom od cigarete i onda je zavezah maramom.
Priđe još jedan vojnik, i sa velikim naporom ga podigosmo. Predadoh dizgin Gruji, a ja produžih pešice. Na jednom zastanku privede mi Gruja kona. 3apitah ga, gde je pešak. — Vodili smo ga jedan čas, ali on malaksa, i htede da padne.
— I ništa? — pita Luka. — Izišao sam čist kao „Genofefa“... Ni kusnuo, ni liznuo... Na jednome zastanku, kada se malo sleže prašina, naleteli su na nas čitavi rojevi komaraca.