Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
A grehota je majku ne poslušati!... Jelo!... Rano!... I ona diže glavu... Ali je sledi pogled Jeličin. Ona zaćuta. Najedared je obuze ljutina. Dođe joj pa bi da smoždi Jelicu. Upršti pogledom u nju: — A što nećeš? — upita.
— Pa je li sve ispreturano?... — Opet oni nisu daleko. Turčin samo sleže ramenima... Sve zaćuta. Svaki je premišljao svoje misli... Nikome ne beše baš lasno na duši. Kruška se ozbiljno zamislio.
— Vode!... Vode! — rikao je. — Hoćeš kazati? — pita spolja Marinko. — Neću! Najedared sve zaćuta... On skoči kao pomaman i stade vikati: — Mučite me!... Ubijte me!...
A vi... tajac!... Neka spavaju!... To reče, pa ućuta. Pogled mu je počivao na ranjenicima... I zaćuta sve kao zaklano... Samo se čuo popak... Ali izneveri lepo vreme. Čim pređe ponoć, poduhnu od Drine hladan vetar...
— O, Stvoritelju, koliko si dobar! Zar mi dosudi da umrem pod svojim krovom!... Pa zaćuta i zaklopi oči. Disala je teško i isprekidano. Svi stojahu oko nje, nemi kao grobovi...
Dučić, Jovan - PESME
I spazi, pokraj puta, Sa nekog panja trula: Sav kosmos da zaćuta Da bi se ona čula. APRIL Dažd minu kao posle gatke; Svod sliči polju punom ruža; Odasvud glasi divlje patke,
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Reče ženama da iziđu, a sam osta neko vrijeme kod djeteta. Čudno da dijete, čim osjeti njegovu bradu na svojem obrazu, zaćuta i zaspa. Gledao ga je on dugo. Onda obrisa oči i uđe u narod. Svi poustajaše.
Kad svrši škole, može, akoće, biti i učitelj. A poslije, u varoši druga sreća čeka dijete. Pop zaćuta i dade se u misli. I vladika ćuti. Tako to traja neko vrijeme, onda reče pop: — Treba li tu štogod trošiti?
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Tu gđa Persa zaćuta sasvim. Valjda se sad i sama uverila da može i to da bude. A sem toga, posle ovih podataka dobivenih od frau-Gabriele,
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Lepo, lepo – ali, šta bi bilo da je, iznenada, dobio vatru i u leđa? Isakovič na to zaćuta. Kostjurin se na to nasmeja, pa reče, još uvek je komanda trebala da bude, ataka!
Sremac, Stevan - PROZA
I Jova se sada dade u tugovanje i zaćuta. Gleda po stolu i vidi izobilje na njemu, ali se seti da se kaže da »nije svaki dan Božić«, i da ima mnogo mučnih dana
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Eto ti, baš ti to i treba. Zar bi meni, na priliku, palo na um da ti ukradem svijeću, a? I brat Sava skrušeno zaćuta, kao što i priliči jednom skromnom i čestitom lopovu koji ima srca i duše.
“ — kad se naprečac presiječe i zaćuta. Iziđe mu pred oči tankonogo nespretno ždrijebe i on samo pljunu i opsova: — Dabogda prebio i onu drugu nogu, gad
— Vragometna cura. — E, jes ti vidio ...— izduši Dane i potom splasnu i zaćuta. Više nije nalazio riječi za ovo čudno razigrano stvorenje o kome ide i raste priča kao o curi hajduku, barabar s Lazom
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ali ona produži. Ređala mu je sve što god je znala. Mita joj više ne odricaše, samo opet onako klonulo obori glavu i zaćuta. — Šta hoćeš majka da ti dâ? — uporno poče ona opet. — Ništa. Ne jede mi se ništa! — Čisto braneći se od nje, odbi je.
— Ništa, ništa. — Opet zaćuta Mita. Ubrzo ustadoh i ja. Oprostih se i odoh, ostavivši ih same, da bi se njih dvojica do mile volje narazgovarali i
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Pred veče oblak naiđe tmuri, zaćuta šuma, kiša se sprema. Lovdžija Mačak domu se žuri, a kada stiže — Pijetlića nema...
Osećam i sad, što ću vam kriti, on me, i mrtav, večito štiti . . .“ Zaćuta društvo dirnuto pričom, misli se roje, nemirne laste: dete-golubić i dečak nežan kako u borbi junak izraste.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Moja sestra najednom zaćuta i raširenih očiju pogleda u pravcu vrata. Okretoh se... Sva u crnini, ubledela lica, i tamnih kolutova ispod očiju,
I od ljudi, i od... htede reći: „i od Boga!“ — ali zaćuta, mahnu glavom i s drhtajem uzdahnu. — Čula sam — poče moja majka — da si išla... Mlada devojka kao da se prenu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Velja se namršti, i ako je dotle bio veoma raspoložen, odjednom zaćuta i ne progovori ni s Vlajkom ni s Ljubicom ni reči.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
S glave je riba smrdela! — O Maksime! — viknu jako, pa opet zaćuta i počeka. Ali se Maksim ne odaziva, nego produžuje još jače hrkanje, pomešano sa zviždanjem.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Izlih na drva bocu petrol-gasa: Da oprobam, kud puklo da puklo! Furunica othuknu iz sveg glasa, I zaćuta. Duboko. Muklo. Složih potpalu, drvce po drvce. Odozgo — cepanice malo veće Klekoh, ukresah palidrvce.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ja sam sav ogriznuja u krvi... Ja sam zaslužija ne višala, nego da me živa peku... Pivalica zaćuta. Brne vidje kako mu se ramena malko tresu i ču kako mu cvokoću zubi.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Kvare im se oči. — Uši će ti pojesti. — Bole nego da se dukati ubuđaju. Đorđe zaćuta, volovski papci sporo i meko topću po prvom snegu odocnele zime, i napregnuto se zagleda u noć uskomešanu crvenim
Ni pred kojom zemanjskom silom. Ja sam kralju Milanu rekao u oči sve što mislim. Pa ću sad, nekome... — zaćuta. Gledao je kroz prozor. Možda po ovakvom vremenu nije ni mogao da pođe. Razmekšalo se i pogospodilo; zelen kaput nosi.
— Meni umre jedan... Levi... A bio je krupan, nesrećnik. Kakva bi to sila od deteta bila... Đorđe zaćuta. Obojica gologlavi, gledaju se dugo, a i jedan i drugi znaju šta ovoga jutra sahranjuju.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— reče iznenada ljudskim glasom. — Mnogo si moje dece spasao, traži od mene šta hoćeš! — Kraba zaćuta, ali i dečak nije mogao da izusti ma i jednu jedinu reč. »Verovatno sanjam!
— Princ iznenada zaćuta i zagleda se u devojčine oči. Bile su to one iste pažljive i mirne oči kakve je imala crvena žaba, ali su ga nečim
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Taj kamenjar videćemo odmah... Sad, nemam više šta da vam kažem. Ostalo znate. — Bojović zaćuta jedan trenutak i pogleda preko ljudskih glava. — jesu li svi ovde? — Svi su, svi — povikaše. — Dobro... Onda napred!..
Zatim postade crven... spušta se sve više, već je nad mojom glavom, i taman zastor pokri mi oči. Vlajko uzdahnu i zaćuta... Malo posle nastavi: — Ovde u bolnici pričao mi je docnije jedan moj vojnik šta se tada dalje zbilo.
Ali šta ćete!... Ne vredi govoriti... Veli, naredio komandant divizije, i tačka. Potpukovnik Petar zaćuta i donjom usnicom obuhvatio brkove. Obično je to činio kad je ljut.
Komandir me je gledao upitno. — Sve je gotovo! — saopštio sam mu malo nesigurnim glasom. Komandir zaćuta. Onda se nakašlja. Lice njegovo kao da se zgrči, a oči blesnuše.
— Tako je. Hvala vam!... Daću vam i pismenu zahvalnicu. Nego pitam ja vas... — On zaćuta i drškom od noža udari nekoliko puta u praznu flašu. — A?...
Ove upadice, od kojih se već bio odvikao, kao da su ga izbacile iz duševne uravnoteženosti. On zaćuta za momenat, a zatim poče govoriti bez volje, o važnijim događajima. — Sišao sam do Subotske.
— O tome je baš reč — nastavi ona živo. — Ja sam se upoznala sa Tomom. On je vrlo simpatičan i... — ona zaćuta. — Recite slobodno. Dajem vam reč da vaše poverenje neću zloupotrebiti. — Nadam se... Vidite...
Naše usne se spojiše... Dragiša zaćuta, obuhvati slepoočnice i tresnu glavom. Luka sede. — Ja! Nije mu lako — prekide ćutanje Vojin.
— E... ako zamisao uspe, dobijamo mnogo. Sa ovih položaja silazi se pravo u dolinu Kavadara. — Komandir zaćuta i okrete se. Neko nam je prilazio. — A, ti si Ćiriću? — obrati se svome vodniku. Pozdravio sam se sa njim.
Bojić, Milutin - PESME
I Gospod bi pijan kraj nogu joj mreo. Njen dah, me kô vetar iz pustinja prži.'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače. Vide Porok kako rog dvogubi drži.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Onda je i vrlo prosto ne svirati našu muziku, i nuditi novčani prilog. Može mu se! Odjedared peckanja presušiše. Sve zaćuta. Mladići bolje nego odrasli osete da je ogovaranje zlo, da se niko ne može ocrtati jednom pričom.
— Grobar zaćuta. Kroničar mu dade neku bolju banknotu, i on pođe. — Hvala, i nemojte misliti da sam vam nešto netačno ispričao.
Jedan mali fizički strah smeta mu nekako u celom telu. Zaćuta i žena. Tužna tišina poslednjih Grka bez dece. Pa se Harisijades jako zakašlja.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ali svaka čast našem vojniku. Ispunili su svoju dužnost do poslednjega daha. Komandir zaćuta, obuhvati prstom slepe oči i protrla ih. Drumom su škripala kola.
karu. Sećaš se?... Jest, baš dvadeset četvrtog oktobra. — Komandir zaćuta, pa me značajno pogleda. — Zamisli... Ako rat potraje još jednu godinu, ovoga datuma treba da se čuvam.
oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita — reče malo nabusito Živadin. Potpukovnik Petar zaćuta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste. Gledajući u vatru, nastavi tihim glasom: — Zemlju smo izgubili...
Zatim razmahnu lagano staračkom rukom, kao da govori o nečem ogromnom i onda odbaci šakama od sebe. Zaćuta i tužno klimnu glavom. Zapitah Đuru da mi objasni šta je govorio. — Man’ se vragu... pasja vjera...
Komandant zaćuta. Oficiri su stajali u stavu mirno, zanemeli kao da slušaju pogrebno slovo. — Hoćemo li dobiti pismeno naređenje?
— Nije da se priča, nego je tako naređeno! — reče odlučno potpukovnik Petar. Onda zaćuta. U daljini blesnu neka vatra i mahnita eksplozija zapara vazduh, pa se potmulo odbi sa urvina planinskih...
Ili ćemo besmisleno i glupo izginuti, da bi se nad našim mrtvim telima cerekali i kezili Arnauti. Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“ Stroj kao da se uskomeša. Komandant viknu: — Ne!
“ — njemu prekipe, okrete se i opali mu šamar. I začudo pešak najednom zaćuta i zauze stav „mirno“. Sve češće zastajemo. Hladno je i tupkamo u mestu.
Odavde je lepši izgled... Začusmo opet neke korake oko šatora i neko tamo pomenu moje ime. Dušan zaćuta. Šatorsko krilo se razmače. — Gospodine potporučniče, zove vas hitno ađutant puka — reče ordonans.
Onda zapeva promuklim glasom, ali tiho, da ga ne čuje komandant. Mila majko podigni me malko... Zaćuta za trenutak, i opusti glavu. Zatim najednom diže ruke uvis i poče iz sveg glasa: Da ja vidim Jovine svatove...
— To mu je sve što ima od života. Pusti ga! — Tgèѕ žantil — dodaje Hili i netremice posmatra Kostu. Ali Kosta zaćuta i zagleda se negde kroz granje. Zatim se diže i teturajući se iziđe iz venjaka.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— prigrli majka dete čiji je život smrt stezala ledenom rukom. — Ja nemam šta da ti dam... — majka zaćuta, a Varalica se zamisli. Ko bi pristao na podvig pri kome se ništa ne dobija, a život gubi? A opet?
Dolazili su i odlazili, nestajali. Samo žene su pripadale kući kao i ja — sat zamišljeno zaćuta prisećajući se ratova i požara.