Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
A men’ mi za zborenje lako, tol’ko za pisanje muka! A ja da izmislim i da kažem, pa da mi dade bog tvoju učevnost, gospodine, — he, he!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Ih, — graknuše neke — što je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesrećo bećarska!... Dom da si ideš! — povikaše i skočiše sve na nju. — Koj te je zvaja?!... ’Aj’ si dom!..
Esnafska žena, pa kakva si je!... Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečališ! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe?
— Ešeku nijedan! A što mi ne zboriš?!... — Što da ti zborim? — pita je Mane. — Ono da mi zboriš što si je za zborenje! — E, što si je za zborenje? — Ja što sam ti? Tetka li sam ti, što li sam?! Što si ćutiš kako nèmâk? Rod smo si...
!... — Što da ti zborim? — pita je Mane. — Ono da mi zboriš što si je za zborenje! — E, što si je za zborenje? — Ja što sam ti? Tetka li sam ti, što li sam?! Što si ćutiš kako nèmâk? Rod smo si...
— Takoj te iskam! I tatko ti takav beše! — Teke... tetko, molim te... — veli joj Mane i diže prst — zborenje za toj ič da nema!... da se ne čuje ništo... — Eh, što da se ne čuje? Lošo li je, pa da se kuta u kučine?!
— završi odsečno i odlučno tetka Taska, pa se okrete još više od tetka Doke. — Mori, razbiram si ja, Taske, tvoje zborenje! — veli joj Doka, a prebacila nogu preko noge, pa bećarski pušta guste dimove. — Razbiram si, ubavo razbiram.