Ćipiko, Ivo - Pripovetke
I komšije ćuteći to gledaju, a jutarnja siva svetlost zimnjega dana već se uvukla u kuću; odanilo je: ljudi se kao u čudu zagledavaju i razilaze. —Vodi ga!
Ćipiko, Ivo - Pauci
I nikada ne bi mira bilo. ... Jednoga vedroga zimnjega dana, kad ni suncu led ne popušta, Nikina se bolest pogorša, rekao bi: sada će umrijeti.
Onoga zimnjega jutra naglo je dočitao pismo, nije pošao na predavanje i, uzbuđen, požuri da iziđe iz bučnih gradskih ulica.
Pa polako vraća se i muči se da bude miran; hoće da stiša probuđenu volju u zamrloj prirodi zimnjega dana. A teško mu je; vuče ga želja za djevojkom želio bi razgovora i djetinjeg veselja — onamo u polju, nasamo, između