Ћипико, Иво - Приповетке
И комшије ћутећи то гледају, а јутарња сива светлост зимњега дана већ се увукла у кућу; оданило је: људи се као у чуду загледавају и разилазе. —Води га!
Ћипико, Иво - Пауци
И никада не би мира било. ... Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушта, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети.
Онога зимњега јутра нагло је дочитао писмо, није пошао на предавање и, узбуђен, пожури да изиђе из бучних градских улица.
Па полако враћа се и мучи се да буде миран; хоће да стиша пробуђену вољу у замрлој природи зимњега дана. А тешко му је; вуче га жеља за дјевојком желио би разговора и дјетињег весеља — онамо у пољу, насамо, између