Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Hajduci uzdahnuše duboko i oboriše glave. — Kao da mi rođeni odoše! — reče Nogić... Ostalo je ćutalo kao nemo... Samo je vetrić nemirno šuškao po zelenom lišću... Sunce je peklo i kroz gusto lišće.
Nagone nije, i kome se živi neka ide!... Sve je ćutalo. — Ostajete svi? — upita. — Svi! Zekin glas posta najedanput nežniji. — Onda, braćo... — reče — da se oprostimo!...
Pa uzdiže glasom i viknu: — Još jedanput velim: kome je život mio, ko ima za koga živeti, neka ide!... Sve je ćutalo. Zavrzan se okrete I smotri Devu, naslonjena na zid od šanca. — Manj Deva da ide, drugi niko neće!...
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Malom detetu iz istog razloga ne valja davati da jede ribe, tj. da ne bi ćutalo kao riba, a u Crnoj Gori ne daju mu jaje, „jer će docnije progovoriti“.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
—Devet — odgovori majka. —Koga više voliš — upita nervozno — mamu ili tatu? Dete je nepoverljivo ćutalo. —Kaži: oboje! — reče otac. —U koji razred ideš? —U treći — reče ponosno majka.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— glasno upita začuđen starac, ali njezino carsko i kraljevsko apostolsko veličanstvo i dalje je postojano ćutalo. Djed onda viknu strica Nidžu. — Nikola, odider vidi šta je ovo. Nema britve, nema ništa. Stric se odmah dosjeti jadu.
Pod tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima.
tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima. Ćutalo je, dobro čuvano u rodnoj kolijevci zavičaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje, rušilački vjetrovi, niti će ga
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Da skuvam kafu, nastavi ona da se ne bi ćutalo. Gojko se iznenadi, upravo uplaši se. Otvori oči, čudeći se ovom pozivu, pa odjednom, kao da mu poskakaše mnogo mravi
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Zatim se ućutasmo i kašljucnusmo svi po nekoliko puta, pa da se ne bi i dalje ćutalo, čiča Đorđe kaže: — E ja. Drugi odmah to prihvati, pa doda: — A ja...
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
I duboko u noć zvonio je tamo, Kao glas iz groba promuk'o od bola; A daleko nebo ćutalo je samo, I kapala voda sa drveća gola. O pamtiš li, starče, koga majka stara Tad u strašnoj kletvi spominjaše tudi?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Onda priđe detetu: — Kako se zoveš, mali? Dete je ćutalo i držalo majku za haljinu. Jedan od vojnika obrisa rukavom oči, pa će reći: — Zvali su ga Mića. — Hajde, ponesite ga!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
»Odzvoniće uveče.« Ali, zvono je i uveče ćutalo. Ni narednog jutra nije se javilo i nekolicina seljaka odluči da ode i vidi šta je sa starcem.