Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Rečeni Marko ubije Zeina, pak baci šocu a uzme Zeinovu šešanu, no od šešane ne imajući fišeka da napuni no praznom se kijački branio, i sav kundak o Turke isprebijo, dok mlogo
Radičević, Branko - PESME
Turčina, Ali malo prežestok bijaše, Iza kama zdravo se pomoli, Sagleda ga jedno Ture mlado, Zaškrguta, dohvati šešanu, Pa udari Miluna hajduka, Udari ga u lijevu ruku, Sakrha mu ruku u ramenu, Vas zadrhta Milun, progovori: „Jao
On je gleda: od takova brava Slabačka je za junaka slava; Što ne more da zubom naudi, Zašto na to da šešanu trudi? Amo mečku, amo mrka vuka, Nji on traži, no mu zaman muka.
Pa se lati te puste pašnjače, Pa pripaši ubojite mače, Turi plećim' šešanu tananu, Pa prioni konju i kolanu!“... U to doba drugi sustigoše, Pa se tako braća sastadoše, Upitaše za zdravlje
Kud prolazi viteška družina, Svud je čeka koja desetina. „Zdravo“ vikne, šešanu opali, Pa s ostalim unapred navali. Sve sam soko, da mu nema para, Oće biti jada od šalvara.
Uskočiše Turci već u tora — Pomoz' Srbu, Bože, odozgora! Juriš čini Usein Stojanu, Al' ga ščeka Stojan na šešanu, Sred prsiju prozor mu otvara, Ugrabi mu srce iz nedara, Al' i turska jedna puška kresnu, Pa Stojana te u sisu
“ Glas taj ode, sve na noge đipi, Celi oko u časak uskipi: Taj prianja konju i kolanu, Taj ogleda mača i šešanu, Taj skraćuje, taj popušta stremen, Onaj gleda kako stoji kremen Onaj opet, je l' pouzdan čanak, Vidi junak, biće
Vitez konjic na zemljicu pade, Al' Mileta pasti se ne dade, Nogom lakom dovati poljanu, A dokopa tu pustu šešanu: „Oj, Turčine, sam si se prokleo, U srce si ljuto me ujeo!
“ Struže Turčin niz ravnu poljanu, A gleda ga Srbin niz šešanu, A šešana brža je od ata, Pogodila Ture posred vrata; Zrno pusto Solimana zakla, Ruka srpska sa sveta ga smakla.