Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
On poče posrtati, al̓ ne ispusti glave... Kao munja prolete šancem: — Pogibe!... I kao ljuti risovi skočiše golaći na bedem... Surep i Zavrzan već behu kod Stanka, te ga pridržaše. — Šta je? Jesi ranjen? — Jesam.
Iz velike rane na čelu lopila je krv. Latković se nadneo nada nj. — Mrtav?... — pitahu golaći. — Nije... Diše... — Hvala bogu!... Nosite ga u šarampov! — zapovedi Zeka.
Ja ovo i ne računam u boj!... — Jeste, tako je!... Zeka pravo veli!... — privikaše golaći. Čupić mahnu rukom: — Najposle... neka ti je bogom prosto!... — Hvala, vojvodo! — Hvala!... Hvala!...
I same se starešine uzjazbile; i oni gledahu da spasu svoje glave... Golaći juriše za njima kao mahniti. Usred ovog okršaja čuo se glas Zavrzanov: — Samo džumbusi!...
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Gdekoji ima pušku, gdekoji pištolj, ali nadžak svaki. Sad će biti po njih šićara, što ikada. Ona prva trojica, golaći, nisu se hteli za onaj par bolje obući i oboružati, da ih ne poznaju, ali noge ih Čamčinom oku izdadoše.