Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И упутише се кући Ивановој. Обојица су ћутали као неми... Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра са његовим седим власима.
— Полази! — заповеди Турчин. И кад бише близу куће Алексине, онда Крушка нареди те опколише кућу, а он са Иваном, Лазаром и Маринком право на праг. — Ниједно да се није макло!
И сад, хајдуци у селу. Поп, кмет и сви виђенији људи су с њима. Он је већ гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и мире се с њим... И онда...
Кућа је била отворена. Крај огњишта послује нешто Јелица, а он се забленуо у њу толико да није ни чуо кораке Алексине. Алекса га гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио И помиловао. — Шта радиш ти ту?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ех, опет женско! — зловољно смрси Стриц. — Баш ми је оно за неки бој. —А ко је јесенас јуришао на дјед-Алексине љестве кад си ти бјежао уз букву? — опомене га Јованче. — Луња је била храбрија од половине дјечака.