Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
„Провијант” им је већ изишао, појели су га на путу сасвим, само вина и ракије имају. Бирташ Арон није код куће, само жена му Рифка са кћерима. Ишту јести. Бирташица каже да нема, вели „шабес” је. Шта ће сада?
Та то је било „кошер”, сад већ није више. Па, гле, и од џигерице фали; ваљда сте и чварке коштали? Убиће ме мој Арон. — Па шта је што сам коштао? — То ми не можемо јести, није „кошер”! — Шта вам ја сад могу помоћи?
Рифка га ухвати за руку. — Господару, ми то не можемо јести; сад ви то купите, јер ће ме убити Арон. — Ја сад нећу, зашто нам одма’ нисте дали? — Купите, молим вас, даћу вам јефтино.
Чамча је наредио да се раније обуку зато да, кад каруце дођу, не нађу га у „јанклу”. Арон и Рифка, кад су га видели тако обученог, све до земље му се клањају. „Венгерски шљахтец”, рече Арон.
Арон и Рифка, кад су га видели тако обученог, све до земље му се клањају. „Венгерски шљахтец”, рече Арон. Сад су готови, лако им је дочекати каруце, а донде могу још и доручати, што и учинише. Кад ето каруца.