Употреба речи бар у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

И ја мислим да нећу према вама грешити ако их к себи примим — бар докле им старији брат не поодрасте да може своју сироту мајку и сестру издржавати... Ја сам ћутао.

играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!... А ја?...

Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће... Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега..

Сирота стока залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...

А како, опет, не би? Они не верују у дан, у истину, а у лаж?... Е, баш сте чудни људи! Па ви бар знате да се сви еснафи један с другим могу посвађати, штавише и попа с попадијом, — али лажа с лажовом никад!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува. Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе! Да једном жито, које посадих, угледах како расте!

Да једном жито, које посадих, угледах како расте! Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице, с лица на њену сису!

То су заиста праве државне чизме! Погледај само како су потковане! На свакој има бар пола кила гвожђа! То није само обућа, то је оружје! Кад си обувен, ти си и наоружан!

То си и сам могао досад да научиш! А ако ниси научио шта да говориш, бар си могао научити да ћутиш! Ако ти пред сваким будеш говорио као да сведочиш на Последњем суду, никад нећеш постати

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?

— „Е, добро” рекне он, „кад си све учио и све знаш, а ти бар седи и слушај како ова деца читају” — и тако сам ти седио ја за асталом читаву недељу дана, а он ми ништа не казује да

није се хтео приватити за сву кнежину, но рекне им да они између себе кнеза изберу; а они рекну: „А ти нам дај засад бар Јоку из Рабаса, да нам кнезује.

И сад се смејем, како сам онда мислио и писао, јер сам тражио напослетку, ако нам неће друкчије помођи, а оно бар да нам врате онолико војске, колико је нашега фрајкора њему (ћесару) служило, као бајаги да нам зајам врате.

ВИ Дођемо у давно чувену и пожелану славну Москву, где се одморимо један дан и прођемо се да је бар колико-толико видимо, срца и очи насладимо.

Каже Теодор: „Таки је адет: докле год не извратиш шољу, све они дослужују”. Томе смо се после и смејали, а и мало бар памети и обичају научили.

000 фрајкора од Србије под командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и то смо бар искали (ми смо, истина, искали у прошенију первом бар 18.000 фрајкора да нам за оно даду).

командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и то смо бар искали (ми смо, истина, искали у прошенију первом бар 18.000 фрајкора да нам за оно даду).

Говоре, да је око 60 онда погинуло, а у наши̓ је и џебане било, нестало; али је и Турака бар толико пало. То сам слушао, кад сам из Русије дошао; а ту био нисам. Јоште и о овоме, децо, да вам кажем.

” итд. — Они: „Истина да смо ружно учинили; требало је да смо и вама јавили или бар чекали до скупштине, као што ви велите; али ми не можемо код њега без плате стојати.

— „Е — рече — ти не можеш ићи! А који ће други?” Ја кажем, бар нека иде Чупић. — „Добро, Чупић може ићи; нека иде, а ти ћеш с нама”. Али се то разговарамо све у брзоме јашању.

А да смо Турке бар 20, ако не више, дана нашим одласком задржали, те у Шабац нису дошли, то ћете после се и од други̓ осведочити.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ошину их што игда може — те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако с кола, да бар воловима олакша. Кад, али — хоће оно да га обори. Омане да стресе — не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају.

Неки гости почињу већ увиђати да је доста и зову друге да се иде. Давид нуди да се попије бар још по једна за срећна пута — онако с ногу.

Поп Вујица никад није волео, бар тако сам каже, да затече човека на ручку, јер, вели, зна по себи како то није пријатно...

— Добро, сер, добро! — рече начелник и додаде полугласно: — Хвала богу, сад ми бар нећеш ти досађивати! — па оде у канцеларију. Енглез упрти мајмуна под пазухо, па оде у варош, клибећи се једнако на њ.

Воденичара нема, нити га можемо наћи. Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа. Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.

И душа, и срце, и... сваки дамар његов постаде гневан на Лазара... Да је то њему Лазар казао, да је бар он ма шта опазио — он би и опростио. Али... Лазар хтеде њега убити само зато да не узме Јелицу.

Али зато, опет, ја њега послушам. Шта ћеш: покорну главу сабља не сече!... Што ниси био миран?... Бар не би мучио старог чичаМаринка да тумара ноћас по шуми...

За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете... Али се ужасну од оних бледих лица.

Није био толико срдит колико зачуђен... — Најпосле — рече — ја и волим! Нека бар џаба нисам отишао у гору!... Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару!

Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души... — Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо?

Он би се правдао. Он би доказао да његов Станко није крив, бар није крив до онога часа док у гору не оде... Сунце се лагано спуштало... Он се диже и уђе у кућу...

Јелица на то ништа не одговори. Заћуташе. И дуго су ћутале. Јелица је осећала коликотолико ластака на души: бар је мајци казала. Па опет јој није све казала.

„Па и нана сад ћути!... Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна...

„Па и нана сад ћути!... Што ме бар не запита штогод? Што јој то малопре не рекох? Сад би ми бар било лакше. Она би отклањала. Казала би: није спремна... Баш да јој кажем!...” И заусти да каже, па се опет уздржа.

Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи. Остасмо: они да јадују, а ја да крвим!... — А знаш бар по имену свога душманина? — упита харамбаша. — Турчин!... Другог имена не знам, а и што ће ми!...

Видело се да се допао хајдуцима. Привикаше са свију страна: — Да га примимо, харамбашо! — Нек бар Станко има пара да нас не буде „лијо” — рече Заврзан. — Бога ми је потешко Станку пара наћи, он пушком коље!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тако ослобођен и себе и других, Гледам како пада и последња уза... И горд сам у часу искушења дугих Што бар не зајецам кад ми пође суза.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос. Није бар никад рекла нешто налик на „ова басна учи“, али је зато ипак волела да снажнија места истакне и понавља.

И тај је поглед долазио, истина, озго, али је се спуштао кроза ме и слазио још за читав хват у земљу. Ја сам бар осећао горе на темену рупу и доле за патос заковане ноге.

Ти! Ти ми одреши језик! Нећеш? Е, хвала ти бар што си ми послао помоћника! Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. Доврага!

Нећеш? Е, хвала ти бар што си ми послао помоћника! Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. Доврага! Бар је његов посао овде да гледа само Ђорђа! Наопако! Да нисам — љубоморан?

наравно, судећи по здравој памети и познавајући моћ природе, ја мислим да изгледи, ако не на потпуно оздрављење, а оно бар... ви већ знате. Их, ала сам глуп! Па где је, опет, та квака? Као да су врата два километра од мене!

Она ће га и усрећити! Ја вам кажем: она ће га усрећити! Бар ја бих с њом био срећан! Још како! Тада се опет у мени поче копрцати „филозоф” и „светски човек”: „Лакше, лакше,

Наравно, нећу му ја ништа говорити о томе што ме мучи, — што да ми се, може бити, смеје? — али ћемо бар проћеретати. Све је то лепо, али где је он сад?... Па ако га још не нађем? Чисто сам се дао у бригу.

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па

Она за софром седи десно од ђеде, и у кући се ништа важније не дешава док она не да свој глас, или бар док је ђеда не запита. Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр.

”, јер таквог скептика као што си ти, мало је. Сад ћеш ми бар веровати да нема ништа, јер је још пре пет дана отишла својој сестри у Готу.

Па ипак устах и пођох. — Лаку ноћ! Дајте ми бар руку. Не гледајући одговори лаку ноћ, али ми не даде руке. — Госпођице, то нисам заслужио. Е, па лаку ноћ!

Било је већ 1 по поноћи. Чух како и она оде у своју собу и опрезно затвори врата. Ту ноћ нисам ништа мислио, бар не знам да сам шта мислио, па ипак нисам заспао до 3 сахата. — „Она хоће срце” — то ми је непрестано излазило пред очи.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Та теби је бар било још дана записато, а не ја да се вучем по свету овако брез тебе, брез свога најближег, каз’ти, брата и пријатеља.

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку. — Рâно моја, знам.

Некако и једнима и другима изгледа да им је пропао цео дан ако се бар увече не виде и не обиђу. Па тако је то било и лети и зими.

тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи.

Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!).

редом по столовима, а није их баш много ни било — неколико стараца и баба које су снаје отпратиле у цркву само да бар једно после подне одахну мало душом — па се упутио за певницу, и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је

— Но, квартир још и разумем, али да се храните у кафани... код Швабе... а, то тек никако нећемо допустити! Бар код мене није тај обичај. Ви’ш ти то њега!...

Тако је поп Спира својим спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем спасао често и себе и још бар пет-шест комшијских кућа. По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата.

Није то ништа тако страшно! Има још, фала богу, недеља, па ето може и код нас доћи. — Ху! Немој ми бар ти пристајати на јед! — обрецну се гђа Перса. — Ниси се ти, ћерко, још удавала, па зато тако и говориш.

»Видиш, бештије једне«, мисли у себи гђа Перса, »како се каприцирала, па баш ни једне речи! Ни да се бар пошали да нас позове после ручка!« Сва јој је мораста изгледала, али јој није дала приметити да се љути.

Недељом се пре подне смео слободно шетати, јер пре службе га није могло ништа снаћи. Бар нико не памти тако штогод.

— А где је вама кафа, госпођице? — Ја не пијем! Тáта каже да узбуњује крв и не дâ спавати. — А пијете ли бар белу кафу? — Да. — А пунш? — Не. — А гефроренес? — Да. — А ајскафе? — Не. — Чудновато, заиста! Ко би то рекао!?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео. Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!

— Допада ми се. — Па хоћете ли да јој то кажем? — Немојте, ако бога знате! — А зашто? — Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо. — А шта је то друго?

— Што се штафирунга тиче, с тим сам задовољан, ал' осам стотина је врло мало за трговца. Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет

Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.

— А да има што, бисте ли је узели? — Бих, пре тога, да је имала бар хиљаду форинти. — А да сад има пет? — Промислио би' се. Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући.

Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу. — А оно бар спустите цену на мање. — Од хиљаде не сме ни крајцара фалити! — Ја то не могу одма' учинити! Жао ми је!

Овако је бар Љуба част своју спасао. ВИИИ Љуба се ни најмање није кајао што је тако са Белкићем поступао. Зар да пристане на мање

Ви изгледате као бубрег, а ја како какав младић. — Баш као младић! — Па добро, мада нисам као младић, ал’ оно бар као ваш пар изгледам. — Ту имате право.

— Нећу да се удајем. — Дакле дајете ми кошар? — Кад нећу да се удајем, то није за вас кошар. — Ал’ ми дајте бар најмање надежде. — Какве надежде? — Да се још промислите, па онда да ми јавите.

После по сата је Чекмеџијић са чика-Гавром на путу. Госпођа Макра задовољна је била са друштвом; бар се насмејала, узела је чика-Гавру на миндрос. Оде Паулини да види шта ради. Паулина лежи на дивану.

Нећу — нећу! — Па добро, нико те не сили; ал’ тек ниси се кајао што си дошао; бар си се са нобл фрајлом забављао. — Шта ми је до тога! Волео би да није тако нобл и високорођена.

„Опет сам овом приликом дао правити излишан капут и панталоне — кошта ме педесет форинти. Није ми жао — бар је она остала у платки! „Пут код госпође Макре — осам форинти. „Пут код чика—Гаврине Варваре четири форинта.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Јер ја волим све жене света и сласт да их заводим најслађе ми је пијанство живота, и јер свака има бар нешто што она друга нема. А моја вереница има само оно своје, и за оно њено ја сам се закачио.

и запарна оморина све страшнија, док она брадица и даље онако исто подрхтава, и сви гледају у њу као да желе да се то бар једанпут сврши, са том проклетом брадицом, и као да им је криво што мали једном већ не умире, И Јуришић све више осећа

Он ће је, дакле, саслушати мирно и одредиће се. — Моји су живци већ сасвим искидани, па сам дужан сачува и бар овај бедни остатак. Ја морам помишљати и на себе. — Мили, о чему то говориш, ама шта ти то говориш?

Најбоље би за њега било да остане у војсци, јер школу није свршио и никад је неће свршити. Тамо у војсци бар има неки положај, а кад из ње изађе опет неће бити ништа.

— Мили, зашто ми се никад ниси јавио? Само једанпут... Само да си ми се бар једанпут јавио.. После га је она молила да је усправи и тако су седели, а мама је отишла да легне.

Па се гњурам у најскривеније јазбине душе и по оном смрзлом пепелу тражим једну једину бар живу варницу старога жара.

— Зашто мора да пропадне? Шта говорите? — Зато, што је нашој раси мало једна Албанија. Треба бар три. Једну је имала, а другој јури у сусрет, сигурно, поуздано. Само што нико у то не верује и неће о томе да мисли.

Африка

Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да заврши

почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају такозвани „бар“. Нигде пене, ни набора; рекло би се да је површина воде покривена непрегледним атласом.

На неколико стотина метара даље „бар“ изгледа као играчка; јунаштво црних сељана као обична рутина. Неколико белаца који живе у Табуу ретко се поверавају

Под нама се протезао „бар“, и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних,

И када воз већ пође и само да би ми бар он махнуо руком када напустим то тло. Ја сам се у последње време толико спријатељио са Вуијеом, са његовом пажњом,

да ме позову да пођем с њима. Потребно је и да ме после неко врати у Боаке, где је већина мојих ствари: бар сва платнена одела, изузев овога смешног, белог, на мени.

Како такве жене овде служе само у једну сврху, и пријатељи се чак могу и послужити њима, или им бар не указивати никакву пажњу ако неће, Швајцарац захтева да је слуге пробуде и преместе на какво друго место.

Она није долазила, свакако бар није журила, а живот мочвари, испарења, сунца и воде пуне грозница начинио ме је тешким и џандрљивим.

Људождерство у мени не изазива никакав ужас кад је код примитивца, али Н. није имао права да постане људождер или бар сличан људождеру, чак иако је његов живот тежак и горак.

У свем селу она ће бити ако не најлепша оно бар најелегантнија. Другарице ће говорити о њој: „Она коју ће за три године узети један бели!

Видећи да би било узалудно молити моје пријатеље да ме оставе да сачекам свадбу, изнуђавам бар обећање да ми по вечери даду вође који би ме ту довеле.

Али он, усрдан до крајности, устаје ипак сâм, да лично уреди своје дворане, како бих бар њих сликао. Пошто му кажем да је од свих „најлепши ратник“, не може да одоли. У последњем моменту стаје пред објектив.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу? ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика. ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар?

ЈУЦА: Шта? Зар сам се ја удала да му гледим ове зидове и да ме с бурази рани? Моја драга, кад немам мужа по вољи, бар да се по вољи носим. Он да није узео официрску кћер. КАТИЦА: Немојте, слатка мамице!

Ја сам задовољан. ЈАЊА: О, чекај угурсуз, идим да ти дам на магистрату, да ти обеси, знајш? ПЕТАР: Добро, бар да знам код кога сам служио! ЈАЊА: Оћиш да ми вучиш штрикла? Чекај! Душо Јуцо, ид<и>м на магистрат, да го веша.

Али ништа! Ја видим моје добро јутро. Него дај ми бар да једем штогод. ЈУЦА: Право кажеш. Да попијем и ја кафу, док се није вратио. (Оду.) ПОЗОРИЈЕ 4.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Никога није било у затвору са њим, сем – бар се њему тако чинило – његове сенке. Месецима, дакле, та млада жена, која му је умрла на порођају, није у његовим

Ништа им тај сиромашни свет није односио. Тражили су само да се, с времена на време, састану, виде, бар једном у години.

Ни деца нису пуштана родитељима, кад седну за каву. Трифун и госпожа Кумрија хтели су, тако, да, бар једном дневно, припадају само једно другоме, својој љубави, својим успоменама, својим надама.

Павле је био успео да склони два‑три талира. Пред поноћ, бар се тако чинило, били су пијани, обојица. Павле је, међутим, био приметио да Терцини, у рукаву, има лажног кеца.

Није чудо да шипарице, кад хоће, силом, да их, тако, удаду, зажеле да се бар, пре тога, мало проведу. Па сањају да проведу, бар два‑три дана, макар и само једну ноћ, на руци човека који је прави

Па сањају да проведу, бар два‑три дана, макар и само једну ноћ, на руци човека који је прави мушкарац, и који зна, и може, да усрећи младу жену.

То му омогућује да, увече, у флауту, свира. Требала би му само млада жена. Божич му онда довикну, да је то бар лако. Ето му Францл, домаћинова собарица.

Божич је пристао да га одвезе до поменутог трактира, где је Исакович – тако је бар тврдио – имао рођака, који му доноси картабианку, на повелику суму новаца.

Тако бар Исакович помисли, у Швехату. После пола сата, међутим, дођоше поштанска кола пред трактир, који се звао „Црвени петао“,

Ни тамо, у прошлости, у његовом бившем животу, није све било лепо, светло, разборито, али је бар чуо како му срце куца, кад је куцало. Могао је да гаји и неку надежду.

Него паре и брилијанти! Главно је да се Павле не препадне и да бар један чин више тражи! То су добили сви сербски официри.

Па се отуда у Исаковичу воспламенилос о Росији желаније? Волков је био у разговору, нехотице, прешао на руски – бар је Павле то тако причао, доцније, братенцима.

Теодосије - ЖИТИЈА

Ти, каменосрдни немилостивче, зар да се не смилујеш на сузе моје? Хоће ли те примити Господ што си ме оставио? Изађи бар сада те ме узми и к својима одведи, па ћеш се опет у испосничку своју пештеру вратити“.

ћеш, дакле, већим грехом од овог прогневити Бога, ако не изађеш и не нађеш кости њене те их у земљу не погребеш, и бар тим не умириш Бога према себи“. А свети, молитву, творећи, ништа им не одговараше.

Дођосмо да те коначно убијемо. Шта ћеш сад, лудаче? Опамети се бар, и послушај нас: Устани, иди, да мачем заклан зло не умреш.

Али ћемо и ми од многог бар нешто мало рећи. Похвала Петар часни и преподобни, именом тврд и животом. Петар истинит сиромах који осим себе

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Изгледа ипак да би резултати ових испитивања били у стању дати обавештења о неким дубљим разликама између народа; бар би могли бити од исте толике вредности од колике су и подаци антрополошких мерења.

Често се с разлогом рекло да Краљевић Марко у песмама оличава карактер српскога народа, бар битне црте тога карактера, оне које се нису развиле.

Још дуго после ослобођења Србије Старовласи су бежали у шуму и одметали се у хајдуке због неправде, често безначајне, бар по нашем данашњем схватању.

Већина јуначких српских песама, приповедака, басни и пословица су неоспорно пастирског порекла, бар у њихову првобитном облику, како их је скупио Вук Караџић. И заиста, у њима су честе алузије на пастирски живот.

Младићи сањају да женидбом уђу у јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака („преко девете одиве“).

Разлика у вери, нарочито ако је у питању католичка вера, није препрека или се бар о њој не води рачуна, утолико пре што Арбанасе сматрају за рођаке црногорских племена.

Многи су Личани доспели до највиших војничких чинова. На хабзбуршком двору је увек био бар по један генерал родом из Лике. Укидање Војне границе 1871. године за Личане је било гром из ведра неба.

Али због жена у њиховим кућама има бар једна соба, а осим тога имају и мало више домаћих ствари, нарочито постељних, него хришћанска раја.

осим неких делова Старе Црне Горе; не дакле цела, јер су јужни делови Црне Горе, нарочито у новије време, упућени на Бар и Скадар. Међутим је карсна Бока врло сиромашна и не може од својих производа живети.

Остало нам је да, бар, у главним линијама обележимо њихову врсту дара по народним песмама, затим према ономе што сам могао извести

Међу њима нисам запазио монголоидне типове. Људи ових крајева су повучени у себе и бар по изгледу су духовно троми; међутим када ухвате неку мисао или покрет врло су упорни у њихову извођењу.

Најкарактеристичнији је комад женског одела вунени „појас“ огромне дужине, тако да је њиме обмотана жена бар два пута већег обима него у ствари. Знатно изостају гајтански појаси струшко-охридске групе, упоређени с овима.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Уосталом, шта било да било, носим га са собом. Ваљаће бар за ракију. Истог тренутка осјетих како се џак заједно са мном диже у ваздух.

Кад већ не спаваш, ред је да пијеш или да бар причаш нешто смијешно. А мјесец се на то само смјешка, облијева сребром чича-Тришину сиједу косу и крчмареву ћелу,

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

КОБИЛЕ Један другом буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну Или да бар трепну Ниједан да се под каменом макне И један и

буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну Или да бар трепну Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе И уморе

ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну Или да бар трепну Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе И уморе и од умора заспе И

да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну Или да бар трепну Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе И уморе и од умора заспе И тек у сну коса им се

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Зашто да не буде срећна? Не можемо ни ја ни она да будемо срећни, па нека бар она буде, нека онда буде. ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном? АЛОША: Ја тек морам мислити на њу.

АЉОША (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу! ПАВЛЕ: Послушајте ме ипак, Аљоша! АЉОША: Ја њој писал. ПАВЛЕ: Бар ме данас послушајте, па ако вас не прође то расположење, ако и сутра останете при тој одлуци, онда ваша судбина биће

Хоћете ли да ме послушате бар данас? (Пружи му руку.) АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку). ПАВЛЕ: Тако, тако!

Био бих срећан када бих вас могао утешити бар. ПАВЛЕ: У оваквом случају свака је утеха илузорна; личи на изјаву саучешћа које се породици умрлог указује.

Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић.

Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат. Ја имам овде извесне сусрете, који могу бити пријатни а могу бити и непријатни, па не бих хтео да је она

АГНИЈА: Но, па то није тешко; повешћу је да бирамо материју за венчану хаљину. Само да си ми бар јавио па да сам понела моју збирку мустри, али свеједно, знам ја и напамет шта у којој радњи има.

И ако изгубите парницу, шта сте изгубили, жену и ништа више. А то бар није никакав губитак. РИНА (увређено): Како ви то мислите, господине?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- викнуо је, али ту није могло бити изненађења: то да сам луд, и да је добра трећина моје породице луда, слушам бар трипут дневно. Шта ти је било потребно да бациш ту књигу?

Она има шашаво име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке ноге преко којих се сви у кући саплићемо, али је највећа лафица од

Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења. Ја бар нисам видео да нуди, а ако нешто не видите, оно и не постоји за вас.

Мислила је да ће дунути ветар, Тиса почети да се љуља, десити се нешто огромно и неочекивано. Није се десило ништа, бар је она, Рашида, убеђена да није. - Још су ти уста влажна, знаш! - Знам. Ујела си ме. - Ујела?

Било их је довољно бар за педесетак лица. Уздишући, гледао је на сто пун неисправљених писмених задатака. Пре двадесет и нешто година желео

Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да

- додао је. Станика је као нешто пословала по кухињи и изгледала је као неко ко не жели да се меша. И није се мешала, бар овога пута није. Била је на конференцији до пола десет, јер је њен актив имао састанке једном недељно.

Нико никоме не може да буде мајка ако га није родио, или бар подигао од киле меса. Постоје ту разлике, на пример, да се ово што се десило вечерас десило пред мојом мајком, она се

- Мислим да бих морао изаћи, мама! Обећао сам једном другу. Пристала је без испитивања. Волео бих да је питала бар нешто, покушала да ме задржи, али није ме задржавала.

- У нешто бих и ја морао да верујем, замисли! - У реду! У реду! Не вришти! Ако мораш да верујеш, веруј бар у нешто што постоји!

Сада ми је било јасно. Мита има кеца из физике и Атаман га је причом да ће Меланија заборавити да пропитује, или бар да пропитује строго кад буде добијала та писма, без икаквог труда убацио у мрежу.

- Је ли бар лепа та Туркињица, Слободане? - окренула се према мени и не приметивши да је Тимотије одгурнуо тањир. - Личи на тебе,

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Ишли су скупа у суботу на вечерње у цркву, и обојица су појали за две певнице. Господар Софра је биодобар „певац“, бар он се за таквог држао. Том приликом би се надметали; особито „трећи глас“ је волео господар Софра.

Размишља. — Е, па добро, нек буде фишкал; ако баш и не буде терао процесе, он ће бар своје бранити. Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“.

Сад ће Чамча свој план предложити. — Дакле да вам кажем. Ту треба капитала бар дваест хиљада форинти. Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра.

И доиста, други дан изрече да је Кречар спасен. Но сада треба Кречар да се мало опорави. Бар осам дана. Кад је већ толико времена пропало, нека иду и тих осам дана.

Ти си доброг срца био увек, и сада си, па ваља ће ти бог срећу дати. Бар то да могу доживети, лакше би’ у гроб... Када си рад ићи, кажи колико ти треба новаца.

Ко га је први пут видео, одмах је морао рећи: „Ово је исти Дон-Кихот”. Тако је на овог наличио, или бар на слику, како Дон-Кихота, малају. И што је чудо, имао је и нарав Дон-Кихотову, као што ћемо видети.

— Ко се боји врабаца, нек’ не сеје проју, — вели Чамча. Ал’ ти си бар био у Тријесту, Чамчо. Јеси л’ се кадког купао у мору? — Колико пута, па ми није ништ’ фалило.

Кад сте били овде на балу, нема разлога и онамо да не одете, и то са мном. Господар Софра преломио се; бар ће изближе познати кућу Полачекову. Готов је. Сутрадан пред вече дођу у Ш. и отседну у биртији код ,,Белог коња”.

Четири човека и пет инструмената. Почиње се у седам сати; тако је бар на билети заказано. Већ ударило седам сати, почну свирати „полонесмарш”.

Бадава, Шамика је „галантом”, али „драговић” никад. Онда је тек оцу начисто казао да од женидбе нема ништа. Ништа, бар је себе и оца од незгоде ослободио. XИX Шамика је невесео. Он је изгубио мило и драго, али успомена му је остала.

— Суза му кану. — Сад је свет такав. Остави се; како је тако је. Ми бар, нас двојица, трудили смо се да оставимо после нас нешто. — Ти имаш коме, ал’ коме ћу ја?

Црњански, Милош - Сеобе 1

СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА.

Мишљаше, ако га и буду покрстили силом, нека га бар не добију трезног. Зато поче страховито да пије, нашто бискуп ућута, зачуђен.

И мада сад беше још лепша, снаха га више није опијала својим ходом, превијањем и грудима, као пре. Тако му се бар, у први мах, учини. Пред растанком са мужем, беше сва поднадула од непрекидних љубавних ноћи, непроспаваних и немирних.

Зажеле зато да буде опет, што пре, бар венчана. Што се Аранђела Исаковича тиче, њему се, збиља, чинило да ће померити памећу.

За пук су те вести значиле радост, јер је погађао да ће бити волова на ражњу, лоја, пива и спавања, бар два дана. За Вука Исаковича значиле су те вести страховиту забуну, изненадну и чудну.

Не усудивши се да учини ниједан покрет руком, да каже ниједну реч, да би јој признао, био је радостан да је се бар отараси и да му се већ једном скине с врата тај јад, који се сваки дан понављао.

Сад кад је морала да иде, није јој се ишло и желела је да остане бар само толико да може једанпут да проведе са њим несметано један сат.

Свакако да су сељаци били нашли и опљачкали мртваца, коње одвели, а леш, можда, бацили у Рајну. Исакович је, бар је он тако мислио, завршавао свој живот, ту, пред Штрасбургом.

” млатарајући при том сабљом, осврћући се, пазећи да га, ако га непријатељски војници погоде, не погоде бар у леђа.

СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА Дан када је госпожи Дафини дошао суђени час, био је топал, летњи дан, крајем августа, после

су јој долазиле у кућу скоро сваки дан, да јој причају своја чуда која су чиниле са мушкарцима, имале право, јер су бар знале зашто су живеле.

Немогуће му се чинило да она, онолико лепа, не буде красна, са својим грудима, плећима, куковима, коленима, бар дотле док се он сав не растопи од миља, док је се не засити од уживања.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

твоје младине, ти путујеш по цијеломе свијету, па у твоме путу виђаш и мога драгога, нареди и одреди да се сад одмах бар именом зовне’. — Кад ово изговори, треба да остане на истом мјесту, и слуша какво ће најприје мушко име чути.

Ти плетеш мрежу по цијелом свјету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи.’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.

низ позитивних и негативних магијских правила и поступака којима се настоји да се подстакне физички раст детета, или бар да се не омете. Ови обичаји и веровања везани су за мало дете (неодређене старости).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

оне који се прохујалог држе, који пишу како се писати не сме, за људе који не умеју да иду брже, који заостају бар пола корака, за оне који не умиру на време, који болују од осврта и растанака, за оне који не пале и не жаре, за

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Нико ништа не зна о њему. Шта да радим? Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи. ВИ Тражи се једна реч.

Презирем их, а опет сам непрестано с њима«, мислио је, »али бар су учтиви, а то је ипак нешто, свеједно што иза њиховог кежења нема ничега сем пусте земље господина Томаса Стернса

пред бившом Хипотекарном банком, који је некада тако непоновљиво умео да измами сјај из мојих старих ципела и поврати, бар накратко, осећање елегантног сиромаштва; градског лудака видех и његов вечити, непрекинути дијалог с невидљивим

Неко време сам разгледао фотографије стриптизета, а онда залутах у ходницима и најзад пронађох мали аперитив-бар. Са једне стране ми је стајао неки кратко подшишани Американац, са десне такође кратко подшишани Рус.

а када га окружише, сви су у глас тражили од њега да им доведе аутомобил, или макар кола, а ако не може кола, онда бар коња, питали га где је прва амбуланта и где најближи лекар, бесни што су немоћни пред једном једином змијом — учени

– Не види се од грања! – Нема ко да га скреше. Сиромашно смо место. – Има ли сервис за кола? – Нема. – Има ли бар какав аутомеханичар'? – Нема. – У реду! Где је телефон'? – У пошти. – Ко ће да ме одведе тамо?

Па он је, каже, двоструко старији од вас! — За име бога, кажите бар нешто! Девојка жваће гуму. Из њених лепих, ружичастих усана шири се балон, који прсне са праском.

— жали се средовечни мушкарац својој девојци. — Шта да радим? Девојка лежи и жваће гуму — За име бога, кажи бар нешто! Из њених лепих, ружичастих усана шири се балон, који прсне са праском.

Ти ћеш играти са њеним мужем, ја ћу плесати са његовом женом. Кад бисмо бар имали храбрости да идемо до краја, па да стварно разменимо партнере... Али, не! Малограђани!

фотографије, Нина је дубоко веровала да би, да се нађе у сличној ситуацији, нешто сигурно предузела: потрчала би бар и пала покошена рафалом, гребала, угризла би убицу, ископала му ноктима очи, или би свезана појурила ка првом зиду и

— Хоћемо ли? — стегну јој човек зглоб. — Нисам платила... — промуца Нина, очекујући помоћ бар од ћопавог келнера. — Госпојца оће да плати! — дрекну момак и келнер се истог часа створи иза његових леђа.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Дотле је био с њима у преписци, а сад ће се то морати прекинути! Да им бар може јавити, е је жив и здрав, али писмо би било устављено у Котору!...

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Докле год свадба, то јест, не прође, треба да је проводаџија код младожење на ручку бар у недељи дана по једанпут, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Па изволте. ПРОВОДАЏИЈА: Ајде де!

МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако.

КУМАЧА: Бре, благо теби, кад се удајеш! ДЕВОЈКА: Е, благо да! Море, док си девојка, бар знаш што живиш; а кад се удаш, богзна како ће те муж држати. КУМАЧА: Е, мани врагу, опет је боље кад си удата!

ДЕВОЈКА: Нећу, само се ти нађи око мене. КУМАЧА: И да спавам пре венчања код тебе - оћеш? ДЕВОЈКА: Зашто не, бар ћеш ме очешљати. КУМАЧА (загрли је): Ју, благо теби, кад се удајеш!

МАТИ: Марић, дакако. Је л’ ти је сад по вољи? ДЕВОЈКА: Ју, како је леп и богат! МАТИ: Пак је бар и господин. ТЕТКА: Јошт какав! МАТИ: Шта мислиш ти, каква ћеш бити у вароши.

(Плаче.) Јошт ми ни капу није купио. МАТИ: То је лепо! То је човек! Ја кад се с мојим тучем, бар знам зашто; а он због једне тричаве капе. МУЖ: Шта ћете ви, мамо, овде? МАТИ: Шта ћу?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Трагајући за њеним почецима и одликама, морамо се, бар за часак, помирити с тим да сâм назив покрива читав низ дела неједнаке вредности, и неспојивих тежњи.

Њена омиљеност условљена је, бар делимично, несвесним читалачким отпором према текућим струјањима књижевним: ево једног вида поезије у коме свако

озбиљних савремених писаца у школама се говори врло ретко, или никако, док је сваки специјализовани дечји писац бар понеком песмом заступљен у обавезној школској лектири. Деца уче где се родила и шта је објавила Лала Лалићева.

Мали Принчеви играју, бар код нас, улогу средстава за успављивање. Дечја књижевност је, дакле, једна дисциплина у којој су се одрасли лако

Да сам данас дете, опет бих копао по забрањеним, или бар непрепоручљивим књигама. (И као одрастао то, кад год могу, чиним.

Дечја поезија после Вуча неће на бунту превише инсистирати, али се неће ни враћати — бар не често — расположењима и вредностима што су их Пет пилића покопали.

Са Вучовом дечјом трилогијом наговештен је програм деколонизације детета; тај програм је, у Нашој средини, бар до сада, једино у поезији наслућен и постављен.

Ту је бар заборављао све ситне злобе, које трују радост и муте ведро лице живота. (Прича о великом чобанину) Ћопићев тип доброг

Али и њихове су сањарије том животу неопходне, бар онолико колико и суровост с којом се наставља. Чак и лажовчина Мартин, који уме да, за часак, одведе слушаоце у Неки

Интонирано, донекле, и као друштвени протест, ово књижевно сведочанство, бар мени, делује исто тако и као приказ човекове заглибљености на земљи.

пошалицу, песник настоји да је уклопи у благо ткиво свог причања, да јој поништи вулгарност или сировост, или да бар то изрекне полугласно, ако друкчије не може.

Поетика нонсенса, бар она што су је упражњавали Керол и Лир, до оваквих се произвољности никад није спуштала. Кад се, међутим, са стварима

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ: Пре би дао руку си одсећи. ЖУТИЛОВ: Знате ли ви да војска сутра долази? ЛЕПРШИЋ: Но, то је добро: бар ће бити шићара за Сербијанце. ЖУТИЛОВ: Оставите Сервијанце, бог зна кад ћеду доћи, а ови су сутра код нас.

ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепша бити. ЖУТИЛОВ: Пре тога била је битка на Томашевцима, гди и је врли Книћанин страшно потукао.

3. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ГАВРИЛОВИЋ: Ево, господин је Лепршић бар ватрени родољубац; он ће дати што на сиротињу. ЛЕПРШИЋ: Чекајте док буде славенско царство, пак ћете онда видити

ГАВРИЛОВИЋ: Оће ли бити душановог царства? ЛЕПРШИЋ: Будалаштина! Нема нас двадесет милиона. ГАВРИЛОВИЋ: Али бар славенско царство. ЛЕПРШИЋ: И од тога нема засад ништа. ГАВРИЛОВИЋ: Та вама је то непрестано било у устима.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

3) ПРОСВЕТНЕ УСТАНОВЕ Може се претпоставити да је код балканских Срба на крају XВИИ века, бар у варошима, било извесних школа, отприлике онаквих какве су биле код Грка.

пређе у српске руке, или да се пренесе у српску средину, где би књиге биле штампане боље, тачније и јевтиније, или бар да се дигне забрана увоза црквених књига из Русије. Све те молбе остајале су без икаква одзива и 1783.

одликовали су се што су »славјанствовали«, то јест што су се трудили да говоре књижевним рускословенским језиком, или бар мешавином између рускословенског и народног.

са државном независношћу све је то нестало. Када је 1815. Србија дошла ако не до пуне слободе а оно бар до аутономије, духовни живот се у њој био готово сасвим угасио.

« У ствари, његов глас га је мало надживео, у српској књижевности бар. Он је значајан као жива веза између српске и мађарске књижевности, и као човек који је непосредно утицао на двојицу

Победа, бар уколико се тиче књижевнога језика, ипак није потпуна и није извојевана без компромиса и ограничења. Није се потпуно

Када се осамдесетих година сасвим бацио на приповетку, напустио је поезију, бар јавно. Као стидећи се, у потаји, бавио се њоме до саме смрти. Исто тако рано почео се бавити и приповетком.

У филозофији се напушта немачка метафизичка филозофија и прихвата се материјализам, или бар позитивизам и детерминизам.

као романтичари у »Народно Јеванђеље«, не мисли да се уметничка поезија има свести на подражавање народних песама, или бар на развијања у њином уском оквиру; као песници четрдесетих година он је за »европејску изображеност«, за општу

Све то, одиста, није банално, бар у досадашњој српској књижевности; у тој поезији има много отмености, склада и финоће, али то угушивање сопствених

Милићевић, Вук - Беспуће

младу дјевојку која пође за њега, проричући јој зао живот и мучну смрт; међутим чини се да се Манојло промијенио, бар према жени, откако му је прва умрла, и његова срџба и бијес и ударци не падаху више у кући, гдје је све гледало да

Сељаци се надаху да ће бар године сломити и учинити да јења сила Манојлова кад му већ ништа друго није могло одољети.

са Јеком; он осјећаше да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце; он се увјераваше да треба бар да стане, да прекине прије него што буде касно; он се стотину пута одлучивао, заклињао, давао себи ријеч да ће то бити

као средством да заборави за часак своје мрачне мисли или да истисне слику друге жене из своје душе, не трудећи се да бар пред њом покуша да то сакрије, да је бар за неко вријеме одржи у вјеровању да је воли.

мрачне мисли или да истисне слику друге жене из своје душе, не трудећи се да бар пред њом покуша да то сакрије, да је бар за неко вријеме одржи у вјеровању да је воли.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште.

Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и

« пева. Понављали су једнако да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.

— Чујмо! — прихвати госпоја Каја. А домаћин устаде и отпоче здравицу. С почетка је ишло и којекако; разумело се бар шта хоће да каже »Ћеф ми је, прико, рекао је Јова, што баш теби наздрављам.

Овако што само овај ђида носи. И ту сад Јова показа чарапе, што је, уосталом, било и излишно, јер је и прика имао бар пола туцета таквих истих са ранфтлама, онако жутим и плавим перлама ишараним. — Ал’ нису лепше од мојих!

Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши... А да је бар нека велика сума! — Што не пијете, госпо’н-Пајо? — рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика.

Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а оно бар језик у њој да ме спасе. Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене!

Хоћу и ја помало народски да се изражавам; ако ми не похвале причу, а оно бар језик у њој да ме спасе. Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене! У том селу, на брдашцу лежи школа.

Па бар да је за сва та чуда и покоре донео кромпир у Европу, па да му човек понешто зар и опрости! — Но ја ћу вам то већ у кул

Кад га добро истуче, запита га опет: — Па кол’ко има? Знаш ли бар сад? — Не знам! — А знаш ли зашто сам те био? — Знам! — Е, кад знаш, а ти сад ’ајд’ иди па вечерај!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, Јер да ј' Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже.

Месец сину — а мој побре, глени, Већ су одсвуд Турци опкољени, Ђаур стискâ кâ никад дојако, Бар Турцима учини се тако, Те зовнуше Мухамеда свога, — Јао Турци, прођите се тога, У се, јадни, јер тако ми среће, Ни

и угуши муку Те пусти њему ону белу руку, Са врата скиде неке амајлије, Те проговори ове речи тије: „А оно узми бар то од менека, Ја ово чува само за тебека; Старина један, што у нас бијаше, Менека једном ово дариваше, Унутри,

14. Јер овдена свуд улицом Кано река мозак тече, Да га мореш грабит жлицом — Бар му тако млоги рече; Још придаде, да поита До тог места мозговита. 15.

15. „Нека кукољ, нека иде, Бар је сама сад шеница!“ Србин кликну, а не виде Украј себе пијавица Што с' уз њега пењу, вију Да му само крв испију.

33. Ти нам правду ти привати; Иако нам не поможе, Бар поможе јадовати, Бар учини што год може, Јер не беше друга лека, — То ти спомен од менека. 34.

33. Ти нам правду ти привати; Иако нам не поможе, Бар поможе јадовати, Бар учини што год може, Јер не беше друга лека, — То ти спомен од менека. 34.

гласом, Она под њом заспа, јадна, Грешно чедо под појасом, Грешно га је задобила, Грешно му је самрт дала, Ал' бар га је избавила Од земаљски тешки зала, Од — но де је онај саде, Што му живот јадан даде? XXX Де је он?

— Ој животе... свети, Тешко ли те прегорети, Па и да си јад до јада, Опет ниче међ њим нада; Јад до јада бар је ишта, Ал' у смрти нигде ништа.

Малени часак опомене У груди вашој нек се дене, — О када вина пуну чашу У руку драгу примте вашу О каж'те само бар у души: „Он дику с нама тако суши.“ Вишега жеља није м' вољна, Са тим је она задовољна.

Беше л' сетан баш зато заисто? Је л' му срце као лице чисто?... Бар Милета мисли да је тако. Срце њему опета је лако, Опет мисли мисли умиљате, Мисли јунак на кићене свате, И на

кроз крвцу гаца; Полаже га на зелену траву, Белу руку меће му под главу, И гледа га Ајкуна сирота, Не би л' нашла бар штогод живота Огледа га са свакоје стране, Али само грдне види ране. „Мртав, мртав... Ох, помози, Ала!“...

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

МОЈ ЗИЈО, Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да Ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава.

— Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било. — Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде. — Е, е, лажи само.

Маму су обилазиле куме, прије и наше расквоцане тетке и ујне с торбицама пуним дарова: ораха, јаја, сувих крушака или бар краставаца — дај што даш!

— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било. Узалуд сам се мотао око њих двојице, старци су мраморком ћутали.

Крио је, у ствари, своју тугу, а већ на страну то што је мало и присрамотно да озбиљан човјек жали за женом. Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна.

! Е, то ни некрштени Турци не би урадили. Нашли би бар бољега коња, они су старе бињеџије. Дјед се окрену лијево-десно као да тражи какву помоћ, па кад је не нађе, он

То ни Турчин не би урадио. Учио га, сјетовао, божју му ријеч казивао, а он — отресао све ко пас росу. Што бар мртва човјека не пожали, магаре недоказано?

Ма колико да је у тим стварима био честит и неискусан, дјед Раде је за љубав био чуо бар као за беспослицу о којој није лијепо ни говорити. Међутим, брат Сава ...

Охо-хо-хо, знам ја његове путе: до зоре ће смотати бар нечији нарамак сијена, ако већ ништа друго. — Хоће, вјеруј ти богу — потврди маштовити Ђуро.

Нек му и свети Јован ломи ноге по оним пањевима, као и он. Имаће бар о шта тупити ону своју свету сикиру. — Е, многоме је стари Раде пружио руку, па што не би и своме кићеном Сави, коме

Лазо је понешто и еглендисао са својим президентом, тражећи већ упола заборављене енглеске ријечи да би га саговорник бар колико-толико разумио.

Ту те човјек слави педесет и више година, а кад је стани-пани, бар да си макао прстом. — Де, ти, де, куд си попушио Свето писмо, туд и славу опорочаваш!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Ама зашто, Алаха ти? СУЉО: Каже неће да му логор погане курве! ХУСО: Јесу ли бар биле чему? СУЉО: А какве и да нађеш, него половне? Женске за војну употребу!

Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан? АХМЕД: Биће да га је у ономе боју — а сви бар знамо шта је стање ратно — неки арамија, неки здрпиловић, на незгодно место га је млатно! И ту га је оштетио знатно!

Зашто да оставим своје дете? Зато што је тако рекао Хасанага? А због чега је тако рекао? Да је бар имао разлога, разлога макар каквог, разлога макар ко око прста конца...

Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који

Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава!

Хоћемо ли од тебе тестију, иловачо, или ћемо ћасу, иловачо, или саксију, или окарину, или лонац? Иловача бар нема језика... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Смири се, кћери. Видиш ли, свима им се дими из уста.

Пази шта ти кажем! Ко не разуме о чему ага кија, искијаће! ХУСО: Тражиш длаку у јајету. То је бар просто, и све је било по пропису. Молим лепо.

ХАСАНАГА: Није у пустињи, немо да лажеш, него у Имотском, у кадијином кревету! ХАСАНАГИНИЦА: Да бар могу да плачем, да од мојих суза река нарасте, да нас та река одавде однесе... ХАСАНАГА: Не мораш да се трудиш!

ХАСАНАГА: Ни за мужем, па ево ни за дететом! Клечи над колевком, као оће да заплаче! Ајде, исцеди бар једну! Реда ради! Кани, мајку му, немо се брукати! Људи те гледају!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити.

Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд...

!... Говори, казуј! — И ухвати га бесно за прса, те га поче да дрмуса, гњави. — Казуј... Убићу те, убићу те! Бар да те не гледам таквог!... — Уби ме! Старац одскочи од њега. — Да те убијем? И хоћу, сад, ево!

— Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. — Ја! — викне ч’а Јован увређено. — Зар ја да заборавим ову кућу?!

Испричах јој што сам знао. Казах како сам му обећао да ћу га још који пут обићи. — Дођи, синко. Дођи, те ако бар теби што каже. ИИ А шта би имао да ми каже? И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му.

Нису се бојали за себе што ће осиромашити. Они су се већ навикли. Али да имају, те бар ако су се они мучили, он, син им, Мита после да се не мучи, пати.

— И, као да је нешто прекинула па сада наставља, поче да ређа: „Зашто, синко? Што нас остави, отиде? Што се бар не изболова (ма да је годину дана лежао), те мајка да ми те изнегује, надгледа, понуди...

Кад већ није било све онако како је замишљала, надала се, па као у накнаду за то, гледала је да бар она, кућа, муж, све буде као што треба.

— Ако неће, — говорила је комшикама, — али зашто, нека бар каже зашто неће? Али Аница не само комшикама, већ никоме није хтела да каже.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ил' ако не мо'ш од среће ружне замислит, друже, топлоте јужне, бујице лужне, вихоре кружне: а ти бар усни северне стеге, мећаве, цичу, сметове, снеге, да круне прште на челу живу, корице мрзну о сабљу криву, ни крвав

Нема под отим златним резама ниједног знака животног врела, ни бар уздаха јуначког мрела рода песама. Зар што му не даш, плеткушо стара, да срца свога узоре свеже слободном руком у

Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни.

Мој Руварче! не срди ми се, ал' живота ми, — голема, не знам, је ли клетва та, најмањи је бар, знадем, благослов — животом ти се кунем, побро мој, најбоља ти је та још критика, — и боле нико не написа још; у

Из ваших уста саслушаће бар и наше гласе песнички вам цар; ал' неће ли му мали бити дар? Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му је глава тврђа

Па сад бар, оче, сад бар допусти, хришћанска милост да је у двор пусти!” Тако се моли калуђер седи, бројанице ниже, у земљу гледи,

Па сад бар, оче, сад бар допусти, хришћанска милост да је у двор пусти!” Тако се моли калуђер седи, бројанице ниже, у земљу гледи, бројанице

„Шта, не чујеш га? Не чујеш га зар? па нека дође, да га чујеш бар!” „Окани ме се, махни ме се сад, веселе да нам туђ не квари јад!” „Весеље зар?

света, Богородице, што слуга ти на мене каже лик, у јаду ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар осталима бол, те сваки јад, ублажен, утишан, да грдној мојој рани буде лек.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.

Овај се грохотом насмеја: — Зар за ту кљусину да ти дам везену мараму! Бар кљусади има доста. — Али нема оваквих! — прекиде му ријеч онај. — Пази само!

и путник напуни тикву водом, да би му било успут, па упита овог на коју ће страну, и кад овај каза, рече да иду бар у друштву. — Ма, ја хтједох да се мало заложим! — рече царев слуга.

Царев се слуга насмија: — Ох, ала би умио! Што ће ми тај ћелепуш! Њих бар има доста. Путник рече да и шешир има силу: — Пази само ону велику гору онамо! — рече, па окрете шешир око главе.

Он потјера тамо, и кад дође ближе видје да се тамо један већ одмара. „Тим боље — помисли — бар ћемо бити у друштву!“ Поздравише се и замало па заметнуше разговор ко да су стари познаници.

Ево ти овај штап, а ти мени дај везену мараму. — Шта ће ми та батина, могу је одсјећи гдјегод хоћу! Њих бар има доста, — рече овај смијући се. — Овакав штап нигдје не можеш наћи. Гледај само!

А старац одговори: — Најволио бих да видим правду бар једном у свом животу, то сам од бога желио и искао, па ево још је не виђох!

и овако му рекне: — Ето, у сваког човека има понешто грожђа, а у мене ни једне бобице; ако ја плачем, није чудо, бар ми је за невољу, али кажи ми, што ти плачеш, несретниче? А медвед га стане тешити, каже: — Ћути море, не плачи!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава. СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину. МАКСИМ: Има она доста забаве код куће. СВЕТОЗАР: Али опет у друштву.

Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити. МАКСИМ: Нећу, да шта ћу; аљине се неће прати; цветови се нећеју куповати?

МАКСИМ: Бар се уштеди што. КУМ: Јадна ми је уштеда. Зар ја знам шта се троши? Што јој је воља, оно купује, па опет баца, кад се

МАКСИМ: Еј, пусти језик, ђон би њиме могла углачати. СОФИЈА: Е, доста, доста, немој бар пред страним човеком. МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш.

СОФИЈА: Е, Боже, колико си пута остао с твојим друштвом дуже него синоћ. МАКСИМ: Бар је моје друштво. СОФИЈА: Ваљда си и ноћас имао кога познатог. МАКСИМ: Шта сам добио? Идем из једне собе у другу.

СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели. МАКСИМ: Бар нису искварени од белила. СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван, кад трпате бурмут у нос, то је

НИКОЛА: Еј, мој брате, моја је Мага добра, то је истина; али, право да ти кажем, смрди јој траг, куд иде. МАКСИМ: Бар јој није до балова. НИКОЛА: Није, али не што не би миловала друштво, него не може да доспе.

МАКСИМ: О, пуца им срце. Зато се свака убила, кад јој је муж умро. НИКОЛА: Као и ми за женама. МАКСИМ: Бар се не деремо као оне, и не варамо свет. КУМ: Е, куме, мучно је кад се не даш да те човек обавести.

СОФИЈА: Праве само комендије са женама. МАКСИМ: Видите, ова је тек од они прави. И најпакоснија која је, мисли бар да је добра, а ова је тако уверена о себи, да неће ни да се обуче.

СОФИЈА: Ја мислим да кићење за жену, која има свога мужа, није ни најмање нужно. СВЕТОЗАР: Али бар данас. СОФИЈА: Зашто; ако се награда даје по лепоти аљина, то ће добити она, која је најбогатија.

СОФИЈА: Кад нисам лепо обучена. СВЕТОЗАР: Тко зна. Збогом! (Одлази.) МАКСИМ: Е, куме, бар ћемо и то чудо доживити да видимо добру жену. СОФИЈА: Богами, како су мужеви брзи са сведочанствима, биће и доста.

МАКСИМ: Јошт би боље тај Перкић погодио, да је одредио ти сто дуката за девојку, која је најбоља, те би се бар удала. КУМ: Девојка не би могла ниједна добити награду. НИКОЛА: Зашто? КУМ: Јер су све добре.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

за утјешеније јавити имам да ћу скорим временом Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.

ТРИФИЋ: Шта, опет си добила бој? ПЕРСИДА: О, нисам, милостиви господине! ТРИФИЋ: Ништа, добићеш, то бар код ње није скупо. ПЕРСИДА: О, милостиви господине, да је видите не би је познали како се променила.

СУЛТАНА: Ух! (Тргне се.) Што не смем да га за косе шчепам! СТЕВАН: Бар ја нисам пијан. Ја знам да сам милостиву госпођу до каруца отпратио, и Глиша тера коње.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Размисли, одговори, Или прећути барем неслагање са сумњом Која ми кочи шаку, бар за трен, па ми слова Посрћу, несигурно. Јер блажена је сумња Кад сенчи обрис наде у обнављање чуда Које се зове љубав.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Али јест, оћеш врага! Како наћи неког сличног Суленцету! Због тога га приупитају има ли ико у граду да му је бар приближно сличан, да га ангажују за дублера? — Има! — одговори Суленце. Један Дача је пљунути ја!

Тако бар пише у свим књигама које сам у своје време читала на ту тему. — Збрисала си од куће? — упита момак. На часну реч, све

То је била љубав! Као да вас мале беле мачке гребу по кичми. Бар ја тако налазим, мислим, чинило ми се да тако треба да изгледа права љубав! И шта је било?

Кад већ нису могли да га откупе, јер је био стављен под заштиту државе, желели су бар да добију његово потомство. За свако... овај ...

Мислим, да би вас психијатар излечио, мора да буде бар за нијансу паметнији од вас. Не мислим само паметнији већ, како да се изразим, компликованији, сложенији, финији ...

Хоћу да кажем, било ми је много лепше него са оном мојом вештицом, на часну реч. Немци су ме бар пуштали по два сата у шетњу око бараке, а она ни да Чује: куд год се макнем — идем и ја с тобом!

„Јао, што имате феноменалну станчугу!“ — каже мачка из унутрашњост и разгледа телевизор у бо- ји, каучеве , бар и регале „Јао, што је дивно код вас,“ каже она и разгледа сто, а на столу јелка са куглама, печено прасе, шампањац и

Максималан фазон, нема шта! Који је само он шмекер: као, ако и изгинемо у одбрани Београда, нека бар изгине најгори део човечанства! А они остали штребери, они ће бити, као, партизани — ослободиоци шта ли?

Кад већ изигравамо Немце на најважнијој коти целе операције, онда бар да изгинемо сви до последњег! И баш када је трихиљадита грудва била направљена, видесмо како одоздо излети једна

) — А ти, мали, бриши напоље и тапкај карте за биоскоп да бар неко од тебе види неку Вајду! Рано си ми нешто, мy сон, почео с конференцијама!

да свира — наздрављам вама, освајачима ове вароши, вама, господо подмазивачи и лакирери: кад једнога дана одапнете, бар ћете имати шта да понесете на онај свет! Благо вама!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Смилуј се, Силни, који си лекар, ковчеге раскуј, махуне мрачне да нам се пасуљ расеје ведро; нека бар сине, узалуд мртвим, рђом са траве, крцат, семèнит, облик горчине који је сточен у минерале.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта?

АЛЕКСА: О, изволте без женирања. ЈЕЛИЦА (с оцем одлази). МИТА: Ког си врага радио, те ниси задржао прстен; бар би поштено неколико дана поживили. АЛЕКСА: Ћути, дедаче, овако ће боље бити. Не видиш ли да су ово мáме?

МАРКО: Јошт говориш? ЈЕЛИЦА: Ах, боже! — слатки татице, чекајте бар мало да се самлујем! МАРКО: Не знам ја за сламовање, него ја заповедам.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Вјечно су врапци скитнице голе, па доброг Ћосу поваздан моле: „Узајми, Ћосо, бар зрно које, имамо много дјечице своје, у сваког увијек отворен кљун, ал никад пун.

„Хајдемо, браћо — Рудар ће меко — спремимо малој уздарје неко. Пођимо журно. До зоре бар на нашем столу да буде дар.“ Кренуше браћа, све брда јече; „О, хоја-хоја, весели зече!

Је л тако, реци?! А сад се, богме, на сунцу пеци. Ти што се туђом невољом сладиш бар сада посо користан радиш. Ливаду штитиш, то није шала, кад чича дође, рећи ће: Хвала!

А ти, мама, како си са здрављем? Је л' већ вријеме да орахе тресу? Тога нема овамо у граду. Остави ми бар двије прегршти, добро сакриј, да ме не покраду. Чак и овдје, усред интерната, има браће од тога заната.

Ту потроших, дајем ти на знање, два динара, читаво имање. Како ли сам пожелио, мајко, да те видим бар мало, зеричак, да завирим у шталу и башту и да Жући бацим на реп чичак . . .

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Дигли су свакако галаму што би сви желели да буду бар подофицири, бар каплари, а онда немају коме да командују. То је призор који ме увек искрено узбуди: неколико година

Дигли су свакако галаму што би сви желели да буду бар подофицири, бар каплари, а онда немају коме да командују. То је призор који ме увек искрено узбуди: неколико година играо сам то у

Пошто се једина разликује од осталих изгледа као умножена. Где год погледам видим њу. Онда је бар посматрам. Лети раздрагано изнад цветова; сужавајући кругове, скоро је стални црвени ореол изнад њих.

И који је онда дан кад могу поћи а да сви због мене не буду гладни тога дана! — Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село? — О, могао сам увек доћи доцније.

ствар, мислим за себе; веровало се, пошто је последњи рат био тако страшан, да други више не сме, не може доћи; бар док не изумру сви који су га доживели. Међутим, рат је одвикао свет од мирног живота, од равномерног силажења смрти.

Како се зове тај градић? Мора бити шест стотина метара бар над језером! И све највише једна секунда. Опет са те стране савршена помрчина. „Нух билион...

Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара. — Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује. — Готово? Тек почиње, — рече онај смејући се, — тек почиње.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко. Она је молила Бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРОКА: Не бива, боме! АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек.

Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио? ТАНАСИЈЕ: Требало је узети бар три свештеника. ВИДА: Три најмање. МИЋА: Покојников је углед то одиста захтевао. САРКА: Срамота од света!

ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију. Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем.

АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.

ТЕТКА: А где су ти гости? ДАНИЦА: Ено их, шетају по кући, разгледају. ТЕТКА: Што не испише бар кафу? ДАНИЦА: Нудила сам их. ТЕТКА: Је л' наилазио, бога ти, адвокат? ДАНИЦА: Јесте!

САРКА: Па видим ја већ то да је реуматизам, само рекла бих да је сребрн реуматизам. АГАТОН: Ако је и сребрн, али бар не звони. САРКА: Па оно не звони, али ако ја повучем уже, могу зазвонити сва четири звона са саборне цркве.

Ето зашто је Прока отишао да се пропита. СИМКА: Па добро, Агатоне, ти бар знаш законе, је л' може то да се она жали полицији! МИЋА: Ја мислим да ми као фамилија имамо право да се уселимо?

ПРОКА (очајно): Па доста, бре брате, са тим укрштеним питањима! САРКА: Даде ли ти бар какав укрштени одговор? АГАТОН: Знаш како је, није ми одговорио, не могу рећи да ми је одговорио, али сам му извукао

На основу једне једине речи ја изведем закључак. ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч? АГАТОН: Рече, дабоме! ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече!

ТРИФУН: Е, ето ти сад, кад ти хоћеш да висиш на туђем грању. ПРОКА: Бар да сам се помогао! ТРИФУН: Па знаш како је, покојник је ваљда мислио: доста је овом кнезу Проки Бељајеву 3.

ТАНАСИЈЕ: Ја браћо, тврдим да је он нас опљачкао. ТРИФУН: Ако вас је и опљачкао, он вас је бар за живота опљачкао, али мене је опљачкао после смрти. Онако мртав из гроба опљачкао ме је. Оставио ми као легат 3.

Она, да је нека честита, била би законито дете. ГИНА: Сасвим! АГАТОН: Ми као породица позвани смо да бар пред светом узмемо у заштиту свој углед у своју част, и ја предлажем да донесемо једну резолуцију којом ћемо се

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Онда се обрати осталима: — Седите на улаз, и опустите ноге... тако, да се бар и ми мало опружимо. Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи.

Један од војника мрзовољно климну главом, па, вадећи пикавац из уста, махну руком: — Нека бар на миру умре... Колико ли њих лежи још по јаругама и њивама.

Али кроз проклетство и уздах, у очима људи се ипак назирао зрачак радости што су бар сачували голи живот... Освета је стигла.

Скинуо сам шајкачу и брисао зној са чела... Сетих се тада оних у батерији како лешкаре поред топова. Па бар да је неко поред мене! Чини ми се као да сам одбачен од целога света. А заповест се мора извршити.

Потпоручник је лежао на слами у једноме удубљењу. Био је расположен кад ме угледа. „Да бар имам с ким да разговарам“, рече ми после представљања. Наиђе и Танасије, телефониста батерије.

Ипак, ипак, у батерији је осећање спокојства много веће, јер смо бар поштеђени изненадних препада. Споља чујем бат нечијих ногу и неко пита за потпоручника.

Кривудам кроз саобраћајницу и мислим, како ме је рат затекао у најнесрећнијем чину. Војник бар нема одговорности, док се према официрима имају извесни обзири.

Иако знам да немамо муниције, да бих их бар донекле умирио, телефонирао сам батерији да је непријатељ обасуо јаком ватром наше ровове. — Знам и чујем!

Издржали су пешаци и ову неман, али су желели да чују само и пуцањ нашега топа. И да виде да се бар неко стара о њима у овој мрачној и страшној ноћи. Прозебли и прокисли, прибили се уза земљу и чекали...

Поред нас промичу забрани, њиве, села и већ угледасмо пред нама благу узвишицу. Зарадовасмо се овом брежуљку, да бар имамо какав видик пред собом. После пола часа батерија скрену узбрдо, зађосмо лево и испред једне врзине застадосмо.

— На непријатељску батерију, непосредно нишањење! Напустисмо и пешадију и оног брђанина, да се бар разрачунамо са овом немани, од које нам прети највећа опасност.

— Не иду болести на нас. Од тога пате штабови. А и право је. Кад нису рат осетили, нека их бар дрпне тај пегавац. Али пристизале су све строже наредбе. По цео дан су војници парили одело.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«... »Па он бар да је друкчији!«... да је онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу, не би јој тешко падале остале незгоде.

Али не мари; види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи; он јој бар неће бити на сметњи. — Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла ! Младић и по!

»Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник. Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.

— Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост. — Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се.

»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи

— Ех, Савет!... одговори Веља са неком горчином у гласу. Тешко нама! Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен, кад радимо посао ваљано. Па ето, дали су нас на милост и немилост несавесним, бесним људима...

»Што ми не дâ Бог мира, мисли она, да се бар сита нарадим са својом децом ? Сад видим како велико задовољство и утеху човек налази у раду.

Пренерази се кад виде да соба опет није почишћена. Већ пети дан је како наређује Стојану да бар мало смахне оно сено са пода, па ето, стоји све као у свињцу.

Али из мог живота нема ништа, јер ја нисам живео, као што ни сада не живим. Него.. тек сад је друго; опет сад бар има нечега, а онда није било ништа, изговори он то, па дубоко уздахну и обриса руком чело, по коме се накупиле капље

то јест нисам управо живео, него онако... — А детињство ? стаде га запиткивати заинтересована Љубица. — Ваљда сте бар као дете проживели, у родитељској кући, са децом?...

А Гојко брзо распусти децу и оде журно у Брезовац. »Бар ћу добро навићи на овај пут«, помисли он, идући кроз потес. — Стој, рече му Веља, кад сазнаде за данашње догађаје.

Љубица се насмеши усиљено, усне јој се укочиле, па не може ни да проговори ни да се насмеје, а хтела би да каже бар једну реч, да захвали. — У десет часова тачно пустите децу кући; часовник вам добро ради, па ћу ја доћи... а ?...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Па ваљда и ми од нечега треба да живимо! ДАРА: Ако ћете да живите, копајте гробове! Бар тог посла има данас на претек! ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета!

Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао? СОФИЈА: Казао си, обраћајући се поднареднику: „Бар то је лако објаснити, ја мислим...” Сети се одакле је то! ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се!

Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада! Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули!

ВАСИЛИЈЕ: Нису то моја посла. Ја сам глумац. ДРОБАЦ: Кад неђе пођеш, а знаш да мореш да погинеш, размислићеш бар двапут пре но пођеш! Па, кад размислиш, пођеш или не пођеш!

ГИНА: И јесте ми амброзија! Ко да су у њој даждевњаци презимили!... Оћу ли ја доживети да те бар пет минута у животу видим трезног? БЛАГОЈЕ: Не пијем ја од беса, него од муке!

Ја вам све остављам са пуним поверењем! (Улази у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: Софија би бар мало могла да помогне! Него, госпођица, одмах на плажу!

БЛАГОЈЕ: Лако је бити поштен с таквом лепотом! СИМКА: Мого би да имаш бар мало обзира! ГИНА: Има он обзира, кад му нешто треба!

) СИМКА: Јеси се смирила? ГИНА: Смирићу се кад умрем. СИМКА: Јеси могла бар мало да тренеш после свега? ГИНА: Да тренем? Поред тебе и твојих глумаца?

Не знам где сам... По чему да се оријентишем? Кад бих видео лобању, или лопату... кесу талира, или мач и шлем... Да бар имате лепезу, или цвеће у наручју... Не знам ко сам, не знам шта треба да говорим! Има ли ово позориште суфлера?

Јеси све спалила? ГИНА: Спалила сам! Камо среће да сам била паметна, па да не читам шта спаљујем! Тако бар не би никада сазнала... БЛАГОЈЕ: Шта не би сазнала? СИМКА: Гино, преклињем те! БЛАГОЈЕ: Зашта је преклињеш?

ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар! И бар се на частан начин решио мука!

ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар! И бар се на частан начин решио мука! А, ако је признао, значи да је укаљао образ, и да му тек сад предстоје најгора мучења!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Море, и обале где лотос зре, и вратих се, блед и сам. На Итаки и ја бих да убијам, ал кад се не сме, бар да запевам мало нове песме. У кући ми је пијанка, и блуд, а тужан је живот на свету, свуд – изузев оптимисте!

О, немој да си топла, цветна, О, не буди, не буди сретна, бар ти ми, ти. О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта, ко учени.

Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти? Беч. У револуцији. 1818.

у заједници, у бици, па смо зато сва тројица били се зарекли да ћемо, ако буде могуће, заједно, предати се Русима, или бар заједно гинути. Вишњички се био зарекао да неће симулирати.

Петровић је тврдио да ми ништа нарочито није у носу, а љутио се што немам бар температуру. Вели, не може то тако. Па ипак, сутрадан, при општем прегледу, др Думић је пронашао да имам болесна плућа

То је била селекција. У будућим ратовима бар та неједнакост нестаће из еугенетике човечанства. Сви ће бити једнаки под бомбама.

из Аргентине, о самосталној хрватској републици, и како и Енглеска жели да све „наследне“ и „подунавске“ државе имају бар новац заједнички. То не значи да сам овде постао сентименталан. Слаб сам да верујем да је ико заслужио сажаљења.

Ваистину, ми смо анархисте. Париз треба да ме запали. Тако су ми бар сви рекли. Али се мени чини да ћу и ја од њега однети само његове плаве рубове, како се оцртавају на небесима ноћу.

Видећете да има. Хтео сам да почнем о сликарству и позоришту овде. Обратно ћу. Нека бар ово, битно, стиже до свакога непомућено злим, подсмехом, шегачењем.

, не могу да замисле да дају новинарима више, много више, него што су њихове сопствене плате; али зашто их бар не прате, и не ласкају им, то не разумем. Ја разумем чак и то да смо ми навикли да се буде, бесплатно, одушевљен.

Ипак ће они добити све што се може. Ми бисмо могли бар једно: да наши министри на расположењу, сваке недеље једанпут, шаљу своје извештаје овамо; даље, да им дамо још

Кад ми нису дали грчкост, мислио сам да ћу добити бар ону лепу псеудогрчкост Расина. Грчкост Версаља, баханалију, која је постала светковина, разврат, који је постао

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом. — Где смо сад ово? — упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра. — То је наша Полиција.

Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем

— А параде? — Какве параде? — Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! — наљути се мало смирени и побожни господин министар. — Извините, то нисам знао рекох.

То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али, главно је да ми парадира

— У ћару? — Разуме се! — Не разумем! — Проста ствар... Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи! — То је истина!

Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.” На полеђини превијеног акта стоји: „Министарство просвете, П. Н. 5860. 1. ИИ 891.

ИИИ 891. Главном просветном савету (Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних). У прилогу ./. шаље се Савету акт директора ....

Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори” значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног

Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!

— Није се ни макао с места, нити главе подиже бар да види ко му говори. Само ћути и мисли; на све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.

морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ти не мораш све то појести, узми макар што год, бар ону велику, жуту караманку, што је с једне стране готово поцрвенела, а остало ће ти мачићи око тебе оглодати и

Али ко сме заостати иза друштва!... Бар да срце не бије овако јако. И то смета ходу. Ноге се спотичу, али нико не осећа умор; сваки граби да је напоредо с

Истина, имао је и »среће«: некако се свакад дешавало да буде питан оно, што је понајбоље или бар врло добро знао. Разгледа цео предмет, научи теже ствари, па ако и остане што сумњиво, он је већ знао да то неће бити

— Стилихон је Вандалин, али је римски војсковођа!... И опет питање: »како то?« То су бар просте и лаке ствари, које не траже велико умно напрезање. — Обичне приче.

»Јустинијан!... зелени и плави!...« Како се то још јутрос није могао сетити, те се бар не би морао досад овако мучити. И то се још над књигом сањало!

Мисао поче да му ради електричном брзином, те је за неколико тренутака нашао бар двадесет начина, како би се могао томе »злотвору« осветити.

За богомољца нема веће казне. Шта је горе, него кад ти светац молитву не прима! Да би бар избацио из главе мисли о кући и селу, чича Пера се рано крену из манастира, те да бар код куће може који часак

Да би бар избацио из главе мисли о кући и селу, чича Пера се рано крену из манастира, те да бар код куће може који часак посветити усамљеном размишљању о овоме случају.

Али и он је, брате, хришћанин и стар човек, па зна шта је ђаконов стомак!... Бар да ми одвоји репић с којом кашиком истопљеног лука и пилава... А они други што ?... Њих не морам слушати...

Али ме бар теши очински и каже да се не бојим ничега, док ми је оваквих пријатеља... А ја срећан, Боже, и само се чудим како се

— Нека ти је срећно весеље... поздрави младу, - рече он, па се замисли. – Бар ћу имати кога да ми изађе на гроб, ако овде умрем...

Искривљено, нагрђено пакосном злобом, тешком тугом, самоћом... Нема ни суза. Бар да оне потеку!... Само лизуће врелим језиком запечена, огњена уста и гледа уплашено, чудно, као да очекује катастрофу.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ја сам казну поштено платио, а за мене бар не кажу да сам лиферовао војсци цркнуто месо. ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо.

ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина. Ето, господин начелник... МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства? ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства?

ЈЕВРЕМ: Шта ћете, у свакој вароши има и таквих индивидуа! МАРИНА: И бар да је нека персона, та секретарица, па и да ми није криво, али... ПАВКА: Каквих ти нас нема!

ЈЕВРЕМ: Ама јесте, али не волим кад те детињасте ствари падну тако... кад човек има других брига. ПАВКА: Бар да знам шта да кажем жени? ЈЕВРЕМ: Откуд ја знам шта да јој кажеш?

Да чудна човека, не даш ми ни да зинем! СПИРА: Па зини, брате, али кад зинеш, а ти бар кажи нешто паметно. СПИРИНИЦА: А теби већ памет цури кроз капу! Ма'ни се... (Пљује га.) П... пп... п... п... п...

Гута порезу као шаран муве. Оволико сланинице да метнеш на мишоловку па мора доћи да је лизне. С њиме ми је бар лако! (Младену.) Има ли још који? МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица.

Обећај! Обећања бар ништа не коштају. ЈЕВРЕМ: Јест, и сам сам то мислио СЕКУЛИЋ: Е, 'ајде, у здравље па на посао! (Пође, па се врати.

СЕКУЛИЋ: Е, па како ти то мислиш? Мислиш, само пљуни па залепи. А треба ли овај брат да поцепа бар три пара пенџета и бар једне херцлове? Па онда: хоће ли народ да гуцне штогод или неће? А?

Мислиш, само пљуни па залепи. А треба ли овај брат да поцепа бар три пара пенџета и бар једне херцлове? Па онда: хоће ли народ да гуцне штогод или неће? А?

СПИРА: Нека сад, други пут ћемо. СПИРИНИЦА: Ама, човече, хоћеш ли ме једанпут оставити на миру, бар једну реч да кажем! СПИРА: Па кажи, брате, али кад је време да се каже! СПИРИНИЦА: Теби никад није време.

ЈЕВРЕМ: То бар није ништа, то је сасвим невино. Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици.

ДАНИЦА: Па је л' треба да им говориш? ЈЕВРЕМ (дрекне): Па то је оно! И бар да су ми раније јавили? Откуд човеку може овако напречац да падне што паметно на памет?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Јер то право добијају и уживају и Ужичани и Цинцари у Србији од прве речи или молбе њихове. Бар тако се прича: да је један министар внутрених дела (сада већ покојни) рекао своме начелнику, у очајању кад га салетеше

понека крупна међу њима па, онако успут, кад смота и прогута по коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља, него зине па плива даље; — е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута

Мало је заобишао, а могао је раније стићи, али ништа не чини; бар је дао прилике да вас за то време, док је он полако дужим путем ишао, упознам с кафаном, једиком и персоналом

То је Срету тешило, а и награђивало га; јер му се некако чинило да му од неког доба живот опет има одређен циљ. Сад бар опет зна што живи!

— Е, па сад — врда Макса — не могу ја све знати, ка на прилику ти, што си један учеван човјек. — Па, добро, чу ли бар шта те питам? — Опрости, ја не чу’. — Е, па видиш, дакле слушај!

— И у овој ће глави бити бар један допис. Чим се сутра пробуди Срета, диже се и отиде у механу, ону већ добро познату поштованим читаоцима и по

И ћир-Ђорђу је, судећи бар по његовим речима, било ужасно криво и замерао је сељацима што се троше кад им капетан дође.

Па што људи — али и у жене уђе неки бес! А пре тога иако су се оговарале, то им је бар личило, јер им је то од бога дато и остало. Чудо! А оне нит’ ће бирати кметове, нит’ ће бити изабране за кметове!

Тако се и оне ухвате за фризуре. Само је једна разлика та што ћурке у тој прилици бар ћуте (и само се клате), док се ове држе и свађају.

јер ако још немају (на вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз плот гледају ту политичку борбу, имају, накратко, права да се грде.

Шта је то наопако! Па и сама живина сеоска, и она је пропатила и осетила ту пробуђену свест. Ето бар се за петла, на пример, не може казати да није исувише еротички расположен (као што се то из зоологије и свакодневног

Једанпут се код његове куће нашао траг украденог говечета; бар тако су га неки »обедили«. Сајбија га тужи председнику, а овај пошље људе, власт, да му претресу кућу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Дочекао си и испратио многе санове, Ал овај као да неће доћи никако! Да се бар они некадашњи понове Кад овај, ноћас, изводи поругу! Избројао си све овце (и овнове!) Што их има у срезу и у округу.

) Што их има у срезу и у округу... Шта би још могло да се употреби? Чекање у мраку безнадан је посао! Кад би се бар знала страна са које би Мукло, на прстима, наићи могао! Ни сан не воли кревет по спарини...

” О, бого свети, Па чему онда школе и факултети? Духовна сиротиња бар не пати од несна, Али својих предности нимало није свесна, А они који имају и новца и знања Очекују, од неба,

Сад јури без радости, И често јој дође да склопи очи, бар на тренутак. Драга децо, да ли сте видели воз, ноћу, у даљини, У лакту неке окуке, где је висока трава...

Возови то не осећају; они спавају и сањају У Боговађи два минута, а у Загребу два сата. А теретњаци? Њима је бар лако: чим замакну Иза високе планине, где их нико не види, где је уснуло поље, Белу заставу сна на топлом димњаку

ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ Живети крај добре пијаце, И изворске воде пијаће, Имати бар једног пријатеља — То ми је жеља.

Нигде чисте стазе ни сувог ногоступа, Пљусак не помишља да стане, бар за сада! Природа је кал из којег се нога с муком чупа, А обућа се кида и распада.

ЧУКУНДЕДА Од моје родбине, највише угледа, Бар за ме, има један чукундеда. За све је знао противутук, Сваком је истину гурао под нос.

Црнотравци, срећан вам рад! Забављени око димњака, крова и стреје, Да ли бар наслућујете будући град, Знате ли његов главни трг где је?

СРБИ Пођи до на крај света, до најдаљих висова и грбина И тамо ћеш наћи бар једнога Србина! Откако, у шестом веку, кренуше хода дрхтава Иза Карпата — доспеше до најдаљих држава.

Отиди у Токио, у Бостон, у Рим ил у Остенде, Свуд ћеш открити траг бар једног Србенде. Једни стигоше у Бихаћ, други у Ужице А неки залуташе у Лајпциг и у Лужице.

Ништа се не миче. Да ме бар оса На путу до свог меденог оброка Пецне у чело, или у врх носа, И отргне ме од овог порока Који се зове блудећа

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

После његових открића роман јегуљиног живота, изузимајући његову завршну фазу, данас је бар у својим главним потезима познат природњацима.

морима, а близу дна, има још и сумпор-водоника; у дубинама Црног мора има толико тога гаса, да у њима не може опстати, бар у близини дна, никакво живо биће.

Оне се могу кретати од пола до пола, а да не промене своје животне прилике, бар у погледу температуре и онога што је са њоме у вези.

Све то може дати бар бледу слику онога што имају да успут раде природњаци, учасници експедиција за проучавање морских дубина. XИИИ.

Бескрајне равнице, које се означавају као Ланос-де-Каракас, или као Ланосде-Апуре, имају на свакој квадратној миљи бар по две или три простране баре; у свакој од тих бара налази се непрегледно мноштво таквих јегуља.

Било би још којекако разумљиво да такав сигнал осете јегуље у једноме истом пребивалишту, или бар оне које су у сличним животним приликама.

После рата њихово село није више на граници државе, па је, бар онде где су они радили, престала потреба криумчарења.

Гледајте и ову гигантску рибу што личи на зелену змију дугачку бар 20 стопа, како се таласасто превија пливајући; то је једна врста угора (круј, конгер) која има страшне зубе, опасна и

»Видите како је Бермудско море бистро; може се видети бар на 200—300 стопа пред нама. Мени се дешавало да на мањим дубинама од ове на којој смо, на беломе песковитом морском

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он већ не би могао да издржи. Ципелом или чибуком бацио би се за њом: — Ајд’, бар и тебе да не гледам! — И од једа заваљивао би се на јастук.

И као да га гласник није могао на време наћи, када се то десило, те није могао стићи, да их бар види мртве. Али поред све те његове одвојености и усамљености од куће, од родбине, па чак и од своје жене, у кући се

Или је бар тако изгледало да само у то гледа, да не би ваљда примећивао те поздраве и морао на њих одговарати. У чивлуку, ограђен

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако није већ, а оно сигурно

У неком је великом послу. Гледаће да бар на јесен дође; и како је Софки послао баш ту басму, да јој се начини хаљина...

зато су око Софке трчали сви и као улагивали су јој се, што су хтели тиме свој родбински дуг према њој да одуже: да је бар сада угосте, почасте, док се та несрећа није догодила, да, када том несрећом буду растављени и немајући када о чем

почасте, док се та несрећа није догодила, да, када том несрећом буду растављени и немајући када о чем другом да мисле, бар их она, овако мала, има онда у доброј успомени по њиховом добру, по овом њиховом гошћењу, чашћењу, и као такве, богате

с том мишљу: да ће се једном морати све то изнети пред свет, оголити; да ће их он сасвим напустити, ако не јавно а оно бар тајно; да ће, никако не долазећи к њима и не јављајући се, тамо негде свршити, чак и навлаш, и насилном смрћу умрети,

Чак Софка поче осећати како ће бити то и боље. Бар ће за ну лично тамо, у туђини, бити лакше, пошто је нико неће знати ко је и шта је.

А ко зна, можда их је, кријући од Софке, и сама мати звала, и, молећи их да бар од Софке крију и штеде је до последњег тренутка, саопштавала им ту црну, кобну вест.

у Турској, ипак буду бар заједно са њиме, те да једном и оне имају над собом њега, да би, испод његове власти и надзора, могле слободно да

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И не створимо л’ ништа сами собом, Завршићемо бар јад ових дана: Бићемо, ипак, темељ својим гробом Новом животу, без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води:

Завршићемо бар јад ових дана: Бићемо, ипак, темељ својим гробом Новом животу, без данашњих мéна, Бољем животу што бар нечем води: Ако не часном миру оно рату, Ако не срећи, а оно слободи.

Јер то нам треба, да би живот био Ако не разумљив, а оно бар мио, Да би се — и кратак — издржати мог’о. НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом, или

Ја бар немам више времена ни воље (То је одвећ штуро и глупо — не могу!) Да се борим, драги мој, за нешто боље. Посвећујем

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А млађег ранише Никшићи лани, те умрије од рана.“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара.

ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме, одбранити од њенијех крвника; мирни ће бити ти мученици барем док се земља не заодјене листом...

Бриге им за то! Наузнак се слађе спава и боље одмара. А бјеху ли бар сигурни на томе мјесту? Тратина бијаше пространа колико два гумна; око ње порасла висока планинска стабла, а међу

Испрва бјеше клонуо и готов да очаја, али његова снажна нарав оте се, те наелак, бар се тако причини — приклопи се свему.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Ти плетеш мрежу по цијелом свијету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи!“ 5 (Пре спавања да би се сазнао суђеник): „О, Боже, створитељу свијета!

Не уздај се у ме, него пиј и једи, и једи и пиј, пак пјевај! (Пије). Домаћине, не ваља ти вино: не остаје, бар иза мене, ни капи! Збиља, не ваља вино: гладан би га човјек пио!

Нек не жалим што ми вене, кад те видим. Ал’ си била, ал’ румена, ал’ си ружна ил’ малена, па бар да ми срце не вене?!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Старији и средњи брат повичу: „Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову, најмлађу сестру знати, куд | је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И што ти остане од псалтира, то изговори по дану. Ако ли работу коју радивши, ноћу хоћеш отпочинути, онда изговори бар десет катизми ноћу, а десет дању, а немој оставити ово правило, него за ноћ и дан псалтир да испеваш.

Ако ли си и веома сном обузет, онда бар ноћу, макар и мало почни колико можеш, а ујутру све испуни. Јер Давид рече: „Твој је дан, и твоја је ноћ.“ (Пс.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ни коморе, ни менаже, ни фуража... МАНОЈЛО: Ништа, није важно, видећемо и вако. Кад би бар киша хтела мало да стане! ТАНАСКО: Ви барем имате то гумирано платно!

Они зградилишта чекали, чекали, па на крају опсовали и отишли! Ред је да бар кажеш што си закаснила. ГОСПАВА: Не улази ми се у ову мишју рупу! Кад ме баш питаш!

Па у лектимацији, у чему ће другом да буде? Ааа, мислите морални? Па за то служи карактеристика, то је бар јасно! Ма ајте, молим вас, какве аустроугарске трупе, побогу, људи? Који краљ Петар?

Сада ти сам извуци закључак! ЦМИЉА: А можда може преко Црвеног крста? ЈАГОДА: Кад би му бар знала име и презиме! ЦМИЉА: А шта кажете да пошаљемо опис? Рекла си да ти се урезо...

Дај да се мало заложимо, како налаже обичај! Црна моја Госпава, црна Госпава! Ајде, послужте се! Да се бар с Анђелком честито опростимо... Док нису и троглави почели да наилазе...

ТАНАСКО: Госкапетане, немоте да се кидате толико! МАНОЈЛО: Немаш оно зашта си страдао, ал се тешиш, бар имаш своје страдање! Мислиш да људи пате онако, без разлога?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути. И иди тамо, доле, ако сад ови, фамилија и родбина наша, долазе, задржавај, не дај да се овамо пењу, лармају.

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног.

И како ти се не досади већ то и толико путовање? ЈОВЧА Па знаш, дедо, ти бар знаш: навикао сам се. А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине.

Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема.

Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема. Сам он узме, посади дрвце, чува, пази да оно порасте, те бар ту, ако не жеђ да угаси а оно хлад да нађе... Дрвце порасте, зазелени, захлади...

Не разбирам што говориш, али знам, осећам... Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема? Или, ниси тражио?... (Одлази тихо.

(Клоне на миндерлук). Мораш!... Ако не њега, бар кућу, пријатеље да нађеш... Мораш! Одмах, што пре! Мораш!... ИИ Велика раскошна соба Јовчина, застрта тешким

Ех, кад бих ја био њен, на твом месту! Али, шта и мени, код мојих снашка, фали? Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све.

Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све.

Убићу је, пошто живу не смем да је имам, живој не смем да погледам у очи, ни реч да јој кажем... Убићу је, убићу, и бар мртву да је имам, мртву да је љубим.

МЛАДЕН А, ја не могу. (Повлачи се.) ВАСКА Једи. Не могу ја сама. На, бар узми, пиј ово. Не могу, јако је то вино за мене. Што ми ниси донео оно друго? МЛАДЕН Није расхлађено. Пауза.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

у православној цркви; врста православне црквене песме (псалм) Полонија — Пољска получити — добити, постићи поне — бар понеже — јер, пошто понирљив — потајан, подмукао понч — поунч, врста пића поњатан — разумљив, појмљив поњатије —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица Јурете; али су се и Зврљевљани клели да он има на души бар тридесет грла што ситне што крупне стоке, и још многе манастирске ствари. Сад, ко би у том могао право пресудити?

— Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа! — одговори онај уздахнувши. Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани

Дувала замијени фра-Вртиреп, и тада би Бакоња бар њешто разумијевао, јер се тумачаху „крипости“ богословске и кршћанске, „дила милости“, дужности редовничке, изреке

Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа! — Немој, болан, тако! — рече Вртиреп. — Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.“ Тако барем говоре, па си барем начисто с њима!

Послије ручка Вртиреп предложи да погреб буде одмах, те да се бар већи дио сељака разиђе. На провинцијалову лицу, уз израз: „О, како ми је све то досадно“, појави се још као њеки знак

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до

Мање ми се ноге као у корњаче. Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче: Стојим усред магле неодмако скоро. Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха. Нек о главу доба лупа из свег маха.

Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не стешу — Нек буде бар за сандук моме лешу. О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком

Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (

О, да је поћи бар једним, па макар Лебдели изнад земље тек трен који: Дотаћи онај облак љубичасти Са танким рубом што ко нови бакар Ил

Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама. Нек јекне бар у овим строфама Где је реч свака скоро појана Твоје сад страшно име Бојана.

А мислили су да ће далек југ И та нестварна земља, имена шарена, Одшкринути бар начас страшни круг. А враћају се с мишљу да је свет арена.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Крије дукате у недрима, љушти стеничаве и смрдљиве механске миндерлуке од Паланке до Пеште, и страхује. Да бар увек има и овакву, топлу собу.

— рече и запали нову цигару. Коњ дешњак се пропиње, а врана грива му поседела од снежне прашине. Зашто му бар писмо није послао? А и та писма... Све су краћа. Некада му је цело вече требало да прочита писмо из Париза.

Друкчији је њему овај, сваке године исти дан. Могао је бар паре да затражи. — Коњи ће покидати амове! — каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата.

Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

За тебе се спремала, а ти дођеш па заудараш на механчине, оборе и коње. А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња.

“ Тада је Аћим устао и без речи изашао из кухиње. Сада, после ове свађе, он сигурно неће написати тестамент. Бар му је рекао све што мисли. Није му све рекао. Сутра ће му све рећи. Симка је дисањем говорила о чему мисли. „Спавај!

Што пушке нисте спремили? Чупајте плотове, удрите, удрите! Јауче: не бежите!... Да хоће бар деца да запамте вашу поуку. Ни она неће умети да иду на две ноге...

Алал ти млеко, сестро! Види се, мушко су срце грешком у тебе закуцали, удри бар ти, жено, кад је Прерово без мужева.

Од памтивека у Србијици живе сељаци с туђим главама. Сам ли главу изгубиш, онда ти бар није криво. Продаш ли је скуп о, могу је и гусле опевати.

Зна. У пићу само себе сатире. Спашће га. Рекла му је да ће добити сигуран лек. Досад није. Ни после неће. Свака жена бар једанпут у животу згреши. Стаде: зар с Толом? Мојим надничарем? По коси су јој милеле бубице зноја.

— ...А пијан човек изгуби памет, па прича онако. Свашта. — Ништа нисам чула. Рекла бих Ти. Сад бар могу све да ти кажем. — Све можеш, је ли? — подиже глас. — Могу — потврди главом. — И нећеш да ми кажеш?

Хтео је да каже оцу: „Видиш ли, ово је његово. Он ми га послао. А што теби Вукашин није бар орах послао?“ А Аћим је, стојећи више њега, говорио мирно и тако Тихо даје у кукњави и уздасима једва разабрао по

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта! Где у њен тесни кавез да стану пас и мачка?

Наједном, као на договорени знак, малено јато поче да се пење увис. Девојчичин отац потрча да бар једно од њих ухвати, али шарено јато већ је лепршало изнад крова, смејући се.

— Код Рибље Главе! — Звезда утону у траве као кап росе, а мали чистач пође да тражи Рибљу Главу. »То је бар лако!« — помисли обрадован. »Чим дођем до прве реке, рибе ће знати!« Кад гле чуда! — Не знамо ми ништа!

Морају да иду у школу! — Зашто морају? Мишеви, птице и пужеви не иду у школу, па живе. Кад бисмо бар били пужеви! — узвикну Плачко затреперивши од своје страшне жеље. — А?

Па и те траве! Сав сам се исекао о њихове оштре врхове. Бар да смо птице! Летели бисмо камо хоћемо, нико нам ништа не би могао!

Свет морског дна био му је одвратан. Гадио му се морски краставац, мрзео је рибе, јежеве, самога себе. — Бар да сам лав, цар животиња!

Изнад њих трепериле су звезде. Плачку се учини да види како се неке од њих спуштају ка земљи. Ево их, ту су! Кад би бар био звезда! Звездама нико ништа не може.

Могао бих, касније, с њим побећи! Кад би стари бар једном заборавио да упали светионик!« Али старац је, тачнији од Вечерњаче, чим се руб западног неба зарумени, палио

За тренутак му се учини да из таласа чује јауке. — Бар да и ја потонем! — јекну, опусти руке, али га море у се не прими.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Господар Јеврем се маши да ухвати бар одјеке тих пуцњева, али одјеци измакну, и рани ХИХ век измакне, сковитлани у недођин.

себе и сазнавао да сваки од ових говора има своју мелодију која, кад се докучи, открива не само тајне тог говора него бар једну од тајни споразумевања.

у том времену што за њега не протиче, те следове кретања и некретања, постојања и непостојања, Чарапић би да призове бар неке од до гађаја који су му, ваљда, испуњавали простор у оном времену што је за њега протицало, догађаје који су

Име његово, Стојан, обавезивало је на опстанак. Истина, можда га је све хтело и стога што он ништа није баш хтео. (Бар у почетку.) Једино што је желео то је да му живот не прође ни у шта. Зато је и мењао занимања.

Сав неспокојан, Прота измоли од Турака да се бар војвода Чупић пошаље да извиди у чему је неспоразум. И Стојан Чупић пође натраг, међу Србе, а Прота остане међу

Никада, у томе, није успео. Одавно већ у својој смрти, Добрача однедавно види да је у животу имао бар три крупне омашке.

Прозирна граница. Знао је да га, данас, још све хоће, али није могао знати хоће ли га, и сутра, бар нешто хтети? Хоће ли га хтети оно што он највише хоће?

Увек у путу а слуха изоштреног за промену, очекивао је да ће, бар негде, открити преимућство друкчијих моћи. Али, не: као да су сви које је сусретао били сатерани у исти страх са много

Због Вука? Било је једно време када се надао да ће њему моћи да каже бар нешто од оног што му се открило. Стигла је 1815. година и млади Вук је дошао да чује остарелог Вишњића.

Ипак се Вишњић надао да ће му Вук, бар у једном часу, поставити питање које је очекивао, питање о томе када ће имати нових песама?

лако, Рига је први пут био омамљен својом снагом и, одједном, склон да верује да му се живот више неће одупирати, бар за сада, да ће пристати да му се отвори, можда и зато што му је првобитна замисао о устанку већ изгледала мање битна,

У последње време, оцећала је да није више целовита ни у договарању са оном правдом, све недостижнијом: у њој је било бар две Љубице од којих је свака имала свој глас.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Тако је плакала она вас дан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко. Она је молила Бога Да јој бар место каже на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. Ах, то бар није грех! Да не оскрвни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех. В.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Номофилакс се, изгледа, разумевао и у геометрију, бар за правила симетрије показао је нарочитог смисла. Јер кад је купљено јагње предао свом трећем робу, а овај га положио

„Не, стриче, хвала ти лепо. Недостојан нећу ни да му ступим пред очи“. „То не би, бар за сада, ни могао, све кад би и хтео. Платон није овде“. „Шта велиш? Није овде. - Па где је?

“ „Па знаш ваљда? Написао је једну значајну геометриску расправу“, рече Калимахос. „Тако бар веле наши геометричари“, додаје Теокритос. „Наши геометричари!“, викну бесно Зенодотос.

Разлика у сјају и у жутини казује ми да је од злата, одмереног за круну, украдена бар четвртина и замењена сребром“. Краљ се подиже са свог седишта и викну: „Украдена четвртина злата? - Хуља, лоповчина!

То су биле бар три пута веће од његових властитих трошкова, како сам то, према ономе што сам од Герарда чуо, израчунао у глави, но то

Он мораде после дугих мука, тешка срца, обуставити та испитивања и одложити их до бољих времена. Остао је, бар неко време, без занимања. Сад поче да мисли, пун чежње, о својој несуђеној вереници.

Нико од њих није се од њега враћао празних шака, тутнуо му је у руку бар пет гвинеја“. „Толико?“ „Никад мање!“ рече Хемфре, а очи му се засветлише.

Убрзо се увидело да при употреби клатна морали би одабрати једно одређено место на Земљи, или бар једну одређену географску ширину, јер се периода клаћења мења осетно са променом места часовниковог.

Свет се дивио џиновском стасу јунака који је, према величини тих костију, морао бити висок бар тридесет стопа. Ја сам разорио романтику те бајке, а из заосталих костију васкрсао место јуначког џина, ову неман“.

Да, то је било стварно стање што га ти испитивачи природе затекоше“. „Па како су ти научници објаснили или бар учинили разумљивим то стварно стање?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо. Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло

Коањар то су два брат од којих је првог опевао Ростан у стиху, а другог Анатол Франс, својим сјајним стилом, у прози. Бар мени се тако чини. Само не знам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара.

А после, две разне судбине: онај јунак гине од цепанице, ова пропалица од мача. Бар према овоме што сам досад прочитао.

Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене.

Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад.

и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже.

Мислио сам посигурно да му је новац потребан, јер је таква оскудица онда представљала општу невољу, бар оних на фронту, набавим га и кренем се тамо чим добих објаву о одобреном тродневном одсуству.

Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало.

Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама

Али ми он не дозволи да довршим него продужи: — Имаш право, побратиме. Можеш ме мрзити и гадити се, али ти бар знаш ко сам био. Ни на кога се нисам бацао, нисам био рђав, пакостан, ником зла ни сам желио. Никад.

причам, што знам да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И бака ју је јако вољела, чинило ми се чак више, или бар топлије, него своје властите двије кћери. Често сам, у прољеће, у малом но густом, сјеновитом врту изнад куће дуго

Јер и тиме он бива прикраћен у оном основном људском праву: у праву да му се бар призна његова несрећа. Па се тако, све за љубав људског достојанства оног обичног просјечног човјека, на другу страну

Осим тога, налазио се у властитој кући. А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући?

Зато се они радо добављају из предјела који су исконски чисти и голи и, бар издалека посматрани, пастирски идилични. Тако се у мом крају и дојиље добављају из тих предјела.

Готово ме подилази напаст те бих прстом мало-помало гурао послужавник с карафом воде и с чашом, или бар књигу, по стакленој плочи мог ноћног ормарића.

А ове?... А ове овдје? ... И све редом пипају прстима. А није то само зато да се увјере јесу ли зреле: томе, бар дијелом, узрок лежи у неком дефекту, или у специфичности њиховог спознајног апарата: оно што нису својим прстима

То је наивност свјесна себе. И увијек бар трунчицу лукава. Ту је стално присутна притајена свијест да та наивност може бити управљена на остваривање естетских

А бог је, о томе нема сумње, у најбољем случају настао бар тренутак послије човјека. Човјек је постао човјек оним часом кад је у њему никао први трачак свијести о себи и,

И можда га је од скока уздржавала помисао да би некоме од њих могао пасти на главу. И то не толико, или бар не искључиво стога што није хтио да нанесе изненадну смрт невином случајном пролазнику, колико из јежње која га је

Покушаји мушкараца, за нужду обазриви и пуни суздржаног једа, да уклоне деришчад или да их бар задрже на некој удаљености остали су потпуно безуспјешни: дјеца би само пренијела своје испитивачке погледе и своја

Бесповратније чак него у самом животу. Јер у животу, на концу конца, остаје увијек бар мало, мало наде, луде наде. У представи нема ни те луде наде. И зато, представа је озбиљна, веома озбиљна ствар.

праобразац за читав живот: најзад, ту се промитарио из безазленог дјетета у самозаљубљеног, прилично антипатичног, и — бар интимно, у скровитој дубини душе — до сржи поквареног младића.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од

»Да ли ће ми донети хлеба и воде ?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати.

Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца. Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.

А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. — Знам, али ће и тамо да убију. — Тхе... ја мислим једном се мре.

Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће. А овако ни због чега!... Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно...

пшеница ми много добра : биће сто крстина. А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... — Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.

Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети. Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању

У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села. Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.

Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство ; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.

Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди.

четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест. Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«... У таквим мислима дочека свануће.

Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Старији и средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Знадох да си млада, И тако лепа. О зашто је, рако, Ти бар не виде да за тебе није? О ниси, знам ја; знам да ниси могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке

И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?... Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза својих?

А она не пише, а душа стрепи. Залуд право кући мисао ми хрли, Али кућу не налази, успомене грли. А да напише бар речи две, Да гавран стари са крова прне; Да душу спасе, јер често мре; Да ме оставе утвари црне.

Можда јој брани баш светли цар: Неће да царством утеха прође. Милион срца пробо је бар, јер мисли кроз срца небу да пође. Он је избраник, Син други, Бог га је хтео. Првог свет благослови, њега је проклео.

Три мртве главе, а бледе су тако! К'о да се још плаше? Бар сад им је лако И све је тако. Долази он, Долази у сну мој синчић мали.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

одељака запечати и једном заувек из њега извуче ваздух, а други остави отворен, уследиће стална ротација цилиндра, бар сам ја тако претпостављао.

Био сам принуђен да испод своје постеље подмећем гумене јастуке да бих се бар мало одморио. Заглушујућа бука из далека и изблиза наличила ми је на нејасно изговорене речи, које би ме препале да

Али, бар колико је мени познато, данас не постоје инструменти којима би се са прецизношћу могао остварити такав циљ.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ускоро сам се могао похвалити својој мајци да знам да читам и пишем, бар тако добро као и сваки други дечак. И учитељ је приметио промену. Био је изненађен и веровао је да се догодило чудо.

Ново сазнање ме је усхићивало; све је то било тако ново и тако једноставно, тако ми се бар тада чинило, а у исто време било је тако опречно свему што сам до тада познавао.

Вратио сам се мојим шареним торбама, погледао их и сетио се да ми их је мајка направила, па кад сам осетио да је бар један делић моје слатке родитељске куће уз мене, мало сам се примирио.

је воз стигао у Праг, они су хтели да им, пошто-пото, будем гост у њиховом прашком хотелу који се звао ”Плава звезда”, бар за један дан док не нађем своје пријатеље.

Одлучио сам да нађем неки нут и ослободим мајку терета који се на њу свалио, бар оног што се тиче мене. Једног дана сам на последњој страни неког илустрованог листа нашао оглас паробродарског

Чинило ми се да су бар за класу испод мене, а ипак нису имали тешкоћа са усељавањем. Њима није била потребна интервенција или нечија

- Да, заиста - рекао сам ја, то и намеравам да учиним чим научим бар мало енглески језик. Питао сам се да ли овај Швајцарац који никад није чуо о Бенџамину Франклину и његовом змају,

и питао сам се зашто је ”вилина” мајка желела да одбацим српске обичаје и прихватим њихове, америчке, који су, бар што се тиче службе у цркви, били за мене мање интересантни него српски обичаји.

Није им било право да их надгледа млади досељеник, тако се бар мени чинило, чији је страни нагласак, како су оне по неки пут говориле, ”могао зауставити и читав воз”.

могао се сматрати као резултанта некорелираних активности великог броја малих немирних молекула, од којих сваки, бар како се посматрачу чини, има свој сопствени слободан начин кретања. Али гле чуда!

Свако вече проводио сам бар један час у разговору са мојим ”маитре д'ецоле”. На овај начин брзо сам учио француски језик и пре него је и први

Сваки колеџ у Кембриџу имао је бар једно велико име којеје било дика тог Колеџа. То су били, да их тако назовемо, свеци-заштитници Кембриџа.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Да пођемо, а? Идимо! — једва дочека Марко. „Али да бар нешто понесем деци”, помисли Цвета и одједном сину јој мисао: — Удијели дарак, господару!

Она то ради свакога дана, и то јој је један од најмилијих посала: бар није увијек у тмици! —Брзо, па постави трпезу!

Али он јој не одобрава, већ се тужи на своје стање: —Није но да човек подивља. Ти си бар међу свијетом, — заврши он, очито незадовољан. Дјевојка се не противи, премда друкчије осјећа.

Жижица и Букало договорно подигоше домаћине. — Кад није могуће друкчије, бар да га достојно испратимо! — вели Жшкица на кога наљезе, у бризи, журећи се преко села.

У полусјени чини му се да је свечево лице млађе и умиљатије, и жао му је што одсле бар сваке недјеље неће моћи поклонити му се, и још скрушеније приступи и, учинивши прије језиком криж на плочи пред

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Или је бар песнички дослућена. Управо зато се на крају овога Попиног циклуса „Косово поље“ – које је и поље птице коса и „длан и

Након симболистичког настојања да јој се измени место и функција у људскоме свету, модерна поезија, бар једним својим током, испод облика канонизоване и формалне националне културе и језика – на које је усмерила своје

Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у цркви. Али сабор у цркви, а не пред црквом, то је сабор причесника, који очекују нафору и

ЦРПЦКА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК И КУЛТУРА2 Излагање озбиљне теме добро је, можда, почети нечим што није озбиљно, или бар на први поглед не изгледа озбиљно.

Разуме се да је језик медијум књижевности. Национални језик медијум је националне књижевности. Али није сасвим или бар није увек јасно да се њихов положај у националној култури ипак разликује, и да та разлика није неважна за разумевање

У кратком излагању немогуће је упуштати се у обухватнији преглед, нити у ближе анализе. Могуће је дати бар дветри успутне опаске и покоји пример.

Сада се већ могу назрети бар неки, и то чисто језички, разлози због којих је наш роман био жанр који приметно касни.

“20 На први би се поглед рекло да и Војислав Ђурић у речима које смо раније навели износи исто или бар слично мишљење.

Изгледа да при томе прави циљ није да се дело затамни и алузивност учини широм и неодређенијом. Или бар није само то. Чарнојевићу су у роману дата три својства која нам олакшавају препознавање.

чим је почнемо пажљивије посматрати у развоју модерног српског песништва, одмах почињемо назирати полазну тачку или бар крајичак конца који ће нас повести у једно могуће и, можда, корисно тумачење.

За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере. Може се учинити да смо се сада знатно приближили Петровићевој „тајни

62 Па ипак, за овакву тврдњу нису довољни само малочас наведени наговештаји: потребан је бар један пример који доказује да је у замишљеној поеми о вуку стварно присутан мит о мајци земљи.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа. ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те!

ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити... ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната!

ЧЕДА: Гле'те, молим вас! А сме ли се бар знати ко је тај будући зет? ЖИВКА: Почасни конзул. ЧЕДА: Како? ЖИВКА: Тако, почасни конзул Ни... Чекај, молим те.

ПЕРА: Извините, али ја не спадам у те мушке што међусобно знају те ствари. ЖИВКА: Па ипак, морали би бар чути штогод? ПЕРА: Верујте ми, госпођо министарка, нисам ни чуо, а право да вам кажем, ја и не верујем да је он такав.

АНКА: Само капут? ЖИВКА: Па него шта још? АНКА: Па то је бар лако, наложићу пећ. ЖИВКА: Зар сад, априла месеца? АНКА: Па баш зато!

Не може човек свету угодити. Ако се завучем у кућу – олајавају ме, ако изађем у свет – олајавају ме. Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија! ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија!

ујка-Васо: једна државна шума да се посече, јер, напослетку, какав би то министарски рођак био ако не би имао права бар једну шуму да посече. ЖИВКА: А ти, Саво? САВА: Ја ћу, Живка, укратко да ти кажем.

Не могу те свих шест погодити, буди сигуран да ће те бар четири промашити. РИСТА: А она два!... ЧЕДА: Е па, боже мој, два метка ваљда можеш прогутати за љубав тога да спасеш

(Говори.) Е, ово, јест, ово му не ваља. ЖИВКА: Не ваља, дабоме да не ваља. ПЕРА: Кад би се бар могло дознати ко је писао? ЖИВКА: Па ето, ви кобајаги рекосте...

КАЛЕНИЋ: Онда, шта мислите? Зар не би било боље да ја причекам са одговором... да видимо најпре ситуацију, јер ја бар тако мислим – ако да оставку и не буде више министар, онда престаје свака потреба да се брани, зар не?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

приповедање композиционо заснивао у јунакињином сећању, и да је у каснијем тексту много шта од тога сачувано, постаје бар једним делом јасно одакле у Нечистој крви долази она стилизација описа као да је то што јој се дешава за Софку у исти

61 Занимљиво је да је то управо она прва реченица чија је композициона улога нашироко већ описана, што бар двојако може бити значајно: прво зато што ју је због иницијалног места критичар, очигледно, морао врло пажљиво читати;

И не узима видљивог учешћа ни у једноме делу радње. Остала је бар још једна могућност: да се реченица дадне у јунакињино име и као њен говор.

Јер оно „што је знала, слутила да ће доћи али ипак до сада још било далеко, ето сада већ је ту, дошло је. До сада бар, иако није никога волела, а оно бар се коме надала, чекала га, сневала и у сну га љубила.

До сада бар, иако није никога волела, а оно бар се коме надала, чекала га, сневала и у сну га љубила. А сутра, после венчања, све престаје“.

се од ње и умире у најмелодичнијој реченици романа: „Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида . . .

А бар да се њоме заврши, него се, ето, продужава њеном децом, унуцима, праунуцима. 152 Наслов, почетак и крај чине композици

Сама Софка, са своје стране, умало није у ИВ глави с мутавим Ванком починила оно што је на крају ипак чинила, или се бар причало да је у потаји чинила, подајући се глувонемим слугама када би се Томча вратио у хан и оставио је пијану и

Јер је очито да други њу виде - бар тако она осећа, а то и јесте пресудно - прво као ћерку ефенди-Митину, па тек онда као Софку; чак и по мајчиноме

застрашујуће слике сопствене смрти, па сликовне инверзије које, тачно као у сну, симболишу смрт - ако већ не све а оно бар неке од тих појединости које Станковићев пејзаж чине мање или више сабласним лако се дају поредити са пејзажом у

Сада се све свршава [. . . ]. Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида . . .

понављања): „Све што је душа волела, за чим је жеднела, и ако не на јави, оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида . . .

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

1888. НЕ ЖАЛИМ Имао сам добру мисô (Тако мислим бар), А у мени горуцô је Са Парнаса жар. Свећа гори, перо спремно, Хартија је ту; Е, сад седи па напиши Лепу

Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив. Ал’ не жалим — бар је лептир Остô данас жив. ЛЕПОТИЦА БЕЗ МИЛОШТЕ (Од Хамерлинга) Хладно се смешиш из празних груди, Гиздавко хола,

Не могу, па не могу Свестан учинит’ зло; Катони српски, ви ми Опростите бар то! 1893. ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... Имам једну воћку, — граната, голема, На њојзи јабука и има и нема.

Речима се не казују Јади, које носиш собом... Да л’ бар кажу сузе наше Над прераним твојим гробом? С Богом, тиче милопојно! С Богом, гòнџе узорито!

Падај, снеже, два три дана И застри нам трулеж цео, Нека нашем искушењу Нек’ бар Божић буде бео! Ох, Божић је празник мира.

— Ох, зар нема без тога Свету бољих дана!!? КАД ВЕЋ МОРА... Кад већ борбе мора бити Међу браћом једне крви, Бар да није топом страсти Која тежи све да смрви.

Кад већ мора бити боја, Бар таквог нам не дај, Боже, Каквог боја међу браћом Тек им душман желит’ може. Кад се мора много згазит’ На мегдану

Кад већ мора бити борбе, Бар не гон’мо турске хајке; Сећајмо се усред боја Да смо синци једне мајке. То ја кличем са дна срца, Исред душе

Довољно хлеба, дрва и вина Могло би бити свима нам’, свима, Само да ј’ свако на земљи дело Као снег бело. Бар кад би сама...

САВЕТ ЈЕДНОМ ПОЕТИ (по „Фл. Бл.“) Љубавне тајне твоје Нек’ чује само цвеће. Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће. Људима немој причат’ О мору твојих туга: Месецу реци благом — Он не зна да се руга.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Камо среће да ми је така и она дрнда, моја кћи, да се не морам бар од ње стидити. САРА: А, поправиће се мамзел, верујте ми, ма шере. ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

па ме проже плам, Док на крају твог имена букти баршун Птице што прелете свет уназад варав До мириса руже у камену. Бар шум Насликане гране да помери нарав Биља!

Краков, Станислав - КРИЛА

Закашљао се. — Као волови сте, који вуку топове за друге. Погледајте. Али они бар тужно мучу. На вијугастом путу који се пео уз планину, дизали се црвени колутови дима.

Румени ордонанс се закашља. Пљуцну љутито у страну. Дим растера визије побуна. — Да бар пошта само дође... прозборио је и други. Над њима је лако шуштало лишће огромнога храста.

Турчин, коме је генералски аутомобил одсекао ногу, скакутао је по трави и радовао се због примљене кесице с а златом. Бар неће мор ати више амалски самар да вуче. А у белој бараци је било увек исто. Мија је стално лежао уздигнутог кука.

А тога дана им се није знало броја. Сунце се помрачило још за јутра, и више није излазило. Бар за оне који су дрхтали на коси. Ни дрхтали више нису, јер се мишићи преморили. Коса је постала брегом испаштања.

Душку, који је лежећи мокрио од страха, излила се жуч, те је одједном постао мртвац. Бар по изгледу. Уосталом свима је било подједнако. Око свију је севало, грмело и јаукало, и сви су исто умирали.

Петровић, Растко - АФРИКА

Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да заврши

почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају такозвани „бар“. Нигде пене, ни набора; рекло би се да је површина воде покривена непрегледним атласом.

На неколико стотина метара даље „бар“ изгледа као играчка; јунаштво црних сељана као обична рутина. Неколико белаца који живе у Табуу ретко се поверавају

Под нама се протезао „бар“, и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних,

И када воз већ пође и само да би ми бар он махнуо руком када напустим то тло. Ја сам се у последње време толико спријатељио са Вуијеом, са његовом пажњом,

да ме позову да пођем с њима. Потребно је и да ме после неко врати у Боаке, где је већина мојих ствари: бар сва платнена одела, изузев овога смешног, белог, на мени.

Како такве жене овде служе само у једну сврху, и пријатељи се чак могу и послужити њима, или им бар не указивати никакву пажњу ако неће, Швајцарац захтева да је слуге пробуде и преместе на какво друго место.

Она није долазила, свакако бар није журила, а живот мочвари, испарења, сунца и воде пуне грозница начинио ме је тешким и џандрљивим.

Људождерство у мени не изазива никакав ужас кад је код примитивца, али Н. није имао права да постане људождер или бар сличан људождеру, чак иако је његов живот тежак и горак.

У свем селу она ће бити ако не најлепша оно бар најелегантнија. Другарице ће говорити о њој: „Она коју ће за три године узети један бели!

Видећи да би било узалудно молити моје пријатеље да ме оставе да сачекам свадбу, изнуђавам бар обећање да ми по вечери даду вође који би ме ту довеле.

Али он, усрдан до крајности, устаје ипак сâм, да лично уреди своје дворане, како бих бар њих сликао. Пошто му кажем да је од свих „најлепши ратник“, не може да одоли. У последњем моменту стаје пред објектив.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте! ГЛАВАШ: Ни корак даље! Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном Окади дворе гадног тирана.

СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!...

СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!... Ал’ она ноћ У пустим груд’ма спомен остави: Последњу вољу оца рањеног И прву љубав!...

Ено, Радаче, сам се увери: Из воде кљун му једва назиреш; А други пукнут до половине Три дана чека да се оправи. Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?...

Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?... Кô да не видиш Да Турци дижу хајку пустошну Против живота сваког Србина И да их гоне као зверове По

ПРВИ ТУРЧИН: Иншалах, ефендум! Добро си измудрио, те ако ти за руком пође, да бар видимо тога чувенога хајдука!... ЋЕРИМ: И да га жива ухватимо! ПРВИ ТУРЧИН: Ја ћу га собом везати!

ЋЕРИМ (маша се крадом ножа): Шта ли ће сад?... ИСАК (приближује се Ћериму): Хеј, пријатељу!... Ага-Ћериме! Ти си бар пашин хлебац кусао, Па ћеш му знати мудру навику: Где двоје раде, трећи мирује! Устрану мало!

Кад не мож’ целу војску цареву, Оно бар једну главу за длаку!... А сада збогом!... Ја послом одох, А ти се сећај часа стравичног, Не кô што пише књига

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

А пошли Турци од Тимока или низ Мораву, ми им можемо у обадва случаја ставити на сусрет бар упола онолику силу, с коликом ће они ударити; осим тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо це из опкопа, док

« Xе, xе, »предвидели смо све.« Зар и турске колоне с косе? А оне су бар биле крупне и заиста су се могле предвидети... Питам др.

Овај шанац направљен је само зато да у случају потребе заклони одступање наше војске, а не да се брани. Бар није било ништа предузето да се шанац може бранити.

Па да је бар откуд год макар И оних враних гавранова што их народне песме спомињу да облећу бојишта, те палим јунацима кљују очи

Сви се насмејаше овој игри речи. — Ама, бојим се биће ти рана опасна па ћеш пропасти. Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао; што му драго.

— Ласно ћу ја то! Паметној глави и једно око доста. — Он се тужно осмену половином усана. — Бар сад не морам сваки час прижмуркивати на лијево кад нишаним, но ми 'вако стоји вазда на готову — затворено...

— пита неко трећи састраг. »Трбо« се куцну прстима по појасу на левом куку: — Ево овде. — Добро бар да знам да ти ноћас на спавању — украдем. — Та знам ја да си ти кесарош, откад те је.

Шта ли је овом човеку?« — Дакле, велите, нигде нема коња? — Ја бар не знам где би их сад могли наћи. — Онда хајдемо пешке из овога града од граната; ово је страшни суд.

— И ако је. Шта ми га ту жалиш? Разносе и моје код куће. Бајаги ти је тамо нама у Шумадији боље. — Мопе, бар тамо код нас нема војске. — Нема војске али има светине.

И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше. Бар нама се још зна где нам је огњиште и знамо да оно мало сиротиње и чељади што је — на њему је. А ови јадници?..

Рат у мојим очима није ништа друго до огроман злочин. — А! како сад опет то? — Врло просто, бар мени се чини да је то врло просто. Кад се сматра да је злочин убити једнога човека, онда убити 100, 500, 1000, 100.

Друго, ја и не тражим да један другога убедимо и ппеобратимо у своју веру, већ просто да бар један другога разумемо.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

кад би Легло да почива, Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било.

Волим дечју чисту душу Посматрати, неговати; Ако с’ после унакази, — То бар нећу дочекати. ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Нестрпљиви смо. Нека нам нареде јуриш, или нека нас већ једном склањају са овога места. Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља.

Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је. — Но, слажу се бар у нечем! — намигује Мишић. — Док је трајала та гужва код њих, мој пук налазио се код Бродске реке.

Међу нама је настало неописиво одушевљење. Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу. Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе.

Таква вам је ствар. Давнашње ратно искуство показало је да су војници много смелији кад виде противника. Онда бар знају одакле им прети опасност, и како треба да се чувају. Али при оваквој неизвесности, изненађења су могућна.

У неко доба наиђоше и телефонисти. Тек су малопре успели да ухвате везу са командантом. Сад бар имам с ким да разговарам. Дохватио сам слушалицу и слушам разне разговоре.

Али рат није ни забава. Бар за нас грешнике који гинемо. Али, друже, то је била касапница. Људи из позадине то не могу да осете као ми који из

— Доста је било. Чуће управник. — А... Ш’а?... Брига мене!... Даље од жице не могу. Видећу бар моју кобилу „Ружу“... која сирота... ратује наместо мене и... и прима додатак. — Његове очи се напунише сузама.

— Несумњиво. Али ако је човеку суђено да погине, потребна је извесна варка, бар у последњем часу, да је тако морало бити зарад неког вишег смисла, неког идеала, у одбрану живота.

Чудно. Ти људи као да нису од крви и меса. А грозно је погинути, још у оваквој страшној ноћи... Бар да је војник поред мене. Сетих се Грује. Њега сада носе у позадину. Ослободио се мука.

У Могленској равници припуцаше топови и у висини угледасмо димове од шрапнела. Осмотрисмо и аероплане. Од њих смо бар на положају мирни. Станко окрете навише, ка рову. Чује се неки жагор. — Овде је земуница командира треће чете.

Заборавио сам тренутно да бих то исто и ја радио. Враћао сам се полако да им бар за који секунд продужим живот. Они су једини који сачињавају војску и свесно залажу своје животе.

Тхе!... Познанство на силу, случајно, где је мој друг заинтересован. Ја сам био од споредног значаја... Бар за овај моменат. Нисам просто знао шта да разговарам...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде

ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији

без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

Шта поуздано знамо о њему? Када се остави на страну оно анегдотско у његову животу, а што је тако свеже, и бар у два маха, износио Јаков Игњатовић, његова уметничка физиономија је прилично нејасна.

Кадетенштифт боље начините један, Откуд ће официр бар изићи вредан. Који ће, млад, и нас и децу хранити, Правице и царство кровију бранити, А није седети, пером

Милошеве Силе су огњене слуге оног. Та Милоши би, лаж да не сплете Вук, Скиптр задржали несрећне Сербије. Бар позно, Серби, уч'те с' ценит Нравствене Милоше, лаж дознават. 15. јунија 1817.

Желио бих да ти могу сваки дан Учинити мали дарак бар један, Јер си сребра, злата вредна, Серцу моме ти си једна Утеха.

у теби огледа Пламак својих очију, Или да жеђ угаси Својих врелих прсију, — Ти задржи, поточе, Њену слику љубљену, Да бар када дошетам На воду ти студену, На том глатком зрцалу Угледам је снимљену. 1839.

Овај када спази смртну му тегобу, Мисли: Зар ћу саде окренут га Богу? Па му тихо каже: — То знаду бар страјнски Да си ти живио људски и христјански; Зато расположи све имање твоје, Да ти се по смрти споменици строје:

Нит’ му је игде у животу трага, Нити надежде, моћи бар постати Коју имају сами незачети? О не, не да се то ни помислити! Што је постало, то навеки траје.

Гледну ме мрко, па скочи к’о срна, и утече к друштву, Ама бар један поглед да ми бежећи даде. Но при ручку се срећно некако до ње дотурам, И прекинуту жицу наставим лепо опет.

Јер сасвим је извесно да су у наше песмарице, поред песама које су се одиста певале, бар с времена на време уношене не само песме искључиво по певачким критеријима и потребама него, осим најразноврснијих

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном!

ЈЕЛИСАВЕТА: То ти верујем... Али Венецији треба помоћи. Хиљада треба бар да изгине За спасеније морске краљице, Хиљада равно.... Ђурашко!... КАП.

а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за нас старао, бар да је десетину са собом довео.

Е ја ћу молит бога вишњега Да сваку капку црне жалости У грозну клетву мени претвори; Те ћу бар тако проклет судбину, Што ме у ову земљу доведе; Проклећу мајку, што ме ј’ родила, Проклећу све, и свет и дан, Кад

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам. АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.

ТАСА: Умем, господине Милисаве. МИЛИСАВ: Е, ево, Таса ће да звижди. ЈЕРОТИЈЕ: Јест, он нек буде звиждаљка, да бар и од њега буде неке фајде. ВИЋА: Добар је овај Милисављев план, господине капетане!

(Ђоки.) То си ти, брајко, погрешио; него признај људски и поштено да си бар машински шлосер, ако нећеш да признаш да си бивши руски официр или шпански морнар? БОКА: Ја сам апотекарски помоћник.

Па кад је тако, онда бар нека пукне брука! КАПЕТАН: Је л' то тебе боли? ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Можете л’ ме, ноге, бар донде понети? Ено ми дворишта, ено дворских врата, Примиће ме у двор, страна, непозната; Одмор ће ми дати, то ми

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја! МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

се, волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и заповеда.

И Младен је био такав. ИИИ Доцније, баш кад, бар судећи по баби, по њеном безбрижнијем лицу, мало слободнијем, веселијем, по обилности јела и одела, отац са трговином

Још мање да, као свака мати за сином, па још јединцем, клону, паде, од бола леже у постељу и бар зачас заборави на кућу, послове који је чекају.

Боји се и брине да ли ће он бити као што треба. Ако не бољи од оца, а оно бар као отац. Да се одржи бар ово што се има. Да неће и он бити као други, остали.

Боји се и брине да ли ће он бити као што треба. Ако не бољи од оца, а оно бар као отац. Да се одржи бар ово што се има. Да неће и он бити као други, остали.

Да мајка му, ако не баш весело после смрти очеве, а оно бар спокојно, као и пре, само онако слатко, унесено, по соби, кући, готови, спрема, с млађим братом се забавља, похађа

остао од толике породице, па мора зато да је слаб, да се чува, да не би умро и тако с њиме и сва кућа, а оно ето бар Младен не дâ тако да буде с његовом кућом, већ се диже, не дâ.

да чекају, нека Јованка седи; али, ако одговоре, кажу да је удаду и тиме потврде да не мисле да је узимају, онда да бар прилику не пропуштају...

намештај се разастирао и као да то што има да дође, ма какво да је страшно, поражавајуће, ипак када наступи, дође, има бар намештену и чисту кућу да затече. Нарочито су биле ноћи тешке.

Чак, Младен познаје како је брижно, угађајући му, она лепо намештена, као да знају за његов бол, муку, па хоће бар постељом, лепо, брижљиво намештеном, да му као олакшају, покажу као учествујући у његовој муци.

Младен је осећао да она плачући, у том јаду, плачу, чека да јој он приступи, утеши је, бар да му се обисне, заборави све и на његовом рамену исплаче се сита, сита. Али он то није хтео. Стајао и чекао.

Не да, као други на његовом месту, кадгод покаже се, дерт, јад, бол да искаже. Она је желела да га види бар кадгод да он поклецне, покаже како га боли, како... . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307). Глогу се и иначе приносе жртве, и као такву треба (у сваком случају бар по форми) сматрати један поступак познатог српског јунака из првог устанка, Васе Чарапића: кад је он, хајдукујући,

и СЕЗ, 41, 524 И ЗВВ ‹= Зеітѕцхріфт деѕ Вереінѕ фüр Волкѕкунде› 11, 1901, 1 идд). Њоме се убија ђаво (или бар тера, СЕЗ, 41, № 17; 66), змија (»јер је л.

Нико не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила или бар би му рука усахла« (СЕЗ, 20, 1913, 42) — и то, углавном, важи за све српске крајеве (‹в. СКГ, 60, 1940, 113›).

Б. мора бар једно од чељади чувати док се не ,обесели̒ (док не прегори). Кад се то деси, узме се горњи крај у руке (на којима

Ћипико, Иво - Пауци

у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа.

” Отац Диони сије очито се љути: ето, бар на његову здравицу могло се отпјевати српски: „На многаја љета”... Кад се занос слеже, диже се поп Вране, уозбиљио

Али кад га друштво изгуби с вида, леже испод дрвета у хлад да бар опочине док бар пробава траје. Доктор црковног права извади из рукава смотру „Ла цивита цаттолица”, (он је ионако

Али кад га друштво изгуби с вида, леже испод дрвета у хлад да бар опочине док бар пробава траје. Доктор црковног права извади из рукава смотру „Ла цивита цаттолица”, (он је ионако дошао да се провоза

Војкан се вратио онога дана пијанији но игда, као вели човјек: бадава је мучити се, бездану јаму нико не затрпа, па бар да се пије док тече! ... А два сина му пођоше опет у свијет: веле да су се укрцали за Америку...

Тако бар Петар вели. Давно би газда био и њему узео све за дуг, али синови носе из свијета и дају газди на рачун више двоструко

под изликом да двори болесника, усели у кућу своју нећакињу, цурче од какових петнаест—шеснаест година, нека је у кући бар когођ од њезиних.

“ И неисказано тешко му је... Диже се и пође да положи крави, нека бар она не гладује — крави хранитељици дјеце, и, полажући сијено, пожали друго своје благо распродано: ко зна што је од

— Колико је здравих снажних људи уништио, раскућио, а зашто? Бар да му од њихових земаља бијаше потреба, да их ужива, али што? Никада није ни био на њивама, ливадама, одгојцима ...

Ходаше улицама у којима бијаше највиша врева. Завириваше у непозната лица. Мишљаше да ће бар кога познати од оних отаџбеника што их је гледао у портретима, по илустрованим листовима.

—Доли је, у дућану... Како се средиш, пој удија к њему... А хоћеш нам дуго остати? —Не знам баш... ма хоћу бар до почетка октобра... Часом стоје обоје онако једно прама другоме, док се он маче да се среди.

Па и оно невољне наднице ваља код вас сарчити. Ето, од сванућа, па до мрака ... Дуг дан, брате!... да се бар по подне закуња. — Ча ти говориш, Рого? — упита га поспрдно. — Биж'те, господару, испрскаће вас!...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Изгледа да су му због тога одсекли и нос. У целој овој причи остало је нешто нејасно, бар за мене. Наиме, како то да су Лаушеви људи, сазнавши за сву ту бруку свога господара и учествујући у скидању чини на

Господе, призови к себи ту несрећну жену, утоли у њој глад и пожуду, или је бар управи ка другом мушкарцу, али молим те, Свевишњи, само даље од њега, Доротеја, твога слуге.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. Ах, то бар није грех! Да не оскврни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех. 1889. ЛЕЛЕК На обали пустој, о праведни бози!

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко Вртећи вретено танко. Она је молила бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Њему је досадан живот. (бар тако у песми каже), И критичари, вели, својом га глупошћу драже. „Како да казним људе? искô је мишљење моје, А ја га

„Кад је продан неба дика, За тридесет сребрника Наш побожни, светли цар, Дваесдевет вреди бар!“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја!

Ил' и њу, можда, измеђ туђа робља, Зелена трава одавна покрива Усред незнаног, далекога гробља, Где никог нема да је бар помене, И њену тугу и невоље њене? 17.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То се и догодило — или ми се бар тако причинило. Догађаји које сам својим пером описивао постадоше за мене стварни доживљаји који ме из уске средине и

Ова тражи необичних и непредвиђених појава, или бар таквих којима се не може лако ухватити ток. Такве су појаве, сем облака и магла, које су Вавилонци у своме наивном

Та њена ногица, мајушна каква је била, знала је каткад и да поклизне. Тако бар причају неки мргодасти историчари. При свом повратку из Атине, који ме је опет ноћу провео, кроз Грчку, имао сам

ВИИИ НЕОЧЕКИВАНИ ДОГАЂАЈ, НОВА ЈЕДНА ТЕМА ЗА ПРЕПИСКУ Београд Један неочекивани догађај даје, бар за неко време, нов правац нашој астрономској преписци. Шта ли се то десило?

И цариградске новине објављују мој долазак. Тако ми бар пише један пријатељ са којим сам проживео неколико година у инжењерској пракси.

По тој еклиптици шета наше Сунце; тако нам се бар причињава. У тој његовој годишњој шетњи, два тренутка имају нарочити значај, она када Сунце стигне у оне тачке своје

померање небеских полова, и знамо да је назив поларна звезда једна титула или звање које није везано за личност, бар не за сва времена.

Али на такве науке које знају више но што треба, црква је, бар до сада, гледала мало попреко. X ПУТ У ЦАРИГРАД. КЛЕОПАТРА, ОПРОШТАЈ СА АЛЕКСАНДРИЈЦИМА Оријент-експрес Не чудите

Тиме је задоцњавање египатског календара уклоњено и он је доведен у склад са природом бар толико колико су то захтевала њихова искуства.

Ви путујете Вашој сестри у Норвешку, а ја не могу за Вама. Морам остати у својој земљи. Тако ме, бар, уверава мој сапутник.

Али када је султан Мухамед ИИ, Освајач, ушао 30 Маја 1453 у Цариград, и када је тако ми бар причаше услужни чичерон у цркви Свете Софије тај султан ударио својом шаком, а његов коњ копитом, један мраморни стуб

седамнаестога века, избегавши са многим својим сународницима испред турског беса, а тргујући коњима и стоком, како то бар сведоче његови жигови за стоку који су се, још дуго после њега, очували у породици.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се...

Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када,

не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«.

од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«.

Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли?

ТАШАНА (горко, с насладом): Јест луда, да! Ох, камо да сам сасвим луда, сасвим мртва, те бар онда да ништа не видим, ништа не знам... КАТА (прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?

Ја ћу, ја... (У очајању не знајући шта ће): Ох, не знам шта ћу, и шта ја могу?... (Сасвим бесно, решено): Или бар, ако ништа нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не

више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и свршила. (Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох!

А ја да сам сасвим затворена, сасвим чврсто ограђена, те ћу бар онда бити слободна, мирна, нећу страховати да што рђаво учиним. КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда?

Зашто да не смеш више прозор да отвориш и завесу помакнеш, да Божји дан и сунце и светлост уђе. То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето!

ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник! МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш. — Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош...

МИРОН (као бранећи се): А, то није ништа. Сем ње другог свога немам; па бар њу да помогнем, усрећим. ТАШАНА (раздрагано): Ако, ако, дедо. Она је то и заслужила.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

зашто се од породичног имања не сачува бар пристојан остатак, имена и части ради? зашто се здравља тако брзо поткопавају?

Али га нико даље ништа не пита. Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и тако доћи.

” Прекинуле се скоро све вести између оца и деце. Не пишу ништа пријатно. Престале су тако бар и оне некадашње страшне вести, и то ваљда значи да им је добро.

Копај одовуд, копај одонуд, још се земља и сама од себе проваљује — оборисмо вам ми ту, и помешасмо, бар двадесетак наших и њиних костура.

а богами и подаље од паланке, расејани су гробови оних што некада беху везани за госпа Нолу, или за њеног мужа, или бар за имање њеног мужа.

После ћеш ме и тако варати — шали се — нека се бар сад зна шта је моје а шта твоје. — Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу.

Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар мислим, требало је да је друкчије. — Милица ћути.

Пробудило се у њој цело срце. Пробудила се цела жена, мајка и чуварка деце. Па се дигла слутња, или бар питање, да ли ће Јулица, тако друкчија него и отац и сестра и поочим, да ли ће моћи бити прави извор радости у кући.

(Занимљиво је да се госпа Ноли по други пут није дало да оде у свој крај, да отпрати вољеног оца до гроба, или му бар стигне на подушје. Једаред, све је било спремно, разболео се гос-Тоша.

Она је од Србе очекивала не толико личност колико тип: или неког Бошка, или бар човека који ће бити сличан онима што силазе с планине.

И како већ бива, да здрави сматрају болеснике отсутнима из живота, или бар глувима, Срба се не постара да Нани уштеди непријатан довршетак серенаде. Он гласно позва: Настасе!

— Госпа Нола, решена да поправи своју грешку, остала је опет будни пријатељ Јуличин, бар колико је у онај мах имала суда и увиђања у ствари. Јулица није отишла у Трст, јер би то била сигурна пропаст.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Али сам му бар и казао. Знам да би госпоје другојаче известије о њиовим аљинама и о тјехже дјејствију дале, но будући да наш циникер

Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду за мој труд добити.

Ах! Јадна! Дидо је бар код куће, као краљица, ком је тела руку дати, а особито је удовица била, којој се свашта не замерава; али ова кукавица?

Онда ћеш јамачно потражити добру агину кћер, и бар можеш рећи: Овде лежи покојна моја несуђеница. Сад су јој на врби кости, Бог да јој душу опрости. Диxи!

моје године једнако пишем, и папиропродаватељма, књиге издавајући, продају чиним, не би ту радост имао да и мене бар једанпут у животу моме ми назовем.

који се на две ноге к њему приближује, но замало се увери да је то Адамов потомак, и обрадује се надеждом да ће га бар знати куд треба упутити.

акова (аков, мера за течност од 50 л) ПОЛОЖЕНИЈЕ — стање (у коме се неко налази) ПОЛУЧИТИ — добити, постићи ПОНЕ — бар, барем, иако ПОЊАТИЈЕ — појам ПОСЕШТЕНИЈЕ — посета ПОЧЕМ (покр. заст.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

књижевности прилично искоришћује, али ти биографи имају и једну рђаву страну, коју пошто пото треба сузбити или је бар онемогућити.

— А јеси ли их бар збринуо те олакшао човечанству? — Не, јер брига је нераздвојна од човека. у бризи је услов за напредак човечанства.

у бризи је услов за напредак човечанства. Увидео сам да је грех према човечанству одузети човеку бригу. — А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао? — Не, јер од брига нисам могао дићи главу.

— А јеси ли бар искупио људске болове? — Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота.

— Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота. — А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети.

Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја. Бива, на пример, и данас погдекад да ме обузме осећање стида што сам мушко, као некада када сам био

“ То млада госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле позавидети!

“ Па то исто хоће и њена старамајка, која је рада бар да јој се каже да се још врло добро држи. Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још

“ Ја сам у том погледу, тако бар причају моји родитељи и остали који се моје прве младости сећају, био чак и агресиван.

да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да мига или, бар, као да кокетира.

родитељских и дечјих жеља судбина просто збуни, те испуњавајући погдекад родитељске жеље не пропусти да задовољи бар донекле и дечје жеље.

— Ја мислим да би боље било кад би био чиновник! — ставља свој предлог Хезис. — Не мора се бар мучити да сврши школе. — Да, али какав чиновник, има свакојаких струка и нису све једнаке! — упада комшија бакалин.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Напрегнутих нерава и стиснутих вилица, у вихору граната, гинули су пешаци, очекујући непријатељску пешадију. „Да се бар њој осветимо“ — говорили су наши пешаци.

Командир сјаха с коња, а и ми остали... Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!... Командир се окрете, и рече шапатом: — На прстима, један за другим, уз ограду.

— Терај право! — нареди командир. Онда се обрати мени. — Идите напред. Иако се нађох на челу, лакну ми мало. Сад се бар удаљујемо. Био је то сеоски крчаник, на којем су за време последњих киша нечији точкови оставили дубоке бразде.

А овако... Морали смо да застанемо. Ипак, добили смо мало ваздуха, бар за неколико дана. Дотле су се наше трупе журно повлачиле, и када смо добили нешто простора, онда кретосмо и ми.

НА ПРАГУ ОТАЏБИНЕ Пред нама је бескрајна равница. Тако нам се бар чини. Али ходајући по њој, видимо мале брежуљке, ониске висоравни, као оно наборана вода на лаком ветру.

Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед!...

Иако сада нема прилике да се покаже такав јунак, Црногорац је то бар на речима. Он у својој уобразиљи замишља догађаје, види себе како сече лево и десно, те онда и у обичном животу

Али шта сад?... Да се потучемо?... Онда? 3аћутасмо... Пошто је прошао онај први излив огорчења, запита неко да ли се бар зна разлог што Италијани овако поступају. — Веле, наши војници су можда заражени.

Па бар да нису голи... Ужаси дана и смртне глади огледају се на свакој кости. Као да су живе лобање изишле из морског дна на

— После подне почеће комисија рад... Сад је доцкан. А деца гладна. Нема ничег да се купи. Замолих трећепозивца да бар негде нађе хлеба... Изделисмо деци по кришку и склонисмо их у заклон. Ја остадох са трећепозивцем.

Осетиће бар ваздух са својих планина и видеће небо над својом земљом. А хоће и мало ширине и ваздуха. На овоме острву су скучени.

Услед недостатка важнијих вести, преувеличавамо ситне догађаје из бивака, да бисмо бар нечим забавили свој дух. Једно преподне седимо испод шатора, на којем смо задигли крила са стране, кад Луки приђе

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Спрема се да умре. А душа му је жалост и тад бескрајна: О, кад би била бар пратња сјајна! То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело великим

О, па дивна је та Скадарлија! Два војника крај друма седе, Говоре о вашкама и о сељанци, Затим о оном што се не једе Бар у војсци и железничкој станици: О кокошци прженој на кајмаку...

и убисмо! и убисмо! Као да то и ми нисмо! Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте Недирнуто? За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере.

Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала: Гушим се, зар, у плазми досаде; да је једна кап бар супе остала Кроз победу се ову смешну да прикраде. У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткреплење!

Ја! Имах свој Јужни Пол, свој Судан; Своју кошаву бар, коју не делим. Од све чистијих обиља начиних план Проширивања живота - из данас у сутра Прошивајући себе сунцем

седам месеци трудноће, Претурив све несреће, жели да се врати мајци; И, не излазећи више никада, хоће Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци. Ал залуд!

Најзад говорити слободно и до краја. Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло.

Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах - и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство.

Имало би увек по ког, који би мирно, заједљиво одговорио: Шта се нас тиче ваше име; или бар: тако прешно, тако неопходно, име! А шта се мене тиче ваш мир!

истина; О па ако морам умрети, јер престаје ми дисање И престаје, у простор, мог тела споро зидање. МОЛИТВА ВУКА Бар спавај, бар спавај ако мораш црћи, зли путниче, Увек на обали дана, којој је друга Неповрат, Све што си отео од њега

МОЛИТВА ВУКА Бар спавај, бар спавај ако мораш црћи, зли путниче, Увек на обали дана, којој је друга Неповрат, Све што си отео од њега ти,

час животни како одлази, И како равнодушност, непреболна, у поруб сваки силази: Освртах свој бедни лик, где љубав ми бар би сирота.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име! Али, бити маслачак сам самцијат на свету, је ли то нека срећа?

— Сад ћеш као војник, блесавко, ићи светом! — подругну се самоме себи и звиждућући, војничким кораком, сиђе у град. Бар за војника мудрост не треба! Иде он иде, млад и леп: удовице га и девојке на кафу позивају, какав живот!

Можда му се то само приснило? Само у лудоме сну приказало? Ко је он сада? Шта је? Када би бар могао да врати лице војника, па макар истога часа погинуо? С тугом се сећао чак и ђаволова лица. Помоћи није било.

— Шта ова бунца? — рече пуж. — Откуда цвет може бити леп? Нема кућицу и беднији је чак и од глиста које се бар у земљу могу увући кад почне киша. Узалуд је Капљица говорила да у Пустињи нема кише.

Био их је већ читав рој, али жена је узалуд покушавала да ухвати, да задржи бар једно. Као ветрић су јој кроз прсте промицали, лепршали даље, нестајали.

Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну. »Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете.

Како им је смех звонио! Како су, као да је зачикују, кружила око женине главе! Полете жена да бар једно од њих стигне, али што је брже она летела — деца су све брже одмицала. Коначно их сасвим нестаде.

Нема места за разбој у стану, и она је ту сувишна. — Проклето огледало! — шапну једнога јутра у себи. — Кад бих бар мало остарила! Можда би син и унук милији поглед имали!

— Ти никог њеним гласом нећеш исцелити, опомињем те. Само мојим дахом покретана свирала има моћ! Остави ми бар њу! Зар не знаш колико је болних и невољних? — Једна од жена зајеца.

— Сад знаш зашто никада нисам донео шарана у замену за лубеницу! — рече Софроније и осмехну се. — Дању су оне рибе, бар људи мисле да су рибе, ја једини знам шта су...

Одакле ли сада долази? Испружи бостанџија руку да јој бар сада додирне лице, али се девојче измаче и лаганије и нечујније од месечевог зрака, сакри у сенку дрвећа, као да у

Али Принцеза није одлазила. А каква је само чуда знала! — Бар у игри стакленаца ћу бити бољи! — рече дечак. Али, Принцеза победи и однесе му све стакленце.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува...

ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.) А и твоје, беше много! Него с’г и ти остаре, испече се. (Одбија је руком.

МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази. МАГДА (понизно Томи): Немој, газдо! Не љути се толико!

) ТОМА (презриво): Шта »хаџија«? Шта ја имам на вас? Занат вам је то. Можете. Отпевајте... Бар џабе бакшиш да вам се не да. МИТКА (Коштани): Ти само пој! А кој на тебе руку дигне, ја сам овде!

А! Ти си! АРСА (забезекнут): Ја, хаџи!... Брате! (Види Митку, устреми се на њега.) Бар теби! Бар ти... МИТКА (испрсујући се): Што, бре, ти све на мене вичеш? АРСА Кући! МИТКА Шта сам ја? Псето ли сам?

А! Ти си! АРСА (забезекнут): Ја, хаџи!... Брате! (Види Митку, устреми се на њега.) Бар теби! Бар ти... МИТКА (испрсујући се): Што, бре, ти све на мене вичеш? АРСА Кући! МИТКА Шта сам ја? Псето ли сам?

онда је то тешко... (Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.) Коштана, кћери, сине... Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће.

А она! (Сломљено виче Марку): Марко! Иди и обрадуј мајку и кажи јој: беше моје! (Коштани): А ти? Кажи ми, да ли си ме бар кадгод волела, те да знам зашто ћу да венем? Ларма, свирка сватовца јача. Чује се крцкање кола, бат ногу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

али свакако појединци — из богате песничке традиције и традиционалним стилским средствима створили у потпуности или, бар, највећим делом „националну“ епопеју. Судећи према познатим епопејама.

Оне су у књижевност могле долазити и посредним путем, из народних маса које су владајућу идеологију — бар делимично — усвајале и изражавале је као своју.

излаз у очајничкој борби, раја је у самој чињеници да је некад постојала моћна држава видела јемство свога успеха или бар оправдање својих напора.

Али и сам израз, ма колико патио од општих места, — у најбољим случајевима бар — има изванредну снагу. Општа места су неизбежна последица усменог стварања.

(Почетак буне против дахија) Насупрот оваквим завршецима — у којима је сажето казан смисао читаве песме или, бар, једна мисао или осећање или слика који складно и снажно завршавају песму — стереотипни завршеци, и кад, су и кад нису

може претпостављати „да су наше старе јуначке пјесме, барем у својим првобитним варијантама, настајале савремено или бар скоро савремено1 догађајима и јунацима који су послужили као материјал и прототип њихових сижеа и књижевних(!

с племићких и владарских двораца у народ и из народа у те дворце“, дакле: признао је народу способност да ствара, или бар преиначује, епске песме још за живота и за снаге феудалних витезова.

У њима је, вјероватно, често имала и своје ствараоце“, што значи да је, вероватно, бар ретко имала своје ствараоце и на другој страни.

Србије и Милијину визију пропасти домаће феудалне државе, иако се ове две визије тако снажно допуњују, иако и Милијина бар нешто мора дуговати устаничкој Србији, бар толико колико је ова била негација феудалног поретка и ипак наследница (и

државе, иако се ове две визије тако снажно допуњују, иако и Милијина бар нешто мора дуговати устаничкој Србији, бар толико колико је ова била негација феудалног поретка и ипак наследница (и утолико афирмација) немањићке државе.

књигу однијети у Косово и натраг вратити; одводиш ми девет миле браће, девет браће, девет Југовића: остави ми брата бар једнога, једног брата сестри од заклетве“.

Али треба имати на уму да је власт турскога цара трајала веома дуго и да је — у извесним тренуцима бар — морала бити посматрана и као неизменљива чињеница.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Можда су падобранци ДОСАДНО МИ ЈЕ ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ КРАЉ Рече краљ и скочи удаљ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ЦАР УРЕДИЋЕМО ТУ СТВАР Рече му главни министар ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЦАРСКИ ПРЕСТО И СВЕ РЕСТО ШТО ИДЕ УЗ ТО РАДНО МЕСТО

РЕСТО ШТО ИДЕ УЗ ТО РАДНО МЕСТО ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ ЦАР Рече цар и направи дар-мар ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР КОНОБАР УРЕДИЋЕМО ТУ СТВАР Рече му главни секретар ДОБИЋЕШ ОДМАХ КЕЛНЕРСКО ОДЕЛО ПОЛА ЦРНО А ПОЛА БЕЛО ДОСАДНО

ОДЕЛО ПОЛА ЦРНО А ПОЛА БЕЛО ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА СЛУЖИМ ГОСТЕ Рече конобар НЕКА ОПРОСТЕ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ПУТАР УРЕДИЋЕМО ТО КО ОД ШАЛЕ Рече му главни шеф сале ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЗАСЕБАН ПУТ ДОНЕКЛЕ НАСУТ ОДНЕКЛЕ ЖУТ

ПУТ ДОНЕКЛЕ НАСУТ ОДНЕКЛЕ ЖУТ ДОСАДНО МИ ЈЕ КАМЕН ДА ТУЦАМ Рече путар ОД МУКЕ ПУЦАМ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР — ВЛАДАР Е ПА САД ЈЕ ДОСТА рече Коста Главни чистач каменог моста ГДЕ СИ ВИДЕО ШАКО ЈАДА ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц. — Изрека вели: ујео вук магарца, а не: ујео вук Стрица! —А ти бар вичи „ку-ку-ку-ку“док ја не изиђем из Гаја — замоли га Мачак. — Мање ће ме бити страх.

— Онда данас нема ништа од уласка у пећину ожалости се Јованче. — Да сам бар ја понио неки фењер и сам самцит покушао да се увучем тамо.

Тако се њему бар чинило. — Па дедер, шта ћемо сад с Луњом? — упита Јованче. Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори

— Треба ископати бар још једно пола метра у дубину, зидове мало набити да се земља не руши, доље простријети папрати, а одозго.. .

— То је тачно — сложи се Мачак. — А ко једном бубне у ову рупу, неће му, бар три дана, падати на ум да даље продужи. Јама је ископана и маскирана све по Мачковим упутствима.

као... — Мене прескочи, и то ваљање — прогунђа кнез — него нам онда реци јеси ли бар у околном орашју или кестенару видио какве мале неваљалце да се пентрају по дрвећу?

— Да је овај шашавко био мало паметнији, па да изгуби бар неки дукат — прогунђа старац. — А баш за ову парицу није му се исплатило да залази у оволику коприву.

Наравно, није ухватио ни једне ни друге, али се тјешио да ће бар њихове унуке једног дана стићи и похватити. Алај ће тада пљуштат батине, као град небески!

— А овако? — Овако се бар можемо разбјежати на све стране по шуми, па нек нас лове. Бар ће неко побјећи. — Ту имаш право — сложи се Јованче.

— А овако? — Овако се бар можемо разбјежати на све стране по шуми, па нек нас лове. Бар ће неко побјећи. — Ту имаш право — сложи се Јованче.

Да пренесем бар неке ствари кући? — Нешто можеш а остало нек чека. И не казуј ником за пећину. Ко би знао зашто нам она још може

Лана се осмјехну. — Ти су ријешили да се не покоре непријатељу. Докле год бар једног таквог видиш, нисмо сасвим поробљени, упамти то, дјечаче.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

коме год свештенику или путнику, из далека госту, опрати ногу ни водом, а камоли сузами својим, и меште својих коса, бар крпом да отрем.

А да одсад који ћу већ добар разговор имати од кога ли, гледећи ми тебе на последњем концу издишући? Него још, још бар штогод ми проговори кано по завичају к матери даруј ми неко слово, који си сам, Бога Оца слово!

Да ако не застидеше се свога им брата ни од отца им стара не узбојаше се, како бар јеџека им донесена не усрамише се, послушнога му образа? Дошао је к њима да их нахрани.

А врх свега тога не може ли бар то бити ако нас прогониш од грешних људи, а ти нам закажи да идемо међу свиње. Јер видимо ми, да ти, пастиру добри,

Пак саде лежи затворен у тамници ради оно туђега добра, а ја ниоткуд ништа не могу добаљати да би му бар исто суха хлеба могла односити и давати, да од глади онде не умре.

Гргура и Стевана; посла к Ђеорђу с писмом својим свога му елчију на лепо просећи се да му их пошље и ино не учини, бар на видење се с Маром царицом.

се преклањајући, видите сами то, да ваши свештеници, попови, којино вам дању-ноћу служе, а туже о тих ваших нездржних, бар у цркви злочестих ћуди, ако нисте сви једне вам шегачне ћуди, опет, опет ваши су учитељи и настојници за ваше спасење,

Да кад нејмате кад дома што прочатавати, то бар недељом и свецем мало забав'те се у цркви и послушајте мучећи вам, што се овде проповеда, што ли се казује, колико год

Знате да је то грехота! Ако последњим дном немате кад, то бар недељом и светцем забаљајте се у књижном учењу и чатању а не чекајте своје смрти проводећи вам дни и године у залуд...

Еда би се велика господа бар со тога застидили и допуштали би слободно преда се својим пахором и осталој сиромаши на тужбу, ил' му на виђење и коју

Будавши пред њим на мољењу нам стојећи, а ни толика поштења не издајући му бар колико слуга своме господару или официром својим војиштани, ја л' му на беседи пријатељ пријатељу!

Чудна тога посла! Нити хају за ово овдашње се световање, наук, нит се Бога боје, а ни од свога бар поштена образа да се застиде штогод.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно мало

Налазио је да није време још. Осећао је да још није прилика за њу док не постане официр. А дотле се трудио да јој бар падне у очи; зато је и продужио бестрага свој лаковани каиш од тесака, па му сад треска о калдрму тесак, о који се и

Други пут би их задевао или се бар искашљао пролазећи крај њих, а сад их није ни приметио, иако су се кикотале гласно и гуркале се пролазећи крај њега и

Ако ништа друго, а оно бар да скине са себе одговорност, да заглади онај немили догађај, да докаже да он сам ништа томе није крив, него она,

Зато је и дошао кући раније него што обично суботом долази, јер се надао да ће бар ту, у старом и скровитом и мирном свом гнезданцу, моћи одахнути мало и утешити се; да ће му кућна ноћна тишина и благи

Ху, зар је и он ту био, а он га задуго није опазио! Каква брука!! Бар да није то пред њим било! Љут, пође на њега, трже се и разабра се мало. Којешта!

против капиталиста И пошто не знају какав ће положај према свему томе заузети енглеска влада и парламенат (доњи дом бар!), — морају бити забринути...

Он је човек млађи, светски, сувремен, иако носи фес и траболос-пас, — па ваљда ће од њега што сазнати моћи. Њега ће бар моћи онако лепо интервјуисати, мишљаше г. Ратомир. Срећом, затекне у дућану Ману. Одмах пређе на ствар.

је ко крив, — крив ће бити Манулаћ: ако је где одведена, то је, вели, одведена Манулаћевој кући, па и ако је лаж, али бар изгледа, вели, вероватнија, јер је и прилика да чорбаџијска ћерка бежи у чорбаџијску кућу.

Трећем зету у Л* нису је ни слали, јер су им одатле писали да је не доводе сад, бар још за неко време, док се ућути с неком проклетом песмом, која се тамо сад највише и најрадије пева, а почиње са: „На

банкар батаљен — напуштен батисати — уништити бегенисати — заволети белензука — наруквица белким — ваљда берем — бар бињеџија — добар јахач брго — брзо булбул — славуј бурунџук — тканина буџак — угао ваздандан — цео дан вардај —