Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СРЕТА: Море жено, шта је теби данас? СУЛТАНА: На бал, ја, која сам некада на бароне преко рамена гледала, сад с чизмашима да играм? Волим пређе цркнути, него да се тај покор учини.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
МАРКО: Какву хасну! Да се чепиш као лутка; кад говориш, да се и сама не разумеш; да држиш којекакве протеранице за бароне, то учиш из твоји красни румана. Ја ти последњи пут кажем: да те нисам више видио с њима!
ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи. МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш. ЈЕЛИЦА: Ах! МАРКО: Е, сад можеш бити Батићева супруга и добра газдарица.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Ја сам ,дезоле’, неутешан, господине бароне, што вам досађујем. Не бих се то усудио кад не би било по наређењу мог непосредног старешине, државног канцелара,
„Шта велите?“ „Па ви га, господине бароне, добро познајете, његова снага је неисцрпна“. Кивије се слатко насмеја. „А ко треба да постане његова трећа жена?
Оставих га у том уверењу и окренух разговор на другу тему која ме више занима. „Када се, господине бароне, вратим у Беч - задржаћу се успут подуже само у Штутгарту - распитиваће се кнез подробно о вама.
“ „Двадесет и четири године“. „...васпитала је једног Шилера и једног Кивијеа! Верујте ми, господине бароне, не мислим да вам ласкам, али се питам да ли је која друга школа у свету била у стању да за тако кратко време однегује
„Ви имате широка плећа, господине бароне!“ Он се осмехну доброћудно. „Немилосрдно сам натоварио своју кркачу и без поклецавања носио њен терет.
„О, ја врло волим, а помало и разумем, ту лепу уметност. Нисам пропустио да се на путу до вас, господине бароне, загледан у монументална зданија која украшавају вашу варош и да им се надивим“. „Онда ћемо се лако разумети.
Учиних се неук, па га запитах: „Да ли имате, господине бароне, потпуне костуре тих животиња?“ Он се насмеши. „Далеко од тога!
„Какво?“, упита ме Кивије љубопитљиво. „Нека то буде, господине бароне, једно изненађење за вас!“ „Па добро“, одговори он, пошто се брзо присети да ће то изненађење јамачно бити какав
а ја се охрабрих да опипам и његове слабе стране, па рекох: „Елем, све то животињско царство, које сте ви, господине бароне, открили, изумрло је до последњег свог створа“. „Јесте, драги господине!
„Хм, хм, врло интересантно...“ Он ме погледа зачуђено. „...то што рекосте, господине бароне“, додадох брзо да ослабим дејство своје примедбе које није било намерно.
„Како то мислите, господине царски саветниче?“ „Ево како, господине бароне, али вас молим да ми се не насмејете у лице.
„А та се борба свршила сигурно у вашу корист, господине бароне“. „Дабоме. Ја сам своје непријатеље уништио. Уништио!“ говораше он гласом у којем се мешао гњев са радошћу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Седи на кревет и, пошто немам виљушке, умачи прстима. — Пре свега, бароне, ти заборављаш, примо: да сам ја ритер, и секундо: да ја не једем конзерве.
Онда хитро повуче руку и удахну. Испуштајући шумно дим, он се обрати Кости важним гласом: Бароне, примо: водили су рачуна о моме господству... Секундо: било их је на лагеру толико да за мене није било места...
— Немој да се љутиш! — Коста ме лупи по колену. — Он је добар човек. — То је лепо од вас, бароне, што ме тако заступате... Слушај, друже — обрати се тек сад Рајко природним гласом Кости — хоћемо ли да их помогнемо?
— Сад, кад пођем у Солун, да ми даш адресу ове женске. — Он се окрете Кости и важним гласом: — Знаш, бароне, право је. — Хоћу, грофе. Другови смо у смрти... можемо и у животу. — Јест, бароне...
— Хоћу, грофе. Другови смо у смрти... можемо и у животу. — Јест, бароне... Гађамо исти циљ на положају, па можемо и у Солуну... Уосталом, бароне, дувани ме. Посилни, шта чекаш?
можемо и у животу. — Јест, бароне... Гађамо исти циљ на положају, па можемо и у Солуну... Уосталом, бароне, дувани ме. Посилни, шта чекаш? Војник приђе журно и припали му цигарету. — Ах, стани, грофе!.. Сад се сетих.
Грофе, ви сте митраљезац. — Тако „рекућ“, бароне. — Молим... Грофе, колико вам митраљез пуца у једној минути? — Ја кажем триста.
— Молим... Грофе, колико вам митраљез пуца у једној минути? — Ја кажем триста. А ако ваше господство, бароне, не верује, онда нека броји. — Усвајам разлоге уваженога грофа.
— Цело сам јутро то рачунао... — То ти је оно: докон поп јариће крсти. — Али Рајко се прену. — Чекајте мало, бароне, да ја вама пробам глас. Поставићу вам простији задатак. Али брзо да ми одговориш.
Поставићу вам простији задатак. Али брзо да ми одговориш. — Рајко пружи руку према Кости и рашири прсте. — Бароне, реците ми, колико има прстију? — Пет. Рајко пружи и другу руку и рашири такође прсте. — А сад? — Десет.
— Сто. Рајко скочи и плесну рукама. — Ето ти твоје математике!... Не знаш! Уважени бароне!... Десет руку има педесет прстију, а не сто. Посилни, услужи господина кавом — показивао је прстом на себе.