Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече Ногић. — А ја одох попу... И оде. Станко и Зека осташе сами. — Је ли, побратаме, а гдје је Бездан? — Тамо! — рече Станко расејано и пружи руку те показа. — Па хоћемо ли ићи? — Можемо. — Ја знам шта би ти хтјео...
На очи му се навуче некакав мрак; учини му се да му неста земље под ногама и као да пада у неки бездан... Онда изгуби свест и сурва се с дивана... Крушка му притрча. Прихвати га да га дигне.
Неко викну: — Сад смо пропали!... Скачи у воду!... Скочи један, па као у бездан. Више се не појави... Скочи други — исто тако... Турци се скаменили...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Куда Иде твоја бразда? Какво семе клија Путем твог триумфа? И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија?
Муње осветљавају на стени која из висине обала понире у бездан, црну као очајање, огромно дрвено распеће, подигнуто ту од морепловаца.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Онда ја не волим и кад по мислим на брак, ја осећам како преда мном зјапи неки црн бездан у коме бих ја имао да изгубим не само оно што волим у њој, него све. Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж.
Док си тамо био и кад год сам помислила да те могу изгубити, ја сам увек пред собом гледала страшан бездан, црн, ужасно мрачан понор у који би пала, из кога никад више не би изашла.
ногама и, отиснувши се грозно и грунувши грудима у груди оног човека, сручи се заједно с њим преко ивице моста у онај бездан. Човек који је полетео први, као нека бачена крпа, паде у воду и потону.
И њему се учини да га ти брзи, мутни потоци неумитно вуку доле у неки бездан. Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи нешто.
несигурно као тек што се ова трошна земља, под мојим клецавим ногама, не одрони и сурва негде бестрага у црни ужасни бездан.
Пст! Кукавица кука. Где је моја сенка? Гле побеже у бездан времена, као у музику побеже моја сенка. Музика! Као нека бића која све знају, све осећају.
Црњански, Милош - Сеобе 1
ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ
Одмах потом утону главачке у неку бездан жуту, зелену тамну, па сасвим мрачну и ледену, што се склопи над њим. Кад се опет појави, у светлости над водом, међу
ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО Исакович није био љубавник жене Александра
Велика, јесења хладноћа травуљина, вода и долина, што су се шириле унедоглед, прострла се беше, под њим, као бездан, тако да му се причини, као да му је звездано, мрачно небо близу.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
повезаности између гласова и њихових графичких слика, између фонема и његовог ликовног израза, Радовић се наднео над бездан колективне подсвести, спустио се, низ водопаде алитерација, у дубоку прошлост говора.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
чудо и страхота, Са свих страна стрма и висока, Кам до кама, а све раскрхано, Понајвише на једнојзи страни, Е ту бездан страхотан зинуо, Право легло смука и змајева, — Често над њим сунце јарко сјало, Али још му дна не сагледало.
Од онијех што тај бојак бише Данас ваљда ни костију нема, Па опет се прича и спомиње Како, брате, да јуче бијаше. Бездан носи име поносито: „Гроб хајдуков“, тако њега зову.
Ал' све б' душа грешна преболела, Само она када би га тела. Али сада... ох, големи јада... Бездан пред њим, а не мож' назада. Гледај, Боже, једнога грешника, Та опет је он твоја прилика!...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
име, година рођења, родитељи — све се претворило у бездушне ланце и кваке које те сапињу и вуку некуд у тијесну бездан затвора, пуну таме и безимених страхота.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
што га створи, Море од крви и море од меса Празвери која храни метафоре — Клепсидра што се стално преокреће Да један бездан не остане празан, Море се поти у својој лепоти Којој је само ужас саобразан; Растварач звезда и растварач плоти, Језик
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
собом се потопи и дави не зна се дно куда се спушта дрво у подножју посечено ал оста рахли коров и пањ Спусти се у бездан дроба и на њ Неко други је требало да буде сведок смањивања свега света, мислимо у модрини која сузбија светлину
се рађа последњи пут га шаљеш да се под њим луде скупе нула се отвара ствар беше тако кратка ускоро све ће бити бездан и блаженство Није ли сусрет с тобом искушење? О теби смо имали неверице многе шта сад?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Чудне су вечери на високим планинама... Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Беше у њему, у томе кратком, немом, отвореном погледу читав бездан прекора, чуђења, сажаљења... беше он речитији од свакога говора.
Јест, ено... види се јасно... Беше у том погледу читав бездан прекора, тужнога, очајнога, горкога прекора. Изређао је тај поглед све, што њих двоје заједнички преживеше, и ниједна
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Са осмехом јутарњим једном и ви заиграти, са сребрним луком, у бездан небеса бисерно сиви, са Шара, са Велебита, са Фрушке горе.
И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах? Све су то биле, дакле, пролазне само сени, на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину, стресао,
Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Од пустоши и досаде завеса се наборава: У какав се то бездан спустих у тражењу заборава? Много спавам, каткад сањам госпу једну милоусну, А и будан кад сам, често назирем је у
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим неспоразумом нараштаја, ободе коња и вине се у небо, тај бездан, преко Скадарлије. УЛИЦА ГОСПОДАР-ЈОВАНОВА Одувек је волео дрвеће и одувек волео да буде у сенци.
Тако је било и касније. Кад би јахао кроз пространства, поред Дунава, оцећао би над собом стари сунчани бездан, и светлости како одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се
Дан је био пролећни, сав расветљен и, први пут после многих недеља, небески бездан као да је био благонаклон. Чинило му се, ипак, да је, већ једном, упамтио такво небо које је, одасвуд, безмерна плава
Примицало се подне каснога лета, Доситеј је говорио а одасвуд се, из безличног неба, отварао бездан блеска што се, над кровом Велике школе, сабирао у светлосни огањ а онда расипао над развалинама и ружињацима, над
бесни Хасан-паша, ако, ослепеће, Вишњић више не прихвата ударце, не види их, само се спушта, без страха, у добри бездан. Недељама су га, после, неговали. У истој, турској кући, у мутваку. Мирис ванилије, по зидовима, под кораком жена.
У затишјима битке и он би, за који трен; утихнуо и ослушкивао небеса, тај мукли бездан: зачудо, од њих је дотицала благост и светлосна тачка је затреперила у Вишњићу.
У затишјима је, узалуд, ослушкивао небеса: мукли се бездан није отварао, све даљи, Бог се повлачио. Светлосна тачка у Вишњићу је замирала.
светлосну удољицу, понекад, док пролази подне, долази Рига од Фере да проматра, још једном, тај озарени, беспризивни бездан над тврђавом и над рекама које се само слуте. Први пут га је угледао пред само подне, 9. маја 1798.
А кад је угледао, 9. маја, док се брод приближавао Земуну, тај озарени бездан над београдском тврђавом, сазнао је, из себе, да ће то бити ту, баш ту.
Угледала је, у тај мах, у небесима светлосни бездан и сазнала да милости нема, ни опроштаја, да ће је стићи све и до краја. И почело је да стиже, не полако него брзо.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
на ногама и онда се наједанпут сруши у немоћном бесу, па обамро клону и осети како опет тоне негде доле у мрачни бездан пун магловитих, замршених слика.
И Свилар осети: како с њом заједно потону доле негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно сломило у њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и
пред мојим очима, па се све те боје слише у црно, и преда мном грозан, црн као угарак, разјапи чељуст и пуче ужасан бездан у који као да полетех стрмоглавце. Мени се учини да у оној ужасној, најцрњој провалији видим своју неизбежну смрт.
безумне олује ужаса којом сам тако подло и тако дивље срушен, оборен, крваво смрвљен у сав онај бесмислени вртоглави бездан живота пун страха и пун сумње, пун рђавих снова и пун ужаса! Ох Боже! Била је недеља.
Али се омакао и, задржавајући страшан кратак крик, раширених руку, као раширених крила, полетео у бездан. И док су очевици још стајали затворених очију од ужаса, онај се тупи пад зачуо.
вратима и цела болница као у неком огромноме лифту, и да се тај огромни лифт заједно са њима вртоглаво спуштао у неку бездан.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ње, наједанпут зијевне празнина: набубрела пуноћа облика нагло се преобрати у шупљину, у празан простор, у један мали бездан мрака, постојање се одједном прометне у непостојање.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— па за њом закотураше стијену. Лети баба, лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек. Сада он рахат узе прстен па дође близу Стамбола и заноћи у једној кахвици.
Краков, Станислав - КРИЛА
Ваздух више није љубио пољупцима већ шибао канџијама. Осећала се само доле бездан земље, видели пламени шрапнела и почела да чује грмљава. Апарат је била слаба играчка у бескрају.
Огромни пламени зуби раскидали су га страховито... још један тренут осетио је сем бола да пада у бездан... потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену. Апарат се рушио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Напред! И гомила, устрептала и напрегнута, сручи се на реку. Таласи запљуснуше. Ја пропадох у неки бездан. Осећам како налећу на мене, батргам по води да бих се извукао.
Или се под земљом разлеже јаук рањеника... Сунце је утонуло у бездан иза планина. Још само светао одблесак зрачи у висинама. Предстраже се поздрављају и већ одјекују пуцњи пушака.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И подне и поноћ једнолики, мукли. У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје.
XВИИ Не бежи, ноћи, отпочела сетом И танком мрежом једноликог ткива, Јер кô у бездан, у те се улива Дах стрепња, што ће уздахе да броје. За сваком зимом и за сваким летом.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И обневиди око, где прогледала душа непробоја кроз тврди прострели зид. 4 То задњу премашити је мету у бездан себе ко крену; то силе је у цвету мрклу разбудити стену.
5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете. Благе од срца срцу вести полете. 6 Мрежи то, и пауку, злослуто што је плете,
У срцу свих мрења све дубље откуцава било. И топло некуд појећи помјани, тугом у бездан незнаној отвара се страни. ПОГРЕБ 1 Зàпева му труба, у ковчегу опружен он, и жут.
Ћипико, Иво - Пауци
Ваљао нам је гдекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму ... —Хоће, вала, таман у бездан! — рече као за се Раде. — Али неће што је намислио— трже се. — Неће, бога ми! Не дам земље из руку до велике невоље...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Црни таласи поигравали су око лађе. Копно као да је потонуло у бездан. Кад не гледамо у воду, чини нам се да висимо над неким понором. Око поноћи морнари се узмуваше.
реку, обасјану јутарњим сунцем, уоквирену мирисним цвећем, на реку која, по некој уклетој коби, наједном понире у бездан.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Око оку добра не мисли. На зло и врло брзи, а на добро сасма лени. Жми, пак мучи. Бездан дубине не мерим с мојом шпицом. Не ваља ти ни себи, а камоли Богу и људма. По злу свакад је к добру надање.