Милићевић, Вук - Беспуће
друмове; било је у томе свему много једне биједне немоћи, нечега без снаге и без воље; киша је цурила с презривим, безвољним јадом, вазда једнака, и преко мртве ноћи и замрзлог јутра и дана који је куњао.
како ју је она запамтила: замишљену са чудним и сјајним погледом у часовима самоће; са равнозвучним и сувим гласом, безвољним кретњама и јетким смијехом пред мужем; повучену у себе; са врло ријетким тренуцима разњежености кад ју је узимала