Матавуљ, Симо - УСКОК
да је и Милица кнежева тако вјерена с једнијем Цуцом, али да се о томе живо ради да се вјеридба развргне, јер је Цуца готово богаљ и „суклата“.
Милица је вјерена још у колијевци са сином цуцког барјактара, Радоја Драгојева. Радоје бјеше као најбољи Цуца, а бјеше још од најбољих пријатеља нашега кнеза.
Тада млађарија заподјену шалу. Заврже је војник Цуца. Започе: — А да дивна огња! Ја мним да је саставити све огњеве што сад на Цеклину горе не би се саставио оволики!
“ — Браниш их, јер сте као и они! — поврну Цуца. — За вас се може рећи: „Седам кућа једну козу музе, још се хвале да се добро хране!
— Ама, зар не знаш да Цуце о другом чему и не мисле! — прихвати Цеклињанин. — За приповјест је колико један Цуца може појести! То сам још као дијете слушао! Мој стриц ишао је једном онамо да суди. Причаше: „Одох онамо да кметујем.
Слушали сте да у њихови стари сијали сô, па им се још потражује! — А опростићеш зато, то су радили Ћеклићи! — рече Цуца. Војник Ћеклић одазва се: — Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу! — Ама, јесте, чоче!
— Какво јаје? Какво око!? — питају из дружине. — Ваистину, да вам причам — настави Цуца. — Враћао се Ћеклић из Котора, па преко границе срете се с Приморцем, који ношаше тикву. „Шта ти је то?
— Што то? — Ништа мање но то: Мираш Цуца, брат Радојев, иште Милицу за свога сина Стојана. — Што рече жено!? — викну Драго. — Ето то!
И тако се, вели, неће вјера сасвијем прекршити!“ — То је поручио Мираш Цуца! — викну кнез... — И то баш данас, на весели дан! А, црн му образ довијека!
Како ли се браственици зачудише кад по ручку бахну међу њих Мираш Цуца! И он се у прву снеби, али се, мало-помало, ослободи, те кад га, након свакојаких разговора, нико не запита што је
— Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно. — То сада кажем чисто и једном завазда! Цуца преблиједи, али рече меко: — Ваистину, нијесам дошао ни да се прем, ни да назор што учиним, но дођох на позив
Погодите? — Мираш Цуца! — рече Лабуд Марков. Сви стрекнуше. Кнез запита Лабуда: — А откуд ти знаш? — Рече ми њеко од Кустудића да га је ту
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
: »Сочинио и пред благочестивим христијаном изговорио слово сије у храму свјатаго Преображенија свјашче ник Јовица Цуца«, па то преда господину проти, да, по надлежности и дужности, пошље Преосвећеном на оцену.
Али пусто ђаконско срце: зна да му нема више од једне чашице (поп Цуца је велика циција), и опет вуче, вуче... Елем, тако они мене, као и сваког млађег, слабо зарезују, а добро товаре...
тако нешто... Мене, до душе, неки пут текне у срце, нарочито кад зажмири својим малим зеленкастим очима поп Цуца, па ме погледа с много саучешћа, као да би рекао: »Еј, веселниче; још ово који дан си међу нама, па после — со
« А ја се топим од радости. Па како ми је кад помислим на растанак!... Прво ми дође у походе поп Цуца. Жали се како је код његове куће невоља: жена му већ две године не устаје с болесничке постеље...
Прота је удовац, а поп Сима се раздвојио са својом женом онако међу собом, на леп начин, а већ Цуца мучи муку две године. Поп Петар има добру жену, али за њега причају свашта...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци.
СВЕ У СМИЈЕХ И У ГРАЈУ. СЕРДАР ВУКОТА Дану причај који што сте дошли, да идемо, да не замрчемо. ЈЕДАН ЦУЦА Причаћемо, а имамо доста! Проста сабља по сто путах турска, од Косова која нас сијече, при злу томе, ако је истина.
А ђе ви је та злосрећна баба тê међу вас нож крвави вргла? ИСТИ ЦУЦА Ево смо је довели са собом да пред вама ово посвједочи.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Гле овога бана како ми се у лицу намрдио! Не бојим те се, љута змијо, Пешикане Шуњо! Не бојим те се, Цуца; иако од тебе дршћу никшићки Турци! А ни тебе војвода Милићу, ни вашијех Цуца и Бјелица равнијех...
Не бојим те се, Цуца; иако од тебе дршћу никшићки Турци! А ни тебе војвода Милићу, ни вашијех Цуца и Бјелица равнијех...
„Можда и би да није вјерена“, рече медик гледајући јој добро у очи, „збиља, сјутра, међу званицама, биће ти и дјевер Цуца, ја мним; јеси ли му справила дарове?“ Те ријечи дојмише се немило дјевојке.
Дакле, ја ти не знам шта но како са серадаром учиниш!“ Владика, на велико задовољство ђаконово упути се у манастир. Цуца сједе на позидар и стаде, намрђен, да пуни чибук. „Немаш га рашта већ чекати!“ пришапну му ђакон при поласку.
“ „Чуо сам већ, чуо, чоче! Немој ми ти сад поповати!“ одговори Цуца ијетко. „Чудна лисца! чудна лисца!“ гунђаше ђакон, идући за Владиком и трљајући руке!
хм!“ поче он. Сви се насмијаше. „Како ћемо заједно доћи? Овај с Чева, овај Цуца, нас три из Ријечке нахије, тај до тебе и он отуда прео брда!“ одговори Петар, шура му.
“ одговори Петар, шура му. Она двојица за које Петар помену бјеху са Цеклина, његови браственици. Цуца бјеше Радојев брат, што је петог дана с Владиком говорио.
„Е, Боже помози!“ рече сердар скинувши капу. Сви се прекрстише по неколико пута, па онда посједаше. „Ма што ти, Цуца, не проговори ђавоље, ноћас, као да ти се језик слијепио?“ задједе га сердар, пошто неколико заложише.
“ прихвати шура сердарев. „Хоћу валај! На, па наздрави!“ рече Пејо пруживши му прву чашу. Цуца не хтје, као из почасти према Петру, но махну главом на сердара да дâ чашу шури. „Држ кад ти вељу!...
— Говори! говори, шта је! — Богме, ево шта је: човјек ти поручује по мени, за Стану! — Који човјек? — Мираш Цуца, добар, пош... — Па зашто да по теби он поручује? рекох ја, па се прекрстих од чуда.
„Шта би, жено? Шта рече?“ „Ето, богами, то! Мираш Цуца иште Стану за сина свога. То ти је по поруци, а он ће, зар, главом то сјутра... Ја обрнух Стамени плећи, па у кућу.
Силна јара пробуди све званице редом. Најпрви се диже Цуца. „Овоме је догорјело!“ рече Спасоје, смијући се. „Њему је, кан’да, кожа најмекша!“ прихвати Марко. „’Бро јутро!