Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
госпожа Дафина при усељењу, и други пут кад су из студеног Дунава извукли готово онесвеслог Аранђела и унели га у Дафинину одају „кроз јаук и плач и лепршање голубова”.
Тако с краја на крај Сеоба тече понека мутна, устајала река, а то читаоца стално враћа на сен (и коб) Дафинину. У трећој глави, да наведемо пример, Аранђелова сенка - и овај пут као мимогред - долази у додир с Дафином и асоцира
Слуге га отуд извлаче и - „свег улепљеног блатом што му је цурило са очију, из ушију, из носа” - уносе га у Дафинину одају, и тако он доспева у њену ложницу пред кобну прељубу.
А већ када онесвеслог Аранђела извуку из исте реке, у којој се замало није удавио, и унесу га у Дафинину ложницу, сенке свуда око њих искрсавају, уз непрестани шум воде под прозором: „Пламен жишка са пећи, осветљавао је
у роману постао само позадина на којој у крупноме плану видимо истакнуте три људске судбине - Вукову пре свега, затим Дафинину, па онда Аранђелову - и већи број ситних, епизодичних.